Књижевне новине

| ćem slovenačkoj i slovenačkoi kulturno-umet-

i O

" TZLOG ČASOPISA”.

· (TBRPRIbE

BROZ POSVECEN SLOVE| NAČKOJ KNJIZEVNOSTI

| APRILSKI BROJ ovog ča-

celini je posve-

sopisa u ) književnosti ničkoi problematici. Prilozi a ovom broju su raznovrsni, a najveći broi napisa

\ posvećen je kritici: od pro-

blemskih članaka, do kKritičkih prikaza i beležaka. Trance Zdravec, u članku „Estetska ili iđejna Kritika“, zalaže se za takvu kritiku u kojoj bi bilo ostvareno jedinstvo _ estetičke i ideološke kritike. Razlozi koje on daje usmereni su u pravcu da su i jedna „i druga Kritika u podjeđnakoj meri jednostrane i isključive i da se samo njihovim jedinstvom možc đoći do ispravnog kritičkbg suda. „Kako je druk čije... moguće uspešno otkriti i odbaciti dekadenciju Uumetnosti u obliku socijalističkog realizma ždanmovljevskih načela?“ pita se Zdravec, Na osnovu slovenačke Kknjiževne situacije Alojz Rebula govori o problemu intelektualnog poštenja kritičara i o moralnim Mvalifikacijama onih koji o literaturi pišu. Ističuči za primer Ivana Cankara i Ivana Prijatelja, Rebula otprilike ovako skicira lik idealnog Kritičara: „Kritičar koji pristupa umetnosti sav veseo, sa čeličnim živcima, bez senkc nad sobom“, koji će imati široko razumevanje za sve ono Što u umetnosti koiom se bavi takvo razumeva-– nje zaslužuje.

1 napis Borisa Peternua „Nekoliko problema naše kritikeć zalaže se za određivanje estetičke i ideološke koncepcije naše Kritike. Nalazeći da je naša kritika raspeta između dve krajnosti, jednog Tacionalizovanog impresionizma i neke vrste „dogmatizma i da, uglavnom, predstavlja privatan sud o literaturi onog koji o knjigama piše, Peternu se zalaže za jače iđeološko angažovanje i za pooštravanic estetičkih Kriterijuma.

Svc priloge u ovom broju dali su saradnici slovenačkog časopisa „Problemi“. Oko tog časopisa okupljaju se pisci koji se nalaze van postojećih literarnih grupa (oko „Sodob“nosti“ i„Perspektiva“). Aprilski broj „Problema“ biće u celini „posvećen književnosti Crne Gore i crnogorskoj Kkulturno-umetničkoj „problematici. Ovaj vid saradnje svakako je koristan i znatno doprinosi boljem uzajamnom „Uupoznavanju kulturnog života u našim „republičkim centrima.

(P.P-ć)

CeTrTeEMABPM

PROBLEMI BUGARSKE

SATIRE PRVI RAZGOVOR, s kojim je bugarski časopis „Septem

vri“ („Septembar“, organ Saveza bugarskih Književnika) otvorio svoj „literarni forum“, bio je posvećen satiri. U njemu su uzeli učešća najistaknmutiji majstori bugarske satire, 'satiričari su podvrgnuli o štroj MWritici takozvanu teoriju „pozitivnog junaka i pozitivnog humora“. To je bila jedna glupost, „jeđan apsurd protiv koga smo se morali boriti tokom mnekoliko godina“, kaže Genčo Uzunov. Prema ovoj teoriji trebalo je da se piše samo „pozitivno smešno“, tj. da se piše smešno o pozitivmim ljudima i time da ih potvrđujemo (Vasil Conev). TI čuveni safiričar .starije generacije Svetoslav Minkov; kritikovao je ovu pojavu: „Satira ima svoje specifično obeležje i ne podnosi da joj se naturaju raz ni blagočastivi i dobrotvorni junaci po volji nekih domaćih teoretičara... To je kao da među cirkuskim | klovnovima uvučemo heroja socijalističkog rađa ili da u astronomskim po smatranjima planeta učestvuje i profesor dijalektičkog materijalizma“. Najtalentovaniji bugarski epigramatičar, Radoj „Ralin, podvukao je da su u tom peı riodu „odgovomi liudi stalno prebacivali i otvoreno pretili da se ne sme pisati protiv direktora, pretpostavijenih, društvenih radnika.. A satiričar ne treba da uzima u obzir i da „sprovodi“, nego treba da ume da misli i da primorava ljude da misle“.

Ralin je raspravljao i o taRkozvanoj „satiri po privtednim zadacima“, naime protiv one satire kojom se „biju“ sitme dnevne mane i defekti u proizvodnji. „Pred satirom kaže Ralin— stoje trajniji ectički zadaci! Jer satira, po TWonkretnim povodima, rekao je mladi satiričar, Aleksanđar Milanov, ima svoje mesto u ' novinarstvu, ali i tamo samo kada su činjenice značajnije. „Umetnička satira stoji iza činjenica i povoda

ona mora dš bude jedino kod izvora... Satiru koja služi, fabrikuju ljuđi kojima su i umetnost i movinarstvo tuđi!“ Zato \satiričar treba đa se odupire dogmatizmu i tutorstvu. A oni se pojavljuju tu i tamo jer prirodno je da se sve to. godinama kultivisano, ne može zbaciti

preko noći. iz tog i glavni problem satlire u Bugarskoj? Da se društvo i ljuđi

proizilazi

oslobode straha od satire, straha koji je nametnuo kuli lićnosti. U to vreme dogmatičari su stvorili još nekoliko „teorija“ pomoću Kojih su želeli da stave pod zaštitu SVOE „Zakona“ svoje neprikosnovVenosti. Pojavila sejiteorija o „tipičnom u satiri“. Prema hjoj, Tekao je Genčo Uzunov, nije se smelo pisati o negativnim pojavama dok one ne postanu „tipične“, tj. masovne pojave.Govoriti o lici

tih pojava bila je politička sabotaža. Kad je neko hteo da ispriča nešto o takvim pojava-

ma, obično su mu odgovara– li: „Čekaj, bolan,gde si to video? Je li to tipično za našu stvarnost?!" — i satiričar je bio prinuđen da se povuče, inače... .

Stvorena je bila i teorija o „našim ljudima“, Recimo, neki istaknuti čovek (direktor preduzeća, predsednik zadruge ili narodnog odbora i sl.) izvršio je zločin. O tome ss nije smecelo pisati satirički, jer taj je zločinac bio „naš čovek, borac, lep čovek, dakle“.Znači, kaže G. Uzunov, on je imao prava da vrši bezobrazluke, a mi nismo imali prava da sve to ispričamo ljudima. Drugim rečima, čovek nije mogao da zaštiti zajednicu od pojedinaca, od „našeg čoveka“.

O tim se pojavama najviše govorilo, jer u Bugarskoj još uvek ima pojedinaca s malograđanskim „i dogmatičarskim muentalitetom koji namerno kvalifikuju svaku stvaralačku i poštenu kritiku Kao klevetanje socijalističkog dru štva, vlasti i sl. Zadatak tiričara je, istaknuto je na ovom razgovoru , da se ozbiljno bore protiv toga. ;

MORO (G. [:,]

„Malna koncepcija

sa”,

TOI

MLADI MAKEDONSKI PESNICI i MAJSKI BROJ ovog Sskopskog časopisa objavljuje osvrt Duška Nanevskog „O poeziji mladih makeđonskih pesnika“. Pokušavajući da da presek i sintezu matičnih književnih zbivanja, Nanevski dolazi do izvesnih tačnih i, čini se, očiglednih zaključaka. On sma-

·tra da intenzivni stvaralački

razvoj savremene makedonske poezije mnogo duguje „pošstojanoni podmlađivanju“, i da mlađi pesnici označavaju da\ju, treću, etapu ove kKnjiževnosti. Oni dolaze kao smena starije generacije (koja je negovala „egzaltaciju poetske ideje“) i srednje generacije (koja se Kkretala u okvirima „otkrivanja svetova poetskih" intima, lirskih raspoloženja i čistog osećanja“), i produblju-

ju „strast raznovrsnih doživ-

ljavanja“.

Opšta karakteristika mladih pesnika, u formalnom smislu, može se svesti na stalnu brigu o jezičkoj materiji. Od arhaične leksike, preko govornih prozaizama i tvorađkih inovacija, svi oni nastoje da obogate jezik smelim metaforama, da* probude izraz „konciznom i preciznom slikovitošću“, da osposobe maternja kazivanja za poruke modernog senzibiliteta. Sadržinski, preokupacije i i stremljenja mlađe poetske generacije mogu 5e, doduše simplifikovano, svesti na nckoliko bitnih duhovnih i stvaralačkih tokova. Miho Atanasov, Vidoe Podgorec i Vidoe vidičeski neguju poeziju „neposredne lirske impresije“, oblik „čiste pejzažne lirike“. Aleksanđar Hristovski, Jovan 1vanjin, Petar Nanevski i Jovan Pavlovski nastoje da Ostvare „lirsku · objektivizaciju rodnog Kraja i životne atmosfere“. Posebnu grupu čine mla di pesnici koji su podložni „realnoj opservaciji i pronicanju u psihologiju seoskog socijalnog života“: Jovan Koteski,

'* Petre Andreevski i Petar Bo-

Šškovski. Maročito je interesantna pojava grupe mladih „gnevnih pesnika" s njihovom „spontanom ekspresijom i imagitivnim osvetljavanjem“ vekovne makedonske nacionalne sudbine. Najistaknutiji predstavnici „gnevnih“ jesu Radđovan Pavlovski, Bogomir Đuzel i Ljubiša Taškovski. Posebnu grupu čine takozvani „krajnji modernisti“, za Koje je karakteristična „lirska apstrakcija i povlačenje u hermatizovane poefske svetove“: Zoran Jovanović, Vlado Urošević i Ivan Ivanovski. Konačno, Jovan Strezovski, Mladen Dilevski. Blaže Pavlovski, Evgenija Šuplinova, Aleksandar Popovski, Danica Ručigaj, Milan Terzovski i, naročito, Naum Manivilov pišu poeziju „lične lirske rezignacije na pretežno intimne motive“.

(D. S. 1)

UESTO ALTRO

RRITIKA I INDUSTRIJA

DANAS se u svetu Kkonsumira ogromna količina pseudokulture, kaže Pjero Bigonđari u svojim razmišljanjima (o odnosu Kritike i „kulturne industrije“. Kulturna industrija ponaša se prema svojim proizvodima isto onako kako sc prema svojim ponaša metalna ili, recimo, automobilska industrija: pošto je upotrebljen, i pošto se isplatio, proizvod može biti bačen. U pravi čas biče zamenjen novim proizvodom, tehnički „savršenijim i, naročito, movijim. Neprestanim obnavljanjem instrumemata i sredstava razvija se oOsećaj dosade kod modernog čoveka. Ali to je instrumenkulture. A kultura stvarmo živi samo onde gde u njoj gledaju cilj, a ne sredstvo. Kad je sredstvo, svako je se može domaći i upotrebiti je u razne svrhe, političke, ideološke, ekonomske, Jedina prava svrha je, međutim, čovek, onaj čovek koji treba da bude cilj svakom čoveku, isto onako kao što je, po Marksu, „koren čoveka ·u čoveku samom“.

U kritici kulturna industrija traži i, na žalost, često nalazi neku vrstu reklamnog agenta, trgovačkog putnika koji će preporučivati i prodavati njene proizvode. IzHšno

je napominjati kako bi trebalo biti obratno, kako bi kritika morala imati na raspolaganju kulturnu industriju, a ne ova nju. Jer kritika ne bi smela da izneveri svoj majvažniji zadatak: da formira stav i mišljenje ne samo jedne epohe nego, preko njega, i prvi začetak istorijskog mišljenja ili, jednostavnije, đa formira prve, obrise istorije u nastajanju, istorije koja nije prisilna. Kritika treba da otkriva i objašnjava ideje i da ih pusta da kolaju među ljudima. Kritika. treba da pređstavlja problemsku i sumnjičavu stra-

nu kulture, a.ne da bude po-.

pularizatorska i potvrđivačka.

Ali, smatra Bigonđari, danas je Mkritika često više sklona informisanju nego formiranju, često se pokazuje kao deo oO-

nog što se pogrešno naziva demokratizacijom kulture a iza čega se već jasno ocrtava opasnost od formule, od amuleta, od parole iđeološke ili, jednostavno, logičke i intuitivne, opasnost od kulture koja je jedino suma kulturnih faka ta, bez unutrašnjeg jeđinstva i međusobne komunikacije, osim na onom najnižem 5stupnju, čisto tematskom. Taj pra” vac je iz osnove pogrešan i kul tura se mora, bilo pod pritiskom industrije ili ne, vratiti svom osnovnom zadatku: da stalno postavlja pred čoveka iščekivanje i pitanje kako će

se završiti, kako se može završiti ili produžiti, sve ono što predstavlja jezgro. i suštinu ljudskog Života i postojanja, (T. K.)

IRODALM! 65 KRITIKA! POLYOIRAT

O MLADIM JUGOSLOVENSKIM PESNICIMA U APRILSKOM BROJU ovog mađarskog časopisa Zoltan Čuka prikazuje, pod gornjim naslovom, antologiju poratnih jugoslovenskih pesnika „Vrata vremena“, koju su sastavili Ivan V. Lalić i Josip Pupačić. Jeđinstven lik jugoslovenskog pesništva — kaže Čuka — može se zaista nazvati „mladim jer drži korak s razvitkom pesništva i jer hrabro «đ\itraži novo, što se većinom može ceći čak i o onim pesnicima koji se, s obzirom na svoje godine, danas već nalaze između pedesete i šezdesete. Ako, pak, posmatramo i samo delo ove najnovije generacije, i tad možemo reći da pesme sakupljene u ovoj antologiji pružaju najraznobojniju i nai mnogostrukiju sliku. Skoro kod svakog pojeđinog pesnika nailazimo na fakve crte Kkoie su izrazito inđiviđualne i nezročito odskaču u ovoj slici bogatoj bojama. Jedna od najkarakterističnijih crta ovog izbora je baš ia što sa među pesmama tražene one koje po rečima antologičara — od= ražavaju svoj inđividualni pro stor čak i tada ako je on kod jednog ili drugog i skromnijih razmera. I upravo zato su iz antologije izostala meka imena koja u današnjoj jugoslovenskoj literaturi uživaju veći glas odđ ponekog ko je ušao u wmju, jer baš ovaj MKriterij je neđostajao pri izboru. Nijedna „antologija ne može biti savršena, pa je — baš pod svefllošću refiekiora pro-

tekle četiri godine — upadljivo što se među izostavljenim nalazi, između ostalih, i pre dve godine „naglo i tragično preminuli „Branko Miljković, čije izostavljanje pada u oči baš stoga što je iza sebe o stavio završeno i pofpuno ži-

votno delo.

U nemoćunosti da se pozabavi svim „pesnicima iz ove antologije, Čuka ističe Jura Kaštelana, Vaska Popu, Vesnu Parun, Branka V. Radičevića (o kome kaže da je morao da savlađa otpor koji se u čitaocima javljao baš zato što nosi ime velikog pesnika srpske romantičarske poezije, pa pita Mađare: kako zamišljiaju mladog pesnika koji bi se sasvim slučajno zvao — Petifi V. Šanđor?), Rista Tošovića, Blaža Koneskog, Zvonimira Goloba, Miodraga Pavlovića, „Stevana Raičkovića, Vladu „Gotovca, Antuna Šoljana, Ivana Slamniga, Josipa Pupačiča i Irenu Vrkljan, prikazujući kod svakog ono što je u njegovom delu najkarakterističnije.

Kraj svog prikaza Čuka posvećuje poeziji Ivana V. Lalića, o kome kaže da nije samo pesnik nego i najistaknutiji tumač englesko-američke poezije u srpskom prevodu. Čuka kaže da je Lalić pošao od najboljih tradicija jugoslovenske poezije ovog veka, od simbolizma Rilkeovog, da bi dospeo do današnjih uspeha. U prvim stihovima. u skoro konvencionalnoj formi, iskazivao je vlastite doživljaje i svoja osečanja, potresne uticaje ratnog detinjstva. Kasnije brižno i diskretno eksperimentiše, pa u organski razvijenu, kompaktnu razvijenost, stvaralačkog umeinika, ugrađuje nadrealističke metafore i hrabre asocijacije. Iz ovog jasno proizilazi da T,alić vezanim stihom rukuje isto tako svesnom umetnošću kao i najhrabrijim slobodnim stihom, a da u njegovim mnajvezanijim stihovima uvek možemo osetiti brigu umetnika forme. (A. P.)

ARTS

ĐA LI JE KNJIŽEVNOST NEPOTREBNA

DA LI JE Književnost nepotrebna Kao, na primer, kuglanje, ili je neophodna ljudskom životu? — pita se Klod Bonfoa u svom velikom članku, objavljenom pod gornjim naslovom u broju od 1. maja.

To pitanje ostaje uvek otvoreno: šta je, u stvari, književnost? Ona je nešto i vrlo staro i uvek veoma živo. Stara i mlađa u isto vreme, u večitom je previranju. „U današnjim Đeležnicama stvaraju se velika dela budućnosti“, kaže Virdžinija Vulf, a Marta Robert primećuje „da velike knjige izazivaju tumačenja, u isto vreme i protivurečna i podjednako istinita. S jedne strane sami se pisci ispoveđa– ju o svojoj umetnosti. S druge strane, kritičari razmišljaju o svojim lektirama.

Nije li književnost samo jedan način izražavanja, ili bolje rečeno pisanje? Zar se književnost ne izdvaja svojim oblikom, jezikom, odnosno načinom izražavanja, uvek jasnim i veoma gipkim, od drugih oblika izražavanja (govoTnog, tehničkog)? Sve je u stiber, zaljubljen u reči kao neki muzičar u tonove. I reči su, kao što misli Malarme, · građa literature.

Svaka velika književnost je epska, pođrazumevajući u njoj stalne i sve jače odnose između umetnosti i stvarnosti, između apstraktnog i konkretnog; u njoj pisac nije samo u službi jedne iđeje i jednog oblika, Već Svog dela, U isto

vreme, sam pisac i jeste i nije svoj heroj. On upoređuje život i stvarmost, ali njegovo delo nikad nije završeno. Servantes je završio svog „Don Kihota“ samo pod pritiskom njegovih pustolovina. Tako i najsuprotnija tumačenja — ma terijalistička i idealistička tih dela mogu biti, na izvecstan mačin, potpuno istinita. Umetnik daje svoje delo, a ovo, kao i svet i legende, može biti tumačćno na hiljadu načina.

Pisac ima za dužnost da imenuje naš svet. Na izvestan način taj posao uvek ostaje neispunjen. Otuđa je Književnost i tako stara i tako mlada, dobro poznata i meobjašnjiva. A njena suština ne može se shvatiti, do možda samo u stvaralačkom aktu pesnika. ,

Ali čujmo i pisce. Virdžinija Vulf kaže: „Prava suština romana ne mostoji. Sve je suština romana, sve osećanje, sve misao; svaka osobina intelekta ili duše služi nam; nikako opažahnje nije za odbacivanje., TI ako bismo mogli zamisliti umetnost romana, Uuzimajući život kao građu, ona bi nas povukla da roman VOdimo u propast i uništenje, Onako isto kao što ga volimo i slavimo, jer se samo tako obnavlja njegova mladost i O sigurava njegova vladavina“,

Što se tiče Flobera, njegovo shvatanje umetnosti bilo bi svedeno na ovo nekoliko Treči: „Umetnost, na kraju kraje-, va, i nije možđa ništa ozbiljnije nego kuglanje“, ali i „u metnost nije apstrakna stvar, oma se obraća čoveku“,

(N. 7)

PREVEDENI

OL. BELOU

Pisac kao

AKO JE OTVORENI IMORA:LIST, Čak ako se UN) COMMNA, aniti-umetnikom, buntovnikom, ČUO dušmaninom života, očajnim neprijateljem društva, pisca nepromenljivo motiviše želja za istinom. Razjašnjenje, produbljenje i

rasvetljenje morali su ciljevi čak i onda kad sredstva či pak, odvratna [..]..

taocima izgledaju anarhistična ili, al

Naravno, što stvari postaju teže, snažnije se ponavlja zahtev za afirmacijom. Što su one mračnije, sivlje, sumornije, glasniji je vapaj za bojom i raznovrsnošću; što ljudi više kradu, više traže da slušaju o poštenju. Mora biti da je tako u toku prirode. Ali čini se da je isto tako u toku prirode da pisci moraju pokušati da poštuju takve zahteve, Jedni sa detinjom gorljivošću, drugi smirenije, pokušavaju da nagoveste kako se ono što nam je svima tako preko potrebno može naći — ono osećanje reda, ona neophodna merila koja u prošla vremena nisu nastala s roman sijerima i dramskim piscima. :

Gde romansijeri i ostali mogu da pronađu ta merila? Šta će ponuditi moralno potrebitoji publici koja traži afirmaciju? Ukoliko romamsijer želi da bilo šta afirmiše, on mora biti spreman da svoju stvar dokazuje krajnje podrobno, da je miri s veoma čvrstim činjenicama, mora čak biti spreman na ponižavajuće otkriće đa, možda, afirmiše nešto sasvim drugo. Činjenice su tvrdoglave i uporme, a umetfnost romana sklona je da se suprotstavlja svesnim ili ideološkim ciljevima pisca, uništavajući katkad najkonstruktivnije namere. Ali tada i konstruktivne namere umištavaju roman. |

Dobar primer za ovu vrstu uzajamnog mništenja može se videti u knjizi Gubave duše koju je, nedavno, objavio Gream Grin. Temu ovog romana predstavlja duhovna suvoća koja počinje samogađenjem i samoodbacivanjem jednog uspelog arhitekte koji, umoran od ovog sveta, odlazi u Afriku nastojeći đa u njoj izgubi svoju Jičnost. On se nastanjuje u jednom azilu za gubavce, vučem na neodređen način bolesnima i medicinskom „misionarskom ređu, sVeštenicima i lekaru. S početka on ne oseća istinsku želju da pomaže. Prima smrt u sebi i ne oseća nikakav podsticaj

da se oslobodi tereta besciljnosti egzistemcije, ali uskoro, uvu~

čen u borbu s bolešću, počinje da biva koristan. Romam se, međutim, dalje ne razvija, jer se završava. Mlada žena jednog stanovnika azila, neurotična i Juckasla, ulazi u priču i pomoću neuverljive glume prouzrokuje neožaljenu propast našeg ogubavelog arhitekte. Ostaje summjiva afirma=– cija da je potrebno odustati od takve predamnosti svojoj sopstvenoj patnji i živeti i đelati za druge. Ovako nešto, svi se moramo složiti, dobro je afirmisati, i da je gospodin Grin bio u stanju da to u svom romanu strasno ilustruje, mi bismo svi bili bezgranično zahvalni. Obavezni smo mu, međutim, jedino za njegov upečatljiv opis suvoće. Ali sam roman, ili umeinikova savest, ne mogu da dozvole iznuđenu afirmaciju i zato knjiga ne može ništa drugo do da se sama raspadne.

Postojalo je, jednom, u istoriji romama bezbrižno vreme kad je pisac imao jedino đa pripoveda šta se desilo. Tad nas je doživljaj sam po sebi zadovoljavao, opis doživljaja bio je sam sebi opravdamje. Danas, međutim, nešto tako jednostavno izgleda sasvim neprihvatljivo. „Ja“, ličnost kojoj se događaji događaju, nije možda prihvaljiva za fiešku i probirljivu mođernu svest. -

Genijalni pisci XX veka (Pol Valeri, D. H. Lorens, Džems

Džojs, između ostalih) podsfakli su nas da okušavamo stabil-

nost, doživljanog „ja“, rastvorili su ga u intelekt ili u in= stinkt, u svakidašnji život ljudskog rođa, u sam i u mit, i učinili nas, sve zajedno, svesnim da je suverena individua, onaj zbijeni entitet čija sreća, strasti i moralni problemi ispunjavaju stranice romana (kao i istorijskih studija) jednostavno fabrikat, proizvod mnoštva interesa i uticaja, našeg neznanja fizike, psihologije i naših društvenih Klasnih podela.

Kakvi god da su objektivni rezultaii, nihilističke strasti stvorene ovim preocenjivanjem njsu iscrpne. Ako ništa drugo, zahtev za radikalizmom u književnosti postaje sve glasniji. Nedavno nam je Lesli Fidler kazao da se odgovoTnost romansijera sastoji u tome da bude u opoziciji, da kazuje „ne“, uvek „ne“, „ne“ gromoglasnim akcentom. Gospo-

din Fidler nas podseća da negativna trađicija u književno=~ .

sti, tradicija proročkog žigosanja, zahteva mašu lojalnost.

Da, proroštvo je lepa stvar ukoliko možete da ga postignete. Kad ovo kažem mislim da prorok mora biti pravi prorok. Ukoliko bi, umesto božje reči koju mora izgovarati, imao u svom stražnjem džepu neki kbjiževni program, ljudi njegova proročamstva nikad me bi prihvatili. Nužne su dve napomene. Prvo, maloumnost ortodoksne afirmacije i providni i nesvrsishodni optimizam me treba da izazivaju jednaku jli suprotnu reakciju. Drugo, niko ne bi trebalo da nađe svoje „ne“ proučavajući literaturu koja može pokazati, kako su neki tvrdili, da su od Sofokla do Šekspira i od Šekspira do Tolstoja najveći geniji proklinjali život. Ali činjenica da pisac na sličan način proklinje život apsolutno ništa ne dokazuje. Slobodan izbor pisaca u ovim stva– Dima nikad ne može biti zanimljiv. Siti smo ljudske vrste ubogih koja je potpuno zadovoljna sama sobom. U Franouskoj je ubogi, gnevni i plahoviti junak postao u knjižarama isto tako običan kao choucroute garnie u Tstoranima — očajni sauerkraut, garmiran uz knackwurs{i promefejstva srednje klase. Odista, vreme je da svako shvati da je romantično očajanje u ovom obliku, džangrizavo svesno apsurđa, apsurdno kobno, a ne metafizički „apsurdno“, Ima velelepnosti u proklinjanju nebesa, ali. kad proklinjemo svoje čarape me freba da očekujemo da će nas uzimafi ozbiljno.

Pesnici koji~nastavljaju fradiciju romantičnog, pesimizma, koja je tako raskošno počela Bajronom, Puškinom i Žerarom de Nervalom, jednostavno su beznačajni. Građanski optimizam, koji je razbuktavao pesnike XIX veka, nije više tako ponosan i samopouzdanm, Pre nekoliko pokoljenja po“ čeo je đa tetura i do sada je nekoliko buta pao na nos, pa

KNJIŽEVNE NOVINE

_ |