Књижевне новине
eee —_-—
Godina XVI
Nova serija Broj 216 Beograd
1. II 1964.
Cena 30. din.
LIST
ZA KNJIŽEVNOST TT,
QMETIMN O
ST ı
KNJIŽEVNE NOVINE
DRUŠTVENA PITANJA,
Milorad PANIĆ — SUREP
PISI KAKO
E
GOVORIŠ
avršava se pum vek od dana smrti
Vuka Karadžića. Za tih proteklih
sto godina nije bilo događaja niti Kulturnog pregnuća bez pomena nje=govog imena. Ono je toliko proželo naš društveni život da je već postalo poslovično. Vukova popularnost je u stvari znamo duža, teče sve od 1814, od dama kađa je mladi Karadžić najavio, a ubrzo i zapodenuo, onu borbu čije zrele plodove i mi uživamo. Za pobeđu njegovih ideja bilo je potrebno pedeset ljutih godina, često bezobzirnih okršaja, a daljih sto da bi se te ideje razradile i dopunile. I ovo naše dana= šnje lomljenje oko jezika i pravopisa mi suštini je samo nastavak „Vulcovog
ta. Ako bismo se ovih jubilarnih dama
zapitali, a to neki već čine: šta je jezgra celokupnog „Vukovog shvatanja? — mnogi bi bez dugog razmišljanja odgovorili: piši kako govoriš! I taj bi odgovo? uglavnom bio tačan. Da, zaista je to crvena nit 5O-ogođišnje Vulkove borbe za narodni jezik i pravopis, ali ipak samo nit, Iznad i ispod nje ima i drugih tkanja. A da li se omo šire poznaje, nisam sasvim „uverem., Pokušajmo da to ovom prilikom bar donekle objasnimo.
U trenutku pojave Vuka Karadžića pismenost srpskog narođa bila je ša>
PROBLEMI FINANSIRANJA KULTUAE
lagati u kulturu — “tvrdi je-
dan sociolog +— to znači _ računati na «rezultate koji možda ne nalaze lak i efektan od.
raz u raznim statistikama, ali koji su za budućnost jedne zemlje od daleko većeg značaja no mnoge privremene i zadivljujuće stavke do kojih statističari lako dolaze, To može da bude jedan ugao prilaženja problematici finansiranja u kulturi; nazovimo ga kulturološkim, i smatrajmo ga ~ instruktivnim. Drugi, koji postavlja realne i praktične granice, nužne u društvenom procesu, i koji smo mi tako često, i često nepravedno, skloni da pripišemo prakticizmu eksperata, polazi od materijalnih mogućnosti i samog sistema finansiranja; nazovimo ga ekonomskim, i smatrajmo ga nužnim. Trebalo bi da ta „dva ugla“ budu organski delovi jednog jedinstvenog stava. Ako nisu — ponekađ je to stoga što entuzijazam kulturnih zradnika ne poznaje ekonomiku, a ponekad stoga što prakticizam ekonomista nema razvijena čula za argumente kulture.
„Materijalne mogućnosti“ — svako od nas zna šta to znači, Investicije u kulturi nesumnjivo su uslovljene materijalnim mogućnostima našeg društva. Ali je isto tako nesumnjivo da je i sama granica koja u opštem dohotku ograđuje parcelu kulture, bar u izvesnom procentu, uslovljena i stavom prema kulturi. U našoj stvarnosti niko ne omalovažava kulturu, i reči o „značaju kulture“ jedan su usvojen, unificiram stav, opšte mesto. U praksi ima i suprotnih primera a da njihovi nosioci ponekad nisu toga ni svesni. Jedan primer, vrlo mali i uzet iz štampe, ali pogodan da bude neka vrsta ogledala: ako jedna dobrostojeća komuna ima ruinu od biblioteke, i pored toga što joj je u susedstvu komuna sa slabijim bilansom ali sa bibliotekom koja stalno jača, da li će neko uspeti da ubedi dobronamerne ljude iz prve da se za ovaj sektor kulture u gradu može više učiniti? Može se desiti da vam daju pregršt ubedljivih argumenata o „mafterijalnim mogućnostima“, a da pri tom sam pojam maferijalnih mogućnosti bude, u većoj ili manjoj meri, uslovljen samim odnosom prema kulturi, svešću o njenom značaju i značenju. Da ta svest nije baš, još uvek, duboko ukoreniena u naš mentalitet, takođe je jedno od opštih mesta. Ali temn finansirania kulture zaista je u našim prilikama veoma obuhvatna i veoma kompleksna opštn rmzmafranja sumnjam da momsu biti ef"rpena,
Zadržaću se na izdavnčkoj delat-
rolika, U klasičnoj Srbiji nije postojalo nijedne škole: pismen čovek u njoj bio je ređi od vojvode. A i onaj što je važio za pismenog, šarao je po hartiji poluštampanim slovima „mnaučenim iz srednjovekovnih srbulja. — U Mkrajevima preko Save i Dunava pismenost je bila znatna, ali kakva? Na jeziku koji je malo ko razumeo, slovima koja je svaki drugi drukčije izgovarao.
I jedno i drugo stanje bilo je posledica dugog isuorijskog razvitka. U Srbiji puna čefiri- veka pre toga nije se moglo sistematski učiti. Čitalo se i pisalo: skoro isključivo samo po mana= stirima, za crkvene potrebe. Stari tek-
Nastavak na 8, strani
Ave ~ ledova. ~ _ deya.e o Kod wta 0 ra
Y
Ana
PRAVI VUKOV LIK (Dagerotipija stasa Jovanovića)
e
REC DVE 0 FINANSIRANJU
U KULTURI
nosti ili, tačnije, izdvojiću dva nikako bitna, parcijalna izdavačka „problema. Neophodno je najpre istaći da su izdavačka preduzeća, kao i novinska, kao i filmska, privredne organizacije, đa posluju na principu rentabiliteta. „Zbog specifičnog položaja i značaja izdavačke delatnosti u kulturnom procesu, njoj su neophodna i dodđatna sredstva, i poseban, povoljniji tretman, u kontekstu naše privređe, što je ona imala i što ima, i što je najzad verifikovano zakonom o izdavačkim preduzećima i ustanovama (1955). Tiako gledano, neophodno je ovu privrednu granu, koja daje svoj ne mali doprinos kulturi, uključiti i u razgovore o finansiranju kulture, tim pre što su se dosadašnje analize odnosile na ustanove koje sa
Petar DŽADŽIČ
budžetskog načina finansiranja treba da pređu na finansiranje iz društvenih fondova za kulturu. Slučaj izdavač kih preduzeća zaista je i sa ekonomskog i sa kulturnog stanovišta polivalentan: ona su i privredne organizacije i kulturne institucije; proizvodnja im zavisi isključivo od privrede (fabrike hartije, štamparije); promet se obavlja preko mreže koja podleže zakonima trgovine, potrošnja se oslanja, pored ostalog, i na kulturne ustanove kakve su biblioteke.
_ Odnosi su isprepletani, a do izvesnih pomeranja došlo je i posredstvom propisa donesenih u 1963. godini. Prema tim propisima štamparije se na jedan način „uključuju u finansiranje kulture, i to tako što doprinos iz svoje akumulacije ne daju više federaciji već fondu za unapređenje izdavačke delatnosti. Iz tog fonda, u koji i sami izdavači ulažu deo svog dohotka, dobijaju se dotacije za pojedina značajnija izdanja do kojih je društvu stalo. Doprinosi štamparija nesumnjivo će ojačati fondove; ali, na drugoj strani, izđavači koji se bave i drugim delatnostima, a takav je slučaj sa svim većim izdavačkim preduzećima u zemlji, lišeni su povoljnih instrumenafa koji su Hoskora primenjiivani i na sekundđame delatnosti u okviru preduzeća. Na jednoj se strani dobjja, na drugoj gubi;
teško je predvideti da li će ove mere pojačati ili oslabiti finansijsku | moć ovih izdavačkih MWuća.
Problema je mnogo, od onih krupnijih neki su rešeni, neki dobro poznati javnosti, a nagovestio sam da ću govoriti o dva „parcijalna“. Prvi, tiče se osnovne sirovine u proizvodnji Kknjige, hartije; drugi, odnosi se na primenu načelnog stava o 'povlasticama hoje je izdavačka delatnost stekla u našem društvu.
Recimo najpre, kada. je reč o hartiji, da ne oskuđevamo. Pojedine socijalističke zemlje sa veoma razvijenom izdavačkom delatnošću (SSSR, Čehoslovačka, Poliska) imaju izvesne probleme sa zadovoljavanjem izdavačkih potreba hartijom, i da toga nije verovatno bi intenzitet objavljivanja kod njih bio još veći. Mi, zasad, ne oskudevamo, ali je zato i utrošak hartije za Knjige i brošure (kažem Knjige i broBure.jer je to terminologija naše statistike, „usklađena sa terminologijom UNESKA) dosta mali, sasvim skroman. Znatno ispod „evropskih standarda. Daleko je veća potrošnja hartije za dnevne listove i publikacije, što je sasvim razumljivo; no već je manje razumljivo da je utmošak hartije za obrasce dva puta peći od onog koji ide na knjige i brošure, Uzgred rečemo, kvalitetom hartije ne možemo se Dpohvaliti, kao ni pedaninošću isporuka, događa se da štamparije nenadno u jednom periodu ostanu bez hartije, što unosi nesigurnost u termine izdavača, kao što se đogađa i to da se za knjige Iz jedne iste kolekcije ne može obezbe-= diti hartija istog kvaliteta.
No ako ovo nema veze sa odnosom kulture i finansija, činienica đa se na hartiju koja se upotrebljava za Dproizvodnju plaća porez na promet, po jednoj visokoi stopi, već bi mogla da ima. Napomenimo da. se taj porez ne plaća i za novinsku hartiju.
Naša hartija je skupa. Cena je viša od svetskih cena, koje su inače u porastu. Ne ulazimo u fo koliko ĐOTez doprimosi visokoi cemi hartiie. ni koliko visoka cena hartije utiče na finalnu cenu Kmiige. TI odmanh se slažemo da to njie iedini., pa možđa ni odluXKaqinći, fahrnv m feommirnmiu cena kniige, 8 druge strane. sigurno postoje ozbilini
Nastavak na 9, strani
Smisao humanističkih nauka
'U OKVIRU amikete o položaju nauke i perspektivama mnaučnoistraživačkog rada koja se vođi već izvesno vreme u neđeljnim brojevima »Politike«, prof. dr Mihailo Marković je svojim člankom Smisao humanističkih nauka, ob= javljenim u broju od 2. februara, dao značajan doprinos potpunijem sagle= davanju ovog zanimljivog i veoma zna= čajnog pitanja:
„U načinu na koji se kod nas diskutbuje o nauci, i još više u načinu na koji se rešavaju neka pitanja u vezi s položajem nauke u našem društvu, ispoljavaju se dve veoma štetne zablude: jedna je grubo pragmatičko oce= njivanje uloge i smisla nauke, druga je svođenje praktične korisnosti nauke ma mogućnost primene u privredi.
O prvoj je kod nas već pisano, naročito u vezi sa značajem fundamentalnih istraživanja. Oni koji smatraju da je osnovni cilj nauke — rešavanje neposredmo praktičnih zađataka, ispoljavaju duboko nerazumevanje smisla naučne delatnosti. Primarna funkcija nauka je saznanje istine o svetu u kome čovek živi i o samom čoveku. Utoliko je nauka deo kulture jednog naroda, dakle onaj deo ljudskog stvaralaštva koji ima ogromnu vrednost samu po sebi, nezavisno ođ svoje instrumen= talne upofrebe[,..] .
Borba za. visok nivo teorije nije borba protiv praktične usmeremosti nauke: naučna istina. je već po svojoj definiciji i oruđe za praktičnu delatnost[...] Kod nas je bar mnogim „naučnim radnicima jasno, da je zamemarivanje fundamentalnih, teorijskih istraživamja ne samo vulgarizacija nauke, nego i
direktna opasnost za primenjene nauke
i tehmologiju. Ali izgleda dđa mi mmnogim naučnim radnicima nije jasno da se praktična vrednost nauke ne može Bvesti na primenljivost njenih rezultata u privredi.“
Ističući da je zanemarivanje teorijskih istraživanja vulgarizacija nauke Marković daje primere. do kakvih je sve rezultata dovelo takvo pogrešno mišljenje. On istovremeno pruža čitav niz konkretnih predloga i ističe da „mi nemamo dovoljno svestranih i pouzdđanih naučnih znanja o tome:
— kako žive pojedini slojevi našeg društva, kakvi su im politički stavovi, kakva moralna stvaranja;
— kakve se sve nove protivrečnosti razvijaju kod nası
— kakva je efektivna uloga radničke klase u našoj zemlji;
— kakve se promene obavljaju na našem selu;
— kakvi su sađašnji međunacionalni odnosi i kakve se tu tenđencije ispoljavaju, |
— kakav ie stupanj demokratičnosti u pojedinim sferama našeg društva, kakav je tempo dalie demokratizacije;
— kakav je profil mladog nanaštaja koji se rodio u socijalizmu;
— kakve su posledice pojedinih krupnih promena u našem dosadašnjem društvenom životu (tehničkog progresa, društvenog samoupravljanja, decentralizacije, intenzivnijih „mrobno-novčanih odnosa itd.){...]
Bez ovakvih znanja nema ni govora o nekom racionalnom ~ kontrolisanju društvenih procesa, o odlučnom preovlađivanju stihije, o stvarnom oslobađanju pojedinaca i društva kao celine. Bez ovakvih znanja politika je samo manje ili više darovita i nadahmuta improvizacija, i manje ili više bolno i skupo učenje na greškama.“
Socijalizam i kultura
U OKVIRU diskusije o finansiranju u oblasti kulture, koju na svojim stranicama vođe «redakcije ljubljanskog „Dela”, sarajevskog „Odjeka” i „Književnih novina”. profesor Ivan „Supek objavio je u „Telegramu” članak „Socijalizam i kultura”. Analizirajući temelje na kojima se šrazvijala kultura Zapada, profesor „Supek tvrđi da „-„.pobjeđa proletarijata na industrijski zrelom Zapadu kasni, no naučna revolucijac zahvaća „staro kapitalističko društvo i iz temelja miienia sve tokove u nacionalnim i globalnim razmjerima. Pored socijalizma, kakav se s najvećim pregnućem podigao na ruševinama trulih carevina, ne pruža se više panorama Dickemgovih, Zolinih ili Sinclaireovih romana već relativno pobolišanje položaja širokih- sloieva, industrijski prosperitet s dubokom prenbrazbom eg mamuelnog pro
lebarijata prema dominanitmoj lozi inteligencije, slobodniji društveni odnosi i tupljenje imperijalističkih kandža — sve bo kao priliv malbuljalih naučnih primjena...“ y U novoj svetskoj situaciji pokretač napretka Zapada bila je nauka — kaže profesor Supek, govoreći o nekim razlikama u tehničkom i kulturnom razvitku različitih zemalja. Sami maučnici vodili su praktičnu upofrebu naučnih otkrića koja su se na taj način brzo prenosila. . „„.Dovoljno je površnio preletjeti našu indujstrijsku izgradnju i stanje na= uke pa da uvidimo kako su tu nerazvijene osmovne kopče, neophodne za daljnji uspon. Naši su narodi uložili goleme napore i žrtve da na stoljetnojj rabmoj pustoši pođignu modeme tvornice i saobraćaj; kako i nije bilo jake tehničke tradicije, bilo je prirodno da se taj razvitak osloni na strame licence i uzore, a takvi će se kontalti sa svjetskim dostignućima nužno održati i nadalje. Međutim, u tom se prenošenju zanemarivala potreba da se osposobimo za Galjnje usavršavanje i samostalniji napredak, što je pitanje „biti ili ne biti“ na svjetskom tržištu. TI tako su na jednoj strani ostajale industrije sa zastarjelom sfrukitumom, često s nestručnim vodsbvom, bez razvojnih lac boratorija, bez perspektiva: na drugoj strani kržljava naučma mladđunčad, zapuštena sveučilišta, rasipano mnoštvo novih instituta pod svakojakim adminisfrativnim ingerencijama. Kad se po našim tvomicama stala isticati važnost inženjera, oni su već imali drugostepeno značenje u naučnoj revoluciji našeg vremena; i kad su iz fih inženjersko-administrativnih horizonata dolazili imperativi našim naučmim institutima, već je goruća potreba bila postdiplomsko doškolovanje i snažam liv naučnog kadra u privredu. Umatoč uzajamnim upozorenjima i optužbama ništa se bitno nije mijenjalo. Privređa se punila inženierima od kojih su mnogi obnevidjeli u stereotipnim po gonima ili administrativnoj zavrzlami; fakulteti su se pretvarali u četvorogodišnje škole, s oskudnim isfraživačkim potencijalom. Ako se danas krivi naša nauka što je tako malo pomogla u izgradnji zemlje, često se zaboravlja kako je nedovoljno bila financirana: i onda, sama industrija nije u sebi raz
vila prijemne kapacitete za primjenu ·
nauke, - KU
Ovaj raskorak između znanosti i pri vređe, dominantni uzrok svih sadašnjih poremećaja, može se „premostiti, vrlo brzo, samo oko bude đosta dobre volje. Bude li se za prosvjetu i naučna istraživanja odvojio od nacionalnog dohotka toliki postotak kao u industrijskim imperijama, naša će sveučilišta za nekoliko godina moći dati sna» žam istraživački podmladak, a njihovi će instituti moći pokriti osnovne istra– živačke oblasti na kojima se gradi moderni svijet. Zacijelo, za to se vrijeme mora izmijeniti čitava stručna struktura privrede, podići čitav tehnološki stupanj, s razvojnim laboratorijama.“
Anketa o materijalnom položaju pisaca u Srbiji
UPRAVA Udruženja „književnika Srbije pokreće anketu o materijalnim
uslovima u kojima rade. članovi udru-”
ženja.
Piscima je postavljeno dvadeset jedno pitanje, među kojima su karakte ristična:
— Šta radite i koliko prosečno dnevno vremena posvetite redovnom, a koliko književnom radu?
— Živite li od svog Kmjiževnog rada?
—Na;jniži iznosi honorara? (po autorskom tabaku, po stihu, po jednoj predstavi vašeg pozorišnog komada).
— Najniži i najviši procenat? (ako je delo plaćeno po procentu prodajne cene knjige).
— Jeste li stipendirani (za poslednje tri godine) i koliki je bio iznos te stipendije?
*— Jeste li putovali u inostranstvo o trošku zajednice; kada ste putovali i koliko ste se zadržali na putu?
— Imate li stan, kakav je i koliki?
— Pišete li u njemu ili na nekom drugom mestu?
— Koliki broj članova porodice izdržavate svojim radom?
Uprava želi da na osnovu odgovora na ova pitanja stekne što vemiju predstavu o materijalnim uslovima u kojima žive i rađe srpski pisci, kako bi najakutnije slučajeve i probleme mogla da iznese pred odgovarajuće faktore našeg društva?
| Jubilej Viktora Novaka
5. PEBRUARA ove godine naš zaslužni istoričar dr Viktor Novak navršio je 75 godina života; ove godine navršava se i pedeset godina „njegovog plodnog naučnog rada.
U središtu interesovanja
j profesora Nastavak na 2. a&trani i