Књижевне новине

—

MC E, OT Aa aaa

a. EP

PROBLEM umetničkog obraza stvarnosti nije nov i jednako je i dalje izuzetno složen. Nije mesto da raspravljam o njemu, niti da pokušavam s raščišćavanjem već dovoljne sume mesporazuma moko mjega, li je potrebno (ne toliko zbog samog Kosiera koliko zbog drugih pisaca koji se spremaju da stvaralački priđu stvarnosti) — da skrenem pažnju na jedno mogućno a Oobavezno besplodno skretanje... Reč je (na planu imjiževnosti) o veoma mprimamljivom izboru weportaže kao instrumenta za prodor do suština stvarmosti, do olkrivanja “tajni stvarnokgti. Reportaža je specifičan oblik pojimanja stvamnosti skicom. I upravo zato ona donekle izlazi iz oblasti Mkmjiževmosti, jer, sa svoje strane, književnost predstavlja misaonu organizaciju viđenog, doživljenog, primljenog, celovitu viziju čoveka ao konkretizovane jedinstvenosti. Reportaža u majboljem slučaju daje pažnje vredne podatke; Wknjiževmost, na osnovu podataka, daje umetničku spoznaju. Od dobre reportaže, preradom i doradom, može ispasti uspešan romam; od dobrog romana nikad nikakva reportaža, niti se to radi. Ali mogućno je nešto drugo: pisati roman, a napisati reportažu. Tada je mužno reći piscu da je promašio, da je reporterskim sredstvima . (namenjenim površinskoj obradi) uzalud napao dubine pojava i bića, da je zalutao negde ma pola puta od tvoračkog impulsa do spoznaje.

Berislav Kosier je mapisao reportažu, a hteo je da napiše roman. Slabosti koje su otuda proistekle — mnoge su. Pripovedač nema stava (ne da se odrediti da li je ironičan ili humorističan, distanciran ili uživljem, kritičan ili samo dokono raspričan), a taj stav je i te kako potreban da bi dao određenu vrednost ljudskoj težini onoga što se poručuje. Motiv je u krajnjoj konsekvenciji komičan, a obrađen je patetično-sentimentalno: četiri prostitutke, kao četiri jahača Apokalipse, dolaze u gradić T. da stave na kušnju etičkohumana shvatanja njegovih stanovnika; jedna od njih, ona mnsjužasnija, majtajanstvenija, tu je da sve — i ekomomiku i nadgradnju — dovedđe u sumnju, da bokoleba gradske partijskoopštinske funkcionete i da najvredmijeg, najsavesnijep i najispravnijeg od njih — druga Šimuns Koprivicu sasvim. svede s uma. Ličmosti su više nego papirnate, pekako.bezvazdušne. O Ruži Gradnikovoj znam“ samo toda: +ridesek-jednu godinu, četiri meseca i pet dana (danas,

amoj: ma prime?, .

|| REPORTAŽA UMESTO | ROMANA.”

Rijeka, 1963.

sigurno, meki dam više), da je prostitutka, da pokušava da bude radmica, da. 'ima jake moge, ogromne grudi, zmijsku glavu, zejtinjave oči i vanbrač-

mnao,dete, da je lenja i flegmatičma. Pi-

sac nju, đoduše, pušta da se kreće, da razgovara s ljudima, da, čak, pokreće neke. odlučujuće alccije, ali svi ti pokušaji složene slojevite gradnje jednog karaktera ne dovode ni do kakvog re zultata. Pisac ne poseduje imaginstivnu predstavu svoje junakinje, on je odsutan iz njenog sveta. Taj integralno odlučujući nedostatak (neoflklonjiv) biva, međutim, nađoknađivam mmogim neprirodnim preterivanjima, beletristič-

kim štimovanjem. raspoloženja jumaka,'

naturalističkim „sočnostima“ i neobaveznim. poigravanjem sa smislom, biva, jednom rečju, nadoknađivanm —/ spisateljskom meveštinom. Evo opisa Šimunovog prilaska prostitufkama: „Šimum se zaustavio, kad je skoro naleteo ma njihovu grupu. Pokušavao je stalno da im vidi lice, da raspozna: na koga one

liče, kome su rod, od kakvog su blata"

napravljene? Ne, utvrdio je Šimun, to je nemoguće: one uopšte i nemaju lice! Imaju okrugle lopte. I na tim loptama stoje krvavo-crvene, razmazame rane. iz tih rana dolaze reči“. Ovom prilikom valja imati na umu da je Šimun popio samo (dve čaše piva, da je komumnist_masovik, da je preterano čedam, i da zaista me zna šta je to madrealizam: košmar koji mu se mota po glavi nije njegov već piščev.

Nejak zahvat, povešna obrada i nedovoljna misaomo-emocionalna angažovanost pri radu — uslovili su pojavu duhovito i tačno nazvanu: laliroviom. Lakirovika ovde nije stav, već posledica nemanja stava, posledica memoći pred složenošću i bogatstvom života. U gradiću T. svi su dobri, radđini, brižni jedni za druge. Sve ide mormalno, čak super-perspektivmo: i gajenje pamuka i njega fabrička obrada i sprovođenje u delo ovih projekata osvajanja proizvodnje. Odbornici rade kao sat, komunisti su preciozno ma svom muesfu, milicija je „vaspitana“ bobijevski. Nikoga glava ne boli, nekome srce ne izlazi iz ležišta. Opšta bezbriga, toliko opšta i toliko bezbriga da kolektivnim bolom i nemirom. postaje, eto, ljubavni mesporazum jednog nespretnjakovića, Piscu je tu jedino ostalo da umapred (po slobodnom izboru) zamisli ili dirljivu bračnu sreću ili gamufljivu unesreće-

nost i.da nas, po receptu Sare Montiel,

konačno, pažljivo dovede kraju · malograđanskog tugovanja mad. „jadnom sudbinom zaljubljemih“.

——-cunzap i alaazno = Pred neizvesnošću živola

Janoš Herceg: „NEBO I ZEMLJA“; „Nolit“, Beograd, 1963.

ČOVEK JE ONO što jeste, ono što mora da bude i ne može ni u Jjedmom trenutku da izneveri svoju pravu Dprirođu. Tako bi, možda malo uprošćena, mogla da se formuliše osnovna teza Ovog romama Janoša Hercega. „Jedam cirkuski artisbk ostavlja cirkus i DOvlači se u miran život, Miran život njemu donosi nemire i on jedne noći dolazi ponovo u arenu. Život se nastavlja tamo gde je prekinut i tek tada Josip saznaje da za njega nema druge obale, da čovek ne može da se menja i da se prilagođava, ma šta i ma gde bio. Uz to jedna od Jepota života, po Hercegu, nalazi se u neizvesnosti.

Na temu o cirkuskom životu napjisano je do sada bezbroj romana, snimlje-

na masa filmova, a sladunjave repor-

taže o dirljivim cirkuskim. istorijama preplavile su i preplavljuju svet. Govoreći o cirkuskom životu Herceg je, dakle, došao u situaciju da klizi ivicom melodrame i banalnosti i da srećno izbegne sve zamke, koje su ga u izla-

. gamju istorije jednog klovna, sretale

na svakom koraku njegovog puta. On je napisao jedan kratak, izrazito napet roman akcije u kome, istina, ima nekoliko ne mnogo ubedljivih situacija i obrta koje bi trebalo rečito da pokažu da opsene svakidašnieg života nisu ništa manje laži od onih kojima se zabavljaju gledaoci posmatrajući program u cirkuskoj areni.

Svaki od učesnika romana na svoj način bije izgublienu bitku. Na Kaju živoila, ili kada se njemu učini da je došao kraj, Josip uviđa uzaludnost na-– pora, shvata da njegova umetnost ne može da bude nadoknada za izgubljenu mladost, kao što tu naknađu ne može da pruži ni prividno spokojstvo malograđanskog života, idila sa seoskom fRyičmaricom i borba protiv bpredrasuda u seiu. To mutno osećanje nosi u sebi i Bronislav koji hoće da preporodi i izmeni svet, da pomeri svoje zaostalo mesto za nekoliko decenija unapred. Njegova upornost upravo govori o toj nesigurnosti. Te iste uzaludmosti svestan je i sveštenik kome svakodnevno

odlazi pastva i koji više nema snage

da je preinjama o paklu i strašnom sudu dalje zadrži uza se.

Hercegov primer može rečito da govori o tome da jedma u osnovi konvencionalnma misao može da bude i zanimljiva ako se vešto i imteligemino interpretira. Sve ove varijacije o uzaludmosti i besmislenosti poznate su već odavno, kao što ni ideja, da nije samo cirlkus jedam vid života nego i život jedam vid cirkusa ne predstavlja ništa osobito movo. Novi je život koji Herceg uliva tim svojim idejama. U ovom

romanu ličnosti misu marionmete, iSključivo mosioci određenih „gledišta,

iako zastupaju određena gledišta. Njihov pogled na svet je nerazdvojni deo njihove ličnosti, proizlazi iz njihove psihologije i nije nakalemljen sasvim proizvoljno. Ideje mastaju logikom sltuacije, a nisu situacije rezultat određenih piščevih imtencija, ne nastaju zbog toga da bi se dokazale neke igstine, nego njihov prirodan razvoj dokazuje ispravnost teza do kojih je plscu stalo.

Kao celina roman ostavlja bpozitivam utisak. Pa ipak, njemu bi mogle da se stave i izvesne, ne naročito OZ-

. biljne, gzamexnke. Najpre, rivalstvo izme-

đu starog i mladog klovna deluje prilično šablonski i namešteno. To bi isto moglo da se kaže i za neke konvencionalne cirkuske ljubavi, Gluvonema sluškinja dMcoja na Kraju progovori i pokaže da nuikeda nije bila nema. deluje pomalo operetski i ne svedoči o nekoj veštini i inventivnosti Janoša Hercega u rešavanju situacija koje zahtevaju veću opreznost i oštroumnost. Hercegov roman preveo je Ivan Ivanji. Ne ulazeći u to koliko je Ivanji uspeo da sačuva osobine originala, pošto takav razgovor ne možemo povesti, ostajemo uvereni da prevod izgleda dobro na srpskohrvatskom jeziku, da se čita lako i bez napora i da ranogo doprinosi da knjiga Janoša Hercega, za nas jednog od najzanimljivijih pisaca koji u našoj sređini pišu mađarskim jezikom, bude mnogom či-

taocu prisna i draga. Predrag PROTIĆ

Berislav Kosier: „SLUČAJ DRUGA ŠIMUNA“; „Otokar Keršovani“,

BERISLAV KOSIER,

· Dešava se, zaista, da nekoga smute, pometu i do kraja zbume i rezbiju neke ženske usne „mlitave, hladne, jezik jedva mla, sluzav, malo slan“, neko žensko telo mladih bedara i rasko00 belog i oblog stomaka, ali se, još če. će, dešava i to da (po rečima opštinskog predsednika druga Peniše, kome je pripovedač, posle svega, odneo svoju skasiku) — plod rđavo iskorišćene bismislice bude obično — sitnica,

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ ta ie ite igi note? i ly ty ya tata ty aVN

Miroslav S. M4ĐER

hemoi Mi UMNIOGHi, (Op

I javio se dam kakva ljubav magle iz pustih kostiju izletile sbe Yuke bio je u moći zabačem, san

i bilo je jutro i bilo je inje i bile su muke. y

Sada mogu da te moćim, ili danim, očajam kožom, i golim, čelom, YTiječi Što žive da sve usame kako da usanim.

Zar misu ceste druge misli beskončamo dvorište vremena.

Znam, ipak samo one, koji su me stisli težinom, obmane, težinom, bremena.

Zato šutke izlazim, iz te kuće

zato bolestan mašam, se ža život

u tome što te živi umiruće

divma je mesmrt i diomo je uskrsnuće.

I javio se dam vjerujem, u, wvjetaY pogledaj me zar to mije lijepi cr za koga da se zamesem i napijem, kome da budem čovjek i |D.

Javio se meki, meki takav Neli

bilo mu je ime, bila mu. je svijetlost

možda žadmji ovovjeki prvi davmi . daleki

zato zamišljen uzalud.

ea POPODNE , K ad izađem iz svega i iz vremena iz starih stamja, skliznem, sa žibog kolosjeka pažljip sam, svojoj duši, svome stamu tijelu i omda vidim, kako je sve u, redu wu, ODO, ftremutku, u ovoj podmevnmoj starosti u blagom oraču vođenih, misli onda vidim, sve megdje staje, sve prestaje, sve se dovršava, čovjek šuti zagrlio bih mekogqa i htio živjeti.

Tu si čovječe, zar ti nije dobro zar si sam, kao svršetak jedmog lista.

Prolaziš?

"slikarstvo

Kroz

beogradske galerije

FRANCINA DOLENEC I STIPE SIKIRICA (Galerija Doma JNA)

VEĆ NA PRVI POGLED može 56 ustanoviti da je akademski slikar Prancina Dolenec izdanik Hlebina. Na ovo nas upućuje koliho wuh poezije koji provejava ikroz njegove slike toliko i tehnika (ulje ma staklu) već tradicionalni postupak slikara iz OVOg mesta. Međutim, jako je Hlebine bilo njegovo prvo izvorište, onaj činilac

'Roji je poput maternjeg jezika Oo-

stavio traga na njegovom likovnom izražavanju, Dolenec je iumnogcme uspeo da progovori ličnim jezikom, da otelotvori jedan spontani svet pun fantastično-sanjarskih zračenja. Ove figurativne vizije, koje diskretno nestaju u prostorima mepoznatih svetova, kao da poznaju, ili, tačnije rečeno, meće da znaju za ovaj naš bučan, mehanjizovam i urbanizovan život,

Da ne bi pao u literarnu deskripciju — što nije redak slučaj kad su u pitamju preokupacije ovakve vrste — Dolenec je svoje pojimanje Sveta tramsponovao prvemstveno plastičnim sredstvima. Njegov svaki objekt je ubedljivo iscrtan, protumačen mpasštelnim har-

monijama čija se čulnost proteže i ma taktime vrednosti u delikalno izalkanim | apstraktmim | „površinama

čije strukture podrhavaju poput izmaglice bogateći, na taj način, i formalno i ekspresivno područje slike.

Drugi izlagač iz Zagreba je vajar Stipe Sikirica. Osmovna koncepcije po kojoj je izgrađena njegova skulptura svodi se na sažimanje forme u jednu Rkompakinu, voluminoznu gelinu, To je uglavnom jednostavna skulptura, sasvim znalački modelovana, u kojoj 6u se udružile kohezija plastične mase i čista, menametljiva stilizacija. Ako ovome dodamo ji vrlo dobro razvijeno osećanje za proporcije i njihov fini ritam, dakle za jedno suvereno vladanje skulptorskim korelatima, omda možemo reći da je Sikirica, u ovom više klasičnom nego savremenom shvatanju

monumentalne skulpture, postigao značajne rezultate. Dominacija ovakvih atri buta ogleđa ee u eksponatima „Svirač, „Mladi konj“ i „Alkar“.

KARLOS HIDALGO '·

(Ulusova galerija na, Terazijama.) |

}

KAO GLAVNA TEMA, kao motiy koji pokreće emociju slikara južnoame. ričkog porekla Karlosa Hidalga i dovodi je do akivne ustreptalosti, do nje. nog materijalnog oplođavanja oformljenog u vidu slike, uzet je čovek, On je sagledan neposredno kao Socijalno-egzistentno biće, biće koje još uvek me mimoilaze glad, beda, bolest i dile. me što ga prate od iskona. Taj uni. verzalni karakter megovog humanistič. kog pledoajea (koji se ogleda u okrenutosti čoveku, njegovim suštinama i nespokojstvima, večnoj drami života) mogli bismo nazvati figuracijom mo. dernog ekspresionzma u kojem zaista tradicija sudeluje, ali slobodna kompozicija, pastuozna faktura i sažeti potencijal arabeske predstavljaju savremeni umetnički postupak koji še funkcionalno prožima sa podtekstom OVO slikar stva. Hidalgo svoje egzistencijalne zadatke ne rešava deklarativnim, racionalno-diskurzivnim metodom već poe{sko-refleksivnim likovmim strukturama.

Ako se, pak, ima utisak da ova platna u znatnoj meri akcentuju neka {iraumatična stanja pozicije čoveka u svetu, ako ih autor boji nespokojstvom, melanholijom i tmurnim tonovima pesimizma,«onda to nije stav čoveka koji od toga pravi doktrinu i filozofski sistem beznađa, već suprotnost tome — indirektan zahtev za poštovanje čoveka i ljudsku solidarnost, za pravo na istinu, na radost, na život. U tom wuhu neka platna Karlosa Hidalga dižu se na Dijedestal herojske iragike.

Pored ovog likovno-tematskog opusa on je izložio mrtve prirode i pejzaže; prve su semzibilne celine prožete eteričnim, lipskim štimungom a pejzaži su u znaku vespekia prema (Sezanu.

Moglo bi se povodom ove izložbe govoriti o heterogenosti. Ta heterogenost ima svoju olakšicu u činjenici da je samo stilskog karaktera, dok se u tematskom pogleđu sve saobražava jednoj atmosferi i jednom osećanju, analiziranom u različitim. temperaturama, Te stilske oscilacije, i, ponekad, oscilacije u slikarskom postupku, zanatu, nisu nešto što će ovom slikaru predstav-

ljati problem. Vladimir ROZIĆ

EKSPONATI STIPE SIKMKIRICE

Neprevladani shematizam

Dragan; Božić: „PREKOSUTRA“; „Otokar Keršovani“, Rijeka, 1963.

NISU MI DRAGI uvodi, osobito kad kratko i jasno treba izreći mišljemje. Ipak: između pisca i svijeta umetnufo je djelo kroz koje pisac istražuje SvOj smisao u svijetu, smisao svojih junaka zapravo, i smisao svijeta u njima, tj. u sebi. Alko se mimoiđe ovaj osnovni zahtjev da bi djelo bilo ono što je od pamtivijeka, onda se dogodi ono što se dogodilg Draganu Božiću u njegovu nedavno objavljenom romanu PreMosutra. Uvjeren sam da bi inozemni čitalac problem ovoga romana bolje shvatio iz jedne dobro dokumeniirane i

pismeno mapisane reportaže, Dokumentarnost umjetničkog djela „sasvim

je drugačije naravi od one kojom se služi novinar. Božić ovu čimjenicu teško da poima. A da Prekosutra ispunjjava osnovme uvjete pismenosti, to je izvam svake sumnje. Ta pismenost je ujedno i najvidniji kvalitet ovoga TOmana, barem u onom strogo zanalskom smislu: brzo se i lako čita, Je li ta lakoća i jednostavnost plod pijesnifOovVe zrelosti ili je pak rezultat neinsistiranja na problemu — drugo je Pitanje. Božić konfronita politiku i politiku _a ne čovjeka i čovjeka, Mnogi ideološki problemi, osobito iz nedavne naše Drošlosti, koji su wirovina za PrekosutTa, svima su nama vrlo dobro poznati. Samo nam je, kao i uvijek uostalom. teško pojmljiv čovjek nosilac tih idoeologija, jedne ili druge.

Na omladinskoj pruzi Samac +Sarajevo srelo se sasvim slučajno dvoje mladih. On budući inženjer, ona nešto između balerine i studentice ar-

hitekture. On žrtva fašističkog terora, ona, kako we poslije ustanovilo, kći poginulog ustaše. Zavoljeli se i vratili u Zagreh. Ali to porijeklo Milan nikako ne. može mimoići. |I na MKraju, om ·ostaje u građu, a on kao mladi stručnjak odlazi na izgradnju Jablanice. I kraj.

Problem, barem izvana, u fabuli, postavljen je vrlo dobro. Moglo se čudo učiniti, makar pokušati da se nešto učini. Ali piscu, čini mi se, nije bilo do toga. On je već zauzeo svoj stav: prošlost se ne može zaboraviti.

Nema obrasca po kojemu se može stvoriti lice u romanu, niti ima ideje koje sa može učiniti živim, Dbjesnički egzistentnim u djelu, ako se ne imsistira na problemu, na angažiranju lica u vlastitoj sudbini. Naglašavam: viastitoj. Božić ovo mimoilazi i, kako vidjesmo, upriliči upravo ono što ni izdaleka nije želio. Njegov Milan je samo deklarativno čovjek od problema, od sudbine. Mi to uvažavamo isfo onako kao da smo Prekosutra prepričano pročitali na tri novinska stupca. Jer nema nijednog jedinog piščevog mokušaja kojim bi makar i djelimično postupio s junakom onako kako to ozbilino ujetničko dielo zahtijeva. Slučai Milana i Djevojke nije izum Dragana Božića nego produkt jednog povjesnog perioda: Božićev zadatak je bio da u tom periodu određi čovjeka. On to nije učinio, ispričao nam je omo što

'smo i bez njega znali i zbog čega se

ne isplati pisati romane.

Priznajem da je nezgodno na Oova-

kav način suditi o djelu. Kad bi nam prostor dopustio trebalo bi “svaku tvrdnju temeljnije potkrijepiti, preispitati makar glavne junakove postupke i kretnie. Druga je stvar što su te kretnje pužje naravi. Još je možda nezgodnije što je Božić relativno mlad pisac i što nije bez talenta. Ima nekoliko pasusa Koji to nedvosmisleno svjedoče. Samo fi pasusi, detalji zaDravo, ostaju neiskorišteni; pisac ih po svaku cijenu želi podvrgnuti svrsi kojoj teško da mogu poslužiti (dio kad Milan i Djevojka lome kamen i kad, nakon jedne granice, pisac kaže: „Kamen je jauknuo bolno kao da ga je neko posjekao. „Posjekao sabljom ili kopljem“; scena u kojoj djeca crtaju atomsku bombu; prizor borbe muhe i pauka koju Milan posmatra). e Međutim, nije uvijek tako i sva sreca Što nije, jer bismo morali o ovoj knjizi govoriti još strože. Bilo bi pogrešno zanijekati Božiću svaku mogučnost da se možda jednog dana nađe zbiljski suočen s pjesničkim problemom. U ovu nas nadu ulkrijepliuje ono traženje cvijeta po mirisu ww kišno noti na zgarištu neke velegradske kuče i sve što se u tom traženju dogodi, pa onda Milan pred ogledalom i 10% dvije-iri scene, koje ujedno i opravdavaju štampanje ove knjige, ali istovremeno obavezuju i pisca i izdavača u budućoj njihovoi suradnji.

Jozo LAUSIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE