Књижевне новине
“DHJIOJIOIIIKM IIPETJIEJI
PESNIČKI JEZIK TI LINGVISTIKA.
U BEOGRADU JE pokreut kao organ „Saveza drutava za strane ' jezike 1 knjiŽževnosti SWI časopis „MPiilološki pregled“. Već u prvom broju ova revija uspela je da okupi veliki broj saradnika iz zemlje i inostranstva. U uvodnom hnapisu Tedakcija je iznela ciljeve 1 na menu ovog časovisa, i sudđeČi po prvom broju, doista, i odgovorila tom zadatku.
Svakako. najzanimljiviji i najznačajniji prilog predsfav lja esej Edvarda Siankijeviča „Problemi pesničkog jezika s gledišta „lingvistike“. Polazeći od gledišta da na+ uka o pesničkom jeziku „ro sada nije postala mauka koJa raspolaže čvrstim principima i objektivnim, opštepoznatim „metođama rada“, Stankijevič pokušava da nađe uzroke zbog čega se to tako dogodilo i da istakne neke osnovne probleme sa kojima se proučavaoci pesnič kog jezika uglavnom 'sukobljavaju. On je ukazao na nekoliko načina približavanja pesničkom delu i pokazao da se, posle svestranih razmatra nja, svaki od tih metođa polkazao iz ovog ili onoga razloga „jednostranim i nedovoljnim. Izlaz bi, dakle, bio u pronalaženju jednog žzajedničkog jezika „među samim tim metodama. Ukazuju ći na okolnost da neki od prilaza analizama · „pesničkog jezika stavljaju više naglaBak na pesnikovu i čitaočevu ličnost i razmatraju Desnički jezik sa gledišta upotrebe i društvene funkcije, dok drugi te okolnosti potpuno zanemaruju, pisac ovoga eseja želi da odrodi koji je od ova dva Ppostupka, na koji se svode bezbroine varijante „prjlaza pesničkom jeziku, svrsishodniji, On isto tako pokazuje da je jedno značenje mekih pojmova u poeziji, a sasvim drugo značenje u lingvistici. „To me, iznenađuje, pošto je Rknjic ževnost, ili. bar značajna: “e-
LE FIGARO TITTERAIRE
PEDESETOGODIŠNJICA PRUSTOVOG ROMANA „KOD SVANOVIH“
WA DAN 293. novembra 1915. godđine pojavio se u pariskoj knjižari Grase roman “Kod Svanovih“ ođ tada jedva DO. znatog pisca Maysela Prusta, Pisac ga je sam izđao o svom rošku, jer nijedan pa> riski izdavač nije hteo da ga publikuje.
Zanimljive su sa današnjeg gledišta prve kritike toga dela. Književni mweferent Kknjišare Olendorž napisao je, iz među ostalog, sleđeću „misao“: „Ne mogu da razumem , kako taj pisac može da ispuni 30 strana da bi opisao kako se u svojoj postelji Okrenuo sa jedne strane na drugu“. Poznata je i slična pakosna reč Anatola Fransa o ovome delu. On, navodno, njje mogao da pročita vi=še od: nekoliko strana, a za pisca je rekao da mne može da kaže ništa više do da mu poznaje oca, koji je vrlo do= bar lekar, i
Kađ je objavljen roman „Kod Svanovih“, Prust je imao 42 godine. Do danas je prošlo pola stoleća i potom= stvo je ovom romanu odredilo zavidno mesto u istoriji ne samo Francuske, već i svetske književnosti. Sada, povodom ovog „datuma, u francuskoj književnoj štampi mnogo se piše o Prustu, a „Le Figaro LLitt6raire“ doneo je više mišljenja o ovom piscu i njegovom delu iz pera najuglednijih savremenih kri tičara i romansijera.
Mišel Bitor, jeđan od tvoraca anti-romana, između ostalog kaže: „Sećam se vrlo dobro mog prvog čitanja Pru sta, pre 20 godina. Tek sam od hiljađite strane počeo da se živo interesujem, a od dve hiljade bio sam zašenjen. Od svih {francuskih romansijera, pored Baizaka, Prust je jedini koga sam najviše studirao, Pored ove dvojice 5a>
” engleski
“
la književnosti, u stvari mtemporalna, Autori perioda,
hvale, od uskrsnuća i pogreba. Razlika između dela staYrijih i mlađih razdoblja leži samo u tome što je kontekst prošlosti, koji se nameće nad sadašnjošću moderne kKnžjiževnosti, za stabija razdoblja bio samo sadašnjost. Samo vreme uvodi, stoga, još jeđan vid napetosti, pluridimenzionalnosti koja je bit verbalne umetnosti. Eliotova postavka da sva Književnost od Homera do noših dana predstavlja istovremeni red, uvodi, međutim, složene i teške probieme. Jer šta može spre
čiti Jiteraturnu „ananalizu od beskonačnog nagomilavanja, od intePptretiranja sveukupnosti ljuđske kulture kao glosu bilo kojem stilu ili pesmi. A šta da rađimo sa milionima „čitalaca koji su
manje obrazovani od T. S. Eliota i koji daju svoje vlastite, vrlo lične, kontekste u procesu temeljnog čitanja. Nije li književna analiza na faj način ugrožena duhom subjektivizma koji smo zazivali i primenom «spoljnih normi koje smo odbacili na početku ispitivanja(...). Mo žemo li ograničiti proučavanje verbalne umetnosti na po jedine tekstove u Kročeovskom smislu i dobiti mogućnost naučne generalizacije? Treba li možda da prihvatimo apsurdno gledište da umetnička dela imaju mnepromenljivu platonsku stvarnost nezavisno od ocenjujuće svesti čitaoca? Ova dilema s kojom se suočavaju književna ispitivanja izgleda nije bitno različita od one sa kojom se sukobljavaju druge discipline, uključujući 1 lingvistiku. Analiza književ nosti mora početi iznutra. od pojedinog teksta, koji je njen konkretni pođatak, ali mora se kretati izvana, prema totalnosti „književnosti i kulture, putem hipoteza i genevalizacija, Kao i lingvistika, poezija mora da ograniči svo je područje ispitivanja... Stre meći ka autonomiji, lingvi< stika i poezija, moraju da izbegnu izolaciju, naročito izolaciju jedne ođ druge,“ zaključuje. Stančijevič.
_(P. P-&*
mo je Pol Klode!l mogao na mene tako duboko da utiče“. Gaeton Pikon: „Delo Prusta nije u MKnjiževnosti, ono je sama književnost“, Andre Moroa: „Čitao sam još 1913. Prusta, pročitao ga 1 bio zbu njen“ U Knjizi tađa još ne>
poznatog pisca našao sam izvanređan stil i potpuno novu koncepciju romana“, Žak de Lakretel: „Peđeset godina je prošlo od prvog izdanja „Kod
Svanovih“. Ta buktinja nastavlja svoju revoluciju, Ovaj jubilej samo ističe njegovu univerzalnost., U svim Kul turnim zemljama sveta on je čitan, Romentayisan i studivan“, I strani pisci objavili su svoja mišljenja u istom bro> ju. Lorem Darel, istaknuti romansijer, „kaže:
„Ne poznavati Prusta znači
ne znati šta je jedan Evrop-
ljanin“. Gream Grin: je najveći „romansijer veka“. (N.. T.)
„Prust,
xX
NS stain kao i savremenici, | ili | ! | >! nisu izuzeti od osude ili Dpo~
NAJMLAĐI... STRAHOVANJA I NADE...
POLJSKI nedeljni „časopis „Kultura“ pođ ovim „nmaslovom donosi u svom poslednjem broju zanimljiv članak Zenone Macužanke o najmlađoj generaciji proznih pisaca u Poljskoj. Macužanka ističe da među njihovim knji gama dominiraju pripovetka i novela (Ablevič, Dimni, Ger
lovski, GrinbeYg, „Odrovonž, Šipulski, Vantula, „Zvožnjakova). Što se tiče romana
svojalko je mnajzanimljiviji Kivkin roman „Smrt dolazi nmoću“ sa političkom tematjkom, {filozofski roman Bjenjka, roman o savremenom moralu — Bril.
Među pripoveđačima MacuŽanka daje prvenstvo pripovetkama MHane „Ablevič, Agnješke Lisovske, Renate Zvož njakovske. Prvo mesto u toj „ženskoj literaturi“ ima A, Lisovska. Ona je nesumnjivo postigla najveću kondenzancjju izraza, stvorila je u nekim svojim minijaturnim pri povetkama ne samo interesantne slike običaja. već i dramatične situacije ogromne sugestivnosti, Zanimljiva je nešto manje R. Zvožnjakovska koju karakteriše visoka kultura u stvaranju raspoloženja, klime “'pripovedaka. U muškoj konkurenciji ističu se Dimni, Gerlovski, Šipulski, različiti po stilu, ali imaju neke zajedničke
'storija
orte u tematici. Međutim, sheme situacije, junaci, krugovi njihovih preživljavanja 1 konflikata „dosta su epigonski, Najoriginalnije pripovektk+ ke objavljene su u Knjizi „Ubistvo“ Šipulskog. To je 43 | ubistva na tlu eli. gioznog „fanatizma, Kritičar Žabicki ističe njegov intelektualizam u odmosu na ostale debitante. Gerlovaki se odluje najvećom #oetičnošću u opservacijama. dotakavši se zanimljivih problema mlađih — prijateljstvo, ljubav. "Tri sledeća „pisca imaju drugačiji karakter. Pri povetke Odrovonža su Ssjajno napisane, autor operiše opisom, stvara sjajne ljudske siluete. Grinberg je TasciniYvan ratom i progonima Jevreja. Grobovi, grobovi. Vidi se, da je autor sve duboko preživeo, da je morao da sa sebe zbaci teret okupaclje. Grinberg ne otvara epohe, ne predstavlja događaie ko bilo“ — kroz lirsko „ja“ sledi tragove istorije, doziva uspomene. Kritičar Žabicki izvodi Grinberga iz tradicije Adolfa Rudnjickog. Samo Rudnjicki je fasciniran, pre Svega, prošlošću, a Grinberg sledi današnje fragove onoga što se dogodilo.
Važna tema inspiracije mla dih je i dalje okupacija (Lisovska, Dimni, Šipulski, Grin berg). Mladi žele da iznesu iz te oblasti još jednu možda nepoznatu i na svoj način viđenu ljudsku dramu. Timc se izražava epigonstvo Yladih koji se ugledđaju na modele situacija koje js Sstvorila „literatura odraslih“,
(B. RJ)
MAJRJRJKUJR
O GBORGU BIHNBRU
POVODOM 150-gođišnjice rođenja Georga Bihnera, nemački časopis za evropsko mišljenje „Merkur“ u broju 11. od prošle godine donosi tekst iz ostavštine svoga pre dve godine preminulog sarad nika MBriha Francena u kome ovaj kaže „đa šekspirovsku zaostavštinu u tragediji nisu nastavili Klasičari. Gete, pre mudar nego herojski, suviše „koncilijantan“, mije se snašao u bezuslovnosti drame, Kod Šilera je zauzimanie mo ralnog stava pomračilo nepodmitljivost „pogleda, koja je velikome tragičaru potrebna isto toliko koliko i nemilosrdna ruka. Šekspirovi pravi naslednici šu, po Fran=cenu, Klajst i Bihner.
Trahcen kaže da je Šekspbir, polazeći od nedokučive besmislenosti „postojanja, iz herojizma skepse stekao tragBični momenat. Po njemu je sasvim isto da li se dela ovako ili drukčije, ali kako čovek ne može da živi ne od= lučujući se, to je on za svaki ishod odgovoran i bez Kkrivice — a u tome je tragika. Njen najviši stupanj je: u ovom saznanju ne hteti dđelati, ali tad život postaje pra zan, a ta praznina je toliko nepodnošljivo besmislena da se strasmo traži realnost tragičnog sloma, Iz ovog smisla smrti prima strast svoju sna gu, a smrt prima svoju silu kroz život zagrabljen smrću,
KEviđencija života» dobija Kka-
(BR Ž ? o
rakter veličanstvene neop-
hodnosti. ~
Koliko god fo površno izgledalo, iz Šekspirovih otkrivenih elemenata Klajst kao đa je dograbio strast, a Bihner izvesnost smrti, To se ispoljava i u njihovoj ritmič koj prazličitosti. Dok Klajstove scene slede jedna drugu kao udari zemljotresa, dotle Bihnerove leže đpyraspostrte kao , prezrela trava pred srpom. Gigantski „uzbuđeni mir“ Šekspirov izgubili su obojica. HvidencijJa života. je postala sumnjiva.
U ovom razvoju se održava raspored evropskog osećanja, 'Čiji nužni izraz je bila fran'cuska revolucija. U revoluciji, za koju se politički zauzeo, Bihne» kao pesnik viđi proces razbijanja ljudskih ve za uopšte. Ljuđi se više ne razumeju, ma koliko fraza da izmišljaju.' Ali time i motiv smrti dobija novi, dramatični značaj. Jer, ne ubija Robes• pjer Dantona, ne uništava revolucija Robespjera — mnogo
· Metodika
naslfave...
. nije
„ka
dublja sila gura ljuđe pod giljotinu u Bihnerovom „Dantonu“. Oni najintimnije prišeljkulju smrt da bi „im se glave mogle poljubiti“ u korpi iza katafalka; oni traže nešto, opšte u čemu su opet bliski, ali svaki smisao se raspao i ono opšte u životu nalazi se još samo u smvti. Smrt se iz stava opet transformiše u tragičnu nužnost, koja vaŽi za sVe, |
Iz ove unutrašnje strukture mogu se jznova formirati ma sovne scene, oko kojih se Šiler uzalud trudio. Bihner ume ljude da smota u gomilu kao krda stoke, je” on grupe pokreće jedne prema drugima, polazeći od jednog mnovog unutrašnjeg težišta., To tabak sa slikama pripremljen po šestarskoj mcrl ideje, to je telo mase koja se sukobljuje u divljim trzajima, grčevito u očajanju, glupo i svirepo.
Bihnerov genije je — veli Trancen — našao svoj put. On je iza duhovne individu= alnosti koja sebe razrešava viđeo lik jedne za ceo život prevarene kreature. Laž ljubavi koja se presijava samo je prevarena pojava u demon skoj obmani „svet“ „Motiv Bmrti se proširuje do kosmičkog, protuvrednost snaga se premešta iz duhovnog u elementarno.
A sad sve snage „prirode mogu da se uvuku, u fajni uđes učinjenog, zemlja gori, voda zove. a mesec je „krvavo gvozden“ Okolni svet nastaje, ne više kao skrivena vategnutost ka svemu duhovnom što stremi napred, niti kao kulisa iza očajanja koje se nikad više ne menja, nego kao dramatična stvarnost u jeđinstvenoj slici tragičnog mitosa. Duboka, izrazita povezanost prolazi kroz svu prirođu. Ljuđi nisu više prosto konstrastirajuće grupe ko je se međusobno dave, nego sudbinski povezana stvaranja, smešana u masu kao Yezonancija za optužbu koju diže ličnost i njene patnje.
Primesa koju Bihner dodaje kao nekoj baladi i slikovit mir tempa potiču iz narodne pesme koju on pronalazi na> suprot romantičnoj .izgubljenosti, Njegov „Vojcek“ je poslednji izraz magične stvaralačke moći srednjeg veka, ali u njemu se već gubi posebno obeležje tragičnog impulsa So cijalnih problema, pod čijem je uticajem „stojao 19. vek. Tek najnovija dramatika pokušava da se oslobođi toga i nije nikakva šteta ako ona Klajsta i Bihnera uvažava kao — završava
svoje majstore
PREVEDENI
· Kenet REKSROT'
Beket i važnost
TENESI VILJEMS je tvrdio da je Godo najveće
dramsko delo posle P:randelovog Šest lica traže CC I ja ću odmah da kažem da se slažem S O RO i toga smatram da je Moloa — ako Va a BR o pitanje veličine a O paveaa ootae javlj
| iezil sle drugo! slog rat
a ai dV jan šjhko značajan, ili ioliko velik, jer je re= kao konačnu reč kojom je obeležio dugu !Optufbu: industrijske i komercijalne civilizacije koja Je OOU sa · Blejkom, De Sadom, Helderlinom, Bodlerom, i nasi avila se do naših dana Lorensom, Selinom, Milerom, i dobila svoj najotvoreniji, „najpošteniji izraz nedavno u Artou i Ženeu. | NJ.
A to nije samo jedna, glavna, struja onoga Što staromodni i jednost:vni nazivaju, zapadnoevropskom kulturom — bodrazumevajući kulturu kapitalističke „epohe, —1o je u "veri GP TUIDDO Firu*onie koje tu poeioji. Sve drugo, ma kako bleštavo u datom svom Casu, pokazoelo se ispod prezira istorije. To je jedan jedinstven „fenomen. Nikada nije postoja!a još neka druga, slična, civilizacija sa kulturtregerima koji u stvari nisu nikada imali za nju neku dobru reč, Sem Beket — Trac koji živi u Francuskoj i piše na francuskom — veći deo svog života Tasnravlia o oncme što niie u rem s nema. i tO Sa POsebnom žestinom, jer njegova optužba nije samo najpotpunija nego i najzdravija. Prilično lako je pisati o Lotreamom, hkoji je, izgledm, doslovno vorovao,. da će ga progutati utroba sveta, ili o Artou, koji je bio ubeđen da su se u njemu nastanili zli mali ljudi. Neproboina ograda oko ludnice je zaista veoma udobna stvar. "Te škoća je u tome što jie Sem Beket s ove strane ograde. On nije samo umetnik savršene veštine koji je naučio svaku lekciju od ma kosa ko je imao nešto da kaže od lomda Deseniia do Marsela Prusta i Getrude Stejn (uporedi temu Godoa sa onim malim pozorišnim šaiblonom Densenija koji se zove Bisernma vrata) — on takođe ima i duh nee retke ispravnosti i stabilnosti, kao neki Englez 18. veka, prevejan kao Gibon, saosećajan kao Dž*onseem, smeo knmo Vilkis. olimnjiski kao PFilding. Ne mislim ovim da kažem da je on neka kvazi mešavina svih ovih ljudi. Mislim da je nilhov moralni savremenik. „Hrabro gospodine“, rekao je Džonson Bezvelu,
Beket neće da pobegne u Afriku i umre od gangrene, ili da, piše detinjaste poeme prostitutkama, ili da vidi anđele po drveću. Ako uspeš da nateraš svoje Dproroke da pomere psmećfn, ne merpšŠ Ga se brineš komro da ih na krst razapneš. Kada jedan prorok odbija da poludi, on postaje problem.
1931. godine Beket je izradio jeđan vođič kroz delo Marsela Prusta, remekdelo raspaljive pronicljivosti vredno poređenja sa Džonsonovom kritikom Savedža. To je jedan od najboljih eseja modeme Hritike i teško čovek može da odoli ob nom citanju. U stvari naibolje bi bilo da se naprosto izbaci sve što sam sada mapisao i zameni to izabranim rečenicama Beketa o Prustu. U završnim stranama on kaže: „Kvalitet jezika ima veću važnost od ma kog sistema etike ili estetike... Forma je konkrefizovanje sadržine, otkrovenje jednog svetla.... On asimiluje ljudsko vegetalnim... Njegovi ljudi i žene su žrtve svoje volje — altivni, sa grotesknom predodredenom aktivnošću unutar uskih okvira jednog mečistog sveta... ali besramni.... Stanovište je kontemmlativno. jedan čisti alt razumevanja, bezvoljno, „amabilis insania”... Sa ove tačke gledišta, opera je nepotpunija od vodvilja koji bar uvodi komediju jednos jserDnog na-– brajanja... Na jednom mestu, on opisuje neprestano bojavljivanje mističkog iskustva kao čisto muzičku impresiju, usku, potpuno originalnu, nesvodivu na ma koju vrstu 1mpresije — nematerijalnu... kao nevidliivu realnost koja osuđuje na prokletstvo život tela na zemlji u njegovom vidu tereta i otkriva značenie reči polčo. Jen.“ Već i letimično čitanje pet strana Moloa ili Godoa. otkriće prisustvo značenje ovih reči u PBeketovom do
„Čekajući Godoa je redak pozorišni komad pronalaženja suštine dramatskog bića, o kojoj se govori od DO-
Francen, (A. Đ. P.,)
Nastavak sa prethodne strane
tencijala dela“ kada se ideja dela „svede na izvesmmu lakonsku fomulut“ (Naš prevod, Beograd, 1950, str. 131) i vrlo određeno je ukazao na potrebu najpre “svestrane dela da bi se došlo do otkrivanja ideje dela: „Na taj način ideja se uobličava u samom procesu „umetničkog rada, ona je data u samom konkretnom materijalu dela, u onom odnosu prema životu koji delo sugerira čitaocu. Stoga posle analize dele, njegovih karaktera i događaia, mi uvek dolazimo do izvesnog određivanje njegove idejno-tematitske suštine“ (str, 133).
Iz svega što je do sađa izloženo iasno je, mislimo, da se metodika nastave književnosti može raditi i izraditi sa m o nad osnovima jedne solidno koncipirane naučne metođologije kniiževnosti. Nikakve kompilacije i mehanička Wrparenja ni naj-
analize-·
novijih, a kamoli zastarelih, izvora me mogu dovesti do pozitivnih rezultata. Dimitrijević na jednom mestu govori o potrebi raznovrsnih meloda“ u pro-
'učavanju književnosti (str. 26» Ali, po-
stojanje „raznovrsnih metoda“ ne znači nemati svoj metod, čvrsto siste= matizovan u jeđan jedinstven pogled na literaturu, koji mora biti savremen i mora biti upravo to: DOgled, point de vue. Ako toga nema, onda nijedan teorijski ispitivač (pa bio on teoretičar ili metodičar) neće dati i ne može dati ne samo „originalne“ radove nego ni „radove kao takve”, stručne ili naučne rezultate koji mogu biti od koristi, Zbog svega toga čini nam se da i posle Dimitrijevićeve Metodike moramo i dalie čekati na dobru i ubofrebljivu metodiku nastave književnosti koja će biti na nivou naše savremene književnosti i nauke 9 njoj, i koja će tu nastavu podizati i
terati napred, a.ne vući unazad. Dragiša ŽIVROVIĆ
V“ je krajnje vreme đa se u obla= sti naše kulture i umetnosti svedu neki računi. Zato su potrebne jednostavne računske radnie sabirania i oduzimanja pa je, na primer, svakom osnovcu jasno ako je od 100 ljudi 60 pismenih ili polupismenih, ostaje 40 nepismenih. To je postotak nepismenosti u dosta prostranim delovima naše zemlje, Znači, treba da pođemo od jedne ovako porazne činjenice, da bismo mogli dalje govoriti o svemu što je urađeno ili treba uraditi na razvijanju masovnog obrazovanja i kultume delatnosti uopšte. Jer, onih 40 odsto ne mogu biti obuhvaćeni kulturom ma na kom stupnju se ta kultura nalazila. Tih 40 odsto je kao 40 odsto pustinjskog zemljišta na kome mne rastu plodovi, Naravno, postotak je u jugoslovenskim razmerama manji, ali u svakom slučaju sve ovo govori da kao u privredi što se uklaniaju močvare, krče neprohodni predeli da bi se kultivisalo zemliište, tako i za zasejavanje ovih peščanih dina naše kulture potrebne su znatne investicije. To je samo onaj najelementamiji primer, osnova za gvaki razgovor o kultumom uzdizanju, da bismo posle toga postepeno mogli doći i do nekih do sada nerešenih problema vrhunske kulture i umetnosti.
Možemo reći da je u ovoj oblasti našeg života učinjeno i mnogo i malo. Malo svakako u odnosu na neke druge društvene delatnosti, pa je usled toga kultura u osetnom zaostatku prema našem opštem društvenom, političkom i privrednom razvoju. Prošle godine u Srbiji su iz republičkih fondova za kulturnu delatnost dodeljena sredstva u iznosu od 2 milijarde i 221 miliom dinara, dok se ove godine predviđa povećanje na 3 milijarde, — iako bi ova svota frebalo da bude nekoliko puta veća da bi se odgovorilo mnogim, čak osmovnim poftebama i zađacima Koji se postavljaju.
Ako u našoj zemlji na jednog stanovnika dolazi i> biblioteka tek jedma petina jedne knjige, a na iedno bio= skopsko sedište u jugoslovenskom proseku 36, a u nekim većim područiima zemlje i preko 100 posetilaca, koliko
Računske radnie
u kulturi
i umeinosli
tek posetilaca pokriva jedno sedište u pozorištu ili u koncertnim dvorana ma. Sa tim u vezi štoje problemi bi. blioteka, izdavačke delatnosti, kinofikacije zemlje i opšta masovna kultura. Znači, sredstva su nedovolina, čak veoma mala, da bi se ovi problemi ba osetnije ublažili u narednih nekoliko godina. Ali, da vidimo kako postupamo i sa tim malim „materijalnim . sredBtvima. · U magacinima izdavačkih pređuzeća samo naše Republike leži mrtav i možda zauvek izgublieni kapital u Mniigama čija je ukupna vrednost još, 19692. godine premnščila cifru od 7 miliiardi dinara, što dokazuie ne samo nesumnjivu nesposobnost poslovania već i u ponekim slučaievima ~ specifičnu vrstu privrednog kriminala. Evo pojedinačnih primera: iedno naše izdavačke preduzeće štampnlo je prošle godine Kkniigu u dve hiliade primerakn, Posle četini meseca prodala je samo jedam primerak. Drugo pređuzeće je od istog tiraža u istom vremenskom razdoblju prodalo dva primerka. Zamislite sad čitav ovai administrativni mehiamiznm,
zatim. lektore, | Reoretore, tehmičke urednike, slovoslavače i prodavce u knjižarama — koliko su truda ulo-
žili da bi prodali onai iedan primerak! Da ne SOVOTImO D bačenom novcu. Koliko pažnie treba ĐosvePeftiti ovim problemima govori i podatak da Droizvodnja jednog domaćeg umetn'čkog
. KNJIŽEVNE NOVINE