Књижевне новине
PLOMBIRA
ZMIJSKIH
ZUBA
„Cezar“ J. Veriha — J. Voskoveca B. Oljačića na sceni Ateljea 212
ANTIČKA FERIJA „Cezar“, parodična hiperbola dvojice, uoči drugog svetskog rata izuzetno značajnih, čeških satiričara, Veriha i Voskoveca, u subotu s večeri na kamernoj pozornici Ateljea 212 prezentirana nam je u osavremenjenom i alktueliziranom ruhu, nadevena žaokama koje su kadre da oprlje i savremenije mastodonte no što je bio Musolini, prvobitna meta OVOBS dela, Na toj maloj streli odavno ishlapio je otrov u koji su je Verih i Voskovec zamakali, i iz današnje perspektive njihova satirično-animatorska uloga svela se na šiljenje projektila koji će, đecenijama kasnije, drugi da hitne.
Beogradski humorista Bora Oljačić, autor drugog od dva zapažena programa satiričnog kabarea „Komarac“, pre= uzeo ·je na sebe iu nezahvalnu ulogu restauratora i adaptatora, obavivši svoj pbosao sa žarom ravnopravnog original–
nog saučešnika. Poredđeći tekstove Ve= a „(riba i "Voskoveca s Oljačićevim inter vencijama, pažljivi čitalac dolazi do zaključka da humorna intervencija našeg zemljaka često i prečesto nadmašuje inspirativnost onih od kojih je preuzeo štafetnu palicu ove estrade. Na nesreću, onako kako to obično biva, težište narečenog dela ostalo je neizmenjeno, nišan uperen u staru metu, tuđ našem uporedniku, strela se krnji na zdravom mesu, a i kađa napipa bolesno tkivo, umesto strašne kurare, autentičnog satiričarskog naboja, ubrizgava samo razblaženu so i slačicu. Za ciglo četvrt veka jedna satira, oštra i preka kao turska sablja, preobrazila se u bezazlenu humoresku, baš kao zvečarka kojoj su u starosti poispadali zubi i svaki joj ujed postao nalik na zakasneli poljubac. I pored svih evidentnih napora, i pored svih duhovitih tekstualnih i dramaturških intervencija, adaptatoru Oljačiću nije pošlo za rukom da u našem proleću OvoOB žan= ra, koje je „Komarac“ nedavno najavio, svuče staru košuljicu 5 ostarele zmije. U varijanti u kojoj smo imali prilike da vidimo i pročitamo „Cezara“ ta otrovnica sklona je da šolju toplog mleka pretpostavi živom mesu koje je nekad kusala. Govori li to u prilog efememrnosti satiričnog žanra uopšte ili našoj nesposobnosti i nezrelosti da se upustimo u te burne vode? Zasad, još uvek, s naših estrada sikću na nas be-
II IIZ–::SI qqZSZ17!' > l———
| Novi broj časopisa .„.Pozorište“
}
| Ovih dana izašao je drugi broj Ča-
| sopisa Narodnog pozorišta Tuzla „Pozorište“, u kojem je objavljeno više stručnih i memoarskih tekstova. Na uvodnom mestu je esei Vuka Vuča „Sta Je eksperimentalno pozorište đdanas“. Josip Rulunožić nastavlja svoje razmatranje problema „Pozorište i film“, a Dušan Mihajlović tekst o „Zaboravljenom prevodiocu Šekspira“. Milenko Misailović piše O „Sadržajnim problemima šscensko8š prostora“, Fadil Hadžić o „Sudbini kazališčnog pisca“, a Marko Fotez „O preradi Dunđa Maroja“, obeležavajući stogodišnjicu rođenja StanislaVskog, „Pozorište“ donosi njegov tekst „Glumac treba da znpP da govori“.
_-__ II: —r— —~
KNJIŽEVNE NOVINE
—_—_ __--— -— - —AI,·~
NJE
zazlene slepice koje i devojčice rado nose pod košuljom na grudima jer osvežavaju bolje nego lepeze.
Reditelj „Cezara“ Nebojša Komađi- .
na osvedočio je inspiraftivnost i naklonost prema teatarskim ekspozicijama ovog žanra. Njegova predstava u Ateljeu 212 sledila je vemo Oljačićevu žanrovsku prekvalifikaciju, napuštajući izvorni satirički dijagram i nađoknađujući to neverstvo vatrometnim buketom -jarkih gegova i crnog humora. Neobično slična poljskim humorističko-estradnim egzibicijama, ova burna slikovnica zaglušila je i zaslepila četu razdđraganih gledalaca u tesnoj dvorani Ateljea 212, ne dozvoljavajući im da pre poslednje zavese dođu do daha i izmenjaju utiske sa svojim susedima. Kao opsenar s maskom klovna, reditelj Komadina u vratolomnom tempu gonio je svoje zečeve iz cilindra, ne obazirući se na činjenicu đa su ti hokus-pokusi pokatkad izvlačili na svetlost dana i mnogo nezgrapnije zveri koje inače ne spadaju u muađioničarsku rekvizitu.
Iz dobro uigrame, veseljačke družine glumaca, koji su žarili i palili kao da im je bokal vina uđario u glavu, izdvojila se nekolicina prevejanaca čija imema treba nabrojati redom po kojem su se vraćali u detinjstvo. Najmlađi među njima, Božidar Drnić, spretno
' je predvodio ostale vragove, Nikolu Mi-~
lića, Tatjanu Beljakovu, Ružicu Sokić, Dragoslava Ocokoljića. Greota je ne nabrojati i ostale. Vuk VUČO
TAMO G
~” esto smo skloni da krenemo u Će ono što tako nemaštovito i besmisleno označavamo kao nepo-~
znato, Tu se kao jedina izvesnosk nameće želja da se istraži nepoznto.
Potreba za iskastvenim „saznanjima javlja se kao navala talasa koji nas sa svih strana zapljuskuju,; nigde mere za njihovu moć, nigde granice radoznalosti. Nigde mogućnosti da talase zaustavimo. Mame nas i udaraju nekom samo njima možda poznatom snagom. Uostalom, zar nismo često čuli da nam neko kaže da želi sve da okusi i isproba? Zar se ne prepuštamo lagodnom uverenju da je to moguće i da samo sve što je lično doživljeno i neposredno spoznato jedini je i neminovni uslov svih naših prihvatanja ili odbacivanja pojava, stvari, knjiga, ljudi?
Tako je i sa iskustvom i pesmom. Od nečeg, naime, treba početi, To nešto treba da bude tačka, početak putanje. Ili je reč samo o tome da se zaista u punoj angažovanosti čoveka prevlada tačka intimne inercije? Ali naći u sebi dovoljno snaga za prve i poslednje impulse, prevladati sebe u pokušaju dvojenja tzv. bitnos od tzv. nebitnog — to, ipak, znači ne odreći se traganja i za onim što smo na tački stajanja u mestu uzeli samo kao prostu neiskorišćenu mogućnost. Ovde, naime, mislim i o tome da je pesma, kao javni čin i kao izraz ili antiizraz savremene osećajnosti, pre svega čin koji obavezuje. Ako ne da ga prihvatimo u celini, ono, svakako, da „iskustvene“ otpore prema prvom pristupanju ostvarimo kao jedina mogućnost našeg zbližavanja s poetskim uopšte.
Ali ako smo pobornici iskustvenog, čini mi se da se još lakše mirimo s tim da uopšte ne pristupamo „nepoznatom“. Nezavisno od toga što se, na ovaj način, odričemo ranije date izJave da je gotovo neophodno proći kroz fazu iskustva i razvijati radoznalost.
Tu se postavlja. u stvari, jedno je- ~
dino pitanje: koliko smo i na koji način radoznali? Još tačnije, da li imamo onoliko vitalnosti, kondicije, strastvenosti i mašte da bismo bili zaista ra-
doznali u otkrivanju poetsko-filozofske
suštine i moralne mogućnosti pesme? Pa i nas samih u suočavanju s hjom. Dok se suočavamo. I dosta posle toga...
Jedan od postojećih nesporazuma, izgleda, pre svega je sadržan "1 tome što
| esejistika
NERA BEFNA SVOJSTVA
SAVREMENE PROZE
nih kmjiževno-umetničkih feno-
mena. koji su mi ostali „nedovoljno i nepotpuno razjašnjeni, uprkos činjenici da se nad njima povremeno čitav niz godina radoznalo i začuđemo naginjem, smestila se i pojava slične, pa čak i istovetne intonacije (možda bi bolje bilo reći: inkantacije, što će reći: formalno jezičke stilizacije, uslovl]jene misaonmo ~ emocionalnom stvaraočevom | „duhovnom ~7orijentacijom) u narativnoj ili dramaturškoj prozi pisaca koji, posvoj prilici i verovatnoći, nisu jedni za druge znali, nisu jedni druge književno poznavali, dakle, nisu ovaj onog, ili onaj OVOg, kopirali, podražavali, kompilirali, plagirali. Razume se, ima književnih HKritičara i istoričara koji budno, iza busije neke veće ili manje bibliografske erudicije, love i raskrinkavaju lukave veštake Mkićemja sebe tuđim perjem, i, konačno, dobro je što ima takvih lovaca književne krađe, koja je u društveno-moralnom pogledu čin i posao nedostojam pisca (zabo što je krađa u književnosti, kao i svugde drugda, čin, neđoličan elementarnom „građamsiom poštenju), ali budfost tih lovaca postaje smešna besmislica (i stranputica) kađa se susretnemo sa piscima koji su, u raznim vremenima ili prostorima, možda i ne znajući jedam za drugog, pozniji za prethodnog, idejno-emocio-
Us srečom, ne baš mnogobroj-
_
su mnoge naše lenjosti, te često tragične vezanosti za lagodnost inercije koju sebi namećemo, uprkos svemu i uprkos sebi, određene nedovoljno raz-
" vijenom Voljom da u ljudima oko sebe ~
otkrivamo njihove polifone mogućnosti. Od njih prihvatamo ili ne prihvatamo onoliko koliko oni mogu ili ne mogu da nam pruže u davanju svoje subjektivnosti. Tako je i s poetskim tekstom, ma koliko svaki njegov zaljubljenički smisao bio vid trajanja nas samih do one jedine mogućnosti koja potvrđuje, na ovaj ili na onaj način, egzistentnost nas u svetu i u životu. Tako je i s pesmom kao jednom od mogućnosti da svoje irajanje nadvlađamo, bar za trenutak, jednim više intenzivnim doživljajem „stvarnosti poezije“ i „poezije stvarnosti“, Ovde dolazim do podsećanja na jednu, inače sasvim demodiranu i naivnu, ideju koju sam u sebi nekada nosio i koje se, uostalom, još uvek nisam oslobodio. Naime, o mnogim ljudima oko sebe mislio sam poredeći ih s guslama i sa orguljama. Jedne sam, u sebi, nazivao guslama iz kojih je moguće izvući samo jedan sasvim ograničen tonski izraz, a druge sam upoređivao s orguljama i njihovim širokim tonskim mogućnostima, prema onome što daju i što primaju. Mislio sam da ljudima-guslama poezija, kojom se beleži kontrapunktska složenost jedne više osećajnosti danas, uopšte nije potrebna, a da polifoni ljudi-orgalje do pesme dolaze i sami, sasvim nezavisno od svih intervencija i svake nametnute im želje. Pa lepo, sada ću biti razumniji i reći ću da je podela na emocionalno polifone i monofone ljude u mnogo čemu jedna sasvim infantilna besmislica, nastala, pre svega, iz nervozne potrebe da utanačim, kao što mnogi od nas to čine „neke unutrašnje granice svoga sveta, pa makar sve i svašta postalo birokratski „Rkatalogizirano, „sređeno, shematizovano, svrstano u fascikle s etiketama: „Volim“ ili „Ne volim“, „Do bro“, „Rđavo“ ili „Ostale sive svesvejednosti“... Naravno, to ne znači da nas ima, u manjoj ili u većoj meri, polifonih niti da je sasvim slučajno Šio se i kao „odrasli“ uporno držimo svojih intimnih kataloga i fascikula sa shematizovanim smislom svih etiketa, ma koliko
nalno uslovljeni i inspirisani sasvim sličnim ili na izgled različitim neprilikama i soojjalnim okolnostima, Uuspostavljali u svojim međusobno disparatnim i raznolikim Književnim delima jednu istu ili veoma sličnu umutar– nju, duhovnu. klimu.
Pa čak i tamo gde biografska i analitička dokumentacija književne istorije potvrđuje „poznavanje stamijih „mođernih“ pisaca od strane mlađih, koji žive i rade na velikoj udaljenosti od svojih umetničkih prethodnika i idola — kao što je, na primer, bjo slučaj ponavljanja i neodoljivo pri-
Pavle STEFANOPIĆ
vlačnog zračenja demonskog bajronovskog heroja „u delima Puškina, Ljermontova i znamo kasnijeg mladog Gorkog (Makar Čudra) — bilo bi danas sasvim naivno “ideti u sličnosti unutarnje poetsko - filozofske imkantacije pisaca sa raznih meridijana jedino perzistenciju jedne književne „škole”, jednog u čitalačkoj praksi Evropljana proverenog, dejstveno pobedničkog i univerzalno afirmiranog književnog pravca, načina izražavanja, idejno – emocionalnog klimata i stila. Opšta društvena atmosfera. ne ona koja se ispoljava u vidu „javnog mnje-
DE USAHNE PESMA
ovaj vid neizbolovane tvrđoće mladosti bio uslov onih slamanja subjekta za koja je uvek sasvim komoino tražiti i naći razloge u svemu što je Spolja' dato. Ili, pak, u onima koje uzimamo, tiko neminovno, tako uporno i, istovremeno, tako nemoćno, kao nešto „van nas“, čak iako smo, ali samo deklarativno, uvereni da su se definitivno, u nama, učvrstili kao na še. Nezavisno od toga, uostalom, da li i oni misle da su „Van nas“ ili nezavisno od toga da li se nama čini da smo tako bolno i tako jednom zauvek saznali dubinu sopstve= ne iskrenosti kađa jednu situaciju ili čoveka poistovećujemo sa sobom. Bez uslovnosti, bez rezervi, bez svrhe... Slično je i s našim ličnim apriornim kvasifikovanjem' poetskog teksta. Pesma, kada postane „javna svojina“, još
uvek nije u stahju da se ostvari kao.
svojina ličnosti kada se ona pretače iz jednog vida svoje iskustvenosti do ne= moći svih onih uslova zbog kojih se tako često i tako samozaboravno ne
'možemo poistovetiti sa svakom florom
jedne složenije osećajnosti. I sa kojom se kad-tad suočimo. Šta nam drugo preostaje, kada je već tako, nego da poverujemo da zaista pred svakom po= etskom i isključivo subjektivnom povešću o viđenju sveta — uopšte nemamo nikakvih obaveza? Obaveza u kojima trajemo, Obaveza kojima intenziviramo ne svoje trajanje, nego svoj pristanak na prisustvo u svetu živih.
Ili ćemo svoju razdaljinu od poetskog shvatiti kao razlog za sva odbacivanja i potvrđe našeg neprihvatanja prirode, duboko slušajući sebe, sebe kada se uklapamo u pojavnost svakodnevice, sve drugo odbacujući samo kao reči, reči, reči, reči, a što zn3či tlapnje koje nikada neće moći da postanu stvarnost naše snage da se odveć bolni košmari antipesme razrede u prošlost, razrede u nepostojanje, razrede — bez ostatka...
Ovde zaista moramo di3 se zapitamo nije li upravo o ovome govorio Jaspers kada je izražavao nađu da je moguće zadobiti onu slobodu koja „prevazilazi sve materijalne odredbe“? Možda je upravo u ovome pravi ključ za razumevanje — ako se uopšte ovde može govoriti o „čistom“ razumevanju svih onih otpora poeziji i poetskom. mopšte?,
Broko PEIĆ
nja”, već ona koja se ne ispoljava, koja. tinja ma prigušenom dnu opšte društvene svesti, ponajčešće manifestovane jeđino ćutanjem i trpljenjem, pravi je i autentični stimulans poetskog tonusa u delima stvaralaca, udaljemih vremensiki i prostorno jednih od drugih a bliskih po suštinskoj unufrašnjoj inkamtaciji jednih drugima.
Za ilustraciju ove Književno ~ este~
tičke, socijalno -– psihološke i sociološke feze poslužiću se u ovom malom ogledu frapantnom „wnutarnjom srodnošću Kamijjevog prvog, „mladalačkog kratkog romana Stranac i Kkmjiževno izraženih, „književno „aoformljenih uspomena jed-
nog sovjetskog oficira iz drugog svetskog rata, uspomena koje su pod naslovom Kroz moć upravo ovih dana trinaest puta izlazile u feljtonu Politike. Kamijev Stramac pisan je i prvi put objavljen u #đokupiranoj Francuskoj. 1942, godine; sećanja Leonida Volinskog, objavljena nedavno u moskovskom časopisu Novij mir a sađa, u prevodu, i u manjim skraćenjima, postala pristupačna našem čitaocu, od nose se na događaje i zbivanja iz istog tamnog, zlokobnog i, u izvesnom smislu reči sramnog i bestidnog, koliko i mučeničkog, koliko i svim iskušemjima krcatog razdoblja civilizacije kojoj svi pripadamo:i Francuzi, i Rusi, i mi, Jugosloveni. Naravno, tematski nema nikakve sličnosti između romamsijersike, narativne fikcije slavnog nobelovca i vernog prepričavanja realnih događa=ja, odigranih znatno istočnije ali otprilike u isto vreme, onako kako o njima svedđoči memorija „oficira Volinskog. Ono što je zajedničko ovim tekstovima, nastalim u razna vremena i na raznim stranama jednog više hiljada godina starog kulturmog područja, to je njihov hladni, prividno mirni, objektivni i od prikazivane materije čudesno distancirani, od nje same odvojeni, nad njom izdignuti i tobož neutralizirani pripovedački ton. : Se Šta može da znači prozni sbhil kao određeni unutarnji emocionalni ·tomus teksta, i kako ogromnu „ekspresivnu moć može da ima upravo ovaj hladni ton pisanja — ovaj objektivirani i distancirani ton koji je Rolam Bart na= zvao „nultim stepenom pisanja” — to sam ličmo iskusio u prvom susretu sa prvim kratkim, golo informativnim pasusom Kamijevog „Stranca”: „Danas je mati umrla. Možđa juče, ja ne znam. Primio sam telegram iz sirotinjskog doma: „Majka umrla, sahrana sutra. Iskreno saučešće“. To ne znači ništa. Možda je to bilo juče.“ Sažeta, zgusnuta anficipacija celog romana (ne kao fabule, već kao životno filosofske i poetske imkamtacije) data ie već u ovom malom pasusu. Razume se, tokom priličnog broja gođina, od prvi put pročitanog citiranog teksta do da> nas, mnogo puta sam imao sličan do> življaj potemcijalne snage neutralnog, hladnog poetskog tonusa savremene proze, i prevedene i domaće, pa eto i ovih dana, nad „tekstom „Leonida Volinskog: „U blizini je neko sipao metak za metkom u motor lakog voj-
Nastavak na 6. strani a)