Књижевне новине
Godina XV Nova serija Broj 213 Beograd 27. XII 1963. Cena 30. din,
KNJI
LIST z
KOJ I
ŽEVNOST UMETNOST ı
O
DORUŠTVENA P
ITAMJA
PROBLEMI FINANSIRANJA KULTURE
Milan ·
FUKOS
(0) nekim nesporazumima oko sistema linansirania
Člankom Milana Vukosa „Književne novine“ nastavljaju diskusiju o finansiranju u oblasti kulture, koju zajednički pripremaju redakcije zagrebačkog „Telegrama“, ljubljanskog „De la“ i našega lista. U diskusiji, koja treba da osvetli probleme finansiranja u svim oblastima kulture, učestvovaće veći broj javnih i kulturnih radnika iz svih republika. |) delatnosti vođe se u našoj kulturnoj javnosti mnogi razgovori. Ti razgovoni postali su u poslednje vreme intemzivniji, naročito u vezi sa donošenjem novih propisa i društvenih planova. | ' Imam uhisak da se u tim razgoOvorima pomekad istupa sa „nedovoljno jasnim Ppolaznim postavkama i da bi | se izvesni nesporazumi koji se pojavljuju mogli izbeći ako bi se u izvesnim načelnim postavkama složili. U svakom slučaju, tada bi se lakše mogla pronaći i konkretna rešemja. Ne pretendujući da bilo koje pita= nje, iz ovako širokog kompleksa, de-
taljnije razmatram, pokušaću da ulka-– šem na neke, po mom osećanju stvari,
sistemu finansiranja maulturmih
osnovne postavke od kojih treba DO...
laziti u razgovorima u sistemu finansiranja. * * *
SISTEM FINANSIRANJA kulturnih delatnosti u stvari je samo deo opštijeg, šireg i značajnijeg problema: položaja kulturnih ustanova u našem društvu i društvenog i „materijalnog položaja ljudi koji rade u oblasti kulture. Ustav SFRJ dao je osnovna načela iog položaja i ta načela potrebno je u narednom periodu sprovesti u život, Zakoni, statuti komuna i statuti radnih organizacija. — čije je donošenje u toku —7 stvoriće mogućnosti za to. U hjima — kao deo opšteg problema — naći će mesto i sistem finamsiranja. · Insistiram na tretiranju sistema finansiranja kao sastavnom delu problema položaja Hulburnih ustanova i kulturnih radnika zbog toga što je njegov pravi značaj i smisao moguće pravilno sagleđati jedino u tom kontekstu. Svako izgrađivanje sistema finansiranja Rulturnih delatnosti bez neposredne povezanosti sa društvenoekonomskim sistemom predstavljalo bi u našim uslovima apsurd. |
Upravo sistem finansiranja treba đa doprinese, da stvori što realnije uslove za puni razvoj kulturnih ustanova i za „prazvijanje odnosa u njima. J
U sadašnjim razgovorima čuju se mišljenja da specifičnosti kulture zahtevaju. i specifičan sistem finansira= nja, koji bi bio prilagođen kulturi, a ne društveno-ekonomskim odnosima, Otuda i ima zahteva za u osnovi administrativnim sistemom finamsiranja, Specifičnosti kulturnih delatnosti su očigledne i o njima se Svakako mora voditi računa. Međutim, očigledno je, takođe, da rešenja „tih specifičnosti treba tražiti u okvirima postojećih društveno = ekonomskih odnosa, a ne vam njih. Upravo zato što
takvi društveno-ekonomski odnosi pru uvek
socijalističkih
čšaju najveće mogućnosti za „skladan razvoj kulturnih delatnosti. Svako zalaganje za „privilegovan” položaj kulture, u tom smislu što bi kultura bila „pošteđena“ „postojećih društvenoekonomskih odnosa, objektivno znači kočnicu kulturnom razvitku.
SISTEM FINANSIRANJA sadrži u sebi dve komponente: formiranje sredstava namenjenih kulturi i njihovu ra spodelu i to kako u okvirima društveno-političkih zajednica, tako i u okvirima kulturnih ustanova, Obe komnponemte 'su nerazdvojno povezane i nemoguće je uspešno rešavati jednu, ako se uporedo ne rešava i drugo. Drugim rečima, nemoguće je na „administra-
VINJETA DRAGOSLAVA STOJANOVIĆA„ SIPA
tivni“ načim formirati sredstva, a na „sSocijalistički“ ih raspodeljivati, i obratno.
Naravno, potrebno je uporedo raditi ma razvijanju obe komponente, a ne uporedo ne rađiti ni na jednoj. Primedbe da se ne može izgrađivati sistem raspodele, dok se ne reši sistem formiranja sredstava (ili obratno) — ničemu ne vode.
NEOSPORNO JE da značaj određenog sistema finansiranja može biti vrlo veliki, naročito u regulisanju odnosa na relaciji: društvo — kulturne ustamove, kao i u razvijanju socijalističkih odmosa unutar kulturnih ustanova. Međutim, ponekad se na sistem finansiranja gleda kao na spasonosni, čudotvorni štapić koji treba sve probleme da reši. Ali jasno je da samo izmenama u sistemu finansiranja ne možemo rešiti osnovne probleme položaja kulturnih ustanova i kulturnih radnika. Štaviše, dok neke druge probleme ne rešimo, ne možemo ni pogodan sistem finansiranja da razvi-
mo. :a Pod. tim pre svega mislim na još
KA ~ –
SVOJIM SARAD PRIJATELJIMA
NICIMA, ČITAOCIMA 1 KNJIŽEVNE. NOVINE“
4. GODINU i
nedovoljna sredstva koja se O-
dvajaju za razvoj kulturnih delaimosti. Ako bi se ostalo pri postojećem nivou sredstava, možemo pronaći i idealam sistem kako će se ta sredstva raspodeljivati, ali se mnogo neće uraditi.
Postojeći nivo sredstava ne omoguĆuje „značajnije „razvijanje samostalnosti kulturnih ustanova, ne obezbeđuje materijalnu osnovu razvoja ne samo kulturnih delatnosti, već — u vezi s tim — i materijalnu osnovu „samouupravljanja. Hoće li se sredstva raspoređivati iz budžeta ili fonda, hoće li se finansirati ustanove ili delatnosti, čak hoće li se ostati pri postojećem platnom sistemu ili će se ići na sistem dohotka itd. sve su to, neosporno, vrlo značajna Dpitanja, ali njih je moguće uspešno rešavati samo pri većem „nivou sredstava. Na primer, u arhivima u unutrašnjosti Srbije odmos između ličnih i funkcionalnih rashoda je 10:1 u korist ličnih. Očigledno je da tu ne može biti govora o, na „primeT, fimansiranju delatnosti, jer se sredstva aobezbeđuju samo za osnovnu egzistenciju ustanova, a ne i za aktivnost.
Osnovni problem, po mom mišljenju, je u tome da društvo na svim nivoima — od komune do federacije putem društvenih planova i drugih instromenata u kojima se materijalne osnove pojedinih delatnosti utvrdi, polazeći od društvenih potreba, sredstva namenjena kulturi na nivou koji će omogućiti kako skladan razvoj kulturnih delatnosti, tako i zadovoljenje ličnih i zajedničkih potreba ljudi koji rađe u kulturi, „srazmerno rezultatima rada u ČZW pzađovoljavanju društvenih potreba.
To zavisi od mnogih faktora, a pre svega od realnih mogućnosti društveno-političkih zajednica. Naravno, bo ne znači da je potrebno čekati da se reše svi materijalni problemi, pa onda ići na izgrađivanje sistema finamsiranja. Ali svakako znači da i sistem finansiranja treba postaviti u okvire realnih mogućnosti i dalje ga izgrađivati i usa= vršavati, u skladu sa opštim razvojem,
/ ...
U IZGRAGđIVANJU SISTEMA finansiranja potrebno je polaziti od toga da on omogući razvoj kulturnih delatnosti koji bi bio u skladu sa opštim razvitkom društva, sa sve većim dru> štvenim potrebama i sve većim mogućnostima društva, a koji bi omogućavao bolje uslove za razvitak socijalističkih odmosa i u ovoj oblasti
Svaka rešenja koja vođe' tom cilju
dobra su, a kroz svakodnevnu praksu
pronalaziće: se ona koja su najefikasnija, ai, A U!
{/.
edi
. treće, znatno prošireno izdamje
GODIN ZRELIH OSTVARENJA
edna godina je mali rok za veli.
ke uspehe i vidan rast jedne knji-
ževnosti, čak i ako je to književnost vrlo velikog i mnogoljudnog naroda. Pa ipak, ponekad i ona može da donese niz značajnih ostvarenja. „Izgleda da je baš takva bila ova, 1963. godina, i to u više nego jednom pogledu. Ona je značila visoko uzdizanje nekih zrelih stvaralaca, potvrđivamje i napredak srednje književne genera– cije, pojavu više mladih pisaca, izvesno razvijanje nekih dosad „zapostavljenih književnih rodova i dalju afirmaciju naše književnosti u inostranstvu. Zato bih ovu godinu „nazvao godinom zrelih ostvarenja.
Ako bismo među piscima tražili onoga koji je najviše obeležio ovu književnu godinu svojim prisustvom u našoj Kkmjiževnosti i vidnim priznanjima koja je stekao za svoj Kknjičševni rad, to jest ako bismo birali „književnika godine“ kao što se bira sportista godine, onđa bih bio u dilemi da li ovu godinu treba smatrati Krležinom ili Lalićevom. I „Miroslav Krleža i Mihailo Lalić su u ovoj godini postigli najvišu tačku svoje afirmacije, bili svakako najčešće „pominjani savremeni maistori pera i dobili visoka priznanja za svoja „književna ostvarenja.
Krleža ove godine nije objavio ni jedno novo delo, ali su u njegovim sabranim delima objavljena neka njegova već manje-više poznata dela, čime je svakako proširen i obogaćen i onako izuzetno krupan i bogati opus OVOg našeg najraznovrsnijeg i najplodnijeg književnika. Svečano je proslavljen njegov jubilej: sedamdesetoodišnjica života i pedesetogodišnjica njiževnog radđa,.đobio je nagrađu grada Zagreba i nagrađu „Marin Držić“ za svoje dramsko stvaralaštvo. A· možda najdraži dar pružile su mu razne jugoslovenske scene, koje su iz dramskog dela ovog nekad „zabranjivanog pisca, ovoga puta odabirale i postavile čak i ome komađe koji su ranije smatrami nesceničnim. Taj uspeh može, i nehotice, da buđe podstrek mlađim dramskim piscima da pišu — za jeđam svoj buđući jubilej.
Mihailo Lalić je ove gođine objavio SVOE romama Lelejska gora, koje je već u svojoj prvoj verziji bilo · dočekano najpohvalnijim ocenama. Pisac je, međutim, osećao đa ovom verzijom nije rekao sve što je želeo i imao da kaže, pa je odlučio da delo „preradi i ovaj nesvakidašnji pođuhvat je u potbpunesti uspeo. Lalić je stvorio roman zamašniji po zahvatu, stilski mnogo lepši i čistiji po svojoj ideji da je čovek humamo biće samo dok je u društvu i dok može svoje postupke da meri i ocenjuje zajedno s drugim ljudima. Ovako obogaćeno delo izazvalo je nove, još veće pohvale kritike ovom velikom savrememom jugoslovenskom piscu i donelo mu dve književne nagrade, od kojih je svakako naročito mačajna ona koja je ove godime prvi put dodeljena — Njegoševa nagrada.
Čitava plejada pisaca „starije i srednje generacije u ovoj godini je objavila nova značajna dela i ne samo uveličala nego i prođubila svoj opus većim vrednostima. Oskar Davičo je objavio dva romana: Ćufnje i Gladi iz svoje tretralogije Robija o teškoj odiseji beskompromisnih boraca protiv diktature koji sm nastavili svoju
o,
. uspehom pošlo u
Dragan
M. JEREMIĆ
\}\\}
aiyWaIV\M
VINJETA DRAGOSLAVA STOJANOVIĆASIPA borbu i u zatvorima stare Jugoslavije, a, uz to, i novu zbirku pesama Snimci, čime je, mislim, njegovo delo sastavljeno iz knjiga poezije, romana, eseja, putopisa, znatno premašilo „dvadeset naslova. Aleksandar Vučo je roma-– nom Zasluge završio trilogiju o jednoj kompleksnoj ličnosti, koja se uprkos svom građanskom poreklu našla u redovima revolucionarnih „boraca. Ovom trećom knjigom „on je zakoračio u posleratno vreme i' obradio neke karakteristične psihološke i moralne probleme našeg savremenog života. U nesumnjivo pozitivne pojave ove godine dolazi i objavljivanje DTR epigrama Gustava Krkleca, u kojima su srećno spojeni pesnička veština i dar za komičnu karakterizaciju,
Posle dugog ćutanja Marin Franičević je ponovo privukao pažnju sa dve knjige svoje poezije (jedna je izbor iz njegovih ranijih zbirki), a Meša Selimović se knjigom pripovedačke proze Tuđa zemlja potvrdio kao jedan od najznačajnijih savremenih „bosanskih pisaca. Eli Finci je trećom „knjigom pozorišnih kritika Više i manje od života učvrstio svoj položaj najistaknutijeg srpskog pozorišnog kritičara. Erih Koš je objavio „Knjigu pripoveđaka Prvo lice jednine, kojom je, donekle, revidirao svoj objektivni stil i daa nekoliko ostvarenja koja ulaze u red najboljih „pripovedaka u savremenoj srpskoj književnosti. Boško Petrovid je knjigom Dnevnika memačkog vojni« ka napisao i objavio jedan „potreban dokument o ratnom. vremenu, Ljubiša Jocić je dao neke nove lirske. akcente u svojoji najnovijoj zbirci pesama Kurir na Prozoru.
Od pisaca mlađe srednje genera-
"cije, koji već sađa' predstavljaju jasno
određene indiviđualnosti, nekoliko.ih je prevazišlo svoje ranije domete ili s osvajanje novih književnih područja. Stevan Raičković je knjigom sonmeta Kamena uspavamka ostvario jedan od najviših dometa savrememe jugoslovenske poezije, .u kojem su se. spojile tehnička virtuoznost i duboka osećajnost „gradskog čoveka u dođiru s prirođom. Miodrag Pavlović je i u svojoj knjizi Igre bezimenih prezemtirao nekoliko poetski intoniramih pozorišnih komada, koji bi se mogli uvrstiti u anmti-dramu, ili, uslovno rečeno, u metafizičko ” pozorište, budući da u njima svoje igre izvode suštastvene bezimene sile, Voja
· Čolanović je romanom Druga .polovina
meba, o sudbini jednog čoveka rođenog pod rđavom zvezđom, potvrđio svoje istaknuto mesto među pripoveđačima svoje generacije, dok je Pavle ·Ugrinov knjigom pripovedaka Jshodište pokazao da takvo mesto „zaslužuje svojim izvrsno izbalansiranim pripovetkama o češnjama koje čoveka neprestano vode po svetu u traganju za neostvarenim snovima. Velimir Lukić se novom dramom Bertove kočije li Sibila konačno afirmisao kao maštovit
dramski pisac. :
Među delima onih koji su nešto mlađi kao pisci, ili bar izgleđaju da jesu, svakako je vredna spomena nova zbirka pesama Ivama V. Lalića Čin ma-
- da mi se čini đa je njegova negdđašnja Pbirka Melisa još neprevaziđena kao
njegov limi đomet. Vesna Parun svojom novom zbirkom Jao, jutro donekle napušta svoju ljubavnu liriku i nastoji da mueditira o životu. Radonja Vešović je znatno uznapređovao u svojoj trećoj zbirci pesama Krčag na vje=
ŽELE SREĆNU NOVU 196
Nastavak na 5. strani