Књижевне новине

? „ H

i el ye i

| )

M . | a lee OLaLae 2 : S a aCA | MuuzuF PTIANNNNJ 5? Pek NA or“ Red

3 2 \

BARKOVIĆ «hteo, je da u TAlmi govori o vrenjima i previranjima 'Đrvih porafnih godina, o trenutku kada je jedan svet isuviše sporo umirao, a drugi, brže no što se to očekivalo, nastajao. Ono što je u ovom slučaju Barkovića najviše privlačilo bili su procesi unutrašnjih preobražaja koji nastaju i razvijaju se pod uticajem, i kao posledica, društvenih preobražaja. Prikazujući te probleme, sa am-

| bicijom mne samo psihologa nego i. sociologa, pisac Alme našao se' pred,

masom problema. Neke od njih Barković je sa lakoćom rešio; rešenje drugih zahtevalo je mnogo veće moći no što je Barković u ovom trenutku imao. Zbog toga on je te nerešive probleme ostavljao otvorenim ne dajući odgovore na pitanja koja je sebi postavio. To je imalo za posledicu da njegova Kkmnjign * mnogom „pogledu ostane neđorečena, i da se dobije utisak đa Barković više odgovara na izvesna, ne naročito bitna, potpitamja no na ključna pitanja koja su ga interesovala. Ali dešavalo se i nešto drugo, i to drugo je ono što najviše smeta u ovom romanu. Osećajući poftrebu đa izvesne situacije reši Bon vić je pronalazio rešenja u čiju nas valjanost nijednog ftremutka mije mogao ubediti. Zbog toga se tokom čitamja i jevljalo osećanje đa je to knjiga koju su mapisala dva čoveka potpuno različitog stvaralačkog temperamenta i prilično nejednakog stepema darovitosti. Jeđan, koji ume dobro da ocrta atmosferu, fiksira ličnosti i situira ih u određena zbivanja: i drugi, koji ne

ume uvek «a zanimijivo i ubedljivo ·

jepriča i opiše događaje koje bi želeo da prikaže.

Svojim literarmim Đostupkom Barković je blizak klasičnom · „realizmu. Ali njegova proza nije u dovoljnoj meri realistička jer postoji jedan raskorak između želie da se govori o Onome što je za epohu koja se prikazuje tipično i mogućnosti da se pokaže tipičmost onoga što može da buđe za odđemo razdoblje karakteristično. Između želje da se bude realist i sklonmosfi ka melodramskom „prikazivamju sveta Baković je potražio kompromis koji je neminovno morao da se završi jednim problematičnim rezultalom, U središtu njegovih interesovamja malazili su se problemi jedne mlađe devojke koja je uspela da se odvoji od svoje sredine i da u novim živoinim uslovima, nastalim posle rata i revolaucije, potraži svoj put u novi život. U istoj meri interesovao ga je i novi Život u koji Almin put vodi. Ali zbog

ovih dvojstava, o kojima smo govorili,i

Barković je morao da ostane na pola puta. On je uspeo da stvori jedmu ličmost; čija se sudbina prati sa imteresovamjem i da ispriča jednu priču za koju se može reći sve sem da je

BRANISLAV FILIPOVIĆ — FILO I VLADISLAV. TODOROVIĆ

Galerija, Kulturnog centra, Beograd,

SASVIM SLOBODNO ftransponmovanje .osećajnog i viđenog jedna je, između ostalih, osobemosti modernog blastičmog jezika. Ono naročito damads, u podneblju „nefigurativnog slikarstva, dobija značenje kreda, zaista mnepisanog, ali zato uočljivog u svom nekanonizovanom frepenanju.

Slikarstvo Branka Filipovića — Fila i Vladislava Todorovića predstavlja, takođe, jedam „neobavezan“ i tradiciji nepodložan vid inače prisutne temdencije u· beogradskom slikarstvu. Ono se nalazi na platformi aktuelne nefigurativnosti, dobičući se i njenih Rkonsekveninijih izražajnih sredstava — konkretnog materijala — ali ne lišavajući se prohteva da se naročilo i bojom is- , kaže.

Branko Filipović — Milo okrenut je kosmičicim „prostranstvima, imažeći u njihovim sazvežđima nečujna spajanja i rasprskavanja Svetlosti izvora — one zgusnufe procese koji njegovoj senzibilnosti omogućuju da ostvayvi likovne vrednosti savremenog izraza. Milipovičev odnos prema ovim slikama, mahom tamne game, sveden je uglavnom na učinak materije čija se moć pored plastične definisanosti ogleda i u latentnom trajanju unutrašnjih mjenih tenzija. Ove slike poseduju nešto od naboja suzdržane emoltivnosti.

IZMEĐU DRUŠTVENE · BRONIKE 1 MELODRAMSKIE REPORTAŽE

banalna, Međutim, on je tu ličnost naterao da sretne čitav niz drugih lica čije su istorije standardni primeri istorija uzetih iz udžbenika psihologije i sociologije i koje svojim delovamjem u znatnoj meri utiču na to da se Alma prima više kao smeša uspelih pasaža i (papirnatih konstrukcija nego kao roman ı kome jedan darovit i amibiciozan pisac pokušava da reši. i sa uspehom rešava, psihološke i &Ocijalne probleme koje nastajanje jednoga sveta sobom donosi.

I jedna ovlašna amaliza mogla bi da Dokaže kako Barković, polazeći od ne= kih nmeosporno istinitih | Komstatacija,

konstruiše „jedan ne maročito istinit svet. Jug je, recimo, primer malograđanina koji se intelektom vezuje

za revolucionarni pokret, ali psihološki i mentalno ostaje vezam za svoju klasu koja sa revolucionarnim pokre?tom ne može da nađe zajednički jezik. Da to ne bi bila štura sociološka

tema, Jugu se dođaje u prtljag i kom- ·

pleks inferiornosti, koji je posledica porodičnog despotizma pod kojim se Jugova ličnost formirala. Umesto jedne imamo dve sheme, ali te dve sheme nisu dovoljne da wivore i jedmu živu ličnost. Stamko je heroj koji. se borio pa se umorio, a kada su heroji umorni oni se, tako bar piše u udžbenicima psihosociogije ili socijalne psihologije, ili propiju ili ubiju. Stanko ie izabrao ovo drugo, pošto Pred, kao i svi deklasirani malograđani koji su svoju sudbinu vezivali za okupatora i staru Jugoslaviju, Čini OnO Drvo. A sve to, razume se, nije ni malo čudnovato kada znamo da' rat pored rana koje se vide ostavlja i once druge, često teže, koje nisu dostupne našem Qkh. Razumljivo je da svi romani ovakve vmste moraju da imaju izvesna opšta mesta; ono što ı 4Almi smeta jeste činjenica da se, sem prikaza Almine intimne istorije, ceo roman i sastoji od opštih mesta. „Možda sve Tie ličnosti ne bi izgledale tako neuverljive kada ne bi bilo neubedljivo date situacije u kojima se one ostvamuju i izražavaju Barković voli erotičke scene, ali sve strahovito liče jedna na drugu. Kao de. postoji meka određena proporcije, talo da posle izvesnog broja pročita-

likovna, umetnost

KROZ BEOGRADSKE GALERIJE

U slikama kolorističke ozvučemosti Wilipović postiže širinu zamaha, polka-– zuje smisao za klasičnu polifoniju, usmerenu ka lirskoj apstrakciji. 1 ako su u izvesnom smislu protivteža gorepomenutih rešenja, ove slike ih skladno dopunjuju i, štaviše, utiču da se Tilipovićev opus polpunije doživi.

Ovu logičnu disbrikciju — koja je kod PFilipovićevog slikarstva, uslovljena različitim problemima i razlikom izražajnih sredstava, uglavnom, čini se, nespojivim — '"odorović, međutim, uspeva da izmiri, da sjedini, da prožme iednim duhom, da. natopi svojim temperamentom. Reč je ovde o boji i materiji, stopljenim u jedan fenomen koji se smagom plime razliva platnom, kom ponovan u svoj svojoj složenosti slikarskim nervom jedne impulsivne privođe. . ?

'Todorovićev intiman „nemir bež sumnje na ovim platnima nalazi najplodnije tle za·pražnjenje Kroz boju i materiju, kroz anorganske predmete, koji u ovom slučaju postaju opgamsiki deo jedne kreativne forme. Š

Obelođanjivanju 'Todorovićevog Osećanja 'i njegovog prenošenja u svet likovnosti, a posebno sugestivnom alkceptiranju tog sveta u mnogome je doprimelo sazrevanju Todorovića — slikara. Uprkos svojstvene impulsivnosti on je, sađa, u stamju da osmičljeno

izdiferencira sliku, da je obogati zna-

menjima dosad stranim mjegovom slikarstvu. nih stranica u jednakim mazmacima 50

u jednakim dozama srećemo luglavnom slične erotične scene. Ima nekoliko obrta koji se menjaju po ključno jedan, dva, tri, tri, jedan, dva i tako dalje. Fredova smrt, u fTrenuiku kada

mu se pruža prilika da postane drugi

ili pravi čovek, deluje najblaže rečena detinjasto.. Čak i onda ako bi joj se pripisalo simiboličko-sociološko značenje i iz nje se izvuklo naravoučenije da od malograđanina n*kada „dru go ništa ne može ni biti. To isto moglo bi da·'se kaže i za Stankovo samoubistvo. Stanko se ubija jer dolazi u . sjkuaciju da se bori protiv ljudi koji su mu do nedavno bili bliski. Jedam zanimljiv moralni problem ispao je nezanimljiva i otužna epizoda. U mnogom pogledu Alma na Jugovo neverstvo reaguje kao malograđamka, što i Brunova brutalnost na kraju Tomana nema onoga efekta koji bi Barković želeo da joj da, Čifalac ostavlja knjigu s osećanjem da Alma napušta Bruna zbog toga što je bio prema njoj grub i što je udarcem povređio njent žensku sujetu, a ne zato što se uverila da Bruno nema nikakvih ljudskih kvaliteta koji bi joj omogućili da 5 · njim nastavi zajednički život. J

Kako stvarnost obično ima dva lica (svetlo i tamno) to jedna kompleksnija slika stvarnosti, a to je Alma imala da bude, mora da ima pored svetlih i tamne tomove, kao što pored „mrkih mora da ima i vedre likove. Ako je Jug ličnost koja se od kompleksa ne vidi, Jasna (nije li i ime simbolično?) je ličnost kod koje se nijedan kompleks ne može viđeti. Ona | pripada jednoj genenaciji koja će menjati svel po svojoj meri i svome ukusu i koja se mi pređ jednim, problemom Koji život postavlja neće zaustaviti zbunjena. Kao da meke stare zabluđe o perspektivi misu dozvoljavale Barkoviću da i u mladoj gemenaciji potraži i nađe sumnje i nemire. Kao što je Jasna Drotivteža Jugu, tako je udovica ustaškog glavešine protivieža Predu. Kako za Pređa nema popravike, uđovica mora doživeti preobražaj. Da slika određene društvene situacije i atmosfera jedne sredine lim uprošćenim prikazivanjem malo šta doista dobija, činjenica je koju posle razgovora o TOmanu ne moramo posebno naglašava-– ti. Kao i Aleksamdar Vučo u Zaslugama Barović se, kađa je Drogovonio o jedmoj velikoj temi, pokazao nedđovolino doraslim piscem.

Zato je i izostao govor o onome što je u Almi zanimljivo i čega ima u mnogo većoj meri no što bi se iz Ovog razgovora moglo ustanoviti. Ali toga zanimljivog ima tL mnogo manjoj meri no što je potrebno da se Alma, primi ao savremen društveni moman koji govori o nesporno albirelnim socijalnim problemima. o odrag PROTTĆ

JOSIP BIPEMN, VASILIJE JORDAN, IVAN LESJAK

NAĆI SE MEĐU RADOVIMA! žrojice mlađih umetnika iz Zagreba, znači sresti se prvemstveno sa slikama štimumnga, sa metaforičnim oblicima, sa reljefima iskucanim „wnaspusnom emo cijom. U&U “sbvari bo je susret sa onom vrstom umeilnosti čije su intemcije pokrenute mekim dalekom maštar– skim &vetovima, vizijama usnuća, koje se nadnose i odnose ma dimenzije ovog mašeg vremena punog wluinji i nadamja.

Slikar Josip Bifel i Vasilije Jordan, iako istovetnih shvatanja o umetnosti, čijim se muagijskim lestvama ·Kkreću, različitih su gestova. Zaista, oni obojica i slikaju na klasičan način, služeći

· se lazurama, oslanjajući se ma svetlo-

tamne odnose, Ali odjeci su im različitog zvuka, mada je gotovo isti ambijent u pitanju: imaginarni enterijeri i pejzaži sa figuralnim predstavama, Bifel je slikar, u odnosu ma Jorđama, vrobusmiji, nešto snažnijeg udara kKista i, ako je reč o lazuru, sklon da samo potezom protumači formu, da je modeluje, da traži volumen — fačnije: da

. je materijalizuje, dorđan, međutim, in-

sistira na čistoj lazurmoj perfekciji, na krhiom crtežu. S dmuge strane, Bifel je u tretmanu sveflosti prostraniji, kod njega ona, pored ostalih simboličnih rekvizita, postaje i sama simbol. Jordam je slikar nežnijeg duha, slikar kamernog štimunga, slikar statičnog sveta sudbinske zaglušenosii,

Treći učesnik na izložbi je van Lesjak, predstavljen reljefima iskovanim u limu i aluminijumu. Suverenost vlađanja ovom plastičnom tehnikom dopustila je lL,esjaku — samjaru da potpuno raširi krila i đa poetičnim uzlebom. ulerasi ovu izložbu,

i Vladimir ROZIC

kag .

= = =

IGRI HI pIHBHRIHIIHRii igi iii qa iiuı SH,OBODAN GALOGAZA

TIHHĆIHI 19 4844011JigišijaaGay#4ya441{iHy4)11 10} HEH? 1411 111001f1}{iiHiHHiHiidil

iHGIIHHIIIHIRIRHHIIIHHMII MHiIHiHiRMAWiGITHHHHHHMMHHHHR

THIIaJpa iy IT IIa yGaRE?HIII44Q4đ4)11G1y11010140411411.4110011441040011:44101114411041111411|11AHiH}

-SBĆANJA U NOĆI A Alen leda: dok. westvaram, traje hr oo: OBeaRoM je wmwro ko oblak nad, vekova, poljubih, taj oblak čezmuće hudo ZN | da, se skrije u tuđem 5STCU, jer je moje otrovao tišimom preuvanjenom, koja je ećma smrt od Neme?že

Trepetna crma zvezda oči je opčinila

ma moć što opomimje rf seća se vetra podsmešljipa, zbunjenih, Yeči jesemš zrele ~

istrošio sam, ih, a Yılke još 5u žive

i rašiyeme

pomešale su se 50 beslevajer,

slične stazama Ijudskimy

kadđa se spliću

I sada me znam više nijedmu. istim nijedmu vradžbinu\

de me brone od, avlija detinjstvg, proleća koje je tihi šumor voda polom4o,

Opet je sliku vreme poremetilo paperjem i snovima prekrivajući je srdito · Hvatam je ali mestaje u gromje se zaplela Alfa Devojke „da ćuti sa zemaljskom, maglinom, da mene smanjena urti u kovitlac Hinc illae lacrimac rekla su skrhana Krila, sokola kada su TO8U griita dečak je rekao u sebe preobraćem vu, čoveka,

Nijedna, vradžbina mije sc 1 zenicama, nastamila pesmom, Wije prodrla, /

sa, šiljkom, gvozdenim, Wu telo

Samo je cvrčak večernji zagrlio korake

tužno slaveći Yastamak,

samo je o%, sećamje sahranio

da ga me udišem,

A časa jednoga kada sećanje poljubi brata 59006 mrak. časa jedmoga

kada se oči konačno zaplave ·

i ja ću postati tišvva, 0

kao žto je to beć dečak ostao.

_ r

KORACI POD BREGOM

i ispile zbunjewi sam, O proleću večno oMeBokije između, trga + postelje prizvale korak međosledam,

i sada, u, svitanje čoveka zaronipši '

utišavaju šum, vetra mad, gradjom,

Sebe se sećaju orememd.

w, kom. je srce tuklo suludo

spleteno tkioom, dama . :-

da buđe žibot Yođem sa 5DOJVm sumnja

svojom bDlovidbom, | --

kada, je počela Yromansm, draukčija,

dona kao prašina ; |w | ea

I ništa wdje ostalo od, grudi o

punih, plača pTDOga,

pod, okriljem, tame OON jednom, će u sličnom sutomu. postati stidljic pramemja željne prstiju

što su, šaru, za, šarom, motali

me spomimju,

pod, sumcem, jesenjim, kad, 5u, lutalc

po pesmi suvih vlatovod

Korak se ibicom, brda, otkotrljao

il signal mjegov ftopot daleki

uzbuđem, Vudilom, vatre videla

zgrčio je lice dečije

Koraci ko smeh, nesigurni

iščezii su, ıı očima zaspalyn,

wmorila, ih je moć prekrila, voširemimas gruja. koje pliaju w svet

tragom, ome staze 1, sećamjti

oko postoji · ·

koja, :će odvesti i Žotdce istomelne

s disanjem, pučžne .

Korak je zalutao međ siiaWmn,

međa: igrama, maionim,

uplašen, blatom, slkorenim, ma. koži Tjubobi tugujuć pred, sedim, vlasima, biljalen,

Pod bregom, je samo jedma, Teč

rasturemna i blaga.

i jeđan, je pogled, čiji govor breme me oprašta. onima. koji su voleli s tolasima, da se prepiv

Koraci pod, bregom

samo onš da se opet mladost prepliće božanstvo sumamuto

molbeno zbog odjeka razoremih

da se me kaže zbogom satima

kod, je sa knjigom, o sreći vazgovayYalo · o suzi svojoj

dete

ii 2o07Ga.

KNIJIŽBVNE NOVINE