Књижевне новине

ii i i O i Jin a — GG O i — i —_— i ——— + ________Juuai i _ + .. az... ie o Aka... e GI

tribina

O JEDNOM POVODU I POVODOM NJEGA

govorim na članak druga Čedomira Mindđerovića Povodom jedme dezinformacije, bre svega zato što smatram da materijali s plenuma CK SKS treba da budu povod ozbiljnim razgovorima a ne neprincipijelnim raspravama, Svoje mišljenje izneo sam na jednom demokratskom forumu, u prisustva druga Minderovića, i on je imao mogućnosti da mi na sastanku tog foruma odgovori. Ali umesto plenum:a CK-a, on je za tribinu izabrao „Književne novine“, a za metod onaj koji je Toznat iz književnih svađa, ali ne i iz političkih razgovora. To je, uostalom, stvar njegovih shvatanja, ali mi je žao što je i mene primorao da učestvujem u tome. . Ja sam, naravno, uvek spreman da o pomenutim i o drugim pitanjima, o kojima sam govorio na plenumu CK SKS, učestvujem s drugom Minderovićem u diskusijama koje bi imale konstruktivne ciljeve i podrazumevale nnčin i lion svojstven komunistima. Na žalost, to s člankom druga Minderovića nije slučaj. Njemu čak nije bitno utvrđivanje istine. Njegovi ciljevi su bili

Me nerado se odlučujem da od-

drugačiji. Uostalom, on je to vrlo tačno

istakao i u naslovu članka koji nije pisao o jednoj de zinformaocociji, već povodom nje. A povođom te dezinformacije drug Minderović se prihvatio posla đa mene prikaže čovekom koji je „vrlo izrazito i vrlo nesrećno dosledan“ u svojoj „neobjektivnosti i isključivosti, koja može da bude samo štetna našem kulturnom životu i razvitku“. To je, uostalom, sastavni deo napora druga Miaderovića činjenih u poslednje vreme da neke ljude na toj osnovi diskvalifikuje, samo se sada posle neuspelih frontalnih napada prihva– iio pojedinačnih.

Naravno, nevažno je šta ja privatno mislim o čijoj literaturi, već da li sam u vršenju javnih funkcija, koje su mi povoezene, bio „isključiv i neobjektivan“ ili ne. Za jednu takva tvrdnju drug Minderović morao je da ima "rgumen=te. On ih nije imao. A učinilo mu se

— sasvim opravdano — da se to ipak ne može dokazati lime što će reći da sam na Plenumu CK SKS netačno govorio o radu Uprave Udruženja književnika Srbije. Zbog toga je on izmislio priču o „opsesiji“. U članku on govori o tome da sam „jednu istu dezinformaciju pokušao da raširim ne jedanput“, da „ponavljam svoje dezinforma=– cije“ i da je'to već toliko uzelo maha da se mora nazvati „opsesijom Milana Vukosa“, |

Nema potreba da pobijam navod po navod druga Mindoerovića, a i ne pričinjava mi zadovoljstvo da dokazujem da on ne iznosi istinu. Ali želim da budem jasan i kategoričan: pomenute tvrđn je izneo sam jeđan -je-

dini put na Plenumu CK SKS'

inigde i nikad više. Otkuda onđa cela ta priča o ponavljanju koje je postalo opsesija?

Ali drugu Minderoviću nije bilo dovoljno što je izmislio ili iskonstruisao „dokaze“ da sam pod opsesijom time što „ponavljam“ dezinformaciju. Da bi priča o opsesiji bila ubedljivija, on navodi đa ja to činim i pored toga što su mi nekoliko puta saopštavani tačni podaci, Naravno, za suštinu stvari nebitno je da li su mi tačni pođaci saopštavani jednom ili više puta. Ako sam ih jedan put čuo, a lažno ih preneo — isto je toliko nemoralno kao i da sam ih čuo više puta, Ali s tim priča o opsesiji ne bi imala potrebnu ubedljivost, Zato drug Minderović navodi da sam podđatike koji dokazuju objektivnost rada uprave Udruženja dobijao — ravno četiri puta. Zato moram opet vrlo kategorično da tvrdim — do mog izlaganja na plenumu CK SKS imao sam prilike jedan put da se upoznam s pomenutim podacima. Ostali „dokazi“ su izmišljeni.

Kada se sve ovo zna, normalno je da se čovek pita — čemu onda sva ta buka o· „opsesiji Milana Vukosa“? Moeni je savršeno jasno zašto je ta priča bila potrebna drugu Minderoviću, ali ne mogu da shvatim kako je mogao sebi dozvoliti da se služi ovakvim metodima.

Nastavak na 10. strani Milam, VUKOS

U irouglu: književnost, kritika i nastava književnosii

U VIŠE NAVRATA prigodna kritička opservacija, pisana za kulturnu sredinu dnevnog lista, za „pregled novih knjiga“, otkriva da „prozu pišu pesnici kratkog daha“, da je događaj „čisto lirski ispričan“, da se „zalazi u predele najsubjektivnijeg projektovanja“, da je ovo priča o ljudima „van njihovih konvoencionalnih statusa“ itd. itd, garnirajući sva to epitetima osrednje moći kvalifikovanja i zgodnim pabircima erudicije obavijene plaštom neprikosnovene obaveštenosti,. I, dok „svi cvetovi cvetaju“ u našoj tekućoj produkciji, od Janka do anti-Marka, dok 8e, stidljivo i nametljivo, u isti mah, slažu tabaci i stupci, koriče romani, a proučavaju anti-romani, prevodi i objavljuje poezlja „istih kosmičkih dubina“, zaboravlja se OBnovna funkcija umetnosti, njen značaj: saznajni i vaspitni. Čuje se ponegde, mi smo, tobože, smanjili „onu kobnu razliku u godinama cvetanja“, za koju godinu, stoleće... Kažemo: imamo već i svoj domaći spleen, svoj mal du fleurs, svoj anti-roman,., Počeše terati ljudi vukove, i raznorazne slabosti iz nas samih i otkrivati nas do majke Bve u ljudskoj golotinji, a pronicati u psihu tako duboko da onaj veliki, grandiozni Sizifl i čovek, u smislu gorkijevskom, postađe i insekt, 1 ako već i činimo napor da uđomo u veliki svet Kafkine građanske golgote, ispod površine stvari; ako već tražimo religiisku, humanu i moralnu trostrukost značenja u Džojsovom „Uligu“, itd., ne moramo zato da lupamo glavu pređ papirnatom enigmom neke domaće proze, lišene te filozofske humanističke groteske širih razmera, u čijoj se mišolovci i sam autor vrti, bespomoćan i bez snage da izgradi svoj Svet i ubedi nas u smisao svojih etičkih doktrina i opravda– nost svoje poruke,

Svakog dana, ispod krajnje, prepotentnih naslova feljtonskih priča, tobožnjih Tragmenata i poglavlja „, susreću nas naši domaći antiljudi, spodobe sa oguljenom kožom humanosti i „paklom između rebara“, Pročitajte recimo prozu „Vidika“, „Polja“ itd. Dsetićete da stojite pređ isključivim 1 strašnim (Il, pomalo, smešnim) naporom mladih ljudi da uđu u tobožnju avangardu književoih kretanja. Osetićete i još nešto; strahovitu nemoć zatvaranja u verbalne krugove i međitacije lišene veze sa životom. I, nemoćni ste, Vi, kao čitaoci, nepoznati adresanti te pogrešno poslate ljudske poruke, Pa se pitate: do koje granice irealnog se može ići u metamorfozi konkretnog, prisutnog Žživola?

KNJIŽEVNE NOVINE

Kako se snaći u svemu ovome što se daaas stvara i ocenjuje, uspešno, pristrasno, ganatski, bezobraznolaički.,,, Pozvani ste, po intimnom opredeljenju recimo, da ne bu dete samo stereotipni formalisti i stilisti iz doba „poetike ı nauke o književnosti“, hoće=te da buđete obavešteni, da u granicama sasvim uskih i neinventivnih, a pomalo i konzervativnih Mnjiževnih programa istupite pred mlađom generacijom, a ni sami niste načisto: za šta jednostavno možete reći da je kič, a šta ćete tumačiti u avetlu Žživorodenog! Jer, za mnoge zablude, za očigledno i iskliučivo pomodarstvo, za sasvim pogrešnu orijentaciju, jedni kažu; kiči, a drugi daju nagrađe!

Knjiga nije i ne može biti proizvod ličnog duhovnog i samnambulskog pražnjenja; ona je, bez obzira na svoju vrstu i prirodnu uslovljenost — SVvojina ljudske zajednice; ona, u najđubljoj biti svojoj, HUMANIZIRA! Ali, ako je sva od „života“, „ogoljenog i transformiranog od predstave do znaka, simbola; ako se može samo naslutiti daleki mit” ski, simbolistički tračak realne asocijacije „na ovaj naš svet“, ako se izgubi granica \ težnji za raslojavanjem strukture po sistemu spektografa, ako se zbog dveju moralnih sekvenci sagrađi šuma poluznačenja, ne

mbže se govoriti ni o kakvoj humanizaciji... ·

Miodrag D. Igniatović, profesor NLijiljana Urošević, profesor Ljiliana Bpasič, profesor

znati OUP Nova edicija izdavačkog preduzeča »Rad« Pre kratkog vremena u biblioteci „Jugoslovenski pisci“, beogradskog izđavačkos pređuzeća „Rad“, štampani su strogi izbori

slihova srpskih, pesnika Branka Radičevića, Đure Jakšića, Jovana Jovanovića-Z.maja,

_ Vojislava Ilića, Alekse Šantića i Milana Ra~

kića. Ovi izbori stihova klasika naše poezije upotpunjeni su instruktivnim predgovorima: o poeziji Branka Radićevića i Jovana Jovanovića-Zmaja piše Vaso Milinčević, o Đuri Jakšiću Vasilije Kalezić, a stihovima Vojislava Ilića, Alekse Šantića i Milana Rakića Zoran Gavrilović.

Ova jeftina ı ukusno opremljena edicija biće veoma korisno } lepo štivo za široku čitalačku publiku koja voli poeziju.

Pada kao oblik samoće. Kao devojke. Pada kiša.

se pebvq. Voda. i jato kišobrana.

U ruci stalmo gladan miš. IKoplja kapi. prelome Dpozo?i.

Dojke. Dve devojke putuju zajedmo.

Krevet — kraljevina. Kamioni puni ptica, novu olovku, zarezuje zora.

IPA

kulturnom životu izdavačka delatnost zauzima sasvim osobeno mesto, zahvaljujući svojoj kulluno>poslovnoj strukturi, Tražeći pravi položaj u društvu ona je, s jedne strane, podvrgnuta prilisku stvaralaca i stvaralaštva a, s druge, ekonomskim i finansijskim normama. Razumljivo je, stoga, što ni stvaraoci ni ekonomisti ne ostaju ravnodušni prema zbivanjima u svetu izdavanja knjiga, Tokom poslednje godine bilo je mnogo diskusija o daljim smernicama izdavačke delatnosti, kako s kulturne tako i s ekonomske strane. Čak je i štampa, ranije prilično nezainieresovana, posvetila tim problemima nešlo više prostora. Pisalo se i stručno i nestručno, proizvoljno i pristrasno. ozbilimo i dalekovido, Naporedo s tim iskristalisali su i neki drugi kompleksi opštih privrednih problema, za koje je poslovni deo izdavačke delatnosti neminovno vezan. Dan po dan, mesec po mesec — pa su izvesne stvari dobile svoju pravu boju i realan oblik. Jedna od tih stvari jeste i pitanje sporednih delatnosti izdavačkih preduzeća, Pišući o tom problemu aprila 1969. godine u „Književnim novinama“, zalagao sam se za revidiranje sistema beneficija koje zajednica daje izđavačkim preduzećima, Iznosio sam misao da je u mnogima sporedna delatnost gotovo progutala, glavnu (zdavačku), da je njihova struktura deformisana i da perspektiva leži u stvaranju čistih izdavačkih preduzeća, oslobođenih balasta.prodaje klavira, pisaćih mašina, teodolita i razne druge tehničke robe koja sa izdavanjem knjiga nema nikakve Veze, To mišljenje, izneto u ovom listu pre godinu dana, nije ni onda bilo usamljeno, jako je doživelo odijum onih koji su se zavaravali uverenjem da čarobni štapić za rešenje svih izdavačkih problema leži u stvaranju giganata u koje bi bile uključene i štamparije i razni grafički servisi, reklamne agencije, uvozni artikli itd. Privrednici su, međutim, trezveno prosudili pitanje raznorodnih delatnosti u okvira jedne Pprivredne organizacije i posledića toga je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o doprinosu iz dohotka privrednih

'organizacija, obnarodovan krajem mar-

ta ove godine. Taj Zakon predviđa

raspodelu dohotka i prihodovanje svake delatnosti jedne privredne organizacije

NOVI ČASOPIS

je esej Artura Milera „Uz svetski dan pozorišta“. Josip KUlundžić nastavlja svoja razmatranja o pozorištu i filmu, a

U Zagrebu je ovih dana izišao prvi broj časopisa „Kit ka“, koji izdaje Savez studenata Filozofskog fakulteta. MRedakcija u svojoj uvodnoj reči

Brato PAPLOPVIĆ

pada kiša, Kao mač iz vuke ubijenog, č ~ tako donekle. Kao gvozdeni poslednji list.

Pred, trpezom, punom, crvenih oblaka

Pod sobom gotovo svakom Šiptar i testera.

Pađa kiša. U ogleđalu pored dima lokomotive balerinc

Čak bežimo. Oluci i ulaznioa za bioskop. Brda ma obali mora u grobu gita?e.

Kiša opet pada hiljadama bistrih, uskih zvonika, dalje držaljima kosa, visokim čašama, čamcima, balvanima.

Tvoja reč protrči e gola, devojčica

KOPLJA KAPI

pored otvorenog DTYOZO?G.

NA BALKONU TEH ISELJENOG JUTRA

Nazireš jedva ogromne leptize oko meseca. Borovi do polovine neba. Ljubavi izmemile te,

Ne vidim mi slomljeno barče mramonra, oko tvoje haljine.

Ne utrčavaš više u moje naručje. Iza ivice čaše gitara — bačeno ogledalo s nekoliko cvetova

ma stene pored okuke daljine.

zatvorila moć andele. Na balkonu smo tek iseljenog jutra, pobrisan — olovkom bio macertan vitki mladić uspomene. \ 'Pražim ti usme i tužno je, nekako isto

Stoji visoki karanfil fieprelomljem.

kao da intepminaju predele.

Sanjaju mrtvi Italijant.

Stanica iza zvižduka pored spušteme zavese pozormice. i brda, iznad, kamiona i odmannališta. Ko mirnoj obahi lađa tek udatih žena

prišla mesečina. Odlaze jedino ceste, Stoje, _ sanjaj visoke do neba sokake. Mrak oko tvoje kose

a protrčava mogućnost — i zato i odlazimo kroz ovo ogleđalo puno lokomotiva, O, PRRLĆOk

prema grani kojoj, inače, ta delatnost pripada, nezavisno od pretežne delainosti. -

"o znači: prodaja teodolita koju izvrši izdavačko preduzeće tretira se kao prodaja teodolita u svakom drugom trgovinskom preduzeću — bez beneficija koje je zajednica dala izdavanju knjiga (a ne prodaji teodolita, pa ma i u sklopu izdavačkog preduzeća). Koliki je io, suštinski, korak napred ka idealnoj perspektivi postojanja čistih izdavačkih preduzeća, ka stvaranju prevage kul#uarnog nad sitnošićardžijskim i ka rađanju prave izdavačke poslovnosti — ne treba naročito isticati.

Ali, kaleve posledice možemo očelivati u ovom trenutku? Nema sumnje, neke izdavačke kuće ovaj Zakon stavlia u ozbiljan položaj. To su, pre svega, ona koja su predimenzionirala sporednu delatnost, pa im je struktura bruto produkta postala neizdavačka (20 do 30% sopstvena izdanja). Cistim izdavačkim preduzećima Zakon nije irelevantan jedino utoliko što im potvrđuje pravilnost dosadašnjeg puta i strakture njihove privredne organizacije. Dalje, Zakon čini bespredmetnim stvara nje simbioza i fuzija izdavačkih preduzeća sa štamparijama, ukoliko one ne proisteknu iz zajedničke volje oba kolektiva, kao rezultat smišljene ekonomske kooperacije radi ostvarivanja dugoročnih planova. A pogotovu ništi pokušaje (a bilo ih je!) da se loš finansijski položaj nekih izdavačkih preduzeća popravlja fuzijama 8 bogatim i na čistoj ekonomskoj računici izraslim trgovačkim preduzećima. ž

Bitno je, međutim, jedno: zajednica će primenjivanjem ovog Zakona dobiti jasnu sliku i potpuni uvid u to šta, uistinu, daje za knjigu, Kolika sredstva se namenjuju knjizi i troše na nju, kako se ta sredstva koriste i odlaze li nekud gde ne bi trebalo, Pored toga, zajednica će postići i znatne uštede, jer se više neće pod olakšice namenjene isključivo knjizi podvoditi stotine drugih sivar}, Ono što je bilo u osnovi intencija zakonođavca, kad je odlučivao o olakšicama za izdavačka preduzeća, tek će sad dobiti svoj pravi smig83o. A, onda, mnogo jasnije će se sagledati gde,

EĆE

kada, kako i koliko zajednica treba da posebnim fondovima namenjenim kulturi i knjizi pritekne a pomoć izdavačkim preduzećima za određene '3kcije od opšteg značaja, za izdanja i delatnost za koju društvo pokazuje naročit interes. Vidik se raščišćava.

Ljudi kojima je izdavanje knjiga životni poziv, a ne „usputna stanica", mogu ovaj Zakon samo da pozdrave, bez obzira na to što će on privremeno prouzrokovati vrenje u jednom delu izdavačke delatnosti.

Iako Zakon, naravno, nije donet zbog izdavačke delatnosti, nego je goenevalan za celu našu privredu, jasno je da će njegovo regulatorsko dejstvo izazvati određene posledice na kulturnoj pozornici. Ona preduzeća koja su narastanje sporedne delatnosti pravdala time da prihodima iz tih grana pomažu izdavanje knjiga, možda će sad uplašeno zatvoriti i ono malo otvorenih vrata kroz koja je dosad dolazila domaća i tekla strana knjiga. Ostaje, razume se, otvoreno pitanje da li je i koliko ta sporedna delatnost zaista knjigu pomagala. Diskusija o tome doći će neminovno na dnevni red«ako neka izđavačka preduzeća učine ono što maločas pomenuh — ako zatvore vrata. Ne učine li to, potvrdiće pravilnost donošenja Zakona, a ako učino, moraju se podvrgnuti sudu i analizi iavnosti da pokažu ko liko im je sporedna delatnost stvarno omogućavala da učine u izdavanju knjiga nešto što — bez sporedne delatnosti — ne bi učinila. Nije usamljeno mišljenje da je procenat pomoći koju je sporedna delatnost pružala knjizi vrlo nizak.

Ipak se, dakle, kreće! Neki balasti otpadaju, knjiga proviruje iz gužve mašina i neonskih reklama. Ali je zato baš danas, više nego ikad, potrebno i nužno učešće javnosti u životu i delanju izdavačkih pređuzeća. Neka mi se čak i zameri na „profesionalnoj deformaciji“, ali bih voleo đa bar jedan naš ozbiljan list (kad već izdavači nemaju svoj, osim onog reklamerskog i bezbojnog „Knjiga i svet“) otvori stalnu rubriku posvećenu izdavačkoj delatnosti. Koliko bi se zamrlih, „umirovljenih“ stvari prodrmalo i izvuklo na svetlost dana iz izdavačkih kuloara!

Uglješa KRSTIĆ

U ZACREBU

radnike ni čitaoce, a njegovo je đelovanje bilo ograničeno, "Početkom ove godine časopis je obnovljen, postao ie meseč-

maju mesecu, beleži ove godine petnaestogodišnjicu pos-

tanka, Prvi pub nagrada je dođeljena 1948. godine. Od tada je „postala tradicionalna 1,

ističe đa je njem cilj đa okupi što širi krug saradnika i da pruži mogućnost svim zainteresovanim i darovitim stuđentima na fakultetu đa se na stranicama „Kritike“ afirmišu kvalitetnim i pismenim prilozima, „Kritika“ će biti časopjs za kulturu, umetnost i društvena pitanja.

NOVI BROJ ČASOPJSA „POZORISTE

Drugi ovogodišnji broj časopisa „Pozorište“, koji izdaje Narodno pozorište u Tuzli potvrđuje da smo dobili jednu 0OZ-

biljnn i zanimljivu pozorišnu publikaciju. Raznovrsnost i zanimljivost objavljenih tekstova sveđoče o ozbiljnim koncepcijama ređakcije i sigurnosti

njenih uredničkih kriterijuma,

Na uvodnom mestu objavljen

Milenko Misajšlović o problemima, savremene pozorišne estetike. ivan Supek objavljuje esej „U potrazi za novim tea-

trom“, a dr Branivoj Đorđević

ogled „Teorija savremene dikcije“, O rubrikama Kultura i komuna, Prilozi za istoriju pozorišta, Vesti iz pozorišnog Života, Prikazi, Mozaik i Ralendar objavlieno je obilje ganimljivog materijala.

OBNOVLJEN ČASOPIS „RIVGECKA REVIJA"

Jedini MWnjiževni časopis ma području Rijeke, „Hrvatskosk Primorja i Istre, „Riječka revija“, izlazio je sve do početka ove godine vrio nmeređovno, u tri, četiri broja godišnje, te nije mogao zadovoljiti ni sa-

nik te izlazi ređovno, Krug njegovih „saradnika i čitalaca se znatno proširio, i time je i sadržajno reviia obogaćena,

Ulazeći ovako obnovijena, podmlađena i roklo bi se borbenija u dvanaestom godištu izlaženja, revija je uspela okupiti oko sebe veći bro mlađih književnika iz riječkog i istaSkog područja i, što je kharak= teristično, u njoj sarađuju redovno i književnici itilijanske etničke grupe. Revija je DOBtavila sebi cilj da prati i obrađi posebno Kulturno-književnu đelatnost ovog područja i podrži stvaralaštvo mladih književnika.

: e

PETNABST GODINA JEDNE RNJIŽEVNE NAGRADE

Nagrađa za poeziiu i prozu, koju đođeljujie „Unija Italijana Istre i Rijeke" svake godine u

kao takva, odigrala veliku Ulogču u razvitku Književnog stvaralaštvu među pripadnicima jtalijanske etničke grupe u Jugoslaviji. Zahvaljujući književnim konkursima Unije, mekoliko Kknjižeyaika sredDnje i mlađe generacije italijinske narodnosti u našoj zemlji Uuspelo se afirmirati svojim pesničkim „zbirkama ji proznim delima, kao, na primer, Lučio Marini, . Mario Skiavato, Đovanmi Ruđerji, Oskar Budol, Dakomo Skoti, Mario. Rokieto, Silvano Sau, Anjta Forlapi, Umberto Mateoni i drugi.

Na ovogođišnjem | „konkursu za poeziju i prozu učestvovalo

je dvadesetak autora sa preKo

peđepet radova, Odluka o dodeljivanju nagrađe biće done ta krajem maja. IRI -