Књижевне новине

| JJ. G. VILNIUNSON: TABDLJA S ISTAKNUTIM TURSKIM GLAVAMA

| NJEGOŠ — REPLBRSIVNO-

EMOCIONALNI LIRIK

Nastavak sa 5. strane

Mandušić, Sanja snahu bana Milonjića koja (govori knez Janku) .

Ljepša mu je od tile bijele...

Živo mi je srce pomijela!

a „druge“ takve „nema na svijetu”. I, da nije devetostruko kum sa banom bih mu mladu smahu ugrabio

Pa s njom bježa glavom po svijetu,

| jer. samo kad je vidi

| čih, emocija koja je

Svijet mi se oko glave fti... Čelo joj je ljepše od mjeseća..

Usred ove muške epopeje velikih junaka i junaštva, „ljubav jaka kao smrt”, nagon koji je jeđan od najjanajuzvišenija, dejstvuje vrlo lepo i celoj ovoj Olovno teškoj atmosferi daje potez koji označava da se emocija ne može iz beći. Iako sporedna mna ovom instrumenitu, i ona zvuči na način da je Njegoš hteo da udara u „toute la lyre“ i da je hteo da mu orkestar bude što puniji.

Kad su se svi izgubili, nastalo je pričanje snova i ostalih koji su snevali a nisu glasno snivali, I Obradu se prisnio jedan san, ali on je već iz „stvarnosti” jer predskazžuje „dobre vesti: popela se u crkvu pet Matrtinovića i još neki drugi, i na oltar

i ma njemu Krst zlatni metnuše. Krst zasija ka na gori sunce I sav narod ma moge ustade, Časnome se Krstu pokloniše.

Dnevne želje ostvaruje i predskazuje šta će doći i Vuk Manđušić, koji se u snu brahio „od nečijeh pasah“,

i pet Šest sam, mačem besjekao,

a serdđar Jafiko „bio u svatove“, ože= nio se sa bulom Bogdana

u crkvu je mašu bokšstismo, Pokrstismo, pa ih privjenčasmo.

Sanja simbolično i Serdar Vukota: borbe. Knez Bajko, takođe, sanja i vidi M „snu, „neke braitske pogibije”.

I tako je Njegoš i tu veliku stranu života, koja je od vajkada bila građa ljudske misli, vflo reljefno ocrtao. I ovoghB puta to Su, najvećim delom, snovi junaka koji vode radnju u jed= nom pravcu i istom cilju.

Interpolirano je, intarzirano je u celo ovo slikovito prikazivanje i iskonsko gledanje u plečku, Svi gledaju u razne plećke i predskazuju, samo junački Vuk Mićunović udara

Što bajate kao bajaliće

ali babe kad Wu bob vPGačaju? što će znati mrtve klaturine kako će se kome dogoditi?

Građu ukršta i jedna baba vračara, za koju se dokazuje da Je uhoda., Ima i drugih građa, ređovmo „gelnografskog i patrijarhalnog značenja, ali su i ove dovoljne da prikažu, ovim putem i načinom, život, običaje i na= rodna pređanja, njihova verovanja i nagone. Sve to zajedno, uz kičmu glav= nog događanja, sa svih strana pritiče i utiče u glavni tok radnje i daje joj izvesnu širinu 1 interes. No, ni jedna od tih pritočica ne ide nekim samostalnim tokom nego se, na kraju, uliva u maticu reke svih tih zbivanja i prizora, Sve, i gusle Vuka Lješevostupca, uče= stvuju da objasne i obasjaju što više glavne događaje drame, ~

Svršiće se Branko LAZAREVIĆ

GORSKI VIJENAC...

Nastavak sa 1. strane

Teško bi bilo poverovati da istraga poturica u Crnoj „Gori, za vladavine vladike Danila, osnivača dinastije Pe trović—-Njegoš, ima i danas svoju Udarnu snagu pred svešću čitaoca, kao radnja, zaplet, fabula, đogađaj. Sadržaj Gorskog vijemca zaista je zastareo, recimo — još od 1913. godine, od istorijske likvidacije „kosovskog mita“. Razume se, jedan desetogodišnji prat, koji je krvavo vođen zbog otmice supruge jednog drevnog helenskog Kkralja i čija je završnića opevana u Homerovoj Ilijadi, još je zastareliji – kao sadržaj besmrtnog eposa. No unutarhji smisao i Homerovog i Njegoševog epa,

strašnom kavalkadom poetskih slika,

rastom njihovim u predele simbolike, skrivenom idejnošću gustog košmara njihove vanvremenške sočnosti — to doista ne prolazi i ne zastareva., A svaka epoha, izuđarana stalnim porastom iskustava prošlosti, još više svojim sopstvenim iskustvima, ima prava da taj potencijalni unutarnji Smisao Vvelikih pesničkih ostvarenja otkriva na voj način, u sadeJstvu svojih sećanja

ašocijacija predstava, pojmova, ide-

ja, doživljaja i stremljenja, Potražimo, dakle, jedan mogući novi neposredni odmos današnjeg čoveka prema latentnoj idejno-emocionalnoj suštini GoTskog vijenca.

Vladika Danilo, u mnogo čemu dramaturška transpozicija Njegoševih autobiografskih ispovesti, okleva, sumnja, pati, koleba se, sve do one iznenadne euforične promene stava i karaktera kojoj se, pod dejstvom „javnog mnenja“, boračkog raspoloženja serdara i vojvoda podaje u stihu „nek propoje

Tesna od užasa“. Odigrava se tu dijaWtički skok iz mueditativne individu„Ine superiornosti u nov kvalitet, u stav aktiviste, vođe. Naličje istorijske neumitnosti, koji obično nazivaju svešću i voljom naroda, u stvari je unutrašnja tragedija mudre i složeme ličnosti, na čelu jedne ugrožene i iskinjene zajednice, kojoj balkanski Tiamlet ili knez Andrija (iz Tolstojevog nata i mita) može pomoći jedino ako se podredi njenim ( i svojim) spoljašnjim, društvenim uslovima opstanka. žrtva je, uostalom, i paganski i hrišćanski i „moderni“ beleg moralne veličine čovekove, a suprotno Nijegoševom čestitom verovanju, mudrost i smisao za lepotu, kako je već i napred rečeno, ne upravljaju svetom, ni onđa kada ih zaista ima u glavama upravljača a kamoli inače.

U daljem odvijanju epa-drame upadliivo je izostajanje Dahilovog lika (sa izuzetkom njegovogf ponositog Dpisma, odgovora veziru), a pri kraju ove „ljudske komedđdiie“ (u anti-balzakovskom smislu reči) oba čuvena monolora igumana Stefana, lUubrkos snažne individualizacije ovog lika, verno su ogledalo duševne almosfete samog vladike. Duhovni mentori krvavog obtačuna sa poturićama ostaju u završnici drame izvan vrtloga „radne akcije”: pred crkvom, u kući, uz oganj oni primaju izveštaje o bitkama, Danilo plače a Stefan se smeje — Što je, kraj sve različitosti temperamenata, u suštini jedan te isti odnos prema zbivanjima „na terenu“, tamo dole, I kađa rasplakanoj ljudini i juhačini Manđušiću Vuku, koji bije „u vrata od kuine“, vođa daje u ruke „jedan dobar džeferđar” namecesto onog kuršumom pogođenog i skrhnnog, tragigroteska finalnog torza epa mogla bi se nastaviti početkom sbeva. Sudbina je vođa đa pozivaju na zakletve

blagosiljaju ratnike, a kada su se energije kolektiva već oslobodile i ražvesale — da vođe kola i drže pomehe. Budući ličnosti ođ misli i shvatanja istorije, oni se nikada ne mogu sasvim pomiriti sa teškom cehom pobede, m" njihova unutarnja samoća, usred trijumfa, plata je istorije za šittve hoje su podneli drugi,

Pogrešićete ako ovu interpretaciju buđete smatrali jeretičnom. Ona samo nije trađicionalna, a Njegoševe stravične vizije sveta i istorije u rinogo» brojnim pesničkim slikama Gorskog bis jemca, kao simbolima opšteljudskih vrednosti i istina, podstiču saznamja i iskustva nas, ljudi posle dva svetska rata na sećanja i asocijacije predstava koje omogućuju i ovakvo otkrivanje unutarnje suštine veličanstvenog NjegoBevog Speva. Pod tim uglom gledanja pesnik i mislilac Njegoš nama nije ništa manje blizak i drag no što je to bio našim očevima i deđovima. Naprotiv, on nam postaje još miliji, postaje i nas.

Pavle STEPANOVIĆ

Traganje za uzvišenim

Premijere: „Bertove kočije ili Sibila“ Velimira Lukića, „Laža

Popovića i „Filip na konju“ Vase Popovića i Milenka Maričića

EPILOG Berntovih kočija ili Sibile daleko je više nego uobičajeni kraj predstave. Na velikoj bini Narodnog pozorišta on donosi savršenu identifikaciju piščevog i rediteljevog duha i njemu podređuje sadržaj. Tako pred nama iskrsava savremena scenska Vvizija, sasvim novo viđenje i rekapitulacija čitavog dela: na rotacionom krugu levo (što nije bez značaja i simbolike) poređane su smirene lutke kao umrtvljena materija lišena spoljneg delovahja, ali ne i onog unutarnjes kretanja koje uvek može da se, ovaploti u snagu života razapetu između prostora i vremena. Suprotno od ftoga je druži mehanizam kretanja u čijem zatvorenom krugu stoji apsolutistički Sven, poslednji alhemičar i tragač za uzvišenim, i Sibila kao njegova antiteza, izražena pojmom slobode „bez forme, života bez odgovornosti, potčinjena isključivo zakonima svog instinkta (ona je i predstava o čoveku kakav je bio još u svom misaonom začetku, a koji treba da nađe sebe u Montenjevom shvatanju užitka u prirodi). Njih dvoje, u večnom i ravnomernom kruženju života, spojili su se i čine raVnotežu racionalnog i iracionalnog., Velimir Lukić ovu simtezu kao filosofski sistem nije ipak razradio, bar ne u toj meri kao sistem suprotnosti, Zato se u sivilo impozantne i mučne Scene teško probija optimizam. Ali, Arsa Jovanović mu svojom neizmernom Yrediteljskom strašću krči put kako bi se, ipak, domogao zemlje i oplahnuo nas da ne ostanemo ravnodušni.

Time u mnogome i dobijamo pređstavu o misaonim preokupacijama samog Velimira Lukića koji, kao predstavnik snažnog i neobuzdanog pešničkog nađahnuća, još uvek nije šklon da prihvati rešenja što logika događaja nameče. Zato za njega relacije vremena ne predstavljaju idealne kategorije u kojima bi čovek mogao da nađe svoju večnost. Za Lukića čovek je nešto daleko veće nego što njegova realnost može da sugeriše. Time on dolazi do bunta u kome svaki pojam, počev od ljubavi do vlasli i smrti, znači obmanu i nužno se okreće eclementarnom biću kao večnoj matetiji i nepresušnom izvoru tog jednostavnog impulsa.

Ova faza u razvitku neobično obđarenog. pisca „veoma „je značajna: to je korak dalje od poslednjeg viđenja s njegovim Osvaldom i iscrpljuje se više u moralnoj suberiormošti nego čistoj filosofiji. Otud njegov smeh i iro=hiju, ha sve ono što u čoveku prividno egzistira, ne treba shvatiti kao žlovolju. U pitanju je potreba modernog moraliste da izrazi sumnju u humanizam #Z5„“ivilizacije. U svemu tome Lukić ispoljava zadivljujuću Iimiremost i samouverenost pa dramsku Kkonstruk=

IDI III II IRI II II II IM IRIIRIIHIRIIĆIRAIAHIHIIRIIMIMIIUHIMIIHIRRIQHIMIHI MMI IRI II TIMIIMGIHIMNIIiHHIMHIH{HHITIHFIHHHTIHITIMIIIIHIIIIIIMIIIHIIIHII

DVE PESME

o što duša hrasta ww mom štol\, K čami Isto tako i mi: svak u, %9ojoj tami. Još pod tvojim bpetjem, preghšt žara timjd, Dušo pod, grlom kukavice sihja. Dušo kao smega pbuha crnih Tima I ledenih gora prepuma ko žima Još pod tvojim svodom malo šSumća veje I trunje kao od groma iveYje Još vw tebi čuvam, Krajičak nebesa S jednom tužnom pticom bez kria i meša. Rekoh + to je 3ve Što sam, ti Togo AU nije ti bolje, aisam ti pomogo Cvet raste iz stća al sam, sebe leči Ko što moja duša u švuemii, kleči. Između, mene i moje duše šta je sada Već četi, dana samo kiša pada.

ptico reči ubyobpašćena u stihobima

Još te gđe gde kao u dušama Vma

Vidim te kao Krst mad mojom

glavom,

w mebu

plavom.

Gde vaučinom, pauk zvezde veže

Gde su wWši moje ko ribayske mreže!

To wo buno ihja ko hladnjača

Reći kao šljunak na dnu sbome glača.

Ta več što me čeka ko mima u mo

Praznik u jeziku prižor W, govoru

Mek me zelenilom, ko bomba poprska

Nek me Yđom bije nek mi čelo smrska

Uovijena u suv vazduh, moja glava

Kvo kao Sštava crkva brokišhjaba

I svet w mastilo polako potamja

Kao dete koje malaksalo sawja. Matija BEĆKOVIĆ

Duboko, kao u sYcu deteta,

Pesma

Yletke su, izašle da love u ime Hrabtih koji će smeti slobodu, da a: prime Kao Onev! Slavna greško mek te se boje! Vreme od sutra to je vreme tvoje!

Sanjaš, šta sanjaš, šta u snu osvetljavaš? Neki u visini grad koji me maseljabaš, Život žXto odbacuje, suncu ŠtO Se OBU, Doba slikamo ma pemi vatre u Kosmost. Zlato svoje Kkrvi w kojim smo to Dustihjam,a, Glačali? Ko su ti Što 8#u se u nama 'Pako čudmo smenmjiali? Kad uđahnu| smo stenu? Te otad V\mamo dušu savršemu, GV bax klemu!

Sagorela lasto, iznad, mašeg otroval Hiljadu pasa laju! Stroga i mova Znanja ispravlja}u svet! Pesnik nad prazmimorn Pod vuku sa mištavilom, sramom i sudbinom!

Božidar SUJICA

7 ciju, donekle, lišava klasičnih zakona, čak je pojednostavljuje do najelementarnijih ·dramaturških oblika i kombinovanja dijaloških scena. Ovo nije slabost već, naprotiv, podređiva– nje forme suštini dela, jer on upravo u tim minijaturnim sukobima svesti i situacije traži elemente unutarnje dramatike i promena bez kojih je nemogućno prirodno pripremiti i afirmisati određena misaona htenja.

Arsa Jovanović je pokazao puni smisao za istovremeno otkrivanje tih malih drama u lutkama i, oko hjih, njihovo međušobno ritmičko povezivanje u diskontinuiranu celinu koja sama sebe određuje. Originalnoj inscenaciji Miomira Denića i briljantnoj preciznosti samog. Jovanovića treba zahvaliti što smo tako dobili retko stilski objedinjenu i, po svojim okvinima, modernu predstavu.

Sven, neka vrsta savremenog Jaga u glumačkoj podlozi Pavla Minčića, nije našao pogodho tle, Njegov Svem nije uspevao da se izdigne do najvišep intelektualnog stepena, već kao da je ostao zakržljao kođ nekog BSVOB grubog instinkta, lišen nacionalne ideje, negativne „misaonosti i podsmeha. Milka Lukić, kao oličenje njegove suprotnosti, „zadržavala se u okvirima prigušene iskrenosti i jednostavnosti, namerno ženski nerafinirana u svom zavođenju đa bi, tako neoformljena i otvoreha, iskazala punu neodgovornost i neosetlilwost za racionalno.

Verovatno je Ksenija Jovanović pronašla najfinija sredstva koja su njenoj Žermeni davala posebnu glumačktu draž i golicavost. Pajac Đorđo Stanka Buhanca preopterećen je emo= cijom, Kleo Slavke Jerinić pračio je toplinom i naivnom prevejanošću, dok je Hugo Predraga Tasovca bio stilski dovoljno Mhoncizan i superiorah. Za TBisteru, Skupoćehu lutku Merni Bošlcove, treba zažaliti što je do smrti ostala dosledna guturalhom, aBrhaičnom stilu afektacije; ista ova afektacija odlikovala je i njenog parineta Mihajla Viktorovića, samo što je on po potrebi situacije mao da iziđe iz tih okvira i da u sbontanoj persiflaži prikaže svoje umiramje, Odđila Nade ŠWtimjar imala je dovoljno anemičnosti uspavane prin=ceže. Rajmondđo Miodraga Lazarevića raskidan je pte Vremena, ražbarušem do. trivijalnosti a. me do viteštva. Bert tuba Kovačevića dramatičan i impul– sivan.

U svemu teatafski događaj s kojim možemo biti više nego zadovoljni.

* # *

HTEO TO reditelj Aleksamđar Glovacki ili ne, Jovan Sterija Popović je ipak prisutan u predstavi Laže i paralaže na Sceni Savremehog pozorišta. To se oseća u igri Renate Ulmanski i Žiže Stojanović, koje su u alternaciji tumačile već anegdđotski lik Jelice. Igra ovih glumića je toliko različita po individualnosti, ali bo stilu i vrlo. slična. jer se obe strastveno identifikuju s ličnošću koju tumače. One, zbog toga, stoje kao neki simboli svih Sterijimih žena — Renata Ulmanski sa hjoj svojstvenim smislom za najčistiji realizam protkan psihološkim mijansama, setom i komikom, dirljivo asocira ha one Sterijihe junakinje od Bvice do Ljube. Žiža Stojanović talentom „za pravu i sađržajnu komiku, punu frazdragahosti i svežine, oličava one likove koji počinju od Jelice a završavaju Femom.

Daleko ođ njih stoji Aleksa u lićnosti Predraga Lakovića, koji svim silama nastoji da uništi predstavu i

eee e:

Ljuba Tađić u scenskom Drikasu KYležihoy romana „Na Yubu bameti" u Jugoslovenskom dyamskom pozorništuM....

PONBKOG GLUMCA želimo da slušamo i gleđamo sa istom đuhovnom radozhalošću i potrebom sa kojom še obiaćamo i, uvek nathovo, vraćamo ne= kome svom pesniku. Veliki glumac je veliki peshik: stvaralac i tumač svoje i sveljudske strasti u svome omeđehom i kratkotrajnom carstvu.

Tako je iskrsla znatiželja: na koji način će, kako će, Ljuba T'adić stvoriti, oživeti, odigrati Doktora, onog DObunjenog sanhjara i sumornog melanholika lhoji se sticajem okolnosti (u romanu Miroslava „Krleže Na Tubu pameti) pretvara maltene u borca i buhtovhika. Kako će ga igrati i, više od toga, kako će izgovoriti, kako trans= pomovati, onu mašnu količinu Krležinog opojnog, opijumskog teksta, Owhu gustu kontemplativno-hostalgičnu i rezignantnu prožu koja pleni, mami, zahoši, osvaja Svojim vrtložnim krmi-

nostima — zanosom i očajem, mrž< njom, gorčinom i suptilmom ironijom. Tadić je ubedljivo našao mnačin i meru.

Igrao je energično, sa strašću, „li to nije bila oha ekstenzivna strast, oha glašnn strašt kojom je nekad, na Drimer u Low. ma Weštice AvYturB

i paralaža“ Jovana 'Sterije

zaorni čistotu igre ovih glumica. Da ne bi bilo nesporazuma — nlje reč o interpretaciji u uobičajenom smislu, već u neumerenom konglomeraltu svega i svačega što će gvakako ostati kao svojevrsni kuriozitet sezone. To _je, zapravo, negacija svega stvaralačkog u jednom umetniku i primer šta se može

" uraditi kad temperament iz srca Dpre-

đe u pete. Tragično je kako jedan darovit glumac neimteligentno i lakomisleno proigrava sebe?

Ljuba Didić kao Marko Vujić odzvanjao je realistično 8 puno komičnih nijansa u stilu Sterije. Paskaljević, ma kako sputam režijom, odisap je zabavljačkim | temperamentom, lakoćom i šarmom. Dušan Poček kao Batić jedan dobar, zalutao Vašek iz Smetanine Prođame mebvešte.

U interešu pozorišta, glumaca i publike stilizovane napore Glovackog

najbolje je prećutati i ne mešati 5 pravom i nadahnutom režijom.

* #* *

DA NIJE BILO dramaturških zabluda autora Vase Popovića i Milemka Maričića, prisustvovali bismo neuobičajenoj predstavi na terazijskoj sceni Savremenog pozorišta. Ovo uverenje počiva na snazi i zračenju PFilipovih dugih monologa krtacith duhom. prefihjenom ironijom i poezijom. I umesto da na njima grade magičnu Vviziju rata — autori predstave protkali su svoje delo iohvencionalnim ilustracijama koje su he samo nep~urebne već i disharmonične do te murc da opotom neorganizovanošću i sithim re= aližzmom harušavaju jedinstvo tragikomičnog. Ti čudni i sveži monolozi u Miči Tatiču našli su verovatno idealnog tumača. On je bio pravi Filip koji od početka do kraja pleni svojim rečima i uvereni smo, da je čak i sam bio na sceni — da bi imao dovoljno snage da zadrži pažnju gledalaca.Tu je bilo dec čačke smušenosti, mlađenhačiktog oduševljavanja, smisla zna iznalaženje ltomičnog i tragičnog. Mića Tatić se tako preobrazio u živo i isMrivljeno ogledalo u kojem se odražavaju situacije, ličnosti, njihovi postupci, a surove reči ražbijaju jedna o drugu te u uzvitlanom Mkovitlacu i propinjanju da čulnim manifestacijama daju oblik važnosti i herojstva nalaze svoju negačiju i pravi oblik.

Na žalost, Milenko Maričić uopšte nije primetio scenske mogućnosti koje pružaju ovi neobični monolozi. Zato zaprepašćuje inmferiornost prema predstavi; u njoj se ne oseća ništa od redifeljeve proverene maštovitosti, Svoj posao obavio je toliko inertno, be stila, da se čak nije potrudio da odredi svetlosne efekte, pa je većina monologa izgovorena ma dosgsvetljenoj sceni; mizanscen se gubio u proizvoljnostima — uopšte čitav niz grešaka koje su nedopustive za reditelja njegove reputacije. Maričićeva ravnodđušnost je hendikepirala nepotrebno i samo pozorište koje, ipak, spasavaju monolozi Vase Popovića i krentivnost Mi će Tatića. Petar VOLE

Glumac „Je pesmi |

Milera, MWao demohnh i snevni pravednik vladao scenom. Sada je Tadić bio drupi i drukčiji, i to je njegova ne mala prednost: da ne izneveravajući sebe — izmakne shemi koju bi sam sebi mogao da nametne. Igrao je sa ČVIstim pouzdanim unutrašnjim intenzitetom. sa nadmoćnom smirenošću iz koje bi povremeno buknuo njegov poznati, stari plamen. Uvek novii dragoceni plamen njegove zamišljenozačuđene, žustre i patetične rečitosti.

Drama „je pesništvo javnosti U efektnoj scenskoj postavci Mate Miloševića dramantizovani roman i predstava Na rubu pameti imali su upravo karakter otvorene, javne bersiflaže: počelo je, u našim prilikama neuobičajeno. bez zavese. sm otvorenom 8COnom koju su radnice! pripremali žza ulažak glumaca. Tako je nastupao i

. Tadić: dolazeći iz zatamnjene dubine

KNJIŽEVNE NOVINE