Књижевне новине
NB:
Zatvorena vrata nagrada
za prevodice?
OVIH DANA, nekako u isto vreme, imali smo prilike da na kulturnim stranicama naših vođećih listova čitamo dve lepe vesti. Jedna se odnosila na dodeljivanje sedmojulskih nagrada našim umetnicima i naučnicima, a druga na „Kulturino“ monumentalno izdanje celokupnih dela Viljema Sekspira, Ove dve vesti pobudile su i izvesno razmišinjanje i, isto tako, izvesnu tugu (ne patetičnu, konkretnu, jer tuga može biti i od ovc i od once vrste!).
Možda ćete odmah pogoditi zašto? U pitanju su oni anonimni nesrećnici koji svojim minucioznim radom na jednoj nezahvšlnoj umetnosti grade trajne spomenike ovoj našoj kulturi. Reč je, dakle, o prevodiocima. Zaboraviti na ljudđe koji su u bezbrojnim časovima i besanim noćima rasplitali složeno tkivo šekspirovskog jezika i poezije, govori o savršenom nerazumevanju onih koji prosuđuju šta u književnosti treba nagraditi. Govori, zapravo, o tome da na prevodnu književnost i prevodioce naši „nagrađivači“ i ne gledaju kao na umetnost, odnosno umetnike. Zašto? Ako je reproduktivna muzika umetnost, što ona: svakako jeste, ako glumci dobijaju nagrade za interpretiranjce pozorišnih tekstova, kojima ih velikodušno, pored autora, snabđevaju i prevodioci — nije li onda nepravično i čudno zaboraviti na velike interpretatore reči, na one pretakaoce i književne poslenike bez čijeg posredstva i rađa sa scene nc bi zabrujala preko rampe, recimo, i poctska vizija jednog Šekspira, O samoj lepoj književnosti i da ne govorimo. Jer, ako danas neko u svefu počinje da govori o Jugoslaviji kao literarnom ognjištu koje počinje sve više da svetli — setimo se samo naših dela u poslednje vreme prevedenih 'na strane jezike onda, pored pisaca, taj deo slave treba da podele i oni koji su to ognjište „podložili“, lj. prevodioci. Ako naši čitaoci mogu danas dnu bezbrojnim prcvedenim knjigama iz svih svetskih književnosti obogaćuju svoj duh i znanje, da vaspitavaju svoj estetski ukus i svoja merila, onda za to treba reći hvala i prevodiocima, tim književnim pregaocima koje slava: i nagrade tako uporno izbegavaju,
Nije li onda opravdano, zbog ovakvog nehaja, osetiti i tugu — tugu zbog nepriznav” js, tueu zbog zaborava!?
Prema prevođiocima Šekspira, i ne samo Šekspira, sedmojulski žiri je ostao dužan — i opet: ne samo žiri! (A..V.S.)
%
Priznanje delu Stojana Aralicc
OKO ŠEZDESET GODINA, vreme kroz koje možemo pratiti razvoj slikar stva Stojana Aralice — dobitnika sedmo=julske nagrađe za životno delo — predstavlja ujedno i vreme· razvoja naše moderne umetnosti. Period Aralicinih prvih slika poklapa se sa njenim minhenskim počecima. Kađa Aralics odlazi u Pariz, on je centar kome teže svi naši umef=nici. U mteljeu Andre Lota, kroz koji prolaze još nekoliko pionira naše Moderne, pokušava Aralica da svoj lirski temperament podvrgne disciplini forme i geometrije. Ali sam Pariz, sa svojim galerijama i specifičnim likovnim životom, imao je presudnog dejstva na oslobađanž* Aralicinih pravih afinilela od stroge Lolove pouke. Oduševljenje za slike impresionista i postimpresionista uputilo ga je prirodi i oslobodilo njegovu paletu. Bilo je lo sve što Je kao pouku primio od škola i pravacu. Od tada, od tih prvih pariskih dmna, počinju decenije Aralicinog dijaloga sa prirođom, dijaloga izraženog bojom. Analiza Aralicinog opusa ukazala bi ma razvojnu liniju umetnikovog odnosa pre= ma dva bitna elementa u njegovom delu, prema predmetu i prema boji. Pre= ma njima i motiv evoluira na liniji koja počinje od jasno definisane, čvrste for= me predmeta dopiruči, u posleratnom
4
periodu do same aluzije o njegovom prisustvu. U odnosu na' predmet kolorit
vremenom postaje dominantan element, Jer Aralica je vrlo brzo ostavio tamnu paletu i tonske mođulacije da bi dopro do maksimalne obojenosti površina. Gama je postala svetla, intenzivna, 5a dominantnim trozvukom što ga grade crvena, žuta i narandžasta. Intimistički registar motiva: terasa, ugao sobe, otvoren prozor, figura kraj stola, cveće — ubrzo postaje samo povođ da umetnik izlije svetlu bujicu kliktavih odnosa boja, koje donose njegovu radost doživljavanja prirode. Boja je i nosilac sadržine slike — jedne vedre, optimističke koncepcije — po kojoj je Aralica izuzetna figura našeg likovnog života. U našem slikarstvu, koje poznaje mučnine i sukobe, probleme savremenih sumnji i traženja — Aralicina su platna vedra oaza svakidašnjice natopljene sancem. (K. A.)
* Nagrađeni i nenagrađeni
KAO I SVAKE godine, i uvek u sličnim prilikama, sedmojulske nagrade izazvale su, u razgovorima, razne komentare, osobito one iz oblasti umetno-= sti i kulture, Dok se za neke može reći da su primljene sa skoro jednodušnim odobravanjem (primera radi: Stojan Aralica, Strahinja Petrović, sestre Mihajlović, itd.), kod drugih se javljaju i podeljena mišljenj5.
Drugo pitanje, nagrada za životno delo Milanu Dedincu sasvim je zaslužena ako se uzme u obzir njegovo ukupno
delo i, još više, mesto i uloga njegove poezije pred prošli rat. Da li se nagrada za životno delo, međutim, daje po slobodnoj oceni žirija da je neko došao na red, ili se traži neposredan povod, u ovakvom slučaju nova knjiga, ili novo izdanje, ili novi izbor starih stihova? (Da ne bi bilo zabune: kod Aralice i Strahinje Petrovića, i protekle sezone, bilo je dovoljno povođa da se ponovo skrene pažnja na ove istaknute umetnike i njihovo stvaranje.)
Sve ovo možda je i manje značajno, jer nijedna od nagrada mije mezaslužena, u poređenju sa odsustvom svake nagrade za delatnost na polju kinematografije. Da li zaista u našem filmu za proteklih godinu dana nije bilo ničeg što bi nagradu zaslužilo? Ili je u eri napada na domaći film, napada osnovanih ali ponekad zaista preteranih, žiri stao na stanovište daje najbolje i najsigurni,· ovu oblast jednostavno preskočiti? Ili postoji treći razlog — na prime» stanovište da jedan umelnik za rad u filmu snimljenom u drugoj republici ne može biti nagrađen (zbilja, ko će nagraditi za izvanrednu kreaciju umetnika iz, recimo, Ljubljane, koji je sudelovaz u stvaranju fTilma u Skoplju? Makedonija nec", « neće, izgleda, ni Slovenija).
Nama se čini da bi i pored lošeg proseka filmske proizvodnje u Srbiji, nako se ona jednodušno fakvom smatra, mogao sa puno razloga da se nađe podstrek za nagradu mlade i veoma falentovane Milene Dravić, koja ne može da nosi i deli odgovornost. za idejne ili za= natske nezrelosti svojih scenarista i reži= sera. Da, uostalom, uzmemo još pouzda= niji primer: šta sve treba da uradi direktor fotografije Aleksandar Sekulović, pored toga što je snimio valjda najveći broj naših filmova, snimao sa uglednim stranim rediteljima, dobio, jeđini četiri puta najveću nagradu u Puli, i dobijao uvek nepođeljeno laskave ocene kritike — šta se još očekuje od ovakvog umetnika pa đa dobije i jednu ovakvu, uglednu, nagradu kao što je sedmojulska? Našlo bi se još poneko ovakvo pitanje, Nijedno od njih ne baca ni trunku sumnje na Žžirije u pogledu objektivnosti, nego samo dovodi u pilanje zamah, širinu shvatanja, pri sačinjavanju prve, najšire liste delatnosti i pojedinaca koji dolaze u obzir da dobiju visoko priznanje društva. (B.B.)
Nastavak na 10. strani
LIKOVNE PRILOGE U OVOM, BROJU IZRADIO MILO DIMITRIJEVIC
edan beogradski badamvadžija i vicmaher postao je u svoje vYe-
80. me poznat po tome\što je uživao
da maivme šiparice zbunjuje strogim, u-– pozorenjem:. „Gospođice, ako smesta me ropopirate štrapanzlu, ha, sve da šljaštri!“
Zlokobmost pretnje sastojala se, ma ravmo, u mjemoj merazumljivosti. Kako je koja gospođica zamišljala „štrapamzlu“ + kako je „roporirala“ da me bi „šljaštrilo“ — ostalo je nezabeležemo za potomstvo. Možda je poneka ženskom in.tuicijom, odgometmula da mijedma od te tri strašne reči mišta me znači. Druge su, verovatno, zaključile da je „štrapanzla“ nešto što se može pojesti, popiti, obući, svući, ma glavu matakmuti ili za pojas zademuti, na su valjda u tom smislu i postupile. Tek, nama ostade štrapamzla kao „reč za sve“, reč koja mije stekla pravo građamstva ni u Kknjižeomom ni u movinskom jeziku, ali je u beograđskom kajfanskoštraftaškom, žargonu dobila mnogostruku primenu. A mastala je, kao što smo videli, iz jedne od majosmovnijih ljudskih, pobuda: da se mespremna žrtva prepadme rečima čije značenje me zma.
U novinama retko srećemo „izmišljene“ reči, a još ređe reči koje mi ma jednom jeziku me znače ama baš mišta. Ali se zato svakodnevmo saplićemo o reči i izraze koji su štrapamnzle po funkciji — bo mamomi.
Tako je jedam naš pozmati pisac, pre nekoliko godina, poetski uznesem prvim čovekovim, (Gagarinovim, letom) u kosmos, prvi kod mas upotrebio dotle mepozmati glagol: alunirati. U svojoj belešci on je, doduše, vidovito predskazao da će čovek stupiti mogom, i ma Mesec, a mobu reč skovao je po amalogiji sa već poznatim glagolom at evrirati. Ali je, da bi ipak zabezekmuo
· čitaoce, svoj movi glagol stavio u ma-
slovo — i to u trećem licu jedmine (ili množine) vremena budućeg: ALUNIRAĆE! _ život oko hi
Božidar BOZOVIC
ONAKO, UZGRED
REGRES ILI BENERICIJ A
ostoje i danas neka letovališta u P kojima mogu da borave samo
službenici određene ustanove, kao što postoji i dalje potreba da neka lefovališta budu rezervisana samo za ljude čiji su posao, odgovornost, optere= ćenje — nervno i svako drugo — fakvi da im treba pružiti izuzetne uslove za stvarni odmor, bez preterane gužve, galame i svega onoga što efekat odmora umanjuje u najvećem broju hotela, Jetovališta i odmarališta.
U onim prvim — znam pouzdano bar jedan slučaj — cene su lakve da očigledno nisu ekonomske, Zašto? Po čemu bi službenici jedne ustanove bili u
različitom položaju od svih drugih, i po
čemu bi njima zajednica (jer ekonom=sku cenu, na neki način, društvo mora 'da pokrije) davala, uz bolje uslove, još i muterijalne beneficije?
One institucije koje to još nisu učinile morale bi, ako ništa drugo, da usklade cene u svojim odmaralištima sa opštim prix-iima u našem društvu, i sa cenama koje vladnju na tržištu. Ako je to opravdano i u skladu sa propisima, neka svojim službenicima daju regres koliki ireba. Da bude čist račun.
NE SUTOR.... ilo je u štampi reči o neslavnom, B nekulturnom izletu u manastir Manasiju, gde je priređen koncert Beogradskih muadrigalista. Nisam
na marginama štampe 7
Kosta TIMOTIJE PIĆ
ŠTRAPAN7LE
Nemeza*) je bila ekspeditivna i memilostiva. Zajedničkim trudom slagača i korektora, koji su bezazleno pokušali da toj „štrapamzli“ pronađu meko svima pozmato značenje, u DPpTt0m, (provincijskom) izdanju lista maslov je glasio: ANULIRANJE!
STRUČNA TERMINOLOGIJA TI ŽARGON POSVEĆENIH
ad neko u stručnom časopisu mapiše da „kvarcmi kristali funkcionišu kao stabilizatori frekoencije koristeći obrmuti piezoelektrički eJekat, [to jest) čimjemicu da promene naizmeničnog električnog polja imaju za vosledicu odgovarajuće oscilacije kYistala“ —— onda je to po svoj prilici u redu, jer je mamenjemo čitaocima koji treba da znaju šta je „piezoelektrički efekat“ i sve ostalo što tu piše. Kad, bi to isto napisao za meki dnevbmi list, imali bismo pred, sobom ili čoveka koji nema pojma čemu služi dnevna štampa i kakvoj je publici mamenjena, ili pretencioznog magarca koji zna šta čini, ali veruje da će ga čitaoci to više cemiti što ga manje budu Yazumeli. Istimi za volju, prvi je slučaj znatno češći od drugog. Osim toga, često mije mi Krivo autor, mego urednik dnevmog lista koji dohvati pa iz stručnog časopisa mpreštampa mešto što za dnevni list nije.
Svi znamo da u dmevmom, listu mije mesto algebarskim, hemijskim ili ekonomskim, formulama, ali se odmekud smatra za mormalno da mam naše masu-– šŠne movine serviraju stručne medicinske termine. Čak je, tako, u „Malom, Kekecu" (namenjenom, osmovcima) izišlo crno ma belo da će u XXI veku čovek „menjati Yaspored, atoma u gemima i hromozomiima“ i da će operaciona sala biti „više jedan Jizioterapeutski kabinet“. “8yT Neka nam budc dopuštena ova Mžatedič
· štrapanzlaz/,. tb K
otišao Jer sam naslutio kako će lo ispasti, ali je više mojih prijmtelja i poznanika, na svoju žalost i kajanje, išlo (a jedna žriva« ovog izleta još je u krevelu od toplotnog udara i sunčanice).
Mnogo štošfa lepo i novo što sagra= dimo ili učinimo u oblasti turizma u stanju je da potpuno zaseni jedna ova= kva neodgovornm, primitivna pustolo= vina. Sazvati više hiljađa ljudi, rekla= mirati motorni voz (umesfo kojeg ide prljavi „Ćira“), prodati karte i rezerva= cije za vagon koji uopšte ne postoji, na= lersti ljude da kilometrima pešače po najjačoj žezi, prodati ulaznice za kon= cert koji većina može da sluša samo u dvorištu preko kreštavih zvučnika to :- obmana za obmanom, izm'amljivanje novca na prevaru.
Na rezervaciji za voz stoji pečat sa natpisom „Planinarsko-smučarski Savez Srbije — Zajednica planinarskih objekata — Beograd“. Na ulaznici za koncert — „Turistički Savez, Despotovac“,
S kakvim pravom Planinarsko=smu= čarski => priređuje koncert? Onim istim po kome umetničke priredbe orga– nizuju 'li kafane drže, stadioni i sportska drušiva? Tako nam i treba kad svako može svega da se prihvati, i da nas prevari — a da vuk izede ma=garca. IZLIŠAN KOMENTAR
prošlom broju Knjižeonih movina, U u rubrici 15 dana, objavljen je
jedan izvod iz napisa Žorža Konšona, u pariskom 4Aru, povodom smrti pape Đovanija XXIII. Teza je piščeva da će ovaj papa biti u istoriji zabovavijen jer nije “mao da bude mecena i nije za sobom ostavio nikakvog Mikelandela ili Rafaela.
Kad lo i ne ~i zvučalo E--misleno (to jest, kad bi pape mogle da naručuju genija po želji), ostaje pi.80vor, sasvim ozbiljan, da se u savremenom društvu ipak ne mora od papa očekivati da nam unapređuju umetnost. Bilo bi žalosno da smo još pri normama i prilikama iz
A tek na, kulturnoj stramil Čitaoci u Gornjoj Rekavici (i svi ostali s nima) oboaeštemi su jedmog dama, s neba at0 rebra, da se Čkalja i Mija Aleksić „ne mogu, upoređivati“: „Odnos između njih je odnos pPoimala i Luvra“.
Baš tako: Epiwala i Luvbra! Saradnik je tako presudio me trepnunši, a uredmik je to 3d strahopoštovanjem pustio u list. Možda se uplašio da 6, sve da „šljaštri“ ako bude upitao šta je Epinal i kakav je odmos između Epinala i Luvrd.
A vi, ako dosad niste znali kakav je odnos između Čkalje i Mije Aleksića, sad znate.
OSKAR JEDE SVE
poslednjem broju NIN-a osvanuo je krupan, divan maslov: GIMNASTIRA — OSKAR ELEGANCIJE, za moju generaciju i nekoliko kasni. jih, Oskar je bio ptica, Miki Mausoy moj, ćudljiva i memasita domaća živo. tinja koja jede sve. Sada je oskay ono što je do juče bio bestseler, tj. sve što je „maj...“ Čitaoci, pak, ako žale za Oskarom svog detinjstva, mogu da se uteše: sad je ma mjih Ted da gu. taju sve.
Spremimo e 2a gutanje sledećih otkrića: „Atletika — oskar sportova“; „Violina — oskaY instrumenata“; „Arti ljerija — oskar rata“; WA — oskar kapitalizma“.
Uostalom, i oskar 1768b uskoro da bude brevaziđem. Zašto me bi moglo: „Gimnastika — zlatni lav elegancije“? IL, još smelije: „Gimnastika — magrada za životno delo elegamcije“! i
Oskar u NIN-ovom maslovu nije, striktno uzev, „štrapamzla“. To je više trapavo poigravanje jednom pozmatom rečju (poznatom, bar u krugu čitalaca filmskih, ubrika) radi postizanja zgusmutog efekta, mabijenog značenjem, snagom i lepotom — da čitalac ostame nokautiran, (ako je umesno pominjali nokaut kad je reč o gimmastici).
Pisac članka, valja istaći, nije sc ogrešio o čistotu metafore liražeći da se gimnastici dodeli oskar za eleganciju. Zbrku je mapravio maslovdžija, mastojeći da lamsira movu krilaticu. Kad meko mije vičan sažimanju, bolje je,da u maslop stavi celu rYečemicu, lepo. sa podmetom, prirokom i svim motrebnim dodacima. Ili. ako mu se to čini suviše dugačko, neka izabere za maslov jednu Jedi. Teč. ei
U fo ime: ST RAP.ANZI,H.— OSERGR NASLOVA. -
8
vremena Julija II.ili Lava X, se pisac poziva.
na koje
SITNE (I SIPNICARSKM) OSVETE ečerje movosti udostojile su se NV da moju malenkost uzmu na zub u svojoj bodljikavoj i, ponekad, duhovitoj rubrici Tako veči mezvanično (urednik Jovan Hadži-Kostić). Pomišslili su da freba da me nauče da ne :brkam Balzaka i Mopasana, Umesto da im zahvalim — moram da ih razočaram: ja u svom naslovu, u ovoj istoj rubrici Knjižeonih movina, nisam mislio na Golicape priče Balzakove, već na golicavije Mopasanove golicave priče. Za razliku od onoga ko je smatrao da treba da me poučava, ja sam još na anšlfabetskom kursu mnučio čemu sve služe i šta sve znače naci navoda kojih u mom naslovu, dabome, nije bilo jer mi nisu ni bili potrebni. ić Ali ne bih j" fu „lekciju“ ni dobio da se ica ove priče ne krije nešto drugo. Ne pominjući ime ovog ni još jed“ nog lista, ja sam se, naime, drznuo da, u pristojnoj formi, napadnem to što se našim čitaocima nude ružne, nepristoj” ne i beslovesne „uspomene“ jedne pro” fesionalne, kako se fo u anglosaksonskim zemljama -~ ovu užu struku odre” đenog zanata kaže, kol-gerle (za to ima i Vukova reč), TI to se nuđe danim3, U nastave'ma, u vreme u koje bi se i od ovog lista, moralo očeki“ ovakvc „literature“ okanče, Osvrćući se na moj napis o tom e, ovaj
i od drug:%, vati da s
list — izčnije, neko u pomenutoj nje“ govoj rubrici — nalazi za shodno jedino da konstruiše belešku koja bi trebalo da me, za nešto što je tu irelevantn0, izvrgne podsmehu. I da su dokazali d8 sam nepismen, fo ne bi bio odgovor n9 ono o čemu sam ja govorio Bilo bi bolje i poštenije da je otvoreno rečenc ne“ što o suštini. Ili — da nije rečeno niši
ako se zaista ništa nema reći.
KNJIŽZBVNE NOVINE