Књижевне новине

.

\

aktuelnosti | ~

n DANA ~

Gostovanje bugarskog teatra „Trudov front“

| OVAJ SUSRET sa bugarskim umetnjicima pružio nam je priliku da upoznao još jedno sofijsko pozorište „Trudov front“, njegova repertoarska opredeljenja, rediteljske mamire i izražajne mogućnosti pojedinih glumaca.

_

Reč je o pozorištu veoma skromne ·

snage Moje, i pored toga, sa velikim

| ambicijama već i samim izborom dela

nastoji đa naglasi svoju opredeljenost i nepokolebljivu privrženost socijalist:čkom realizmu, Moglo bi se čak tvrditi da Ono u tom opredeljenju vidi i izvesnu avamgardnost, jer počiva na uverenju da je fo umefnička i društvena prednost koncepcije za koju se

- opređelilo.

_ju časopisa „Delo“,

Sve je to naročito došlo do izražaja u izvođenju komada Gospođa gospodina trgovca sirom Georgija \Markova, odnosno delu koje predstavlja nespretnu varjjaciju na već odavno prevaziđenu formu ermo-bele dramaturgije, bez snage da izrazi suštinu društvenih odmosa jedne određene 'tvarnosti, U tom pogleđu daleko zamimljivije je bilo delo „Monika mađarskog pisca Lajoša Mešterhazcija, dok je Straža na Rajni Lilijan Herman od ranije dobro poznata našoj publici.

Rediteljska tumačenja ovih tekstova sadrže takođe mnoge zajedničke, karaltteristike — Wwomcemcionalnost, odsustvo smisla za estetsko uobličavanje pojeđinih likova i sttuacija u umetničku Sliku realnosti i neinveniivnost u ko» rišćenju wcemskog prostora, .

U prijamom sečanju ostaje nekoliYo talentovanih umetnika, među njima posebno Katja Zehirova i Stojčo Mazgalov. (P. V.) i

a

Otvoreno" jismo Džeka Keru__— aka italijanskom suda ~»

' ROMAN SUBTERRANBANS \(„Ljađi iz podzemlja“ u slobodnijem prevođu) poznaliog 'američkog pisca Džeka Keruaka, jednog od predstavnika mlađe generacije američkih pisaca i pripadnika pokreta „biknika“,' štampan je.u Milanu, kod izdavača Đanđalkoma Peltrinelija i odmah, 1961. godine, zabrenjem, Sveska za oktobar—novembar časopisa „Evergreen Review" donosi otvoreno pismo Džeka Kerualka italijanskom sudu, u kome ovaj pisac pokušava da uputi sud u ono što je pisao i da objasni način na koji je pismo. Svoje pismo, koje se može shvatiti kao najkompeteninija infterpretacije ovog književnog dela, Reruak zasniva ma trima nastojanjima. On · ee trudi da objasni značenje SVOE dela, koje svalcako ima širi smisao nego što bi se iz naslova moglo zaključiti, da m ispovednom tonu iz kog izoviru mno> ge bitne karakteristike našeg mehanimzovamog vremema ollkrije jednu “cd mogućnosti nalaženja umetničkih ivaliteta dela, ı a

'Keruak ftvrđi đa je njegovo delo, semo po sebi, umetnički odraz jednog činjeničkog stanja. Može, prema tome, biti polemike oko toga koliki je udeo umetničkog, ali zato činjeničko ne doJazi u sumnju. I zato termin „obscen“, koji je u obrazloženju suda primenjem, nije na pravom mestu. Njegov rTomam je, kaže Keruak, pokušaj da Be upotrebi „spontana moderna proza u cilju slikamja jedne biografije u detim vremenskim okolnostima, bez namere da se bilo šta humanističko u ljudskim odnosima napadne samo zbog veće zabavnosti knjige”.

*

Sudovi kao umetnički ay kritičari NAKON LETOŠNJEG sarajevskog procesa filmu Grad, čije je nekolike aspekte vrlo podrobno i tačno osvetiio Dejan Đurković u decembarskom brosuđenje romanu Čangi mladog zagrebačkog književnika „Alojza Majetća, koje se održava pred Okružnim sudom u Novom Sađu,

uznemirilo je našu književnu javnost, podističući bojazan da kod nas ti kul-

temom životu ne postane princip zamena uloga između &uda i umetničke

2

Kritike. Komenikterićući | movosndskui proces Majetićevom romanu, Milosav Miriković piše u najnovijem broju lista „Beogradska mwnedelja“:.

„Prosto da se čovek ozari i rezve-

dri: pisci su pomovo u centru pažnje.

ba makar i pred strogim sudijskim kažiprstom. Pisci su, dakle, pozvani da polažu računa o sebi i o svojim delima i da tako bar dostignu popularnost, možda negativnu ali svakako nesentimentalnu i apsunmdnu ako Se zna, školskim sredstvima makar, šta je biće i tkivo umetničkog dela i kako se umetničkom delu swdi i „presuđuje. Prema navođima tužbe, najgrublje Tečemo, romam je pormografski i nemora Jan, Ovakvu sudsku formulaciju prenela je celokupna beogradska štamia, ne samo kao informaciju mego kao stav prema jednoj knjizi, prema jednom romanu, koji — ponavlja se mo ralni incident „zabeležen u slučaju filma Grad nijedan od đotičnih novinara nije pročitao!

„.Majetićev roman tek je izišao iz štampe pa ga tekuća književna kritika nije uzela u razmatranje, Međutim, kod nas je stvorena | almosfena potpunog nepoverenja prema književnoj i umetničkoj kritici a u toj „osvaštaremoj“ kompetenciji pojavili su se okružni sudovi da brane omladinu od omlađine same i mlade umeimike od umetnosti same!...“

Upozoremje, implicinamo Mirkovićevim! komentarom, u svakom slučaju će naiči na podršitu u književnim krugovima. Ne, bi bilo na odmet da ga Uzmu u obzir i oni koji se odlučuju de književna. pitanja, pogotovu ona koja bi mogla da reši Mmjiževna | Mritika kada je u pitanju očigledno loša umetnička tvorevina, pretresaju na sudovima. —

*

Nagrada za novinsku Nritika KULTUORNO-PROSVETNA | zajednica Srbije dodelila je pre wekolilmo đana prvu nagradu za novinsku kritiRktu Nagrada je pripala Milošu TI. Bandiću, stalnom Književnom Kritičaru „Politike“ i sadašnjem člemu redakcije „Književnih novina“, za prikaz romana Mihaila Lalića Lelejska Gora, objavljen m „Politici” početkom ove godine. Priznanje dodeljeno Milošu TI. Bamđiću zesluženmo je u pumoj meri, Više od desct godina Bandič u našoi knji-, ževnosti „deluje keo jedan od, najvređ-~, njih, “Rijbrezvenijih ; i .najobjektivni~: jih MWritičara, 1 njegov dosadašnji rad predstavija značajnu vrednost u mašoj movijoj kritici, Većinu svojih kritičkih napisa Bandić je objavio u „Politici“; ranije se redovno javljao u listovima „Naš vesnik“ i „Književne novine“, kao i u časopisu „Kmnjiževnost“. Do sadn je objavio knjigu ikritičkih članaka Vreme romana, izabrana dela Vla dimira Nazora Priručni Nazor i obimmu monografiju o Kmjiževnom delu Iva Andrića Iso Amdrić: Zagometka vedrime, koja ovih dama izlazi iz štamipe. Miloš I.· Bendić je doktor Književnih.

Pored togm čbo je lšmo priznanje jednom od najboljih današnjih kriti-

čara, nagrada za mnovimsku MKritiku je

i akt afirmacije dmevne kritike, koja ·

do sada gobovo nikada nije bila uzeta vw obzir prilikom magrađivanja literar= nih dela naših pisaca. Vrlo dugo i vrlo odlučno osporavana, dnevne kritika se, wu poslednje vreme, nalazi ma putu gstvaralačkog preobražaja, U njoj se sve snažnije oseća prisustvo jedne · kritičarske generacije koja je u stanju đa prevleda grupaške strasti i antagonizme; iz. dana u damn, naša Meritika se podmlađuje novim, mladim ritičarima od budućnosti i talemta.,

\wtoliko su manje razumljive i prihvatljive propozicije po kojima se dodeljuje nagrada za novinsitu lritiku, Mađa bi ona, bez sumnje, i u drukči= jim uslovima bila dodeljena Milošu TI. Bandiću, neprihvaljivo je da žiri u principu nije hteo da wwne u olbzir Writičke rađove objavljene u tonji>

dnevnim lHstovima ritičke uglavnom drže isti ljudi, broj kandidata je, prema propozicijama, veštački sužem. Nova imena kritičara u dnev=

listovima teško se pojavljuju,

- Ali ako bi javnosti, bilo

—

a omet ID} vcoštog broje.. i Anovićev „mwlučaj još je

jednom pokazao koliko je preporučljivo da novine budu oprezne i rezervisane kad prate neki sudski proces, Naročito kad ee unapred zna da ima dosta argumenata i za i protiv; da je publika naelektrisana i sklona da bude pristrasna za ili proti; a da štamps

premgs tome, može Samo da odmogne. pravdi alto i sama bude · ispoljavala

Drstranost,

Za prime” kako me treba pisati uze-”

ćemo jedam naš list (nije važno koji) i samo poređati mekoliko njegovih karakterističnih naslova:

Da li'je vođa grupe kriv? (il. oktobra) „\ a!

Novi dokazi o Kripici (12. oktobra) sa nadnaslovom: „Potresnmo pismo TOditelja mladića pogmulih na MBielaeš-

nici“, Iz teksta se vidi da tvrdnje ,

roditelja list smainma dokazima.

Prvanović je već bio osuđivam (14. oktobra). Bez obzira na to da li je podatak tačan ili ne, taj bi naslov u svakom mnovinarskom priručniku miogao da posluži kao školski primer onoga što se naziva tendemncioznim pisamjem, ;

Zatim pauza, a onda:

Zašto svedoci me govore istinu? (4. decembra). Daikle, ne: da li svedoci govore listinu? —ı mego: zašto lažu? List suvereno diskvalifikuje svedoke — one koji svedoče u prilog opluženog. Tekst je, inače, na nivou rečenice: „Miodrag Prvanović, međutim, polkušao je da opovrgne mnoge činjemice tokom istrage“. Pokušao i činjenice...

Hoće li Prvanović biti oslobođem optužbe? (9. decemibra). list se našao wu čudu: „Posle saslušanja | „polovine svedoka stiče se utisak da se ne mogu dokazati navođi optužbe i da će Miodrag Prvanović biti oslobođem Krivice za pogibiju sedmorice mladih Pplaminara“, U dobar čas! Mamj' alo i većina svedoka ne vrši krivokletstVo...

Prvanović je mevin! (18. decemibra). U propratnom komentami (pod nešto rezervisan;jijjim naslovom: „Presuda“) između ostalog sboji: „Sumnjam da bi damas bilo ko mogao da tvrdi: Miodrag Prvanović je ipak Kriv“.

Možda to ipak neko i tvrdi, U svakom slučaju, list ga je držao za krivca od samog počelkka — praktično sve dok nije postalo jamo ' da će biti doneta „oslobađajuća presuda ig~

naddovežeroo ma Memwu"ibe

na marginama štampe... “

Kosta TIMOTIJEYVIC

MAZUM SVEDO(I?

noricuši načelo da je optuženi mevim sve dok se me dokaže da je kriv.

Slučaj španijskog diktatora Frankoa

Sa retkim izugecima — talo retkim da se čovek prosto obrađuje kad na njih mvibasa — mpridevi izvedeni od imena zemalja ma -ija u našoj štampi dobijaju nastavak -ijski. Tko od Nigerija postaje migerijski (umesto migerski), što je svojevremeno opravdavemo pobrebom da se i u pridđevima očuva razlika između Federacije Nigerije i Republike Nigera.

Povučene analogijom, novine su ubrzo zaboravile na ranije upotrebljavani pridev liberski, te su od imena Republike Liberije izvele priđev liberijski — iako ne postoji nikakva država Liber zbog koje bi morala da se pravi razlika.

Ohrabreni . ovim pmnodđotom, pobornici rogobalnog dužeg nastavka izvr= šili su napad ma Somaliju — čiji je priđev kod nas bar dve i po decemije bio poznat kao somalski — i priključili je grupi -ijski, sa pridevom somalijski. Razume se đa je sledeća na udaru bila obližnija. Etiopija. Umesto etiopski == kako je njem pridev decenijama bio isključivo poznat i lupolrebljavam nmadenut joj je nov: etiopijski. |

Ali, tu anšlus nije uspeo Stari oblik efhiopski lako se ne d& i još se dosta često pojavljuje u novinama. Pomozimo mu da se održi i pobeđi — jer se tamo odlučuje O sudbini Fivrope. Alo dopustimo varvarima da osvoje i bu poziciju —_ Uskoro će Britonska ostrva postati britamijska; špomski dikctabor Tiraniko postaće španijski; a preko naših rođem'h granića prebacivaće me: olbanijski špijumi i điverzam:ti, JoŠ servo tmgred o movomr. šaljem: stom premijeru 4ldu. Moru,

Iz nepoznatog razloga (valiđa zatć što je neko pustio glas da mu je baba bila Fremcuskimja) njega su kod nas počeli đa menjaju po padđežima: Moro, Moroa, Morou... Da je, prirodno, izveđen i prisvojni priđev Moroov. Srećm wu se našli znalci ilalijanskog jevika i političkih prilika, pa su ubvrdili da rečenog predsednika. vlade

· levog centra treba memjati po ms'stem!:

Moro, Mora, Moru... i da je prisvojni . Morov. \ } Slučaj, naravno, nije rešen, jer se pnigstalice piogrešne Ttram“[ rrcjpošje, iz govora i đeklinacije stranih mena. nikad lako ne predaju. Važno je samo da se ne predaju branjoci ispravne deklinacije — inače ćemo uskoro sa

Kube čuti o vlađi F'ide'a Hasfroa, a

španijski režim zvaće se dilktaiura gecnerala Frankoa:

Mo-nstruozno!

Jedma od loših usluga koje ie novi pravopis učinio našoi pismenosti jeste liberalizacija | pravila o rastavljanju reči na kraju retka. Kako je. praik-

sa ubrzo pokazala, ta je mera bila „spreuramiena. Evo primera, uzetih na dohvat s jedne gomi-

le avgustovskih i septembarsinih novi-

na (a sigurno je da bi se i kasnijih,

meseci našlo mmogo sličnih, možda i

Jepših): | spor-tski (Sport i svet) ko-mrplimenat (Sport i svet) sta-rtovati (ho)

Kro-mvel (Politika)

Vašin- gtom, (NIN)

Šoecdska (Tlustrovana Politika)

Me-lburm, (Sport i svet)

itd. itd...

Što ie nailepše, nijedan od 'primera. me predstavlja formalam prestup. Nim to široke mase slobode #žŽelinih dalktilografkinia, slagača i Korektora pohrli'e da liberal'zaciju pretvore pravilo „rastavljaj kako hoćeš“ — nego su svi primeri u granicama dopuštenog paragrafima novog pravopisa.

Pravopis „ne preporučuje da se suglasnički skupovi koji su teški za.

izgovor celi prenose na početak novog”

rebka“, ali to implicitno domušta. Ye~

ma tome, kađ u „Beogradskoj nedelji“

nađemo na primer: šta-mnpa,

to nije prekršaj nikakvog pravila, ne-

go samo oglušenjie o jednu savršeno neobaveznu preporuku. Vive la libe-rtć!

AAA AAAAAAAAAZAAZAZAAAAZAZAAAZAA//////L(G

život oko:nas.

Ljubiša MANOJLOPIĆ: „,ıv

ONAKO. UZGRED

JAVNI RADNIK I JAVNOST

dgovarajući ms pitanja Toja mu

jie postavio saradnik „Beograđ=

ske nedelje“, upravnik beograd= skog Narodnog pozorišta Gojko Mile= tić našao je za shodno da citira „Knji= ževne novine“. Naveo je, a zalim pro» pratio i svojim komentarom, celu be= leščicu koja je, o slučaju sa tučom ti baletu, objavljena prošlog puta ovde, na ovom mestu.

Citiranje beleščice tako u celini (sa-– mo bez naslova „Stvar nerava?“) moglo bi se uzeti kao dokaz pažnje koju jedan javni radnik poklanja pisanju jednog novinara.

"Ton komentara, sa sklonošću da se na malu, namernu zajedljivost odgovori (nenamerno?) jetko, pokazuje da se javnog radnika novinarevo zajedljivo pisanje kosnulo, 'To je takođe, mis= lim, poem koji bi, u krajnjoj liniji, tom javnom radniku išao u prilog, jer je lepo da jedan javni radnik primi srcu ono što jeđan novinar o njemu i njegovoj ustanovi napiše.

Stvar je same. štampe i njene odgovornosti da li će, na primer, rđave odnose u pozorištu i štošta oko njih (kao: neblagovremenu ili neđovoljnu intervenciju pozorišne uprave) kritikovati ili svemu tome plaudirati. Javni radnik Gojko Miletić je u „Beogradskoj nedelji“ rekao: „Nama (tj. i njemu lično — Lj. M.) je podrška štampe i te kako potrebna. I kada kritikuje ono što treba kritikovati i kada piše afirmnativno“. Po tome, đobio bi se utisak da ovaj javni radnik sasvim pravilno ocenjuje ulogu i značaj štampe.

Posle svega, međutim, nikako se ne bi očekivala i ovakva izjava tog istog jevnog rednika: „Ja ne smatram potrebnim da se pravđam pred proizvoljnim zaključcima jednog novinara. Oba=> vestio sam upravni odbor o preduzetim merama. Jednoglašno su ođobrene kao po pravilne“. ·

Takva izjava mene ozbiljno iznenađuje. Ako je to izuzetan slučaj, nije za brigu. Živi, dakle, u gradu Beogradu

takav i takav javni radnik koji misli ' da je o stvari za koje se, ne bez razlo-

ga, zainteresovao širok krug ljubitelja pozorišta, dovoljno obavestiti samo jednog, trojicu ili petoricu „odgovornih“. u nas bilo više takvih javnih radnika, sa takvim shvatanjima bi zabrinjavajuće. I to

— veoma.

„BOMBARDOVANJE” BBOGRADA

a se razumemo, DD štampu kao sredstvo javnosti Njen uticaj je veći od broja odštampanih primeraka. U njoj treba praviti što manje grešaka: Biti apsoć! lu nepogre:

đim sa najboljom savešću. (Ovo nije samokritika povođom prethodne bele= ške.) Ali se bojim da smo u pogreš= kama prešli normu. I to ne samo kad, usled sopstvene neobaveštenosti, druge neistinito obaveštavamo. Istinibo obaveštenje takođe može da bude greška.

Ja verujem da je tačno da je građanka N. N. koja je pala na poledici slomila „trtičnu kost“, kao što novime javljaju. Ali zar stvarno i to treba novine da javljaju? Smešno.

Samo, dobro je dok je smešno. Ovo već nije nimalo smešno: „Uz vanškolski rad — ljubav s učenicom“ je naslov objavljen na pet stubaca. Ispod takvog naslova potanko objašnjenje: „Izvršio obljubu nad dvanaćštogodišnjom učenicom“. Pa ovakve pojedinosti: „Poslužitelj škole vodio je čak i dnevnik kada učenica, dolazi kod nastavnika Vujkovića i kada odlazi, a jedma drugarica N. N. znala je kada će se šta dogoditi, jer joi je ova to poveravala“. List se, razume se, nad svim tim gnuša i osuđuje sredimu kola to blagovremeno nije sprečila. Ali da li je ova vest prelomljena na pet stubaca samo zato da bi i gnušanje bilo pečtostubačno? i

Doista, moroeli bismo znati šta to ra= dimo. I čemu to vođi. Morali bismo sve pobolje sagledati, počev od svih vrlo de talinih informacija koje smo skloni da damo o svakom Džeku ''rboseku. Ali, ako je moguće, đa ne sagledavamo jedino kroz dinar. |

Ne znam da li đovoljno adekvatno, ali mi se nameće lik vlasnika jednog predratnog večerašnjeg, lista, kapitaliste koji je trljao ruke gledajući kako se njegov list u Beograđu mnogo bolje prođaje uvek kad bi mračni zavojevač Hitler, novim agresijama, zakoračio još koji korak bliže — bombardovanju Beo grada. =" e

Nismo li mi sad raznim „bomibarna“ u našoj štampi — ima hiljađu „bom-

' bastijih“ primera nego ovi koje sam

slučajno ovđe naveo — sami počeli da „bombarđujemo“ svoj Beograd? I to u godini kad je bilo došlo do izvesnog Otrežnjemja. |

Šta je bilo, je li otrežnjenje palo u vodu? ; 7

Hoćemo 1li mi to? .

T da se zapitamo, ko to hoće. Pa, ako niko neće, ako je to samo jedna naša bolest kojoj ne umemo lako 'da se Otlmemo, počnimo brzo i ubedljivo da se lečimo. Pre nego što bismo počeli da lupamo glavnm. o zad. a

veoma cenim

tno nepogrešiv, to 'je' nemoguće. Iz. sopsitvene'prayWse, na"žaloštanam kako” mi se događalo da pogrešim i kad ra-

„VISORA” SVEST

re izvesnog vremena dogodilo 'se,

mislim. u Nišu da je noćni čuvar nekakvog gradilišta pucnžem iz puške: ukinuo s glasa Ciganče: koje

je pokušaloe:.da ukrađe. nekakvu dasku...

f47:055 1 OON IMS A) MNOM ;

ofi a

fa yO8P %0 "Sada "Vranju,-usred dana, čuvar

gradilišta predionice pucao je na me~

đugradski autobus koji je, zbog ele mentarmih nepogoda, morao da skre- .:.

ne s puta i prođe kroz krug predionice. Zato što je čuvaru, kako se brani, naređeno da puca u gume svakog VOzila u krugu gradilišta koje se na njegov poziv ne zaustavi. Tri puknika su ranjena u moge.

Ne smeš. dakle, da ukrađeš jedmu ~

dasku. Ne smeš ni neovlašćeno točkovima da predeš preko društvenog zemljišta. Pokušaš li, pucamo. |

A milione: slobodno raznosi. Stoti-..

ne miliona. Ipak pazi, jer kagnićemo

te zatvorom ako te, eventualno, uhva= *

timo jednoga dana! HEROJ HONORARNOG RADA akultetski savet Građevinskog.

fakulteta u Zagrebu raspravljao je o honorarnom rađu profesora.

Pojavio se i ovakav podatak: Jedan:

Građevinskog fakulteta Đroza godinu dana, u jednoj drugoj ustanovi, gde je homorarac, . više radnih časova (2.544) nego što bi, . po propisu o osmočasovnom radnom vre menu, bio obavezan na svom radnom mestu (2.496 časova). ·

profesor veo je,

Ne uzimajući u obzir đa li još neg- ·

đe provodi nešto vremena u radu, .i=.

spada da ovaj čovek, samo na ova dva.

mesta, radi 17 časova dnevno.

Tzračunali· su i koliko zarađuje Dpro- .

fesor o kome je reč. To nije malo. Ja bih ipak jednom profesoru univerzite= ta koji, recimo, zarađuje mnogo posled= njem u našem društvu izračunavao kolika je ta njegova zarada. Jer, ko treba da zaradi ako ne on, profesor umiverzileta? Ali: |

a) Kad takav čovek stigne da sam nešto novo nauči i spremi se za savremeni umiverzitetski rad? i

b) Kad, ako je devet časova na honoramom radu, nađe vremena da svojim studentima predaje io Što zna od pre rata? _ Si

c) Stigne li da se oženi? I, alko stipne..... i SNAKO UZGRED JE BIO MALI, plakao je da

pilulama. Sada Je i dalje ne

DOK ga leče samo slatkim odrastao. Ali gorke pilule može da podnese.

KNJIŽEVNE NOVINE