Књижевне новине
ski povezati, na primer, činjenice čulnog doživljavanja boja i pogled na svet umetnika? Smemo li tvrditi da je u pitanju trenutna nerazvijenost estetskih proučavanja i da budućnost pouzdano nosi sa sobom jedan sistem estetike, u kome će se bez teškoća moći da prede sa najopštijih principa na pojedinačni slučaj? :
Ali, sistematsko proučava– nje ne mora dovesti do postavljanja sistema, naročito ne do prokrustovskog spekulativnog i metafizičkog sistema, pa marksizam, kao naučna filosofija, jedino može zahtevati, u skladu s modernom naučnom svešću, otvoren sistem estetike, tj. celinu znanja koja se u ovom pravcu može dobiti na
osnovu savremenog naučnog rada i filosofske interpretacije tog rada, a ova
opet izvire iz odluke za racionalnost i iz odluke za postavljanjem celine znanja.
Takav sistematski rad može teći bar u ova fri osnovna pravca: najpre se 1Z razumevanja savremenog naučnog zZbivanja, a ne iz secesije u odnosu na njega, mogu provesti istraživanja koja bi pokazala šta je u savremenoj nauci relevatno za estetiku, kao što su, na primer, u estetičkim studijama iskorišćene teorija informacije i kibernetika; ali i eksperimentalan rad, uz pomoć savremene psihologije i sociologije, predstavlja danas važno područje rada u estetici; zatim, istorija estetike zahteva stalno negovanje, jer estetičku učenja proističu jedna iz drugih i predstavljaju jedan iznutra zatvoren tok, u kome se čovek jednom mora naći da bi razumeo i savremena teorijska zbivanja u estetici; najzad, iz najintimnijih doživljaja savremene umetnosti treba izvesti ono što je filosofski relevantno u “toj umetnosti, u stvari, jedan novi sistem cstetičkih kategorija. U sva tri pravca rada moramo zadovoljiti filoso:= sku svest kao najvišu kritičku instanciju, „Estetika se ne piše ni za sivara=oca ni za posmatrača lepoga, već jedino za mislioca, za koga postaje zagonetkom delanje i držanje ove dvojice“ (N. Hartman). Bistetika se ne neguje sistematski ako se „pretvara“ u tekuću umetničku kritiku, iz očigledno progrešno shvaćene ideje o jedinstvu teorije i prakse i iz opravdane potrebe za kontaktom s Žživom umetnošću, samo što se taj kontakt zatim ne pretvara u estetički rad, zbog čega je, u stvari, i bio uspostavljen. Mnogi estetičari se plaše formula, logike i nauke, ali ne stižu ni do SVOE O snovnog, filosofskog rada, iz pogrešno shvačenog skopticizma i anti-sistema. Kritičari, pak, koji estetici prilaze iz neke umetnosti, ne raspolažu filoso1skim obrazovanjem. Kad sami umetnici pišu o estetičkim stvarima, često iz OZbiljne potrebe, oni ne raspolažu ni tieoYijskim aparatom ni ozbiljnim ličnim filosofskim nastojanjima, pa svi skupa, potajno ili otvoreno, potcenjuju svaki rad u estetici.
Da postoji potreba za sistematskim radom na estitici pokazuje jedno, doduše, ograničeno iskustvo iz Doma kulturc Zapadni Vzačar; gđe su slušaoci, uprkos apstraktnog, nepodesno8, probnog načina, ispoljili pravo interesovanje za teorijske probleme ove vrste. Nagon za saznanjem može biti snažan kao i sva-– ki drugi nagon; čovck se može odreći mnogih stvari đa bi došao do izvesnih znanja. Filosofija i estetika, kao filosofska nauka, moraju se shvatiti kao jedan način života u teoriji i u praksi i, kao
u svakoj nauci, ovde je pravi život U; sistematskom rađu. M. DAMNJANOVIĆ
BLEZ PASKAL DANAS
z predavanja koja sam na našim
univerzitetima, pre četrdesetak
godina (1923), držao o Paskalu povodom ftristagodišnjice njegova rođenja (19. juna 1628 godine), izišla je moja knjiga Skica filozofske stvaralačke delatnosti Bleza Paskala sa beleškom o Paskalovom shvatanju ljubavi u izdanju knjižare Gece Kona (Beograd 1924), a iz ove knjige je izišao njen francuski prevod (La Pensć philosophique creatrice de Pascal avec une mote su la conception pascaliemme d'amourn, koji je, iako malen po obimu, izdala istaknuta filozofska knjižara Feliksa Alkana u Parizu 1925. godine, i to u svojoj
čuvenoj biblioteci „Collection Histor,que des Grands Philosophes“, u kojoj se o-
bjavljuju samo krupne monografije. Ovakvo prihvatanje moje knjige beše me tim više iznenadilo što sam u njoj 8 mladalačkom smelošću polazio od činjenice da u Francuskoj i u svetu, dotad, kako mi je izgledalo, od velikih autoriteta Emila Butrua i Viktora Delbosa do još većih u pitanjima Paskala, Strovskog i Brenšviga, niko ne beše shvatio samu suštinu Paskalove filozofske pojave, a to da je ona samo „jedan stvaralački početak“, te sam u svojoj knjizi određivao „unutrašnju, počinjuću, stvaralačku dijalektiku prvih momenata Paskalovog filozofskog stvaranja“.”) Još veće je bilo moje iznenađenje kad je sam Leon Brenšvig, najveći tadanji autoritet u izdavanjima i proučavanjima Paskala, čuveni profesor Sorbone — koji će, napredni socijalist i humanist kakav je bio, biti u toku prošlog svetskog rata žrtva hitlerovskog fašizma — prikazao moju 'knjigu u dodatku autoritativnog filozofskog časopisa „Revue de Metaphysique et de Morale“, počinjući ovim rečima: „Ova kratka studija jeste jedan od najboljih radova među svima koji su posvećeni misli Paskalovoj“, a nastavljajući ovakvim izlaganjem i usvajanjem sadržaja moje Knjige: ... „Istoričari su
dosad tumačiti Paskala, tražeći u nje-
govom delu završen sistem, gotovu doktrinu. Naprotiv, Nedeljković postavlja sebi u zadatak da pronikne u njegove prve stvaralačke momente, u njegove intuicije takve kakve su one bile samo u stanju svoga rađanja. Sa \samog načina na koji nam se Paskalova misao pruža, može se, zaista, reći da sve u njoj jeste ili nam izgleda „u početku svoga stvaranja“. Ona počinje time što se vezuje za iskustvo, a meditacija o iskustvu izaziva sumnju, ali
| Paskalova ironija jeste stvaralač-
ka ironija, iz koje nastaje dvostruko sagledavanje. Sagledavanju bede,
protivstavlja se sagledavanje veličine, |
nagon, srce, nesvodivo na um... Nedelj- | koviću je dovoljno što privodi sVOBS či- , taoca, zahvaljujući plodno] i moćnoj , meditaciji uzdignutoj još i znatnom konciznošću i čvrstom stilu, sasvim blizu/ savremene francuske filozofije“...?) ale Pa iako je ovako usvajao moju smelu novu tezu o celini pojave Paskalove filozofske misli, pBrenšvig je i ka=snije, u kWrupnom Hašetovom izdanju Paskalovih Misli i manjih dela, koje je on priredio, istakao u Bibliografskom, pregleda moju knjigu kao jednu „od dve naročito originalne studije“,) a Andre Kreson produžuje tradiciju da u. svojoj sažetoj monografiji Paskal navodi moju knjigu između svega desetak koje uzima iz pet krupnih tomova Ogromne Paskalove bibliografije Alfreda Mavija i samu filozofiju Paskalovu iznosi prema izlaganjima moje knjige“.') ·
REito kako je, uvek otvorena kultura i filozofija Francuske u svojim najnaprednijim tokovima pre četiri decenije primila, moj kritičnijem
skroman prilog korenitijem, i celovitijem sagledavanju
KNJIŽEVNE NOVINE
pojave originalne i značajne Paskalove misli. I eto zašto za nas uzeti danas ponovo reč o Paskalu, povodom tristagodišnjice njegove smrtii 19. avgusta 1662, nije samo dug prema jednom izuzetnom čoveku od duha i nauke iz prošlosti, i dug prema našoj novoj kulturi koju treba svestrano obaveštavati i graditi, nego je to za nas još i poseban dug zahvalnosti za otvorenost i objektivnost same francuske filozofije i kulture, koje naročito budno prate sve što se u svetu rekne o njihovim ljudima koji su stekli zasluge u izgradnji naučne i filozofske misli čovečanstva, i koje su pokazale istu tu otvorenost i objektivnost pri usvajanju rezultata naših skromnih napora u rasvetljavanju originalne pojave filozofske misli Paskalove. Tito, najzad, zašto nečemo govoriti o samom stvaralačkom početku Paskalove misli i njegovom značaju za razvitak današnje filozofske misli uopšte, a francuske posebno, jer smo o tome već govorili i pokušali da to pilanje celovito i korenito obuhvatimo i rešimo.
||
A šta bi posle toga bilo u pojavi Paskalovoj od posebnog interesa za da= našnjicu naše prelazne epohe uopšte,
BLEZ PASKAT
a za nas naročito, što bi se moglo u uskom okviru jednog sažetog studij-" skog ogleda obuhvatiti?
Izgleda mi da je to sama 1j udska ličnost Paskalova i njena kritika sveta i čoveka. I jedna i druga su ostale već tri veka predmet divljenja i proučavanja mnogih, pa da i mi pokušamo da ih shvatimo upravo s gledišta koje smo ranije stekli, naime da je sama Paskalova filozofska misao ostvarila samo svoj korenit stvaralački početak, koji će se nastaviti tek sa filozofijom našeg veka uopšte, a francuskom savremenom filozofijom posebno.
A kad je reč o samoj liudskoj ličnosti, koja je stajala iza OVvoS stvaralačkog početka originalne Paskalove filozofske misli, onda mi se čini da je od znatne važnosti ovde, pre svega, istaći otkriće koje je francuski filozof-marksist, univerzitetski profesor Sobul, učinio na svečanoj jubilarnoj akademiji, koja je Paskalu ove godine posvećena u njegovom rodnom gradu Klermonu — otkziće da je za sve vreme Paskalova detinjstva i dečaštva vladala grozna glad Klermonom i celom Overnjom, i da je mali Blez izrastao nežno i s bolom prijateljujući s bezbroijnom sirotinjom koja je umirala od bede i gladi.”)
Ovo je, pak, povuklo u samom Paskalovom mentalitetu to da kad je mislio i govorio ili pisao o čoveku, uvek je to bio u osnovi i pre svega ubogi siromah. A ovome saopštenju, koje je poteklo iz brojnih arhivskih dokumenata Klermona, Overnje i čitave Francuske, da dođamo samo još faj podatak da, kad je Paskal počeo umirati, zamolio je svoju sestru da ga prenese u bolnicu neizlečivih, među siromahe s kojima bi želeo da umre. „Molio me je — Ppripoveda gospođa Perie pri kraju biografije svoga brata — da bude prenet u bolnicu neizlečivih, jer je imao žarku želju da umre u društvu siromaha. Rekoh mu da bi ·lekari smatrali da nije momenat da se on prenosi u takvom stanju u kakvom je bio. Ovaj odgovor ga je očevidno ražalostio, i on me natera da mu bar obećam da ću, ako mu se napadi malo stišaju. zađovoljiti tu želju njegovu“.t) Ali smrt je naglo došla, i poslednja želja Paskalova da umre
dr Dušan | NEDELJKOVIĆ
kao čovek, siromah među siromasima, nije bila ispunjena,
· A i po ovoj poslednjoj samrtničkoj želji može se suditi kakav je presudan uticaj u formiranju ličnosti mladoga Paskala izvršila sirotinja koja je u Overnji tokom cele njegove mladosti umirala od bede i gladi. Može se suditf
i o tome kako i zašto je on dolazio na gledište te sirotinje kad bi trebalo da
donese kakvu opštiju i korenitiju svoju ljudsku ocenu, i zašto je, na primer, o Dekartovom svetu kao savršenom mehanizmu, koji se od kosmičkih vrtloga do cveta i čoveka kao sat tačno i savršeno mehanički kreće, tako oštro kritički rekao da je to samo „roman o prirodi približno sličan pripovesti o Don Kihotu“.) Ovim je on, jednim potezom svoje oštre kritičke ironije, ošinuo ujedno i po Dekartovoj idealnoj mehanicističkoj slici i po samom svetu u kojem je sirotinja umirala od gladi.
I zato što je svoje ljudsko i životno gledište našao u sudbini ljudske sirotinje, čoveštvo njegove ličnosti, izraženo tolikim njegovim oštrim kKritičkim sudovima o postojećem, koji su ostali klasični, živo je i ljudski ubedljivo i delatno i danas.
Tako, klasičnom je ostala, kao što je istakao Andre Kreson, njegova reč o nečovečnoj ludosti samoga feudalnog monarhizma, kađ veli: „Čega ima manje umnog nego birati nekoga da Upravlja Državom zato što je prvi sin neke kraljice?... Ne bira se da upravlja brodom onaj od putnika koji je iz najbolje kuće“.")
Ili sa istog gledišta uboge sirotinje koja ništa nema, pa nema rašta ni voditi ratove i zanositi se njima, Paskal svojom oštrom satirom šiba i po svoj budalaštini i grdobi nečoveštva ratovanja, pišući: „Zašto me ubijate vi? Kako! zar ne stanujete vi s druge strane vode? Kad biste vi, prijaško moj, stanovali s ove strane, bio bih ja ubica i bilo bi to nepravedno da vas ubijam na ovaj način; ali pošto vi stanujete s druge strane, ja sam junak i ovo je pravedno“.
Ovako gorko ismevajući protivčovečni zločin rata, Paskal otkriva, takođe iza čudovišnih ratnih pokolja ljudi, čudovišni samoživi interes vladajućeg pojedinca, pišući: „Kad je u pitanju da se donese odluka da li treba voditi rat i pobiti toliko ljudi, osuditi toliko Španjolaca na smrt, jedan jedini čovek je taj koji o tome sudi, i još onaj koji ima u tome svog interesa“,'0)
Povodom 300-–godišnjice rođenja
Bleza
Paskala
1 u vezi sa ovim interesom, UuZrOČnikom pokolja među ljudima, Paskal je u to vreme utopijski i zaista samo 5 gledšta sirotinje, koja je umirala od gladi, zaoštrio svoju kritiku sveta i društva, u kojima je živeo, dotle da je u „mome“ i „tvome“, u samoj
privatnoj svojini, isticao uzročnik svih uzurpacija, pokolja i nesreća sveta. Jer
pod podvučenim „naslovom „Moje, tvoje“ piše on sledeće: „Ovaj pas je moj, rekoše ta sirota deca; ovo je ovde moje mesto na suncu, — Eto početka i slike uzurpiranja svekolike zemlje“. (Mien, tien. — Ce chien est 4 moi,
disaient ces pauvres enfants; C est la ma place au soleil. — Voila le commen~
cement et Pimage de lusurpation de toute la terre“.) a:
Nama može biti samo žao što je trebalo da prođe 300 godina od smrti Paskalove pa da budemo, valjda, prvi koji uviđamo smisao i značaj i ističemo tekstove PasPalovog zaoštravanja svoje kritike sveta, društva i čoveka do odsečnih protivsvojinskih, utopijskih socijalističkih stavova koji ga stavljaju u red najsmelijih i najhumanijih mislilaca-boraca njegova vremena, kao što je naš Marko Dominis u svojoj Republici (1617/1622), Toma Kampanela u svome Gradu Sunca, (1623), ili Sirano od Beržeraka u svome Drugom, svetu, (1657). I svakom naprednom čoveku može biti samo draga ovolika dalekovida današnja aktuelnost Paskalove kkritičke misli i ličnosti.
a —————--———--——————~
1. Skica filozofske stvaralačke delatnosti Bleza Paskala, Beograd, 19234, str. 32: La pensćče philosphique crćatrice „de Pascal, Paris, 1925, p. 9.
2. Revue đe Mćtaphysique et de Morale, 1926, avril-iuin, Suppićment, Pp. 5,
3. Blaise Pascal, Pensćeset opuscules,
publićs par Lćeon Brunschvicg, Paris, Hachette, p. X. 4. Andrć Cresson, Pascal, „Collection
Philosophes“, Presses universšitaire8, Paris, 1947, p. 127.
5. „Le Monde“, 7? juin 1962, p, 10.)
6. Pascal, Oeuvres compičtes, „Blblig” theque de la plćiade“, Paris, 1960. p. 33.
%dbid, p, XI.
8. Andrć Cresson, Pascal, «d. „Presses universitaires“, Paris, 1947, p. “0.
9, Pascal, Oeuvres compičteš, D. 1151, 283.
10. ibid., p. 1151, 8 2534.
11. ibid. p. 1151, 8 23L.
(Nastavak u sledećem broju)
gogi nune a aronuna er aiuuzeee eee —
O mneodlučnosti
Iza svakog cutijeta
Zatvorio zasumima Moja je tamnica ta
VRIJEME VIDOVITt
NEDDIUENOSII
Pa mi ljubav me
Krsto ŠPOLJAR
Koliko uvidovitosti u, tvom, oklijevanmju,
Kako sad lako sagledavam ove obične stvari Rođenje jednog djeteta u Mladence pred. ložmicom još merazdjeveme i zadrhtame od.
krvi što ga životom oblijevq
ljupke slabošti
Smrt starog čovjeka koji doziva, bez glasa Sad znam da je trag Tadosti naličje mržnje i plodnica tuga Dovoljna mi je i sama prisutnost života do, pomišljam, nq.
njegovo mestajanje
Sto sve ne gledam, ovako miran ; U prwodi koja se umnožava štakorskom, upornošću i prazni
lišena samilošti
Sa srcem, bez nemira i bež neizvjesnosti putovamja,
nastanjem, prevarom
otkrivam, sićušni prostor
Ovako sam sam sebe zagradio najtordim, zidovima koje ni jedno iskušenje me otvara ko sazdama da u mjoj čovjek me čezne
ni za slobodom,
čini od, mene čudotborca Oči zaljubljene plavojke vodnjikava su svjetlost Koju tužno pamtim ali koja me ne obara
Cak sam i izvam domašaja, moći da, bih zloupotrebljabao tamu,
Za meku ličnu, čežnju bezazvenim
S kakvim se
naporom stvara dam ljudi
U kojem se nmevješto podražava sanjanje
Svim stvarima prilazim — ništa meću da uzmem Pa mi sjenku, da postoji sa mnom
Ne bacam kbnopac da bih se bežao
Polazim ne da bih pošao
Ne gledam let ptica da ; s pokretima cvih, tijela da
Ne saživljavam se
bih plakao i smijao sd i bih ih Ljubio
Odolijepam, svim slabostima me da bih zavolio odricanje
Taj sretnik vidi polja i Te O Noć i dan u istom svjetlu bez T7GaZ o, M Postojanost pijeska moa, stoljetnoj obakhi gdje je prošlost danas
I let čovjekove mladosti Tako ništo, mu, nije nenadđoknadivo kad gleda
otvorenu, knji gu beskrajo
Ah kako sam izgubljen u ovom pokoravanju Mom srce gospodari sve što želji njegovoj ne treba
di