Књижевне новине
Preveo. Dušan PUPFAČIĆ
V. B. JEJ TSU
o Vrednosti njegove poezije. Dozvolite mi d icirarm> a : _ a 1 &VOg učenog prijatelja, „Mi smo ovde da sudimo BA čo-
veku, nego njegovom delu.“ Čuli s; j j uobražen, da je bio snob, da je Bio tisičp? OBaniE s je njegov ukus u pogledu savremene poezije bio nesiguran, da nije mogao da razume fiziku i hemiju. Ako to nije poziv da sudimo o čoveku, ja ne znam šta je Zar to neobično ne podseća na uverenje jednog ranijeg vremena da „veliki umetpšik mora da bude neporočan? Oduzmite suvišne ukrase i tvrdnja optužbe svodi se na ovo: „Veliki pesnik mora dati prave odgovore ·na pitanja koja zbunjuju njegovu generaciju. Pokojnik je dao pogrešne odgovore, Zato pokojnik nije bio veliki pesnik.“ Poezija prema tome gledištu nije ništa drugo do ispunjavanja društvenog kviza; da bi dobio odličnu ocenu pesnik mora odgovoriti na ne manje od 75% pitanja, Uz sve dužno poštovanje za mog učenog prijatelja, ovo je besmislica, U iskušenju smo da ny taj način sudimo o savremenim pesnicima, jer mi odista imamo probleme koje odista želimo da rešimo, pa smo skloni da od svakoga očekujemo, političara, naučnika pesnika, sveštenika, da nam pruže odgovore i da ih ne dvojeći se osudimo kad to ne učine. Ali ko tako čita poeziju prošlosti? U doba uspona nacionalizma Dante se sa zavišću okretao ka Rimskom carstvu. Da li je to bilo društveno progresivno? Da li će samo katolik priznati da je Dvajdenova Košuta i pamter dobra pesma? Da li osuđujemo Blejka zato što je odbacio ·Njutnovu feoriju svetlosti, ili stavljamo Vordstvorta ispod Bejkera zato što je ovaj drugi dublje cenio parnu mašinu [...].
Ističući da je ovo apsurdno, ja me pokušavam da navedem na pomisao da umetnost postoji nezavisno od društva. Veza između njih je baš onako imncimna i važna kao što tvrdi optužba.
Svaki pojedinac biva s vremena n« vreme emocio> malno i intelektualno uzbuđen svojom društvenom i malerijalnom okolinom, Kod izvesnih pojedinaca to uzbu> đenje stvara verbalne strukture koje zovemo pesmama; ukoliko takva jedna verbalna sgscruktura stvori uzbuđenje ı čitaocu, mi je nazivamo dobrom pesmom. Pesnički talent, u stvari, predstavlja moć da se lično uzbu= - đenje učini društveno raspoloživim, Pesnici, ij. ličnosti
s pesničkim talentom, prestaju da pišu dobru poeziju kad prestanu da reaguju na svet u kome žive, Priroda te reakcije, da li je ona pozitivna ili negativna, moralno dolična ili moralno sramna, veoma malo je važna, bitno je da reakcija istinski postoji. Pozniji Vordsvort nije inferioran prema ramjijem: zato što je pesnik promenio svoja politička ubeđenja, već zato što je prestao onako snažno dy oseća i misli, promena koja se, avaj, dešava većini kad ostarimo. Sađa, kađ se okrenemo Dokojniku, suočićemo se sa zapanjujućim prizorom čoveka velikog poetskog dara, čija sposobnost uzbuđivanja nc samo da je ostala do kraja u njemu, nego se čak povećavala. Kroz dve stotine „godina, kad naša deca stvore drukčiji i, ja se nadam, bolji društveni poredak, kad se naša nauka razvije "oliko da se neće moći po znati, koga će se, osim nekog istoričara, imalo ticati da ie pokojnik imao pravo o irskom pilanju ili da nije imao pravo o seobi duša? Ali zato što je uzbuđenje iz kojeg su njegove pesme nastale bilo pravo, one će još uvek, osim «ko se ja veoma mnogo ne varam, moći da uzbude druge, mada njihove okolnosti i verovanja mogu biti. drukčiji od njegovih [...]. ·
'Najdčiglednija društvena činjenica za poslednjih čc-
izdeset godina. predstavlja neuspeh liberalne kapit»lističke demokratije, zasnovane na premisama da se svaki pojedinac rađa slobodan i ravnopri3vanm, da je svaki čovek apsolutan entitet nezavisam od svih drugih, I da su fosmalna politička jednskost, pravo glasa, pravo na pravedno suđenje, pravo na slobođu govora, dovoljni da garamtuju njegovu slobodu akcije u odnosima 8 njJegovim bližnjim. Rezultati su nam svima suviše dobro poznati, Poricanjem društvene prirode ličnosti, zanema-> riyanjem društvene moći novca, nastala je najbezličnija, najmehaničkija i najneravnopravnjja civilizacija koju je svet ikada viđeo, gcivilizacija u kojoj je jedna jedina smocija, zajednička svim klasama, osećanje individualne izdvojenosti od svakog drugog, civilizacija razdirana sukobljenim emocijama nastalim iz ekonomske nepravde, pravednom zavišću siromašnih i &ebičnim ferorom. bo"Tih, e: a Ako su ove druge emocije pokojniku malo _značile, bilo je to đelimično zaio što 1e Irska u poređenju B OStalom zapadnom Evropom bila ekonomski hazada o što je tamo klasna borba bila manje svešna. Moj učeni prijatelj podsmevao se irskom nacionalizmu, ali on zna isto tako kao i ja da je nacionalizam nužan stupanj ka socijalizmu, On se podsmevao pokojniku zbog toga što se on nije latio oružja, kao da je pucanje jedino
častan i koristan vid društvene akcije, Zoe pozorište
i nije ništa učinilo za Irsku? . bi Al vratimo se pesmama. Od prve-do poslediie one izražvaju neprekiđan protest protiv društvene Stomiza“ rije prouzrokovane industrijalizmom i, 5VOJIm IG svojim jezikom, stalno nastojanje da se Ona. MUR Vile i junaci iz ranog dela bili su pokušaj la se e folklornu tradiciju nađe družtvu objeđinjujuća snaga, a doktrina Anima Mundi, nađena u poznijim pesmama, predstavlja isto tu stvar, u razvijenijem vidu, koja Je ostavila za sobom čisto lok
alne osobenosti ii Nope ne: See E : dodi čeg što je, kako se pokojnik nadao, univerza no; reč{eijay o je radio na svetskoji religiji. Čisto religiozno rešenje može biti nepr
imenljivo, ali fraganje za njim je, u najmaniu ruku, rezultaf,
fačnog uočavanja društvenog zla. Zatim, vrline koje je pokojnik cenio kod seljaka i aristokratije i
poroci koje je osuđivao u komerocijalnim klasama, bili
su puave vrline i poroci. Stvaramje ujedinjenog i pravedno.
društva, gde se VIline neguju a poroci leče, zadatak je političara, me pesnika,. Jer umetnost, je p” nekim drugim produktima, mer, ona ne ulazi ponovo ı kretač, tako. da je pitanje treba da bude propaganda nere
oizvod istorije, ne uzrok. Suprotno tehničkim izumjma, na priı išroriju kao dejstveni poda li umetnost treba ili nc alno, Tužba ovaj slučaj
zasniva ns varljivom uverenju da je umatnoxi JBT uzročnik, dok časna istina glasi, gospodo, da DO ,
naslikana njijednsn
:: mĐisana nijedna pesma, - +; _ nije napisana nj TRboMlg, oveka ' bila
komponovan nijeđan takt muzike, materijalno nepromenjene, Aki Ali postoji jedna oblast u kojoj Je PPI oro akcije, oblast jezika, j baš u njoj |e: VO LEON KM kova najočiglednije pokazuje, Ma kako a #3 TAMO" mokxzatske bile njegove ideje, njegov način 171! TVA pokazuje stalnu evoluciju ka, mosli bismo s: ae pravom demokratskom stilu. Društvenmc VT 1 s e demokrntije su bratstvo i ed ORO a o ya vističke vrline su snags 1 S, i O)E i jasnije javljaju u poznijim pokojnikovin aka
Dikcija Zovojitih stepenica Je dikc1j a riža i zbog toga Će pravedni ljudi autora uvck PpP
učjtelja. i i
KNJIŽEV.NE NOVINE
· *
BRANISLAV CRNČEVIC
\
Dosonogi i nebo
(„Prosveta“, Beograđ 1963)
TERSTOVI Branislava Crnčevića nisu grupisani u Kknjigu zahvaljujući nekoj srodnosti formalne prirođe, Autor je iskoristio slobođu, ne tako ret ku u delima namenjenim mnajmlađim čitaocima, da u jednu knjigu sakupi i pesme i pripovetke. Međutim, ova {ormaina raznorodnost nije narušila „jeđinstvo sveta koji om prezentira; naprotiv, unutrašnja Kkoherencija ove Knjige u daleko većoj meri i čvršće objeđinjuje pojeđine radove. Crnčević nije prišao mehanički problemu „osavremenjivanja dečje literature. Umesto da pođe putem manjeg otpor ra, Bto bi značilo u izanđale klišeje unositi savremenije likove i rekvizite, on je pošao od samog početka, ab OVO, malazeći na tom putu dodirne tačke samo s nekim od najnowijih dečjih pisaca. Iako se njegov postupak u pesmama i postupak u prozi donekle razlikuju, mogućno je — ako ne i jeđino mogućno — govoriti o jeđinstvenom svetu realnosti i mašte, dečjih doživljaja i nedoumica, koji sačinjavaju ovu knjigu. Crnčević među decom. odabira junake jake
fantazije, sklone da Se prcpuste tipično dečiem mašta” nju, čije korene treba tražiti u Sukobi - razilaženju tom zlih toji' je. Mjegovi junaci su prkosni, pomalo tvrđoglavi, pomalo začuđeni, dovoljno smeli i optimisti da, ako zažele, pokušaju đa dohvate mebo; fakav je, na primer, Bosonogi iz naslov me pripovetke, ili ono simpa tično, iz samog dečjeg sna izatkano, meče koje 'meće da spava (pesma „ULjutito meče“"): „Neću da neću, i tačka.
spavam,
ZAR. LANZMAN
Zašto ne spavaju zec i mačka? I ptica iznad naših glava Zašto ne spava?“
A onda tiho, tiho reče:
„Baš mi je Krivo što sam
meče“,
Pisac ne osuđuje ovakvu logiku iz nekih (pseudo) pedđaBoških „razloga (eventualno: „I mali mečići treba da slušaju mamu i tatu, baku i deku itd.“, što bi bilo u stilu starije, zmajevske škole dđečje poezije), već je na izvestan način afirmiše, dajući joj odre» đeno mesto na jednom .stepenu razvoja ličnosti.
'Spektar „Crnčevićevih tema se ovim, naravno, ne iscrpljuje. On zalazi i u uobičajenu tematiku „(pripovetka „Život kralja Kvazibasa“), donoseći i tu sveže i originalne (salirične) akcente, isto kao što na nov način posmatra sveti životinja, ođavno prilagođen dečjoj literatiuri i blizak dečjem interesovanju (ljutito meče 1 životinje u zoološkom #vrtu). On ne izbegava ni socijalnu tematiku, đajući da se u svetu posmatranom «#&očila deteta tek naslute odnosi i suprotno» sti koji se tek u kasnijim godinama razjašnjavaju u 'punom svetlu (pripovetka „Mađioničar“). Ali vrhunac vred» nosti ova Knjiga dostiže ipak pesmama, i među uspelijc tre balo bi ubrojati, pored vweć pomenute pesme „Ljutito me» če“, još i „Mrav dobra srca“, „Zoovrt na kraju građa“, „Nesrećni znak pitanja“ i „Igra“, u MWojima se prepliće dečji svet mašte, neobičnih dimenzija, rušeći uobičajene i kvazimuđre normative, da bi,svt pretvorio u Šareni spektakl najživljih boja i gotovo briljantne slikovitosti.
Crnčevićeve pesme nisu starmale deklamacije, već stihovi koji vibiraju po taktu svekolike „savremene lirike. Praza je u mjima bogata i gipkhka, ukrašena „metaforama khoje nisu u nesklađu sa grani cama dečjeg poimanja. Veoma je teško u ovoj knjizi naći ba nalne, prevaziđene i konven= cionalnc rime, ili deminutive, tal eldlatantni znak slabije inspiracije đečjih pisaca.
KR pesme i priče u. ovoj knji'titprotkanme su najčešće humo
rom, koji izvire iz podtekstai postaje poenta i razrešenie fabule, doprinoseći Širini i raznolikosti viščevih viđenja. Posmatrajući svet Kroz priz: mu gledanja i u obimu vido. kruga dece, Branislav Crnčević je svojim stihovima i prozom ispisao Mmnmjigu mepatvorTene vedrine, 5posobnu đa izdrži probu dečje rađomzalosti.
(1, 5.)
Američki štakor
(„Zora“, Zagreb 1962,;
ZAMK. LANZMAN pisac knjige „Američki štakor“ i dobitnik framcušske Mnjiževme magrađe „Clair Belon* za 19054, gođinu, pisanja 56 nije prihva tlo po estetičkom nego Do čisto egrzistencijalnom ·„magonu. Njegovo nađahnuće uslovio dje afekat ličnosti koja se mašla sukobljena sa okrutmom žŽživotnom zbiljiom.
Početak rafa 1941. gođine i prvi progoni Jevreja u Franeuskoj Kanzmana su zatekli kao frinaestogođišnieg đečaka.. Zaštitu golog života pisac je potražio u begu ma selo, među seoske čobane i govedave. Sleđe đani borbe u pokretu otpora, a iza njih krai ra» ia, prva razočaranja umornog tatnika u novu politiku Uran puske 4, ma Mraju, emigracija a Južnu Ameriku. Dečak o» sakaćenog detinjstva i mlađić porušene mlađoski, MNanzman je svu beđu Života podnosio a ime bolje i lepše sutrašnjire. Emigracija vw Južnu Ameriku poslala je njegova prava opsesija, Verovao je đa će konačno obećanu zemlju maći u Novom svetu koji je čist, prirođan i meiskvaren.
umesto Žuđenog raja Lanzman je u Južnoj Americi našao meočekivani pakao, Umesto u Kući bogatih rođaka u Paragvaju, iznenada se našao na ulici među „pripađnicima banđe prebeglih esesovaca | legionara. Nemaština, „mesre” ća, bolest i glad, raspršili su sve iđeale mlađog pustolova, sav LanzmanoYv opižmizam pretvorio Se u jedam Kkompleks razočaranja i bola, U.
preveo Vlađimir Brodnjak) .
mesto Nkletve i psovke, m fakvoj situaciji, pisac se opređe” lipo za književni izraz, |
Ako Lanzmanova Ml—iteratura. i ima neki svoj. motiv, onđa je to motiv razočaranja i presimizma. Pa, ipak, krajnji u» tisak je da mema mirenja sa pesimizmom, mađa je u tom svom moralnom stavu pisac neđorečem, Njegova, fraza iza ugaslog vapaja krije tešku ironiju i safiru, A iza Jjetke reči, opet, pomalja 5e sentimentalna emoelja.
NLanžman je pisac razjarenog magona glađi, Nagon gladi je za mjega meka Vrsta mere čovekovog odnosa PDPrema drugima. „Kađ je čovek bogat sigurno mu nije lako đa buđe čovjek“ — glasi DO” ruka i geslo piščeve. Tek puna spoznaja preteće „vredmosti zalogaja kruha“, čimi e, otkriva prave „wvrednosti čo” vekove. (0, Đ.)
_ IZLOG
ray
38
ŽILIJEN GRAK
Tavni lepota
(„Nolit“, Beograd, 1963; prevod i pogovor. Zorice Milosavljević)
ŽILIJEN GRAM je možda najveći majstor poetske Pproze u Francuskoj; pesnik celim svojim bićem. Njegova dela uzbuđuju i zaprepašćuju prefinjenom i snažnom, nestvarnom i ubedljivom lirikom. Su gestivan je, poseđuje bistru i moćnu imaginaciju.
Tačno je da je Grak neoromantičar. Tačno je da mnogo duguje nadđrealizmu i tačno je da je svojom stvaralačkom pojavom #&Đantiteza Sartru. Ali su jako diskutabilna tvrđenja da Sa me zanimaju istorijsko - društvena određenja čoveka, i da tajnu ljudskog traži izvan društyenog, khomunikativnog bića.
„Tavni lepotan“ je posvećen misteriji smrti, Sam čin smrti, kao i đogađaji koji ga pripremaju, uokviren je čudnim terenom usamljene, divlje bre tanjske plaže, nepoštedno otvorene vetru i moru, i atmosferom „doMonog bogataškomonđenskog sveta. Junak Kkoji igra stravični dance maca bre, Alan, pređodređem je, nekim tajnim ·svojstvom, za veliku, međokučivu i kosmičku prepuštenost Sudbini, On poseduje „jednu silovitu predstavu o životu“, elegantan je, neusiljenog: ponašanja, pun je želje za „svakovrsnim uživanjima“, „Stekao je izvanrednu kulturu, jer je još kao sasvim mlađ počeo da se upoznaje sa majapstraktnijim i najsmelijim delima savremene Kknjiževnostić. On smatra „da se život može iscrpsti“, on je „sYestan svoje sposobno sti da poremeti život“, on je, jednom rečju, neobično biće koje mašta i Whoje strasmo ma stoji đa „ođjiedđnom sve izmeni“. Alam je još i „princ, krali“, bogataš — milioner. Po put Bodlera hoće put do „nepoznato da bi otkrio" Novo“, poput Remboa hoće fo Novo da spozna i izmeri đušom i te lom. Podložan misticizmu „mo dernih vremena“, on živi i
neprevedene kn
GTIANCARLO VIGORELI
TEĐAN OD majvećih izda» vačkih mspjeha wu Ttalili ove godine pređstavija knjiga Džankarla WMigorelija „Zabranjeni jijezuita“, čtampana u Milanu u izdaniu „II Bađžatore“. ıI zaista, malio je knjiga o kojima se može istaći činienica đa su wgpleđale vijetlo đana baš wu pravi čas, da ras” pblamsaju diskusiie o djeđnoj temi koja je upravo sada ma vrhuncu svoje aktaelnosti,
Ime T. đe Sarđena, francuBkog katoličkog svećenika, već je dulje vremena poznato 1 široj publici, onoi koja 5 Interesom prati kulturne član“ he u periođičkoi štampi, ali diela ovog feologa i učenjaka.
Woga Sm meki prozvali „Kirk“ ćanskim „Darvinom“ ili „Za“ branjenim „jezuitem", malo
je tko pročitao, Razlog tome je jednostavan: fa su djela nailazila ma bezbroj preprek3, koje su onemogućavale njihovo širenje; prva ođ tih pre" preka bio je neprijateljski stav, koji su ta djela izazvala kođ službenih crkvenih vlasti. one su se — istina — uzđržale od izrazite osude i nisu ih stavile ma Inđeks, ali se nisu uzdržale đa ih ne proprate svojim negođovanjem,
Stoga je maročita zasluga Đžankarla Vigorelija što je posvetio obiman stuđij Životu i radu tog šVećenika, filozofa i naučnog radnika, koji dje uporno branio svoje ideje, ne pokušavajući da se povuče pred svojim protivnicima, već je, naprotiv, nastojao (a djelimično i uspeo) da te protivnike prisili na uzmak i popuštanje. Ne može Sc poreći da Kkatolička crkva prelazi jeđan Deriod krize i prilagođavanja da mnašnjem . naučnom i socijalnom progresu. Ova je prekretnica mastala maročitom „zaslugom
KNJIGA
HANS VERNER RIHTER,
izgublieno dostojanstvo
(„Naprijed“, Zagreb, 1963; preveo Drago Perković)
SA IZVANREDNO jistančanim smislom za humor i sa gorko-oporom „Jronijom Mlans Vemer HRihter u „Izgubljenom dostojanstvu“ ruga se i smeje nemačkom privrednom čudu i svemu onome što mu je od Hitlerovog poraza pa nadalje prethodilo, Rihter je humano angažovan pisac koji je zabrinut za sudbinu svoje nacije i za ljudske, u prvom redu moralne, vrednosti koje trka za prosperitetom ozbiljno ugrožava i dovođi u pitanje. On je izabrao za junaka ličnost koja nije uspela da bi mogao lakše da prikaže one koji su uspeli, Linusa Fleka mimoilazi uspeh ne zbog toga što ima previše skrupula nego Što beskrupulozan, kakav jeste svojim protivnicima, po amo” ralnosti nije đorastao, U tome svetu prošlosk kao da je zato da se zaboravi, a me da se iz nje nešto nauči. Uverenja slu že zato da bi se prođavala, a čovek se ceni po tome sa koliko je veštine umćo svoja uverenja da unovči, To je slika koja na nekim mestima užasava i ređovno opominje na sve ono što iz jedne takve društvene situacije može da nastane. Taj roman u mnogo” me podseća na one glasove demokratske savesti iz vremena kada je umirala đemokratija u Vajmarskoj „republici. Mao i njegovim „prethodnicima od pre triđeset gođina ! Rihteru se čini da nema izlaza i da nema onoga koji će sc zlu suprotstaviti. Vahbotel, jedina simpatična ličnost, napušta Nemačku i svet U kome se sve to zbiva, Za njega je izlaz katedra privatnog docen ta i on će u budućnosti strpljiyo „obrađivati svoj vrt“, Za
deluje u nekoj stvarnosti sna ili snevanoj stvarnosti, kad je san blizak smrti, a smrt začeta u vilinskom snu. Bmatrajući da „život(...) može da se nastavi samo zahvaljujući sveopštoj i Svesno pripremije noi zaveri“, ali ne wideći načina za organizovanje te za• vere, Alan mesecima aranžira svoju smrt, taj, kako ga on shvata. „prelaz iz praktičnog života u mističan“, kađ se „iz“ nenađda prekida ona biografska nit“ i kađ se „postaje nmeko drugi“ Smrk dobija karak
II Gesuila Proibito
(H.
pape Ivana XXIH, koji je imao wodđvažnosti đa pokrene meke reforme koje bi se, u ođnosu na frađicionalnu mpolitiku Wafikanmna, mogle nažvati revolucionarmima. U toi movoj atmosferi uspjelo je i djelo T. đe Šarđena, đa se probije kroz nmeprijateliski obruč, koji mu je gođinama sprječavao đifuziju među #firokim „masama,
Ideje, koje iznosi „Zabranjen! jezuita“ t. i, de Barđen u stvari nisu donijele meke move osnovme elemente u damašnijoj fazi mauke i filozofije, Mjihova orginalnost sastoji se maročito u tome što je T. đe Barđan umetnuo tkeoriju evolucije u oblasti onih teovija, ođobremih po katoličkoi religiji, Ovo umetanje nije 5a sirane crkvemih vlasti mužno izazivalo neku izjavu, Đarvinizam zapravo mikađ nije bio oficijelno osuđen sa strane watoličke crkve, kako je to svojevremeno bila Roperniko» va teorija, koju je podržavao Galilej. Ali — mađa službena osuđa nikađ nije bila izreče” na — ofđdbojnost i meprijateljski stav Crkve bili su i te kako eviđentni. Iz tih razloga ni djela !T. de Barđena nisu miWađ bila stavljena ma Inđeks, a mjihov autor, kao katolički svečenik, nikađ nije morao đa pretrpi izrazite disciplinske kazne za svoj nekomformistički stav. Ali odbojnosti, katoličih teoretičara (među kojima mekih od najviših vatikanskih autoriteta) očitavala se Wu krltikama, u konstantnim preprekama, kinjenju i „pozivima ma oprez“, sve što, naravno, nije moglo poslužiti difuziji djela „Zabranjenog jezuite“, koji je — 5a, svoje strane mastojao da dokaže kako između teorije evolucije (uklju-
Saggmlatore Milano 10563)
niegovu domovinu nikakvog izlaza i nikakve „perspektive neaa.
Po nonkomiformizmu svom pisca, po načinu na koji se govori o savremenoj stvarnor sti, po smehu iza kojeg se krije grimasa bola, „Izguhlženo dostojanstvo“ na „svojim najboljim stranicama može da podseti, i podseća, na filmove kao što su „Neđovršena priča“ i „Devojka Rozmari“. Rihterov stav, njegov smeo i slobodan govor o svemu ši boli i tišti i njega i nje:evb domovinu prema svemu što je naličje ili prayo lice sayremene Nemačke, deluje kao 0 hrabrenje, „Izgubljeno dostojanstvo“ je podatak o jednoj savesti koja je stalno budna.
Ako bismo želeli da damo neku ođređeniju karakteristiku Rihterovom romanu, onda bismo ga, bez dvoumljenja, stavili među romane akcije. Pisac ove knjige akciju vodi neobično vešto i po neki put akcija ga odveđe i na stranputice koje se od jeđnog pisca Sa ozbiljnim sacijalnim i satiričarskim „pretenzijama ne bi mogle očekivati. Ponekad „Izgubljeno dostojanstvo“ više podseća na valjanp i po šteno pisanu socijalnu repor tažu no što se prima i prihvata kao prvorazredni literarni tekst, To je, kako izrgle da, neizbežna sudbina manje više sve socijalno amgažovane literature,
Knjiga je izišla u Ssayesnom i brižljivom „preyođu Draga Perkovića., Zlatko Prica dao je duhovito rešenje masloyne strane, koje u potpunosti odgovara sadržaju dela,
(P. P-ć)
ler izvesnog „tajnog udruženja“ (u svoju odluku Alam uvlači i prelepu Dolores), postaje „životni poziv“. dasno: kađ se već nc može organizovati zavera u cilju ovladavanja i savlađivanjia života (a ona se, raista, ne može organizovati u mondenskom letovalištu) — sklopimo zaveru u cilju „vilađavine“ mađ smrću, u cilju ekšpibatacije smrti. Pa radoksalna, ali ponegčgđe stvar ma situacija. Žilijen Grak je samo tačan, neumoljiv i goiovo Sviren sudija, (D. w. UL)
Vita e opere M! F, Telihard
de Charđin
člvši tu i dem m porjeklu čovjeka) i katoličke đoktrine n” postoji mikakva bitna imkompatibilnost., Ođ teorije biološke evolucije prešao je ma 50cilalnu evoluciju. IT tu je možđa najsmionlji aspekt de Barđenovogp (djela, po ko" jem „se socijalizacija čovječanstva ispoljava kao logična poslieđica me samo ekonomskog mego i duhovnog Drogre» sa mođernom sYijeta.
P. T. đe BSarđem rođem je u Vrancuskoj 18%, a umro je u Njujorku 1%5. Bio ie wiče puta „premještan“ sa strane crkvenih Wwlasti, & namjerom đa mu što više ometu mjegovU naučnu i filozofsku đjelatnost. Ta đijelatnost, međutim, daje sađa svoje meminovne plođove. Izđanje njegovih dje“ la (među kojima treba maročito istaći „Ljuđski fenomen“, „Pojava čovieka“, „Vizija proš losti“, „Mjesto čovieka w prirođi“ i „Pisma s pufa“) množe se, njegove iđeje me samo da stiču sve veći broj pristalica nego, očeviđno, utiču i ma sam stav vatikanskih aambijenata-. 8 tog razloga faj syećenik, filozof i naučni radnik, može se smatrati jednim ođ majznačajnijih preteča današnje pre" khretnice u \Matoličkoj crkvi, koju je realizirao papa Ivan NXXIILL s
U svojoj studiji, posvećenoj „Zabranjenom ~ jezuiti“, Džankarlo VWigoreli istakao je tu činjenicu, upomavajući mas, pomoću bogatog obilja citata i inteligentno sažetih objašnjenja, s dđjelom T, Barđena, koje — đakako u mekim svojim aspektima pruža obilno polje za diskusije, ali čiji se blagotvorni ultJecal ne može megirati. (O. MR.)
PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, IVAN ŠOP, OSTOJA ĐURIĆ, DRAGOLJUB S. IGNJATOVIĆ I OSVALDO RAMU
9
| |
VO.