Књижевне новине

WHIWWWWWWWWNINE} | LINEARNO I VEPRODORNO

Zvonimir Šubić: „BEZ KRIVICE KRIVA“; „Veselin Masleša“, Sarajevo 1963.

Nastavak ma 3, strane

vost, omogućuje izvesne nađahmutije postavke, ali, takođe, naglašen stav odvori je ponekad u jednostranosti i nedoslednosti.

Nana Bogdanović ispituje i upoređuje italijansku i rusku varijantu futurizma, tumači, upoređuje i suprotstavlja poetske ličnosti Marinetija i · Majakovskog. Mada je Marineti dđuhovni otac futurizma, mađa ga je on obogatio skoro svim osnovnim idejama, implicitno i eksplicitno, bilo da je to negacija tradicije i postojeće umetnosti, poziv na agresivnost, drskost, ljubav prema mehaničkom i fizičkom, opijanje brzinom i nagonskom eruptivnošću, proglašavanje apsolutne slobode reči i rušenje sitakse i gramatike, insistiranje na onomatopejama i matematičkim brojkama, apoteza rata i smrti, veličanje nacionalnog genija i rasizma, otkrivanje novih, poetskih šeroperspektiva, izbacivanje subjekta iz poezije, i mađa su ruski futuristi gotovo sve teorijske stavove posredno ili neposredno preuzeli od Marinetija, Nana Bogdanović je prema Marinetiju i italijanskoj varijanti futurizma zauzela oštar kritički stav. Italijanski futurizam, po njenim zaključcima, postoji isključivo na planu ideja, od kojih su pojeđine ingeniozna naslućivanja, Putbkazi buđućih poetika, ali kao umetNKA praksa gotovo i ne postoji, Za

anu Bogdanović Marineti nije bio pesnik, a ako je to donekle i bio, onda je to isključivo u okviru teorijskih manifesta, koji su više poečtska naslučivanja i vizije poezije nego lucidne ideje i estetička razmišljanja. Proglašujući poeziju Marinetija za čisti ekvilibrizam, ukazujući na neodrživost mnogih stavova, Nana Bogdanović nije bila u mogućnosti da dublje proniime u fenomem poetskog ida se ozbiljnije zabavi teorijskim razmatranjima,

. Ali su joj zato buđetljanstvo i Majakovski za to pružili punu mogućnost. Nana Bogdanović je s osećanjem za preokupacije savremene poezije pristupila Hljebnjikovim eksperimentima, s vanlogičnim poetskim jezikom, ukazujuči na ono što ovog pesnika i danas čini aktuelnim: posebna inspirisanost i opsednutost jezičkom masom i mcgućmostima za njenu mnogovrsnu POetsku transmisiju. „Ako su ilalijanski futuristi bili „ludo zaljubljeni” u materiju, onda su ruski u reč, U tome je bila osnovna razlika između Jednog i drugog futurizma”, Sem toga, bitna je razlika u određivanju prema čoveku i društvu: futurizam Marinetija maičo je negaciju čovečnog i ljudskog, a zanos mehaničkim i biološkim, futurizam Majakovskog, pored zmačajnih poetskih inovacija, odlikovao se i visokom humanošću, “0 O

Potvrđu futurizma, ili Đudetljanstva, kao umeiničićog: pokieta, metođe i stava, Nana Bogdanović vidi u Dpoeziji i pesničkoj ličnosti Vladimira Majakovskog. Po njenoj oceni, futurizam nije bio samo jedna etapa u razvitku. poetske ličnosti Majakovskog, nije njegov „greh mladosti”, već je faut bio i đo kraja ostao osnovna opsesija njegove poezije i njegove poetske linosti. Posle Oktobra revolucija postaje unutrašnje svetilište Majakovskog, ali izražajno, po autoru, Majakovski osta je privrženik futurizma, Tragediju Majakovskog kao čoveka i pesnika Nana Bogdanović tumači protivrečnoš-“ ću istinskog optimizma i dubokog tra= gizma u njegovoj ličnosti, vrhunskori obuzetošću jezičkom. materijom i nemogućnošću da joj se prepusti do kra= ja, jer se već kao čovek prineo Žžriveniku revolucije.

Nana Bogdanović je Majakovskog dobivela jsključivo kao futurističkog a u tome je i jaka i slaba strana njemog pristupa, Njeno objašmnjenje „halucinaninih vizija mladog Majakovskog, mada ne izlazi iz okvira poznatog i više je interpretacija nego sintetičko razotkrivanje, upečatljivo je i na mestu. Analiza jezičkog sistema poezije Majakovskog znači puno prodiranje u srž njegovog jezičkog eksperimenta, otkrivanje bitnih zakonitosti poetske materije, tako izuzetme ji nadahnute, komplekme i zaista mođerne. Ali Nana Bogdanović i u ka= snijim ostvarenjima Majakovskog traži i gotovo isključivo uočava futurističke elemente, proglašavajući ih bitnim i dnim za njegovu integralnu poeziju. Ni tematski ni izražajno Majakovski ne može da se sveđe samo na futurizam, jer ga on jednostavno nadrasta, mada mnoge elemente svoje Varijante futurizma, naročito u jeziku, nosi i dalje sa sobom. kao odlike svog ličnog izraza. Fantastika Majakovskog, naročito satirička, nikako se ne može podvesti pod futurizam, niti se to u= može učiniti i s jezičkom poet= skom materijom. Majakovski je u imnjizi Nane Bogdanović osvetljen pretežno s jedne strane. ali ta strana Majakovskog i najmanje je osvetljena i mnogo znači za njegovo celovito sagledavanje. U razmatranjima o futurizmu Nana · Bogđanović je tačno istakla da je futurizam zbližio različite grane umetnosti, đa ih je. sjedinio istim Opsesivnim idejama i preokupacijama. Izvesma zapažanja Nane Bogdanović 'pokazuju da bi na toj osnovi ona bila *ı mogućnosti da izvede interesantne zZaključke. koji su, kao digresije, u Knjizi ostali fragmentarnog 'karaktera, Ne bi trebalo da tako ostanu i dalje.

Aleksandar PETROV.

KNJIŽEVNE NOVINE

RETKE SU PRILIKE Koje dozvolja>

vaju dnevno kritičko, to jest žurmmo i manje-više prigodno, reagovanje ma delo pisca kog su u njegovoj biološkoj i stvaralačkoj celovitosti oformile me> đe rođenja i smrti. (Pripovedač Zvonimir Šubić umro je 1956. godine.) Utoliko pre te prilike bivaju radosnije pozaravljene, One upućuju na amalizu oslobođenu eventualne i, česlo na sreću, mužne pristrasnosti. Vreme tog dela funikcionalno, činjenički ne poštoji; ono postoji kao nastavak ili ponovno nica= nje našeg, njemu ne:mamentnog, imtere= sovanja za sadržaje izrečene u jednom vrememskom toku, za lepotu odlikovanu na uskom, ali individualnošću vredđnovanom prostoru, zauvek olomčanom #fiziološikifm prestankom misaono-emocionalnih preokupacija. Zbog toga je potvrda vredđnosti takvog dela i takvog pisca ili likvidacija pokušaja mita o talkvoni piscu podjednako prirodma i, najčešće, malksimalno objektivna, S jedmom malom nijansom: srećam je onaj koji hvali, nije lako na srcu onome koji mora da

bude strog.

U pripovedačkoj prozi Šubićevoj pri metno je odsustvo gotovo svakog nagibo> jenja da se ljudski sadržaji izraze i suštinski označe ljudskim Kkarajkterima, da se izuzetnost jedne određeme društvene situacije ili atmosfere pročisti i osmisli adekvatno izuzelmim ličnostima, I nije toliko uočljivo odstupamje od standardnih normativa realističkog na= čina prikazivanja, normativa koje je Engels dovoljno eksplicilmo, devoljno privatno i dovoljno pogodmo za simplifikacije izrekao (u pismu Harkmesovoj: „„».„ Vemo davamje tipičnih ka raktera u tipičmim iuslovima“) i Koji, prema tome, već odavno traže stvaralačku dopumu i razradu, praksem i daljim istorijskim i duhovnim trajamjema učinjenu neophodnom, Uočljivo.je ličmo piščevo zaostajanje za immperativom umetničkog oblikovanja. Kad se šaj imperativ već javio, kad om već postoji, trebalo gaje

—

„zadovoljiti, žrebalo:.je stamo” misliti

ms najcel:shodnije načine njegovog ispunjenja. Šubić je u dovolinoj meri lišio sebe napora, postupio je kako inače postupaju nedovoljni, nepotpumi umet= nici: umesto simfeze ljudskih sudbina ostvario je presek (katkad i realmi presek) ljudskih situacija.

Pripovetiza Ono što leži u stvaYnosti data je upravo takvom mebodom atti= stičkog zadržavamja ma površnom, Po= stupa: je bio jao linearam, Pisac je, prvo, wočio da mača me(duuratma palemač= leo~gradlefcm sredima poseduje „dlyljivar“ spoeobmwoskb „majiveogo mepommasvamja i neprizmavanja | uwwelmičdzijh 'wrecdwweti, kad se više cemi bakualim mego coment, pevač i kad e ovaj drugi, s veselom prođtordušnošćauu, češće s okbvopemomn zla= radošćau, izjedmačuje s melrim wačareikcimv, improvizatorom, Zatim je svoju imas= ginaciju smabdeo meophodmim jumacirm, uvaežmim. bračnim pamoav.: om je, WietH= mu, operski pevač, a oma požrtvovems žetva koja živi za uspeh &Čđigeom ewe.

. Kroz

beogradske galerije

STOJAN ARALICA– Galerija Doma JNA”

POSLMN jednog maglog izleta w aD'strakciju, izleta koji je predstavljao zamršenu jednačinu čije su nepoznanice u mnogome ostale nerešeme, Stojan Aralica se vratio svom svelu -— svetu

predmetnosti. Tako je ova izložba Yetrospektivnog karaktera, 1957 — 1968, ·

može se shvatiti da je danas Aralica uistinu aodstupio od svog nemotivisanog zaokreta u pravcu mnefigurativne orijentacije, Na ovakav stav on nas navodi izborom slika * kome vidnu ulogu igraju one majmovije.

Platna Aralice nastala u toku DOo-

slednjih sedam, godina čine jeđam ho=

. voeni OVUS

Bračni par putuje u odavno neposećeno muževljevo rodno mesto. To mešto je zabita palanka i u toj palanci ničega nema, ništa ne postoji osim niza susreta koji su tako aranžirani da ucvele žemu i ražaloste muža, Prilaze im ljudi i svi odreda, kao

po dogovoru (a, svajalko, u dogovoru .

s piscem), čine jedno isto: stvaralačke kvalitete istakmutog operskog pevača mere visinom plate: i izjavljuju da nije loše biti pevač ako se dobro plaća... Ženin plač, na kraju, (Zbog toga izgleda besmislen, a meuževljeva tragična nemoć bilo kakve reakcije (om je duševno poražen!) — gotovo smešna,

Po sličmom recepbu napisane su i Tejpovetike Fazlagića potok i Jedan ži-

Pesna PARUN

vot. Što se tiče prve, najpre je postojala čisto politička misao o beđi siromašnog seljaštva u predratnoj Jugoslaviji, o bome kako zahtevima seljaštva za agrarmom reformom. nije moglo nikako da bude udovoljeno pa je, onda, usledil}o konstruisanje prilika i ličmosti koje će sve to da potvrđe i ilustruju. Junakinja Stana Đukić u mnogome je nešto specifična parlamemtama imterpelacija ili stranačiko-opoziciomi štih_manevar, U drugoj pripoveci u centar saopštavanja uzima se sifilis. Tamo gde

· je harao, epidemično je uništavao rašnu

vitalmost i građansku perspektiyu, Kao kakvo molohističko božanstvo mačio je paroksizam Kolektivnih nesređenosti i individualnih neuroza. Bio je tačka gde

KAZNA

– rni vid, nenapojemog svijeta u meni Prazni ognjevi podmevno stablo: ocean, Star već i tako žut a migdje obale vjeruj mi Vičruj mi moja krvi slomljena snena golubiče

Sve smo obišli sve smo dodirmuli u

Nad kupolamoa olovnim, zaogrnuli se

. krYhkom, lijetu, grome a, kako prozirnom, TYa.soma.

Coijet moje noći ružo neoremena uzalud

Mučim svoje gruđi Yamjavam žita

Ukrštavajžu se munje sa zvijezdama, konji i valovi Razbacuju djetelivu Tžu Kkrcat je vidik

Bakra i zelenila. Gnjev zri w zimi. Tromi wvwostovi Neću se zaljuljati za, tobom proletjela ptica.

KHaži mi je li ovo tvoj živopisni krajolik. yt Zlatne famtazije proljeća, — najjužnije božanstvo Negdje u našem srcu. O kako su pomiješami Vjetrovi i trave mad ovim jedivim, čelom, ; Koje može da sazna samo svoju. mwedužmost,

Dva tri zrnca, podneva na dlamu, zar ništa više Dva tri zrnca. svijetlosti na, dlana: pastrva

Wwlovljena, vw, glečevima mježmosti,

Zar je to sva tvoja žeđ. o poslednja sldštnice Na plaži večernjeg meba. Pogledaj

Kako obilam izbor kako uspravam, bol

Kako blijedi lavovi poslije svih oluja Stižu vw tvoju tammicu zaobilaze sjenke .

Nemirnih koralja na dmu zaspalog DYda. i usprabam an, E AM i7e

Kako obilam, izpoY

U meni su možda buncala zaista zb»oma

Jutarnjih Kkrikova peluda, spašemi vihor U meni — tko za, — u mama. A ti Ti i ja: ključ što za tremutak otvara,

i ja smo istima.

Radosno. grlo vasione. Zatim, prastaYa, duga

Ižščezne bježi pred, nesitim, zmijama Trvajamja

I svijet je opet samo svijet

a mi i trava somjari izgubljeni

Za vaše sputame usne za mošu, krv Wu, medoumvici Za ovo prestrašeno syce zaključava se jao Bijeli zpjerinjal. zviježđa, za, trewutak preYamo

I sunce već vasipa svoje najljepše vrtove

Nijemima, i golima koje još wisvo

porodili.

Vjetar was kažnjava wovim djetinjstoima Tica Na pragu wovog očaja bilja: oči i Beslevaj.

Ne pragu wovog očaja bilje. Soaomoća ljubavi

l

wi w' wi | la

koji održava izvestan per= manentni emtuzijastični odnos prema. prirodi, jedan definisan jezik koji je či, jedan stav dakle bez krivuda=

pja bar što se ovih izloženih eksponata

tiče Otuda gotovo i nema razlike između slika nastalih 1957. i 1963. god. Vizija Aralice najčešće je okrenuta predelu, široko shvaćenom, bez veri stičke deskripcije, pređelu koji se ne samo. suprotstavlja agresiji boje i bastuozne fakture, nego upravo kroz njih on živi kao slikarski i životni fenomen. Na taj način kolorit, koji je oduvek bio glavno izražajno sredstvo Aralice, našao je u objektu, takvom kako ga shvata Aralica, svoj odgovarajući medijum koji ga konzumira jedino u pikturalne svrhe, ne skmaveći Tjegovu simfonijsku zvučnosšt — tu dugo BO dina negovanu vrednost, koju ni do danas Aralica nije izneverio.

JULIO VERDIE

Galerija, čitaonice Kulturnog eentYa, Beograda, ,

URUGVAJSKI „UMETNIK. #đč(b<ulio Verdie pripađa onoj porodici savremenih slikara koji su kroz destrukciju klasične forme pošli' za novim plastičnim izrazom. On pored ovog internacionalnog imenitelja nosi i mnoga obeležja apstraktnog slikarstva američkog kontinenta. Julio Verđie je slikar koji preko intenziviranog kolorita afirmiše akciju, rekli bismo, punu akciju gesta, koja je često oličenje iracionalnog trenutka, nesputanog zamaha koji nalazi svoje pražnjenje u „haotičnoj” plastičnoj formi bremenitoj dinamičnim Kkretanjima. Ali uz Ovaj BO” tovo automatski izliv dramatične sna ge, kod Verdđiea otkrivamo i meditativnu osećajnost, sklonost ka liyskom

ZVONIMIR ŠUBIĆ

su se Sustizale i lomile sve nakaznosti neljudskog, primitivnog življenja, i trebalo ga je, tako sintetično, i odraziti. Šubić ga, međutim, ne ispituje kao uzdignuto i time bezishodno i ranjavo izdvajanje 'lateninih živofnih nesreća i ukletosti (društveno-istorijskih); om ga posmatra sasvim izolovano, kao pojavu dovoljnu: samoj sebi i samom sobom da bude još jedna strahota, još jedno

ispaštamje. Čimilse da bi junakinja pri~

povetke bila koliko-toliko srećna da je nije zađesio, razdirući sram koji ju je slučajno zadesio, Njena pažnja je posledica nalepl.eme boleštine, ne patnja promašenog života, u bolesti — lucidnog i reskog pojimanja te promašenosti. I onde gde sve obećava razvijeno, celovito, doživljeno i umetničkim sredstvima ftramsponovamo „pripovedanje, gde se očekuje iđemtifikacija stvaraoca s onim što stvara (idemtifikacija koja uništava imđividualnost pr:stupa da bi oformila lepotu i Pumanost imdiviđualnog — jedino mogućnog — merenja kvaliteta života i domašaja duhovno~-dučevnih zračemja) — Šubić izneverava: ovlašnim, prenaglašeno tendemci=oomim potezima daje samo skicu, umesto zrele (mozaične ili freskne) vizije — naivan crtiež.

_ Jedino u momemtima gde nije opterećen agitkom, gde umetnički izraz ne podvrgava pojednostavljeno zahtevima političke borbe (kao u pripoveci Pred spomenmikom,), gde shvata da

umetnost. ima imanenftno svoje zakoni-

tosti i jmanentno: svoj, kvalitet odnosa ..

' prema zlu, prema društvenoj bedi i ne-

pravdi, gde shvata, konačno, da Kkvalitet tog odnosa najuspešnije” negiraju i likvidirajyju haokičnost života usredsređenjem, ostra– šćenošću i stapanjem s haotičnim, sa zlim, i to u ime vere totalnog prevazilaženja, u ime ubeđemosti da zlo nije kvintesenca života (i da je baš zato potrebno bezrezervno imaginstivno pojimanje nje= govih nasrtaja na nadmoć životnih su=štima) — jedino tu, u talvim momemtima, Šubić manifestuje priličan dar i dovoljemi volju stvaralačkog doživlja= veomnja i tremspomovamja. „Pripovetke Čudawm pazar i Seljaci (mada je ova druga, zajsta, napisana „nesummjivim. wilcajem movele Leonida „Amdrejeva Sedmovo obešemih) pružaju uvid i u drukčije mogućnosti ovog pisca. Na ža= lost, te mogućnosti su, u glavnom, ostale završeme u svojoi sopstvemoj ne= ispoljemosti, '

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ,

MILO DIMITRIJEVIĆ: SPOMENICI

načimu kazivanja, sa plemenitijim na= nosom kolorita, sklonost ka osmišlja= vanju na planu organizacije i Dprosto= ra unutar slike iz koje zrači lokalni mentalitet i podneblje.

Julio Verđie je asimilovao i nove tekovine apstraktnog slikarstva u pogledu tretmana slikarske materije, 8 tim što je ona kod njega potencirana pikturalnim sredstvima — bojom. Uko= liko i upotrebljava konkretan materi“ · jal (pesak) om ga oplemenjuje, tako da čvrsto srasta sa fakturom i celishodno upotpunjuje opštu koncepciju slike.

BORA GRUJIĆ

Ulusova galerija ma Terazijama,

SLIKE u tehnici tempere, kojima nam se predstavlja Bora Grujić, dele se po motivu u dva dijametralno različita ciklusa a fo su: pejzaži i apstraktne kompozicije. Međutim. koliko god su ovi ciklusi oprečni u pogledu slikareve vizije, toliko se približavaju kad je reč o njihovim slabim rezultatima, Od zanatske nestabilnosti do veoma providne simbolike, ovo slikarstvo BE često dotiče dekorativnog naivizma. Jedino ozbiljnije rešenje predstavlja „O“ pustošeni predeo”, koji potpuno odudara od ostalih rešenja.

Vqadimir ROZIĆ