Књижевне новине

ea ur Mac O Pi ft -a ki RNA aboa|

|: VOK=ru ==

M RET ONRe | ii

TOO -VS VL, ;

O GORANOVOJ »JAMI«

U MUZICI II |OSO PONEČEMU

NEKOLIKO UZASTOPNIH dana rogli smo u novinskim oglasima pročitati obaveštenje o koncertu hora i simfonijskog orkestra Doma JNA: „Na programu: Toma Prošev: »Tfama« oratorijum za recitatore, hor i veliki orkoestar na tekst istoimene poeme Ivana Gorana Kovačića...s« Nekoliko dana raspitivao sam se kod muzičara o meni nepoznatom, novom imenu kompozitora. Niko nije znao da mi kaže ništa više od dve-tri šture reči: Makedonac, studirao u Zagrebu (kod koga?), živi onde. Otišao sam na koncert (11. o. m,) već pod jednom senkom negodovanja na naše muzičke prilike: neko kod nas uzraste (duhovno se razvije, kao muzički stvaralac) do osposobljenosti za zahvat u jednu od najsloženijih i najvećih mu– zičkih formi a da prethodno. ništa o njemu nismo čuli, ni o eventualnim solopesmama, ni o kamernoj muzici, ni o ponekoj horskoj kompoziciji, ni o kakvoj instrumentalnoj sonati. Jedan mlađi čovek, kompozitor, predstavlja se, đakhle, muzičkoj publici glavnog građa ni sa čim manje do sa onim protejskim tonskim zdanjem koje vuče trađicionalnih korena od Baha, Hendla, Mendelsona, Šumana, Berlioza, Lista, Sezara TPranka, Dvoržaka, Onegera i Stravinskog! No, neka bude. Zatim — slušam. U jubilarnoj godini tragične smrti znamenitog hrvatskog pesnika, koji je s plemenitim gnevom žigosao desetine hiljada odvratno svirepih mučenja i s dubokim bolom opevao toliko smrti nevinih, jedan mladi čovek pokušava da u muzički jezik »prevede« Goranovo doživaljavanje istorijske situacije u ovoj zemlji godine 1942—48, da u zvučno slike re-transponuje one bestidne i besramne ljudske »podvige« koji se, iz umesne obzirnosti prema divljim zverima, ne bi smeli nazviti zverskim, a koje je Govan još tada transponovao u pesničke slike danteovskog ili gojinskog: zamaha. Nekoliko akordskih snopova reske disonantnosti (a kako bi se drugojačije i mogao muzički prizvati prvi stih »Jamex«: »Krv je moje svijetlo i moja tama«!) vezuju naša sećanja za poemu, neposredno inspirisanu i izazvanu živom domaćonıi stvarnošću, Tada nastupa recitato” praćen, zasuf, skoro konstantno zapljuskivan motivskim floskulama orkoestarskog zvuka. Govorni prikazivač dželatovih povika (drugi recitato") dodaje ovom melodramskog procesu čak i scenske karakteristike samoj stvarnosti vernog i grubog —o 1P]naturalizma. Lirske oaze hora nagoveštavaju i obećavaju iščekivani monumenftalni epski pokret i uzmah. Ženski glas (trećeg recitatora) nastoji da se probije do jedne uopštene

oetske slike strađanja, jada, ijudske patnje —| „jednog od »večitih« motiva svih umetnosti u svima vremenima no direktne zvučne deskripcije smisla Goranovih stihova od strane orkestarskog masiva omefaju ga u tome, umesto da pesnikovu baklju groze, osude, jauka i vapaja prihvate, kao štafetu simbolične poruke, i preobraze je u odgovarajući, po unutarnjem intenzitetu adekvatni izraz, svojstven specifičnim zakonitostima: muzičke umetnosti. Na mahove zastruji i dikcijski (metrički i ariikulaciono) neprecizna, kašasta masa kolektivne recitacije, ni pripomoć pesniku ni intenzifikacija izrazitosti ton-

IZMEĐU

KRIKA ıI ŽARA

Nastavak sa 9, strane

odgonetanje ne davuje estetskim doživljajem, Ako je poezija prvog pesnika bila krik, ako je poezija drugog bila znak,

_ Pjesme strpljena Mate Ganze su od žara, onog poetskog, plemenitog, n3j-

čistijeg kova. I u njegovoj poeziji čovek se orni od samoće i presijava u sopstve-

skih struktura. Najzad, u fazi pesnikove vizije prevazilaženja svih stradanja i muka, u završnici unutarnjeg ozarenja oslepljenog martirera dolaskom »Svete Slobode«, oplemenjenošću bremenita inkantaciia ženskog hora brzo nas vođi kraju, više zvučnom torzu no oratorijumskom, hibridnom, tragično-himničnom kraju.

Hoću da kažem, sigurno darovitom i inventivnom, Proševu: izbaciti, izostaviti veliki broj strofa (sekstina) i stihova, zadržati od teksta samo Ključne punktove radnje, zbivanja, a pustiti muziku da govori sama sobom, zato što je Goranova slavna poema svima poznata, zato što muzički jezik ima u sebi potencijalnu idejnost (ne samo emocional–nost) pesništva, i zato što u kompozitorovim simfonijskim i kantatnim invencijama ima pouzdanih zhakova istinski inspirisanih tonskih zamisli. Melodijski činilac u ovom delu, doduše, nije na visini, ume da se približi čak i banalnosti (no toga ima i u simfonizmu Gustava Malera, u simfonijskim poemama Rihar– da Štrausa), ali je zato tonski kolorit (osobito na mestima upotrebe gonga) bogat, muzički rečit, mestimično dostojan Goranove poeme.

Na učešće bugarskog violiniste Emila Kamilarova u kvalitativno heterogenom programu ove koncertne večeri čini nam se da je umesno baciti jeđan pogled iz ugla muzičke sociologije. Blistavi tehnički virtuozitet Kamilarova u Paganijevom prvom violinskom koncertu, zasenčen jedino mestimičnim intonacionim nepreciznostima, većina slušalaca prihvatila je sa ogromnim oduševljenjem. Paganinijev savremenik, belgijski muzikolog Fransoa-Žozef Fetis, kazao je, jednom, sledeće o ovom velikom violinskom majstoru: »Slušajući ga, doživeh čuđenje, divljenje bez granica; ali nisam bio dirnut, ponet osećanjem, koje mi izgleda nerazdvojivo od istinske muzike«. Ali, izražajni obrasci Paganinijeve muzike pored briljanine smotre svih violinističkih tehničkih majstorija i teškoća u njoj — danas, posle romantizma, ekspresionizma i novih izražajnih sistema savremene muzike, zastareli su i zasitili su

6: aprila umro je Miodrag Lj. Gardić, poznati prevodilac sa španskog i portugalskom jezika.

Rođen 14. V 1891, u Lebanima, Gardić Je završio trgovačku akademiju u Beogradu, a od 1913. godine bio je profesionalni novina”. 1915. godine počela su njegova lutanja bo svetu. U Atini je proveo do 1916. gođine; od 1916. do 1919. bio je u Italiji; od 1918—1995 Španiji i Portugaliji. Putovao je i u Južnu Ameriku. U Španiji Garđić je kao član Nacionalne Konfederacije Rada (S.N.G.) aktivno „učestvovao u sindikalnim i političkim borbama protiv militarističkog režima; prvo protiv diktature generala Primo de Rivere, a i kasnije, sve do proklamovanja republike

senzibilnu prijemčivost uha, sluha i duha onih koji muzički razvoj redovno prate. Međutim, ima mnogo ljudi koji svojim senzibilitetom na te prevaziđene formule muzičkog jezika tek stižu, i one za njih, zato, i 8 punim pravom, nisu ni zastarele ni prevaziđene. Uostalom, baš pomenuti Petis ie formulisao, među prvima, onu dragocenu i istinitu fundđamentalnu postavku estetike: » Umetnost se ne razvija, ona 'se menja, preobražava«. Ovacije vjolinisti Kamilarovu potvrdile su da ljudi audjtivno još nezasićeni paganinijevskim stilom tehničkih vratolomija, još uvek imaju u njemu šta da nađu, za svoju đušu. Njima je bugarski virtuoz izdašno dodao još tri Paganinijeva kapriča i jednu etidu Paganinijevog rivala, poljskog virtuoza Karola

TLipinskog. Posle tolikih zvučnih vatro-

meta (muzičkog panđana egzibicijama majstora na trapezu, u vrhu glatkog cirkuskog jarbola) množina ushičenih slušalaca napustila je dvoranu Doma Sindikata, ikao je na programu sledovalo još izvođenje Dvoržakove četvrte (zapravo osme) simfonije (opus 86).

Mi ostali, koji smo izdržali bravure Paganinijevog tehnicizma, tek tada smo nagrađeni: čuli smo Dvoržaka u interpretaciji Mladena Jagušta. Nekada, mladi Bernard Šo (koji se u mlađosti bavio i muzičkom kritikom) uvrstio je ovu simfoniju, sa njemu svojstvenom ironijom i duhovitošću, u red promenadnih kompozicija, pogodnih za izvođenje pred ručak, u gradskim parkovima. Ako je išta u Šoovom sudu o ovom Dvoržakovom delu tačno, onda je izvanredno prefinjena Jaguštova interpretacija ovog dela — prevazišla samog autora, kao što je i muziciranje orkestra Doma JNA, pod tako studioznim i nadahnutim vođstvom, stalo uz bok najboljim večerima delatnosti Beogradske filharmonije. Sve bogatstvo osećanja, sva poezija prirode i ustreptalog odazivanja čoveka s kraja XIX veka na nju, na boli i radosti života — Živeli su u svesti preostalih slušalaca na kraju ove neujednačene beogradske koncertne večeri.

Pavle STEFANOVIĆ

MIODRAG GCARDIC igor—io6a)

1931, U Spanskom građanskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac, da bi docnije, zbog slabog zdravlja, bio povučen sa fronta i naimenovan za predsednika Ujedinjenih sindikata u Valensiji i Barseloni,

Od 1940. do smrti živeo je u Beogradu.

mian udruženja prevodilaca Miodrag Gardić je od njegovog osnivanja 1920. Njegovi najznačajniji prevodi,su zbirka stihova „Moć gitare“, tragična poema „Jerma“ i „Ljubav gospodin Perlimplina i Belise“ od Pederika Garsije antologija „Iz savremene španske lirike“, roman WBljeska lbanjeza „Mrtvi zapovedaju“ i prevođi stihova mnogih modernih pesnika sa španskog jezičkog područja.

Smri; Miodraga Gardića predstavlja gubitak za našu kulturu, koju je zađužio pređanim radom na zbližavanju naroda i kmJiževnosti. V

T,orke,

_________——_——- cK _—---—__—— A |K — IJ —

noj noći, razriven pukotinom i suočen sa sudbinom i vizijom nekog grešnog boga stvaraoca i suparnika. Pesnik je zagnjuren u duboke i mutne vode večito nerešivih nemira i zagonetnih pitanja, sav izvijen u naporu da se Dpronađe sklad i prelomljen u njemu. Smrt šeta i krstari njegovim bićem, puni ga pepelom i urasta ga u zemlju, odjekuje u njemu, u njegovoj praznini, kao stravično zvono, pohodi ga noć S one strane života i mrsi mu misli, usiiava staah i senči ljubav, Neviđeni ho-

rizonti drugih obala prisiljavaju ga na

bolne pomisli i mračna razmišljanja,.

tako da je i ovaj poetski subjekt u pustinju metafizike zaveđen fatamorga– nom oaze, i on izgrađuje i zida neki svoj sistem znakova i simbola, ali sačinjen od opojniH i nadahnutih slika, od reći natopljenih osećajima.

Lepota i snaga Ganzine lirike nije u misaonim Rkonstrakcijama, u skelama refleksija, već u zažarenom i upečaštljivom oocrtavanju stanja i preloma bića koje u ljubavi traži spas, preko ljubavi teži da se očuva i pronese kroz život, koje se ljubavi priklanja kao rani, u koju umače usta žedan životnih sokova. Slika žene kao duhovnog simbola i utočišta tela koje sniva samo svoj oblik, doživljeno je u više mogućnosti i posebnih realnosti, osvetljavano je u mnogim dimenzijama: kao spas i neproziran mrak, nežnost i bol mhvaćen, u samom sebi, kao pokret pun slasti i kao očaj lepote mućčene smrću: kroz tvoja usta polijeću očaji... ismad tebe mebo postaje tvojom željom i ti vasteš u, zemlju, :

urlajući od, ponoya, u, 8uom, grlu

____Milivoj SLAVIČEK

___________--

DVIJE PJESME

STA MI RADIMO

|iiepo je i neophodmo radovati s

e mirisu prvih proljetnjih kiša

i svijetlim, mlakama vode dok sunce prosjajuje oblake

ali šta mi radimo: mi jurimo ma poša mi pogledamo u mebo tek da bismo V

Onda se sunce probije između oblaka i obasja cestu,

o i kući idjeh: uzeti kišobran ili ne

tratinu i stol

neke daleke livade i šume, šumna mo?Ya

Osjetimo prastaYu draž življenja.

Ali šta mi Yadimo:

mi gledamo izloge s cijenama: jesu li porasle ili misu

A nečujne se pjesme pronose krož naš duh jave se područja čiste radosti: onaj meki dam

Ali mi buljimo u nove tipove aparata . gomilamo se pred šalterima banaka, prepu

tužnu strast za šiyinama.

I snatrimo samo malo, katkad, j nego mešto drugo

Miroslav S. M4ĐER

Davnom

štajući prvo cvijeće samo sebi

Mi slušamo vijesti, vijesti, vijesti. I prečujemo, me jednom, esenciju Daveći se u beskrajnim Tazgovortma zanemavujemo tišinu, koja mam govori o jakim stvarvma

Nećete mi vjerovati koliko je sve to žalosno i jalovo

Hitamo tako prema savršenom, katalogu, zadihamosti i sljepoći | jer mislimo da više nismo dječaci

VRIJEME POSVEĆENO PJESMI

M ijeme posvećemo pjesmi to je čitavo moje vrijeme zajedmo s potopima. Samo su pokušaji: ljubavi i vizije Vrijeme posvećeno ogorčenju to je vrijeme sanja,

Vrijeme u vremenima stan je moga postojanja

Sto više te znam, zbiljo, više ti se otimam .

i smišljam te više i sbe te dublje smišljam i sve teže

Ništa sve to nije — bposveta je majvredmija

Ta posveta kojom sam se posvetio

—--=zuzuuuyiJ aa ————

mrftvacu

i živio suvremeno i zauzeto eto, znao bi za automobile krstarice, poslednjeg krika | gledao televiziju, uređivao dom i knjige | žurio uvijek negdje, ali ne kao prije zamišljen bilo bi i za tebe, mati kaže, prilika i prilika s mama bi dijelio brige i veselje i penjao bi se s liftovima i oblacima u solitere kako bi ti bilo lijepo, kao djeci

TT; bi i sad posjećioao Lemije

Zaželio bi da mir ostane ma movom kaputu

i miris gradova da ti sačuva talasavu, kosu | svoju lijepu ženu proveo bi starim, žitom je

pjesme te opleo mrežama

možda ne bi imao dosta movaca, ali prijatelja Dio ponekad, prehlađen ili potišten, čak mi to |

da si živ, eh da si živ naša, mati, naš život

lik bez rata i tuberkuloze

preko tvoga mrtvog vamema.

živi se puno i nasamo.

Ja se pitam

u, nama, je ovamo i onamo u, mama je vjetar i bolnica u nama je

to što mamo i memamo.

(2 S CZ < TOVA)

tvoje je srce uhvaćemo sobom tvoj glas je puštem u pustinju da okopni fvoje su oči pribodene o krst vida

e ~

. čitavo tvoje telo plače bez razloga i ti si smrtna od idućeg ti čiviš kao odsuće

od tebe ostaje mešto odamiji napo htenje upravljeno u nemoć i tvoj je udes da se maslućuješ

i maše sjećanje me bi se rušilo

vjerujem da bi ti bilo kao ostalima, [ii (ii)

Eto, jedino što je sunce kao prije i kruh isti, naravno i voda, mjesec takoder ali sada bi nove knjige čitao,

imao bi u ovom, mobom, današnjem, stanu

SAD SI DANAS

a se pitam, . |

„J vrijeme je mirno i legne byzo pod mora koljema. ljudi wižvaju nedjelje i davanje ulica

ljudi su u onom, gradu, kao i u ovom.

prepuni vreve, kuća i kućica.

živi se jedna usna, jedno veče, jedma izletnica živi se jedan, dobar drug, neka misao, jedma ptica živi se po svaki i meki put, po stoti put

Ja se pitam, ja se stalno pitam,

da li je prazno, od, danas do sutYa, vidim, lijepa, cesta, vidim, prijateljica čeka se, gdje se zbiva i dešava.

u mama je nešto brzo, nešto samo

U ovoj slici prelamaju se slika žene i slika mora, stihovi su puni ponorne, prigušene erotike i duboke strasti, ali su još više freska i reljef osećanja i na goveštanja koji se otiskuju na unutrašnjim zidovima ličnosti, izazvani ljubavlj-. U našoj savremenoj poeziji svojom prvom Kknjigom Ganza se pyredstavlji kao jedan interesantniji i produbljeniji ljubavni pesnik. Za njega je ljubav čitavo prosliranstvo života, s urvinama i vrhuncima. On je ljubav doživeo i od-

bolovao na jeđan nov i svojevrstan na”.

čin. Ganza se pojavio kao celovita i za” okružena poetska ličnost, doneo je 88 sobom grumene žara koji če, uveren sam, još dugo svetleti i privlačiti da 56 nađ njima razmišlja i. piše o poeziji. Aleksandar PETROV

KNJIŽEVNB NOVINE