Књижевне новине
Y UN, POT api“ ir
aktuelnosti
IU DANA ee e n
Nastavak sa 1, strane
Novaka nalazila se dugo vremena naša srednjevekovna istorija i on je iz te oblasti dao čitav niz zanimljivih radova. Delujući u frenutku kada je nacionalistička pristrasnost+ ponovo dobijala pravo građanstva u našoj.istoriografiji i kada su radovi većeg broja, inače ozbi jnih, građamskih istoričara predstavljali u tom smislu korak unatrag, Novak je, nastavljajući tradiciju Račkog i Ruvarca, imao hrabrosti i naučničkog poštenja da smelo revidara pogrešne sudove svojih savremenika i da se uhvati u koštac sa njihovim zabludama. :
Učenik Ferda Šišića, obrazovan u najboljim paleografskim školama svets, Novak je veliku pažnju posvetio auten= tičnosti sredmjevekovnih povelja, opisu starih rukopisa i pružio masu dragocenih uputstava za rešavanje složenih paleografskih problema. U oblasti paleografije, diplomatike i ostalih pomoćnih istorijskih nauka, Viktor Novak je učinio više nego desetine drugih na= ših inače znača nih ispitivača jugoslovenskog srednjeg veka.
Ali, iako su srednjevekovne studije bile u središtu interesovanja Viktora Novaka, kroz dugi niz godina ovaj naučni radmik nalazio je vremena da se bavi i našom novijom istorijom, Najbolji poznavalac Štrosmajerove epohe u Hrvatskoi i istorije hrvatsko-srpskih odnosa u XIX i XX veku, on je iz te oblasti saopštio obilje novog materijala, koji je u potpunosti rasvetljavao neke nedovo'jno rasvetljene događaje. Proučavajući našu noviju istoriju on je neminovno došao i do ispitivanja sudbine i geneze jugoslovenske misli i do odnosa rimske kurije prema jugoslovenskim zemljama. Smatrajući da se nauka može staviti u službu dnevnih političkih potreba, a da pri tom ne izgubi ništa od svoje ozbiljnosti, Viktor Novak je objavio čitav niz studija, rasprava, kmjiga, brošura i prigodnih članaka o događajima koji su Srbe i Hrvate u prošlosti približavali i o po'Rretima koji su za sve Jugosloveme zajednički. U isti mah njegovo veliko poznavanje istorije katoličke crkve i naših odnosa sa papskom stolicom davali su njegovim političkim člancima svu naučnu ozbiljnost i potrebnu istorijsku dokumentaciju.
s. aovojim značajnim -istoričensiim radom dr Viktor Novak potisnuo je u dru gi plan jedan drugi vid svoje 'javne -delatnosti. U vreme između atova dr Novak je bio jedan od najzapaženijih muzičkih kritičar kod nas i njegove kritike, koje svakako zaslužuju ozbiljniju ocenu i o kojima će pozvaniji reći svoj sud, predstavlaju interesantan podatak o duhovnim strujanjima jedne bume epohe. (P.P-ć.)
e
Nesporazum oko spomenika Njegošu ı Vuku
NEDAVNO JB U „POLITICI“ objavio č.anak Zoran Markuš, koji već u . krupnom „podnaslovu doncsi ovakav zaključak: „Meštrovićev spomenik nespo,iv sa našim vremenom i njegovim plastičnim izrazom“. I dalje u teksiu: „Spomenik Njegošu i Vuku podignut danas mora biti odraz današnjeg vremena, moza ići u korak sa savrcmenim plastičnim izrazom ... sasvim u duhu sa univerzalnošću moderne umetnosti i ideološkim koncepcijama dru štva u kome živimo“. Treba li posle. ovoga postaviti pitanje koje i kakve su to „ideološke koncepcije“ našeg društva 'u odnosu na savremenu umetnost, a da pri tom ne vidimo prozirno plediranje za samo jedan od likovnih izraza koji i danas, isto kao i pre nekoliko decenija, okviru savremene umetnosti, Zar Meštrović nije savremeni umeinik i zar njegova skulptura nije jednmo od najvećih dostismuća savremenog likovnog izraza? . Markušev članak zasmiva se na više nesporazuma, Jedan od njih je potpuno teorijske prirode: da li Henri Mur isključuje Ivana Meštrovića, ako je Henri Mur simboličan odraz izvesnih pro=
mena koje su u naše vreme nastale u.
likovnoj umetnosti, nije li i Ivan Meštrović odraz našeg vremena isto tako sav”emenom modđernom skulpturom? Sa druge strane, nije li za umetnost 20tog veka karakterisličan i otpor koji ona već decenijama daje najistaknutijim shvatanjima u likovnoj umetnosti u celini?
Kad bi se prihvatile zamisli Zorana Mariuša, moglo bi se postaviti još jedno pitanje: kakva bi to bila, kako on to kaže, „poruka budućim generacijlama“ kađa bi spomenike Vuku i Njegošu vajai strani umetnici, čija bi dela bila otkupljena putem komikursa, što Markuš i predlaže — dakle ne samo ·umetnici, vorovatno man'e vredmosti od Mueštrovića, već i umetnici koji za Njegoša i Vuka nikada nisu ni čuli, pa je jasno da tu nema mesta za duboko proživljenu ji skremu inspiraciju.
Da ne govorimo o nepotrebno ba-
ravnopravno donosi rezultate u.
čemom novcu, upitajmo se još na kraju kako bi izgledao nesrećni Njegoš pod deformacijom ekstremnog savremenog | izraza — ža koji, nema sum-
nje, pledira autor članka koji je, eto, izazvao neprijatan povod za polemiku? S V. B.
e
4,055.000 primeraka biblioteke „Reč i misao“
KRAJEM DECEMBRA 1963. godine „Reč i misao“, poznata biblioteka izdavačkog preduzeća „Rad“, ispunila je svoj izdavački plan i u četiri kola štampala 100 remek-dela svetske i naše književnosti, Najnovije, četvrto kolo, zalključeno je izdavanjem dela E. Bronte „Orkanski visovi“ (pogovor D,. Puhala), L. N. Andrejeva „Priča o sedmorici obešemih“ (pogovor Lj. Mojsov), A. Žida „Uska vrata” (pogovor dr S. Vitanovića) i S. Markovića „Pevanje i mišlienje“ (pogovor M. Ramlkowvića).
Cifre koje govore o izdavačkim uspesma ove popularne biblioteke zaista su impozanine. Ukupan tiraž dosad
štammanih 100 kmjiga iznosi 4,055.000 primeraka. Biblioteka je obuhvatila
veliki broj najpoznatijih dela svetske književnosti, iz razmih perioda mnjeme istorije, od autora pripadmika radnih
naroda i pristalica naznih koncepcija
literature. Zastupljeni su, svi modovi književnosti, od romana do esejistike. Pojedina dela dostigla su izvamređam tiraž; Danmteov „Pakao“, na primer, štampan je u 60.000, Šekspirov „Ham“ let” u 75.000, Njegošev „Gorski vijenac” u 100.000 primeraka.
Kad se ima u vidu da je tehn?ika oprema ovih dragocenih knjiga veoma solidna, đa su dela propraćena pogovorima na potrebnom nivou i da je cena pojedinom primerku 150 dimara, sasvim je razumljivo što biblioteka „Reč i misao” može da posluži kao primer izdavača koji svoju kulturmu misiju upotpunjuje uspešnim ·poslovanjem. „U pripremi je plan za sledećih sto knjiga. Voleli bismo, međutim, da u okviru movih sto naslova, sem klasičnmiih dela, toliko potrebnih a điteško dostupnih najširoj publici, nađemo bat nekoliko novih, „dosad neštampanih, Mislimo, naime, da bi funkcija jednog ovako vrsnng izdavača bila „potpuno opravdana tek kađa bi se upustio u neznatan rizik i pokušao da plasira na tržište i afirmiše nekoliko novih imena, bar dva-tri „mlada pesnika, prozaika, esejista, (B. A. P,)
|
Geniji, gusari, intelektualci
GABRIHL, LAUB, češki humorista i satiričav, objavio je u prošlogodđišnjim brojevima praškog književnog časopisa „Plamem” seriju aforizama, od izojih ovde prenosimo neke za naše čitaoce.
Najveće iznenađenje: iza vrata s
natpisom „Službeno priznati genije” naći — genija. ek ayBR& Api ei igi BeiiCzı Najnepomirljiviji bramjioci mopstva
nisu bili trgovci robljem nego bprivile= govani robovi.
Tema za disertaciju: „Udeo fraze u pofunkcionerizovanju čoveka“.
„Druže Don Kihote, posle razmatranja vaše molbe dozvoljava vam se da jurišate na dve dotrajale vetremjače mesnog značaja...“
Gusari sleva, gusari zdesna.. A šta s običnim gusarima kojima je svejedno odakle je napad, a glavno odakle duva vetar?
„Sačekajte“, rekao je, „dok dobijem položaj, pa ću.svakom reći šta mislim!“ A onda nije više mislio ninašta sem na svoj Položaj.
Iks ima fako dabar odnos prema ljudima da među nmjih ubraja i svog šefa.
Toliko smo se dugo učili da aplaudinamo svemu da sad umemo đa ablaudiramo ne samo za nego i brofiD.
Budućnost je đoba kad ćemo znali sve o prošlosti. Dokle o njoj znamo samo deo istine — još smo u sadašnjosti. Ne ljutite se na intelektualce svako mora od nečeg da živi, Šta mogu kad ne umem ništa drugo nego da mislim.
e
Povratak Artura Milera pozorištu
POVRATAK Artura Milera bozorištu protekao je u znaku dvostrukog slavlja. Njegovom novom „dramom Posle pada „olpočelo je sa rađom novo repertoarsko pozorište u Linkolnovom centru u Njujorku; pozorišni kritičar „Njujork tajmsa“ ističe da ovaji srećam sticaj okolnosti može da obeleži prekretnicu u američkoj drami, pošto se to pozorište obavezalo da prikazuje samo značaine i ozbiline tekstove. „Kao svi pisci koji neizbežno pišu o onome što su osefili, osećali i nanučili, g. Miler proniče u svoj život i u ohe njemu bliske i drage i traži odgovore na ovoj zemlji“, ističe Hauard Taubman. _
„Šta je ljubav? Šta su njene granice? Postoji li neka razlika u ovim granicama ssrazmemo prirodi #ivoljenog? Da li iko, ma kako se mnogo trudio da spase one koje voli, čini išta više nego što oplakuje njihov gubitak i raduje se što je sam ostao živ? Alo je sam život ispunjen opasnošću, da li čovek treba da produži?”
Nakon tri časa osvrtamja i traženja novo Milerovo delo pruža čvrst, mada tih potvrdan odgovor na OVO poslednje pitanje.
O d pre desetak dana „Večemje novosti“ upražnjavaju jednu interesantnu novinu: „svakodnevno obaveštavaju čitaoce o kretanju „svog tiraža. Uvrh druge strane, iznad spiska
članova redakcijskog kolegijuma, „No-
vosti” sada u svakom broju saopštavaju u koliko je primeraka štampan pret> hodni broj. Tako je i javnost u prilici da redovno prati cifre koje su joj đo> sad prilično retko saopštavane i za koje se odnekud verovalo da predstavljaju poslovnu tajnu preduzeća.
Te cifre publiku ne moraju — ali mogu—interesovati. One su, samom svojom pojavom, znak samopouzdanja redakcije koja je rešila da ih objavljuje, jer se na to svakako ne bi odlučila da očekuje pad tiraža. Kolika je remitenđa, odmosno koliko se „Večernje novosti“ zaista prodaju, nije bitno. Štampanje se jamačno ne bi povećava– lo da je prođaja u opadanju ili stagnaciji. Kao pokazatelj „tiražnog Wuspona „Večernjih novosti“, te dnevne zifre, međutim, ne govore mnogo. One bi znatno više kazivale kađ bi i drugi listovi ma isti način objavliivali u koliko se primeraka štampaju. Tađa bi čovek poređenjem brojki i analizom sadržaja i njegove prezentacije na stranama raznih listova mogao da izvodi pouzdanije zaključke o tome šta sve (i u kojoj meri) utiče na tiraž. Ovako se može samo najuopštenije ocenjivati „sadržajmost“, „zanimljivost“, ili neki treći faktor napredovanja ili nazađovanja ovog ili onog lista.
„Novosti“ su, u svakom slučaju, sa svojim sađašnjim prosečnim tiražom od oko 250.000 primeraka, drugi jugoslovenski list — mosle „Politike“, koja je, sa prosečnim tiražom od oko 330.000 u 1963. godini, ubedljivo prva. „Borba“ je na saveznoj rang-listi freća, ako se kombinuju tiraži beogradskog izdanja, štampanog ćirilicom, i zagrebačkog izdanja, štampanog latinicom.*)
„Borba“, međutim, u svalkom pokušaju analize mora đa se tretira kao posebam slučaj, jer istovremeno učestvuje u
Ljubiša MANOJLOPFIC
ONAKO, UZGRED
STARI DOBRI VUK
ad se stari dobri Vuk Kamnadžić pre sto pedeset gođina onako hrom lomatao po našim Kkrševima, posebno je vodio računa o „pitanjima koja će biti aktuelma posle sto pedeset godina. O problemima proizvodnje kod Vuka Karadžića čitamo: „Ne treba kvocati nego jaja nositi.“ A o zalaganju na radnom mestu: „Neće Alija, neće Balija, ele odoše svinje u džamiju.“ Odmah zatim kod Vuka je rasvetljen i problem raspodele: „Nije kriv onaj koji je dva ovna izio već onaj koji mu je dao.“
„Mije žao na mali dio nego na krivi.“
O smutljivcima u privredi Vuk Karadžić beleži: .
„Nije svaki čo'ek koji gaće nosi.“
„Nije svako Ture za vezira.“
Izjasnio se narod srpski preko svog poslanika Vuka Karamdžića i o onima koji ne ljube društvenu kritiku:
„Ni crno ti je oko u glavi ne smiješ mu reći“.
TI o onima koji misle da u MKritici uvek neko drugi treba da zagrize!
„Nijemu djetetu ni majka ne može pomoći“.
POSLOVICE IMAJU I SVOJU „BUDUĆNOST“
ovoj — nazvasmo li je tako? —
Vukovoj godini, uzgred na joed-
nom konkretnom slučaju konstatujem da poslovice imaju i svoiu „Budućnost“,
Direktor „Budućnosti“, beogradskog preduzeća za izradu kožne galanterije, vredan poslovan čovek, u jednom irenutku pristao je na milionsku galantnost svoga kolektiva prema njemu kao
na marginama štampe 1
Kosta TIMOTIJEVIĆ
ima leba za sve
dve konkurencije: na području ćirilice sa „Politikom“, a na području latinice sa „Vjesnikom“ i „Oslobođenjem“ — ne računajući lokalne listove. Na beograđskom ona je verovatno tek četvrta — iza „Ekspresa“ — uzev u obzir da gro njenog izdanja ćirilicom odlazi u unutrašnjost, dok „Ekspres“ dobar deo svog tiraža od 116.874 primeraka (prosečna cifra za decembar 1963.) realizuje u samom Beogradu.
Za nas, naravno, nema značaja poređenje „Borbe” sa „Ekspresom“ Jer su njihovi tiraži u posrednoj a ne u direktnoj zavisnosti jedan od drugoBa — nego nam od koristi može biti poređenje „Ekspresa“ sa „Večernjim novostima“.
Objašnjenje trenutne razlike u tiražu (preko 2:1 u korist „Novosti“) nipoŠto se ne d& svesti na odnos kvaliteta dva lista. Pre svega, „Novosti“ svoju publiku neguju i zalivaju već deset godina, a „Ekspres“ tek četiri „meseca. Osim toga, sasvim je tačna Momstatacija u specijalnom jubilarmom izdamju „Politike“ da „naša štampa još po tiražima, nije dostigla mibo zasićemosti iđalje: „..mada izlazi u, 110.000 primeraka „Politika-Ekspres“ mije izazbala smanjenje tiraža drugih listova. „Ovo ubedljivo pokazuje da se pojavom, movog večernjeg lista kođ nas krug čitalačke publike znatno proširio.“
Tome vređi dođafi zanimljiv podatak da su se „Večernje movosti“ pre pojave „Ekspresa“ štampale u 170.000 primeraka — kao jedini beogradski večernji list — dok sađa zajednički firaž „Novosti“ i „Ekspresa“ premaša 350.000. Dakle, ukupan tiraž beograđske večernje štampe udvostručio se za ciglo četiri meseca. Pritom. tiraž „Novosti“ ne samo što njje mi pao ni stao nego sec povećao mnogo brže nego što je rastao dok su bile same ma tržištu.
Slično se dogodilo pre pet godina, kada je „Ilustrovama politika“ svojom pojavom trgla „Sport i svet“ iz letargije. Ali tiraž oba lista samo je: neko vreme brzo rastao. On damas \Hraste prilično sporo, jer se, izgleda, približava granici „zasićenosti“.
Ta dva slučaja, ipak, nisu istovetna. Zajedničko im je dizanje tiraža zahva=
direktoru. Pošto je slučaj dobio širi
publicitet i privukao pažnju imspektor- ·
ske javnosti, direktor „Budđućnosti“ je otprilike izjavio:
— Kad bi čovek znao gde će da padne, on bi seo.
Znači, drugovi skloni padu treba da sednu malo češće.
VRUĆE PAROLE
pština obezbeđuje obrazovanje...
Opština se stara za vaspitanje...
Opština osigurava osmove kulture... Opština će podizati škole (jer, kao što znamo, „deca vas mole“)...
To sve piše u mnogim opštinskim statutima. Ništa određeno, uz navođenje količine, nego onako uopšte.
Živela opština! Da ne ulazimo u to koliko i kako, neka živi opština onako
uopšte! MALO SIMBOLIKE(?)
ovinani Javljaju da su u beograd-
skom servisu „Standard“, „koji
vrši ravke štedmjaka, radni ljudi ovog kolektiva od novih rezervnih delova montirali pet novih štednjaka i zadržali ih za sebe. Pošto su nove delove tako „lugsitnili“, ovi radmi ljudi iz „Standarda“ drugim vadnim ljudima koji im svoje štednjake donesu na popraviku sada jednostavno ugrađuju stare delove,
priloge u ovom broju Miodrag Nagorni
Likovne izradio ,
l dizamju kvaliteta, a dizanje O iora zahvaljujući takmičenju. „Ilu.
strovana politika", i „Sport i svet“ ub
izo su, međutim, pošli različitim pute.
ostali dve vrste ilustrov,
Vodnika i sa različnim formulama orijentisali se na dve Vrste pu. blike, „Novosti“ i „Ekspres“ + mada baš ne liče kao jaje jajetu (razli. kuju se, između ostalog,.po formatu, po boji i po tome što „Ekspres” više pa, žnje poklanja malim carskim rezovima, premlaćivanju vrljikama i međunarod-. nim znamenitostima kao što su meksjč, ke seštreomonstrumi) -- U OSnOVi se drže iste formule, zaoštravajući time borbu za tržište i približavajući granicu „zasićenosti“. . a
Tržište, razume se, još ni izdaleka nije zasićeno -— ali ono nije ni nenasis to. Tačno je da se Jugoslavija nalazi na pretposlednjem mestu u Evropi po od. nosu ukupnog tiraža štampe prema broju stanovnika, no tome nije uzrok mali broj dnevnih listova. „U Sloveniji. ma primer, koja ima najbolii po cenat, „Ljudska pravica“ i „Slovenski poročevalec“ fuzionisali su se u „De. lo“ — pa fuzionisani tiraž zato nije pao, nego je nastavio da raste. Ako danas pojava novih listova ne škodi starima, znači samo da tržište može da apsorbu jeistarei nove— bar za sada i,valjda, još za neko vreme — ali ne u nedogled,
Alko se „Ekspres” i „Novosti” zajed, no prodaju u 350.000 primeraka, to ne mora da znači đa ih kupuje 350.000 hi. ljada ljudi, Zanimljivo bi bilo saznati koliko čitalaca kupuje istovremeno i „Ekspres” i „Novosti” — i koliko će ih nastaviti da to čine kad budu primetili koliko se fizionomije ta dva lista malo razlikuju. U daljoj borbi za ti. raž oba će lista (ili bar jedan od njih), pre ili posle morati da potraži nove, različite formule, kako bi pridobili nove čitaoce, a zadržali stare.
Ono za čime postoji potreba nije veći broj listova, nego bolja i razno” usnija štamDpa. ·
%) Tačan tiraž „Borbe” već odavno nije objavljen. On se, računajući oba izdanja, po svoj prilici kreće negde između 150.000 i 200.000 „primeraka, Odnos ćirilice i latinice uglavnom va«s rira između 2:1 i 3:2. ı|
AAA ZZZ 7Z/AAZA ZZ
Nije tako strašno, jer je upitanju stvarnmo"mnali-}opovluk.-Neprijatna simbolika je samo što se sve to događa u preduzeć(c)u koje se zove „Standard“,
Neprijatna simbolika nam se upotpunjava kad, odmah iza ove „standardne“ vesti, pročitamo ovako nešto:
„U „Blanu“ je povećana cena i više fakturisano robe nego što je nabavljeTO...“ Može li to sa malo manje elana?
U ČETIRI OKA
slavu patrijarhalnog građamskog
morala neki unucii danas pričaju
priče o dedovima frgovcima koji su svojim poslovnim prijateljima čitave gomile dukata davali na zajam u četiri oka. Ti prijatelji su, kako sa» znajemo, bili toliko pošteni da su posle taj dug za koji nije bilo nikakvog dokaza vraćali tačno u marijaš. Pričaju da se, dođuše ređe, događalo i drukčiji slučaj, pa čestiti poverioci — usled tuđeg nepoštenja — tužno odlazili na doboš.
Dobrodušnji trgovci koji su propa» dali na ovde navedem način imali sU, kao zakoniti nosioci jedne svojine, bilo da su do nje došli rađom ili pljačkom, i zakonsko pravo da s njom postupaju ovako ili onako. Imali su pravo i da je upropaste — u četiri oka. Mi se danas sve češće susrećemo sa jednim novim slojem dobrodušnih ljudi Koji, iako sami nisu vlasnici dobara, jer do njih nisu došli ni oranjem ni kopanjem, čak ni pljačkom, krupna dobra daju drugima opet u četiri oka.
Društvo je osetilo potrebu da se brani. Mostarci, ma primer, baš sada prave Pravilnik o raspodeli stanova u svojoj opštini. Glavni cilj: da se stanovi, podignuti znojem zajednice, ra” spodeljuju javno, pred očima cele zajednice, a ne više u četiri oka.
Dakle, prema Pravilniku, neki uticajni mostarski dilber moći će, uveče kad se vraća iz toplog amama, svojoj iKmini samo da kaže „selam“ u četiri oka. Neće moći, tako u četiri oka, da joj da i opštenarodni stan.
A Emina, kao u Šantićevoj pesmi, možda neće ni odgovoriti na goli „selam“. U međuvremenu do stana će doći čovek kome je stan mnogo potrebniji nego mini, neko ko je već zasnovao porodicu, ima decu, i tako dalje. Ukoliko sve ovo nije neki naš novi roman-– tizam, šta mislite drugovi iz Mostara i malo dalje od Mostara?
ONAKO UZGRED
— DRUŽE, vi ste moralno pali! — Imao sam i odakle. . „— Da, s lepe visine. Zato se valja i čulo tako lepo,
ENJIŽEVNE NOVINH