Књижевне новине

TB IIIK Mogućnosti poetskog romana

OD SVIH PUTEVA kojima se može ući u književnost, najkraći i najsigumiji je onaj koji je najteži: pisati u tišini i samoći, bez žurbe i uzbuđenja, daleko ođ nestrpljive užurbanosti književnog života, koji u svojoj ćudljivosti ponekad dozvoljava da se ime stekne i pre nego što je stvoreno delo, ali se teško navikava na pisce koji iz anmonimnosti izlaze prekonoć, odjednom, neoče= kivamo, kao neko ko iz duboke, tamne senke jednim korakom izlazi na sumce. Mlada književnica Olga Ostojić-Belča, čije ime do pojave romana Smrt godišmjeg doba nije značilo ništa više nego bilo koje „drugo ime u beskrajnom mnoštvu nepoznatih imena mlađih pisaca, ušla je u našu savremenu literaturu upravo tim teškim putem. Da nije bilo anonimnog konkursa za TOman zagrebačkog Telegrama, na kome je otkrivena, još uvek ne bismo imali pisca čiji je kratki roman, pored svega što je zasluženo doneo svome autoru, donekle uspeo da povrati pokolebanu veru u mogućnosti poetskog romana.

I u svetu i kođ nas postoji znatan broj Kritičara Moji dansšnjem poetskom romanu odriču svaku perspektivu i estetičku osnovu. Tirezveno, odmereno i neumoljivo, koristeći se argumentfacijom koju je često zaista teško osporiti, oni vode nemilosrdan' rat protiv te kompromisne i hibridne literarne tvorevine, optužujući je da je, zahvaljujući izvesnim specifičnnim osob'nama, postala bezbedno i pitomo pribežište svih onih koji bi, služeći se izveštačenim i celomudrenim stilom, što ga je Siril Kono!i nazvao mandarinskim dijalektom, svojstvenim većini artista i svim obmamnjivačima, „hteli da njihov jezik kazuie više nego što oni misle, više nego što oni osećaju“. Uvereni da se u svom nekađašnjem vidu poetski roman iživeo i da je prestao da zanima ozbiline stvaraoce, mnogi kKritičari bez teškoće dokazuju da pisci poetsk'h romana danas sve manje vode računa o subjektivnoj lirskoj viziji sveta, koja je svojevremeno, oscilirajući između realnosti i fantastike, poetskom romanu obezbeđivala draž čudesne poetičnosti, postignute prelama-

njem vrtogslavih emocija, lančanih re" akeiia. podsvesti i beskonačmih asocijativnih nizova “Kroz prizmu” napregnute, budne svesti. Mnoge vrline i mmoga preimućstva poetskog romana, koji je, po rečima Virdžinije Vulf, preuzeo „nešto zanosa od poezije, a mnogo običnosti od proze“, danas su zanemare ne ili okrenute naglavačke: poetski roman danas uistinu vrlo često nije lirski izraz ličnosti. koja saopštava neku subjekt'wnu istinu ljudskog bića, bilo da prati vijugave, izukrštane tokove svesti, bilo da registruie udare visokofrekventnog senzibiliteta. Pomeranjem težišta poeftskog romama od njegove prevashodno humane suštine ka spoliaŠnioj dekorativnosti gizdave pesničke forme, izneverene su i zloupotrebljene osnovne stvaralačke mogućnosti poetskog romana. Po mišljenju mnogih, on zato više i nije smeli, maštoviti izraz unufarnje ljudske stvarnosti, koja ne poznaje i ne priznaje granicu između sna i jave, već najčešće penušavi šadrvan brbljivosti i ačenja, pseudopoetske izveštačenosti, lažne patetike i neiskrenih zanosa, iskričavi vatromet više ili manje dopadljivo raspoređenih simbola, pesničkih slika i metafora, koje su postale same sebi cilj i koje svojim sjajem zasenjuju danas sve manje korišćenu mogućnost da poetski roman prikaže nestalnost đuha i neograničenu višestrukost čovekovog unutarnjeg života.

Nepoverenje jednog dela kritike prema u mnogo čemu dđegenerisanom savremenom izdanku poetskog romana prenelo se, snagom neodoljivih inercija, koje su u kritici gotovo neizbežne, i na ona dela kojima se ne bi moglo zameniti da se guše u ćorsokaku samodopadljive i sebične verbalističke uzbuđenosti i mamirističkog prenemaganja. U tim delima se bogato razuđeni unutarnji žovot lirskoga junaka uobličuje kao ozarena poetska projekcija subjektivnog, oko koga se, sticajem različitih objektivnih uslova i okolnosti, obrazuje magličasta opna budnoga sna, ispredena od maštanja, slutnji, ne-

mira i snohvatica, što čoveka mogu da.

spreče da jasno sagleda naivnu lepotu i nemilosrdnu jeđnostavnost realnoga sveta, 1 da ga prisile da u lirskim introspekcijama otkriva neočekivane sadržine i odgonetke života, skrivene u nepoznatim dubinama vlastitog subjektiviteta. U pravom, dobrom poetskom romanu, na koji se, s vremena na VTreme, i danas nailazi (Harfa trave 'Trumana Kepotea), i čiju su tradiciju učvrstila takva dela kao što su Nobembar Gistava Flobera, Izlet ma svetionik, i Talasi Virdžinije Vulf, Pastoralna simfonija i Tesna vrata Andre Žida, Tonio Kreger Tomasa Mana, wmetnika u mladosti Džemsa Džojsa, Žon, Santej Marsela Prusta i Dnevnik o Čarmojeviću Miloša Crnjanskog, ar-

KNJIŽEVNE NOVINE

Portret.

tistička besprekornost blistave poetske fraze samo je sredstvo da se na najadekvaftniji način izrazi memirma unutrašnja ustreptalost nespoznajne mmogostrukosti ljudskog bića, Poetsko u poetskom romanu nije, prema tome, samo u postupku kojim se iz mračnih bezdana izvlači i na svetlosti dana rastvara dragoceno jezgro u kome je sadržana protivrečnost humane situacije; nije ni samo u toj srčiki, punoj ži-= votodavnog, opojnog soka, već u sveukupnoj organizaciji i međusobnoj Uslov ljenosti, u plodnom prožimanju Spoljašnjih i unutrašnjih svojstava datoga dela, čija se skladmost narušava onda kada jedna od prirodnih osobina prevagne na račun druge. - · Kao da je bila svesna svih sačuvanih, neokrnjenih prednosti i nekih danas zloupotrebljenih nedostataka poetskog romana, Olga Ostojić-Belča je u romanu Smrt godišnjeg doba najviše pažnje posvetila održavanju te navnoteže, postižući za mlađog pisca-početnika zadivliuiuće vrednosti tonske ujedmačenosti. Postižući ravnomernu tem peraturu u svim delovima knjige, ispu– njene mimom lirskom „atmosferom prigušenih strasti, blage rezignacije i diskretih psihičkih nemira skromne, „pomalo infrovertirane devojke, koja se našla na pragu zrelosti, suočena sa umiramjem i gašenjem jednoga dela svoje mladosti, čiji mestanaic doživljava bez grča i patetike, kao prirodmu smrt godišnjeg doba. Za vreme jednog lemijieg boravka u kući detinjstva i uspomena, koja odiše prozračnom toplinom sumčamoga dana pumog opojnih mirisa, tihih šumova, taiamstvenih glasova i prilafnih nagoveštaja, ona se oprašta ođ detinistva i dočekuje prvu liubav, brepuštaiući joi se pitomom uzdiržžanošću nevinih devojaka u cvatu. Iz svakog kuta toga doma, naseljehnog vedrim i zdravim mlađim liudima, vrebaju pipci sećamia i na sva-– kome koraku moguć ie bezbrižan, primamliiv, naivan „doživliai prošlosti, detinistva koje se uvek vraća kad stvari dobiju neka čudna značenja i postanu spokoine, drage i duboke. Je-

dan bogat unutarnji život otvara se u tome trenutku kao šarema lJepeza i

va > etčieekea Aus Pi di ev

Divna, šašava mladost

KAD BI NEKO zatražio da jednom rečju kažem kakva je knjiga Glasam, za ljubav, novi roman Grozdane Olujić-Lešić, mislim da bih odgovorio: šarmanina. Pri tome bih potpuno bio svestan činjenice da ta reč nije nikako kvalitativna odredba kojom se sažeto izmažava sud o vrednosti ovoga romana, nego samo ukratko izraženo mišljenje o prirođi uživanja koje je susret sa junacima ove knjige doneo. Priznajem da mi za knjigu kao što je ova nije lako pouzdano reći da li je dobra ili rđava i naći prave razloge koji bi potkrepljivali jedno ili drugo mišljenje. Kad govori o knjizi koja mu se dopala kritičar i nehotice može da previdi ono što bi u delu koje mu se nije sviđelo video. Hoću đa kažem da se ponekad znamo susresti sa knjigama koje nam se sviđaju a za koje znamo da nisu dobre, koje nam se ne sviđaju, a za koje smo uvereni da su dobre, ali i sa takvima koje nam se ili dopadaju ili ne dopadaju, a za koje ne znamo koliko vrede.

U ovom slučaju zadržaćemo se iskličivo na kvalifikativnoj odredbi pošto ona (ne samo u ovom slučaju) o knjizi više govori.

Roman Glasam, za ljubav je knjiga šarmanina pre svega zato što je mladost sama po sebi šarmamnta, ali i zato što ta mladost živi u ovom romanu u svoj svojoj ljupkoj i neodgovornoj bezbrižnosti. Svet svojih junaka Grozdana Olujić-Lešić je jasno lokalizovala (jedna palanka na 'Tisi) i vremenski ga precizno odredila (kraj školske godine u sezoni tvista). Glavni jumak, Slobodan Galac, dete rastavljenih roditelja koje ima dva oca i dve majke, dve kuće i mnogo braće i sestara koji jedni drugima nisu braća i i sestre, sam priča svoju istoriju. Razapet između sveta svojih maštanja, svojih mladalačkih nestašluka i svog dečački prkosnog pubertetskog bunta i nametnu– tih okolnosti u koje ga je svet odraslih doveo, on u naivnoj i čistoj dečačkoj ljubavi otkriva jedino postojano životno uporište, jedino ono što se saglašava s njegovim željama. Slobodan Galac, dečak koji hilarijevski sanjari o Mont

OSTOJIĆ-BELČA

Olga Ostojić-Belča: „SMRT GODIŠNJEG DOBA“; „Otokar Keršovani“, Rijeka 1963.

OLGA

njegova lirska evokacija označava po-.

Wušaj da se vreme prevaziđe i da se zaustave časovi prisnih snafrenja, u

kojima su još jedino vidljivi poslednji.

tragovi „detinjstva, što svakim danom sve više bledi u sećanju, osipa se, gasi i mestaje.

Centralna ličnost u ovome romamu zato i nije niko drugi do samo vreme..

Njegov nečujni hod i surova neminovmost njegovog proticanja uznemiruju damare i mute svest devojke oko koje polagano sve postaje mirmo i očajno, kao na nekom fantastičnom pejzažu. Tu gotovo apsolutnu nadmoć vremena mlada književnica ostvarila je lakoćom rođenog pesnika. Tako se u romanu tu i tamo primeti da muka autoTa još uvek nije dovoljno vična ni si gurna, Smrt godišnjeg doba otkriva pisca iznazitog talenta sa veoma nazvijenim smislom za atmosferu, mijansu i boju, pisca sa jakim osećanjem za meditativno-lirsku temperaturu i ujednačene molske tonove, kojima je natopljena neusiljena, jednostavna i laka rečenica do juče sasvim nepozmate spisatelike. Vešto izbegavši iskušeniu da svojim prvim tekstom kaže sve, kome po pravilu ne odolevaju mlađi «žisci, Olga Ostojić-Belča je ispričala samo jednu priču, priču neposrednu, prisnu i sadržanju.

Više nego ijedan drugi Književni rod, poefski roman zbog svoje krhke i nežne građe podleže izvitoperavanju i vulgarizacijama na granici kiča i opsene. Ta okolnost svakako je mavela kritičare da prisustvo poetskog romana u nekoj književnosti shvate kao jedan od simptoma krize i dekadencije vomana. Zavarani. degenerisanim oblicima poetske proze, koju u formalističkom delirijumu literarnih obmanjivača mazjeda neizlečivi rak reči, ti kritičanri su podlegli opasnim generalvacijama i poetskom romanu u celini ospor:li svaku perspektivu. Na svoju nesreću, zaslepljeni pravednim gnevom, oni su izgubili iz vida da se iznenadno i neočekivano odnekud može pojaviti delo kao što je Smrt godišnjeg doba, koje je ohrabrujući nagoveštaj mogućne obnove poetskog romana.

Predrag PALAVESTRA.

vdba/eedAayećakyabkasiky 36, syyr ya ir AMARA NUYfry abe aayebopye opio diabikap"

Everestu i kontikijevski čezne za osirvima Južnog mora svoje dane provodi u znaku olići, jednom, otići! I on će otići na kraju, u potragu za Rašidom koju je otac uklonio od njega, u potragu za ljubavlju. Njega u građu u kojem ima dve kuće ali ni jedna nije njegova, u palanci u kojoj i „muve prenose vesti“, veruje on, ništa ne zadržava „Svi su me lako puštali od sebe da mi je bilo jasno da ne vredim mnogo... Nisam mogao i nisam želeo da budem kao svi drugi, kao ti mravi u frci za novcem, sendvičima ili bleštavim karoserijama automobila... Ploviću monima. Prodavaću novine. Biću šofer. Biću bilo šta. Imam dva metra i šesnaest godina. Valjda sam bar za nešto upotrebljiv, sunce žarko!“ Ovih mekoliko rečenica, otrgnutih sa naznih mesta iz ove knjige, mogu donekle đa ilustruju kakav je dečak Slobodan Galac i zašto je takav. Ali mnogo više od objašnjenja zašto je on takav vredi piščevo psihološki uverljivo slikanje jednog mlađog sanjara koji svoj bunt i svoje mladđalačko „gađenje i nezadovoljstvo svetom koji ne odgovara predstavi njegove mašte izražava neposlušnošću, nestašlukom i pomalo naivnom ravnodušnošću. Svaka prava priča o mladosti mora da ima jedno jasno i dosledno sproOvoOdeno obeležje koje je znak svake prave mladosti: sve ono što je u njoj nestašluk, mlađalački prkos, sanjalačko prepuštanje maštanju mora se transponovati sa izrazitom ozbiljnošću, sve ono što stariji smatraju za ozbiljno, neophodno i neizbežno valja posmatrafi onako kako se doživljava u mladosti ozbiljno i neodgovorno. Ovo je, možda, malo pomereno gledanje koje isključuje svaki ozbiljan pristup mladosti. Ali to je ozbiljno mladalačko gledanje i mlađost se samo tako, ukoliko hoćemo da je vidimo u njenoj auteniičnosti, mora posmatrati. To je doba za koje se obično kaže „mladost ludost“. U ovom slučaju, tako je posmatra Grozdana Olujić-=Lešić, bolje je reći „divna, šašava mladost“, Jer,

o bet Tako već ođavno

I sav promašeni život za, tobom Ozarem, tek kasnim istinama jesemi.

Opet

Vraća se opet vetar verolommi laki Pred, izlazak. zrelog užasmutog meseca Na vidiku, boje (boje pepela).

Budi se bašta

Nisi znao da mirno čitaš knjigu,

Otvorena na kolenima arktičkoga džina Nedovršen, ošuamućem, zamajam lepezom, nade Što se podiže s dma mekog

(Nesnosmnmog) bezmerja,

Bezmirja.

Vraćaju se

Bude se večeri poznog leta

(Poznog leta)

Iz Lenjingrađa i Venecije (Lenjingrada i Venecije)

Dušan

Prhne sivi plamen krila ili sećamja I gasne preko plahog nemirnog čelika Neve

I varljipog zlata Sav Marka.

MATIĆ

Belih moći za tebe nema

Samo njihov daleki prah đugo ti po Yukama (S večeri) treperi.

p0Sit PIJI!

Iste a druge

Bez težine Druge a iste

Š ta su htele te reči bez težime Bez tišine

Na pragu gde niko nikog više ne čeka.

Šta su mogle te reči bez tišine

Na pragu gde svako svakog ne prestaje da čeka.

e beže li više zar me udar zvona? Ne objavljuju li zar ČAS?

Ne poznaju li zar govor izvoTa Krila korenja kamenja?

Ne brojte časove dame godine. (Broji ih ko nema satrvemu utrobu mi zapete opruge Obezgla»ljenog živboodranog krika.)

Isti je čas isti je dam

U fami mesa.

i jedan sneg ne može da ih skrije Ni jedna smrt me može da ih, svije

Tvoju nmedovršemost mit Okrznutu krv jasnoće (nit Nemogući život koji jeste).

is} tu da sričeš lepe pesme Da krojiš kapu za okosnicu meku

Vće potonje (potomule) legende.

Neočekivan nespretam, kao istina Da bamneš pisak lokomotive kroz noć Da razgrneš (zamku li talas 1i?) samo stisak ruke i zbogom talasa

Talasu.

istina, u ovom romanu ima jedna reč koja se češće nego mnoge druge javylja u najrazličitijim kontekstima. To je reč „šašav“. I upravo ta reč, u smislu koji je mnogo bliži značenju reči „neodgovoran“ dili „bezbrižan“ nego „lud“, može da označi jednu jasnu osobinu ovoga dela. „Moja majka tvrdi da je i ona, jednom ranije, želela da ode, ali da nije otišla, jer svi mi sa 16 godina želimo tako nešto, pa posle zaboravimo i ne odemo. Ja ću otići. Dovoljno sam lud za to.“ Grozdana Olujić-Lešić svoje mlade jumake, glavne ličnosti ove knjige, Slobođana, Rašiđu i komjaču Gretu, upravo tako posmatra: kao dovoljno šašave da učine ono za čim čeznu i o čemu sanjare, Ako bih otkrivao pravo jezgro šarma ove knjige našao bih ga u toj piščevoj sklonosti da svoje ličnosti posmatra iz jedne malo pomerene perspektive, iz perspektive u kojoj nam se sve sanjalačke prirode pokazuju kso „šašave“.

Ja mogu da shvatim razloge iz kojih je Grozdana Olujić-Lešić, pomalo shematizovano, od Slobodana Galca učinila đete bez oca i majke pored dva oca i dve majke, dečaka koji u šesnaestoj godini misli „da bi bilo bolje ka~

· da bismo se rađali „bez roditelja“, za-

što je od njegovog očuha direktora načinila čoveka kakvi su sv? očusi i svi direktori i od njegove maćehe ženu ko ja odgovara đečjoj predstavi o maćehama. Ona je htela da napiše mođernu bajku o mladosti i koristila se mnogim elementima svojstvenim svim bajkama. Ona je svet posmatrala očima svog šesnaestogodišnjeg junaka i čitalac je nađ da joj mnogo šta progleda kroz prste, što bi joj u nekom drugom slučaju zamerio. Situacija ıı koju je dovela svoga junaka ne može se drugčije protumačiti nego kao pokušai pedagoškog i psihološkog | obiašnienia njegovih · neodgovornih | mladđalačkih sklonosti, a njeni naivni, sasvim uz-

GROZDANA sa tyvyaj OLUJIĆ-LEŠIĆ

Grozdana Olujić-Lešić: „GLASAM ZA LJUBAV“; „Otokar Keršovani“, Rijeka 1963.

-edni društveno-salirični akcenti koji se s vremena na vreme pojave (oćuh-direktor, njegova slavna prošlost i njegov automobil; otac profesor, njegova mala plata, frižider koga nema i u koga ne bi imao šta da stavi) kao pokušaj blage društvene kritike. „li sve to se prima, u kontekstu u kojem je dato, kao nešto što se ne smatra nepotrebnim samo zato što je već tu, kao nešto bez čega bi se moglo. Slobođan Galac, njegov unutrašnji svet i on u odnosu prema svetu koji ga okružuje — to je ono što ovom delu daje njegov šarm.

Pisan sintetizovanim oblikom uličnog jezika kojim omladđina damas govori, koji ume da zazvuči oporo kao što sentimentalna mladost koja se stidi svoje sentimentalnosti ume da bude gruba prema onima koje voli, ovaj roman je nepretenciozna, ljupka priča o jednom delu života za kojim se uvek čezne zbog njegovih „nenadokmadivih čari i njegove neponovljivosti.,

Ovaj roman mogao je napisati dečak od šesnaest godina. A pisac konačno da i taj utisak kažem — pisac se možda u njemu samo igrao: sa sobom, literaturom, mladošću, svojim junacima i čitaocem — i sve njih uploo u svoju igru.

Dušan PUVAČIĆ