Књижевне новине

Dragan

M. JEREMIĆ

nost između Njegoševog i :

teovog dela da bih REN i je pisac Božamstvene komedije uticao na pisca Luče mikrokozma. 5 obzirom da je Njegoš jedna izuzetna stvaralačka ličnost, mislim da su se do sada i suviše mnogo tražili uticaji na njegovu poeziju. Želeo bih samo da iukažem na izvesne analogije između najvećeg italijanskog i jugoslovenskog pesnika radi osvetljavanja nečeg što je i u jednom i u drugom deo one opšte i neobične pojave koja se zove veliki pesnik. Od Đanbaitiste Vika do Kristofera Kodvela pesnik se tumači kao jedna iskonska, primitivna sila, koju wazama diskurzivna misao, a Dante i Njegoš potvrđuju tačnost takve teze. Ako, po Viku, Homer predstavlja inkarnaciju jednog, a Dante drugog ciklusa ljudske svesti, Njegoš bi mogao biti predstavnik trećeg ciklusa. U svakom od njih bila su postavljena neka osnovna pitanja i traženi potpuno novi od govori: pitanje jedinstva ·\ indiviđualne i kolektivne svesti, sudbine jedne mitologije na izdisaju, novog jezika i novog po etskog izraza, jedinstva . klasičnog i romantičnog duha itd. i svaki od ova tri velika pesnika, uprkos velikim razlikama u vremenima u kojima su Živeli, našao je slična rešenja.

Do poređenja između Njegoša i Dantea došao sam polazeći od jedne asocijacije po suprotnosti. Prva pomisao na to poređenje došla mi je kada sam, šetajući Ravenom, izbio pred Danteov mauzolej, koji se nalazi na uglu dve ulice od kojih jedna, mislim, nosi njegovo ime. Taj mali mauzolej, uklješten u splet ravemskih ulica, ni najmanje ne sugeriše veličinu i Uzvi> šenost Danteovog „grandioznog dela. Začuđen razlikom između tog malog zdanja i velike Damteove figure, setio „sam se Njegoševog mauzoleja na vrhu Lovćena i pomislio koliko je njegov položaj bliži ideji o uzvišenosti jednog izuzetno velikog poetsko-filosofskog dela. Dok. se liticom. penjete do Njegoševog mauzoleja ne možete a da ne mislite ma to kako je strmo i teško penjanje u visine duha i saznanja i da neposredno ne shvatite iežinu pesnikovog poduhvata da se visoko uznese iznad površnosti svoje sredine. Danteov mauzolej, koji je teško uočiti među ravenskim oniskim Kkućema, medužim, ne daje priliku za takvo raz mišljanje.

Tu, u Raveni, počeo sam da ulazim, u to koliko su, u stvari, Dante i Njegoš, uprkos razlici njihovih grobnica i svemu ostalom što ih razdvaja, slični po

N= mi namera da tražim slič-

mnogim svojim karakteristikama kao

ljudi i kao pesnici koji stoje na Dpočetku Književnih preporoda svojih nacionalnih kmjiževnosti. 1 malo-pomalo raspredao sam pređu zajedničkih odlika, koje su osvetljavale ne samo nji'ove giganftske likove, nego i lik Pes-

nika-na-početku-književnog tipičnog krčioca novih puteva u 7đnjževnom iı duhovnom izražavamju i no-

sioca duha pobune protiv starih mitologija, prema kojoj pobune bajronovskog Manfreda i igoovskog Ernanija izgledaju gotovo neuporedivo manje. Sve se u umetniku odigrava unutra, a sve što ga okružuje samo je povod za njegovo stvaralaštvo. Zato nam se uvek čini da nam nedđostaju činjenice koje nam omogućuju da dobro upoznamo jednog stvaraoca i sve nam biografije velikih ljudi izgledaju netačne i nepotpune. I Dante i Njegoš su nedovoljno „poznati kao privatne ličnosti a neka zbivanja u njihovom životu su prilično nejasna, ali oba besnika imaju slične izvesne životne Ookolnosti. Obojica nisu dugo živeli sa svojim najbližim srodnicima. Danteu je majka umrla kad je imao nekoliko a otac kad je imao dvanaestak godina, dok je Njegoš od svoje dvanaeste SOdine, odvojen od svojih najbližih, počeo da se priprema za budući poziv vla dara i pesnika. I jednom i drugom pesbiku najuticajniji učitelji bili su pesnici drugog ređa i prilično nesređenogs duha, ali, zahvaljujući genijalnosti uČenika, zrno koje su oni bacili u njihovu dušu donelo je ogromne plodove. I Danteov učitelj Bruneto Latini i Njegošev učitelj Sima Milutinović bili Su neka vrsta državnih adminislraioTa i, razume se, klasičarski ' pesnici: Bruneti najpoznatiji kao pesnik epa Malo blago a Milutinović kao tvorac

BORBA S TURCIMA (drvorez)

KNJIŽEV.NE NOVINE

NASLOVNA STRANA PRVOG IZDANJA „GORSKOG VIJENCA“

EGOŠ !

Serbijanke. T jedan i drugi učitelj dr= žali su svoje učenike i štićenike za svoje duhovne sinove i zadahnuli im težnju za wlavom i razgoreli u njima ljubav prema poeziji.

I Dante i Njegoš živeli su usamljeno u svojoj sredini, okruženi osrednjošću, primitivnošću naravi i nerazumevanjem za njihove visoke uzlete duha. Nisu imali ni velike prijatelje, ni vredne učenike, ni dostojne protivnike. Zato su se družili s velikim liuzoima iz istorije i zanosili se snom o U topiji. I jedan i drugi živeli su u burnim vremenima i bavili se politikom, ali im je poezija bila glavno zanmimanje i najveća strast. Dante je mogao da postane moćan i uticajan političar, što pokazuje njegova uspešna mpolitička karijera između 1994. i 1800. godine, ali je mnogo više žudeo za poezijom; Njegoš, koji je po tuđem izboru i naslednom pravu upravljao malom Crnom Gorom, često je pomišljao da se okane svojih vladarskih dužnosti i potpuno pređa pesničkom stvaranju. TI jedan i drugi uzdigli su se iznad SVOje uske nacionalne i političke pripad= nosti. Dante je bio Firentinac i pristalica stranke „belih“, ali, isto tako, i Rimljanin, Italijan i hrišćanin, a Njegoš — Crnogorac i crnogorski vladar, ali, uz to, Srbin, Jugosloven i hrišćanin. Ni jednog ni drugog nije ograničavala uža. pripadnost da, istovryecmeno, ne budu i pripadnici jedi: šireg

"ljudskog kruga, sve do one najViše i

najšire pripadnosti, pripadnosti čitavom čovečamsitvu.

Osuđem od gvelfa na izgnanstvo iz rodne Fjrence, Dante je napisao teorijsko delo O monarhiji kao temelj gibelinske politike. Tri su osnovne teze ovog dela: monarhističko načelo svetovne vlasti, ideja o obnovi rimskog carstva i opravdanje nezavisnosti carske od papske vlasti. Mađa je ı njegovo doba bilo nezamislivo jedinstvo svetovne i duhovne vlasti, Njegoš bi za njega bio iđealan vladar, jer je u svojoj ličnosti spajao ove dve vlasti ali ni kao teoknat ni kao autokrat, nego kao upravljač koji se, pre svega, rukovodio dobrom svog naroda, a po Danteu vladavina se zasniva na ljudskom pravu („Imperii vero fundamen= tum ius humanum est“). Danteova teorija o vladavini u osmovi se slaže s Njegoševim shvatanjima o upravljanju državom i njegovim državničkim delima. I Damteova i Njegoševa poezija uglavnom se temelji na filosofsko-teološkoj i nacionalno=političkoj inspiraciji. To su dva osnovna područja njihove životne i književne angažovano~

sti. Razlike između Dantea i Njegoša .

postoje više u altcentu nego u inspiraciji njihovog stvaralaštva. Kod Njegoša akcent je na nacionalno-političRom momentu, na Gorskom vijencw, a kod Dantea na filosofsko-teološkom, na Božanstvemoj komediji Izgleda da je Dante neuporedivo veći ljubavni pesnik od Wjegoša. Međutim, može biti da bi i po ljubavnoj lirici dva velika „pesnika bila bliska „da se vladika nije osetio pobuđenim da pred smrti uništi svoje ljubavne pesme. Ona slučajno sačuvama prekrasna himna ljubavnom uživanju pod naslovom Noć skuplja vijeka pokazuje kako bi izgledao Njegošev Novi život da je sačuvano više njegovih ljubavnih pesama, Ali i ovako ta nepoznata Žžena, koja je Njegoša nađahnula za ovu ljubavnu pesmu, ostaje isto onako apstraktna i simbolična kao Danteova Beatriča, mnogo više predmet žudnje za nadzemaljskim nego težnja za zemaljskim slastima. U svakom slučaju, i kod jednog i kod drugog pesnika ljubav je, kao kod Platona, osnova svekolikog uzdizanja ka višim regionims ljudskog duha. j Može se reći da su i Dante i Njegoš stajali na kraju jednog UROUOE – lja i na početku jedne renesanse. ni su bili vesnici buđenja i preteče na= cionalnog ujedinjenja svojih naroda, težeći jednom velikom i trajnom jedinstvu koje je, manje-više, lu njihovo vreme izgleđalo kao , neostvarljiv san. Pre njih nije, tako reći, bilo ni jezika kojim su oni pisali, nije posto-

| Danteovoj

jala oma „eloquentia vulgaris“, kojo je Dante u pohvalu napisao čitavu 9

nu raspravu, Iza njih je ostao period ·

latinskog i slaveno-serbskog jezika kao nepovratna „prošlost. Oni su odlučno raskrstili s vekovnom tradicijom, oslanjajući se delimično i na nju. Dante je poeziju naučio italijamskom, a Njegoš srpskohrvatskom jeziku. Njihova poezija nije znala za razlike poetskih rođova koje su danas tako vidne. U Božanstvemoj komediji i Njegoševom Gorskom vijencu nerazdvojivo su bovezani lirika, ep i drama, a kroz jedinstveno lirsko-epsko-dramsko tkanje kruži i struji jedan pogled na univerzum. }

Za Dantea najveći uspon ljudske duše je filosofsko-teološko „saznanje. Znanje njegovog vremena, koje je bilo mešavina aristotelovske silogistike, teoloških pretpostavki i simboličnog fumačenja prirode i biblije, po njemu, pnadmaša i samu poeziju. Za njega je poezija delatnost koja se može opravdati samo uzvišenim znnnjem, za koje se ona svesrdno vezuje. Simbolično je što ga u njegovoj Komediji Vergilije vodi samo do vrata raja: dalje je pesniku-vodiču zabranjen put i u tajne religije može ga uputiti samo vesnik

teologije — Beatriča, koja je Vergilija i poslala u susret Danteu. Svojom teorijom alegorije Dante je mastojao da poeziju uskladi s teološkom filosofijom. On nije bio svestan da je poezija njegova prava vokacija i najviši uzlet duha. Zato De Samktis za njega kaže da nije znao u čemu je njegova veličina. Kod Njegoša, pak, poezija · je potpuno slobodna i stoji iznad svega. Istina je da pesnika u Luči misao vodi samo do rajskih vrata, gde ga preuzima anđeo kao vesnik nebeske istine, ali Njegoš je nedvosmisleno isticao đa je pesnik kađar da se vine do najsuštimskijih oftkrića. Njemu ništa nije smetalo da kao prvosveštenk, u pismu IL. A. Franklu, piše: „Kada je poeta, [čovek] može reći da je žrec oltara svesvjetija“. U tom odnosu prema poeziji otkriva se nesumnjiva razlika u epohama kada su živela ova dva velika pesnika.

Nasuprot pesnicima koji, kao Homer i Šekspir, prikazuju različite ličnosti i karaktere s podjednakim mirom i izvesnom moralnom indiferentnošću, Dante i Njegoš su pesnici koji su jasno izdvojili drage od mrskih ličnosti, pa jedne ovenčali slavom a druge prokleli mržnjom. Osnova njihove

poetske strasti leži u plemenitoj mo-

ralnoj srdžbi, u uvređenosti zbog ras-

plamsavanja |nemoralnosti, u pobumi protiv bujanja zla. Razlozi za njihov

„moralni bunt jesu manje-više: razjedi-

njena zemlja, neprekidmi ratovi iubijenje, iskvarenmosi naravi, mmogobrojni nasilnici, koji svoja prava zasnivaju na ognju i maču. Po toj svojoj etičkoj inspiraciji Njegoš je bliži Damiteu svojim Gorskim vijencem nego, kako se obično misli, svojom Lučom, mikrokozmom. Kao što Dante u svom Paklu, prikazujući u devet strašnih krugova progresivno uvećanje moralne rugobe, u stvani simbolično kažnjava vinovnike zla, tako Njegoš u čitavom Gorskom vijencw mastoji da, nabrajajući mnogobrojne poroke i slabosti svog naroda i vremena, baci anatemu i osudi nosioce lih poroka i slabosti. I za jednog i za drugog pesnika izdđajstvo je nnjveći greh i najveći zločin. Za Njegoša najgore zlo predstavljaju poturice

kao izdajnici svog naroda, a po Dan-

teu sam Lucifer razdire trojicu najvećih izdajnika: onosša koji je izdao Hrista (Juda) i onu dvojicu koji su izdali ideju o rimskom carstvu (Brut i Kasije). Prema svima onima koji čine, šire i raznose zlo, i Dante i Njegoš nemilosrdno postupaju. Oni su pesnici plemenite surovosti, strašne pravičnosti i uzvišenog varvarstva. Iz njihove poezije izbija prezir prema svima onima koji su se ogrešili o ljudsku pravednost i kao munje sevaju prokletstva upućena onima koji su izgubili svest i ukaljali čast. Zbog nedostatka blagosti kod njih nema humora, a iz njihove komike izbijaju jed i gorčina. Moderni humanizam je blaži i milosrdniji, ali blagost ođuzima snagu i dramafičnost pesmičkom izrazu i to je je-

YE WO.

dam od razloga što se po mazi i dra-

matičnosti malo mođernih pesnika mo~

že meriti s ovom dvojicom nemilosrdnih sudija svom „narodu i ljudskom rodu. 0

I Dante i Njegoš polaze od brišćan= ske vizije sveta oli, istovremeno, u tu”

viziju uklapaju i mnoge paganske ele-' mente. Ortodoksija katoličke ili, pravoslavne dogmatike sputavala bi krilatost njihove poezije i oni su je od-

bacili uprkos izvesnoj želji da joj svo- ~

ja shvatanja saobraze. I kod jednog i Jeod drugog pesnika postoji čadlc i nesumnjiva sklonost ka jeretičkim učenjima: Dante je bio pod uticajem apokaliptičkog misticizma Joakima iz Tlore i, verovatno, istaknuti člam sekte „Vernici ljubavi“, a Njegoš se inspirisao platonijanskim Origenovim učcnjem o preegzistenciji duše i neomanihejskim shvatanjem večne borbe između svetlosti i mraka. A, uz to, i jednog i drugog su privlačili i klasiČčna mitologija i pesnici koji su se njome nadahnjivali. Nije li Dante nazivao Vergilija svojim dragim pesnikom, a Njegoš preveo prvo pevanje Iljade? U njihovim delima klasična starina i hrišćanstvo su tesno povezani i sjedinjeni jedinstvenom težnjom da se sve stavi u službu čoveka. Religija ne može da bude najviši sudija ljudske vrednosti. „Njegoš je rekao: „Laktom vjere glupost čojka mjeri“, a Dante u raj svoje Komedije nije smestio ni jednog papu. Iznad svih misaonih suprotnosti i sukoba prirodmih zakona i svetskih sila, i za Dantea i za Njegoša stoji kao najveća „vrednost čovek i njegova sloboda. Suštinom svVojih dela oba velika pesnika naoružavaju nas uzdanjem u izuzetnost čovegovih sposobnosti i verom u njegovu nesumnjivu veličinu.

CH'PINJE IZ 1844, SA BILJARDOM

wwwwhuurauan– O giga >

NJEGOS re{leksivno · emocionalni lirik

Nastavak sa 1. strane

Nastavlja i u glavnu žicu udara kad karakteriše dalje:

Kad dwa zbore štogod, na ulicu, "reći uho obrne te sluša,

Pa onaj čas trči sudmicima, Kaže ono što oni zborahu —d

i kako je to apsolutno redovno u takvim sistemima i mmogo važnije negoli ono što je stvarmo a što predstavlja „eaovinu „pravnu“ fakvih satrapija i vladavina straha i trepeta, onda

I popridaj štogod i"pogladi: onda,

Sud, onaj čas ona dva uhvati,

Pa na muke s mjima u galiju.

Država se ftada pretvara u Kolike su s kraja ma Kkraj Mletke Tu ne bjaše mi jednog čovjeka Jedan drugog koji me držaše Za tajnoga žbira i Špijuma.

Kao i uvek, i u ovakvoj stvari koja je Njegošu, po njegovom karakteru, daleko od toga da mu leži u daru opažanja, i u ovakvoj stvari je uspeo da s nekoliko poteza nađe stvar po njenim bitnim Karakteristikama,

To važi i za vojvode Draška opisivanje pozorišta. Ni to nije nešto što naročito „leži“ u duhu Njegoševu, pa

je i tom prilikom, pa pitanje kneza Janka

A bješe li igre u Mletkama, Njegoš uspeo da da i komičan ele-

menf koji je tako daleko, daleko od tragične figure njegove, U opisu bpOoporišta i pozormice ima nešto naivnih crtanja kao

... po zidu svud bjehu panjege

cijele se mapuni maroda,

tako isto i kuća ostala, |

svud Tmogaše iz zida vidjeti,

đe virahu ka miši iz gnj'ezda...; ili ono mesto kad naviru glumci na pozornicu ;

svi Šareni kao divlje mačke.

Vrlo je plastičan i grubo komičan i opis glumaca sa

Nosine im, po od kvarta bjehu, Istreštili oči kao temci, a zimuli ka kurjaci gladmi...

sa „drvenim nogama“ i tome slično. Da bi se što više izbegla krvava monotonija tragike ove scene Vojvode Draška, kao i one Obrađove o onome što je on video u Boki ma planu cirkusa i opsenarija, podđesno suprotstavljaju ova dva bloka emocija i predstavljaju pre dah u ovoj teškoj tragičnoj simfoniji razmirica i krvavih borbi. đ(iIstovremeno se dobro karakteriše taj narod koji ne zna mmogo za šalu.

Cela ta scena od skoro firi stotine stihova vrlo uspešno uravnotežuje ecpopeju, daje ikmerajkternistike “rnogorske i poglede na zapadni svet. S jedne strane bogata Venecija, koja radi, trguje i eksploatiše Balkan i, 5 druge, siromašna Crna Gora koja se bori na život i smrt za svoju slobodu realizovane su pričanjem Vojvode Draška najlepše. Čas komično„ čas tragično, čas samo kao pripovedanje. Stavljena u procep između Otomamnske imperije, koja hoće da joj oduzme slobodu, i Mletačke republike, koja se koristi sa „altra sponda” u pogledu svojih političkih ciljeva prema Turcima i ekonomskih prema Balkanu, Drašku ni na toj strani ništa nije pravo i ništa mu ne „imponuje”. I na toj strani, kao i na turskoj, u odnosu na naš marod, galeostvo je i nasilje. Pojmovi o narodu, pravu i junaštvu toliko su antipodni da za njihove pojmove o tim stvarima „Draško ima samo da d& Kritiku, i to oštru. Vuk Mandušić pita da li su junaci, a Draško odgovara da „o junaštvu tu ne bješe zbora“. Domamljuju i hvataju Jadmu našu braću sokolove, Dalmatince i hrabre Hrvate Pa brodove njima mapumili

I tiska ih ww svijet bijeli,

Te dovukuju blago iz svijeta I pritiskaj zemlje i gradove.

Kađ pita serdđar Ivan za sudove („bjehu li im pravi?“) Vojvoda Draško uđara na njih svom snagom SsVOg gorštačkog pravdoljublja i čežnje za slobodom: „Venecija je tamnica, robijašnica robova, i to na hiljađe, „koji građe brodove,

Svi u ljuta gvožđa poputani —

a drugi su prikovani po velikim brodovima Te vozahu po moru brodove —=

a što se, pak, tiče samih tamnica, one su tako strašne da

Čovjek pašče tu svezat me šćaše, A kamoli čojka mnesrećnjega; Oni ljude sve tamo vezahu I davljahu u mračnim izbama.

BEstetičko-umetnički su svi ovi umeci od naročite vrednosti, jer se na taj način ovo tintoretsko razbojište, vrlo često, prekida i izvrsno se izbegava jednoličnost koja se svuda, inače, nalazi i jako oseća. Tempo se menja, nadomešćuju se scene, vrše se predasi i prelazi i „slika” dobija druge značajne pojedinosti i čitave epizode.

Ovo i ovakvo kontmastovanje daje života izrazu i, jednovremeno, celome prikazu građe daje mnogo širi karakter. Iako je celo prikazivanje redovno dinarsko, iako je etika uvek snažno patrijarhalna a pogled na svet redovno isti, jer je svaka ličnost „redovno jedna od ličnosti koja živi u samom Njegošu — fe sporednije scene i još neki drugi prizori, koje ćemo pomenu-– ti, daju delu dramatične snage, kreću ga uvek u živom taktu i, naročito, usmeravaju ga u pravcu složenosti same te gorštačke kompleksije.

U tom smislu Njegoš se jspomaže, baš kao i Homer, snovima. Snovi u književnosti imaju uvek izvesnu ulogu. Pošto su i oni veliki deo našeg života i pošto se u njima iživljava i subjektivni i objektivni svet, i kako oni i u našem narodu imaju „Ssanovničko” značenje, i to vrlo veliko, i vole da se tumače i primenjuju, prirodno

je da Njegoš to nije prenebregavao.

U jednoj sceni, u mrtvo doba noći,

kad svi spavaju i svi snivaju, „neko

zbori kroza san“. To naglas sanja Vuk Nastavak na 6. strani