Књижевне новине
OIR JE emuGaunir VIZIJA
Luiđi Pirandelo: „JEDAN, NIJEDAN 1 STO HILJADA“, „Progres“, Novi Sad, 1963; preveo Dragoslav Nikolić-Micki
neizlečive usamlienosli
STVARALAŠTVO Imniđi Pirandela, otvarajući epohu najnovije italijanske knjiženosti, i „samo učestvuje u podstreku koji mu daje misao altuelna u doba mjegovog nastajanja. Ona se temelji ma analizi samoće savremenog čoveka i bavi istraživanjem njenih najdubljih razloga.
„Pirandelov čovek je otuđenm u svetu koji predstavlja zbir meprijateljskih, u sebe zatvorenih individua. On ulaže napor da tu otuđenost prevaziđe i stvori mogućnost za saobraćanje sa okolinom. Zato upomo nastoji da upozna i razume kako sebe tako i druge. Međutim, to mu nikako ne polazi za rukom. Njegov pogled je suviše pristrasan, kobno uvraćen u sebe. Stoga mu nije dano da pronikne tajamstvo onmog Što izlazi iz wolpvira njegovog, čvrsto omeđenog, subjekta. Pojedinci su neprobojni, prirodni sistemi. Oni su „monade bez prozora i
vrata“, Oklopi koji ih štite, sprečavaju mnjihove suštine da se prožmu. Među ljudima nema razumevanja.
Drugi su onakvi kakve ih zamišljamo mi. Oni su naša, a mi njihova fikcija, proizvoljni odraz svesti, subjektivna predstava. Usamljenost je, dakle, posledica niza nesporazuma, koji proističu iz nesklada između onog što postoji i onog što nam se pričinja da postoji. Ona je, u krajnjoj linjji, rezultat nepodudamosti „mrealnosti sa Tikcijom,
„Jedam, nijedan i sto hiljada“ je, u tom smislu, roman najdubljeg nerazumevanja među ljudima i njihove neizlečive samoće. U središtu ironične igre parađoksima, ı kojoj se opsenarskom veštinom podmeće privid umesto realnosti, a realnost umesto mrivida, stoji usamljeni pojedinac Vitanđelo Moskarda. On je uhvaćen u Wloženu mrežu kako svojih, tako tuđih fikcija i njima zauvek odvojem od realnog poznanja. Nikom ne može dokazati ko je, jer njegove dokaze niko ne može shvatiti. Stoga mu je nemoguće da se otbrese lažne predstave koji drugi o njemu imaju i počne živefi slobodno, živoklom Rkoji bi bio zaista njegov. Moskarda je zarobljenik onih Roji ga posmatraju. Njima pripada. Ma koliko se obmanjivao da je „jedam“, to jest pojedinac određenog karaktera, on je „nijedan“, odmosno „Slo hiljada“, onakav kakvog ga vidi sto hiljada posmatrača. . Svako poglavlje o samoći Vitanđela Moskarde, predstavlja jedno od njegovih beznadežnih lutanja kroz stravični univerzum, iskustva Kkyrivotvorenim realnostima, iz kojeg nema izlaza, U beznađu, koje je nastupilo posle saznanja da su sve vrednosti doveđene u Ditanje, preostaje jedino prihvatiti. stvari onakve kakve jesu. Moskarđa pred druge izlazi sa maskom, pomirljivo saobraženom #fikciji o njegovom izgledu. Neizlečivo usamljen, bez sagovornika sa kojim bi našao zajednički jezik, on počinje razgovor — sa samim sobom, I tako se roman Moskardine suđbine pretvara u monolog neshvaćenog usamljenika.
Tim momnologom, tumači se nešto što se Munaprezd zna da je meizmenljiwo. Otuđa i rezigniranost u mjegovoj jinbonaciji. Ali ta rezigniranost nije monotona. Jednoličnost pomirljivog razlaganja razbijena je sarkasfinim wsofizmima, limoničmotm, rafimniramom ~pzlobom, pokatkad ijromičmim skeptičmim | osmehom o.
koji se jeđva okrzulo osećanje užasa. Istorija Moskardine otuđenosti, ma taj mačin, svedena je bezmalo
ma apstrakitnu kompoziciju u kojoj je dramatičnost postignuta gotovo iskljuvo enom. tonova i registara.
o ovome „Jedam, mjjeđan i slo
mali esej
Danijel DRAGOJEVIĆ
vih dama, čitajući esej Isidore Sekulić o Jakopone da
Todiju, sjetio sam, se jednog događajg, iz interesantmog života ovog pjesnika .„gorljivog fratra“, kako ga
naziva Isidora, Sekulić.
Na jedmoj zabavi ma kojoj se Jakopome malazio SQ, svojom, ženom, kat ma kojem, se svečanost održavalg, pao je na onaj ispod, njega. Citavo društvo ostalo je živo, tako reći neozlijedeno, osim, njegove žene, Na wmjoj SU, 0 našli ispod, svečanog odijela
je svlačil, da joj pomognu, grubu odjeću, živeli isposnički,
mu, dađe što više muka i međaća,
Međutim,
toga što je interesaniam kao majljepša priča, p O kazao i bo onomc što u tom životu slijedi, već zbog jednog maoko sitmog događaja Koji se dogodio u njegova života. Naime, poslije nekoliko na izgled, ludog života, om, je poželio da franjevaca. Franjevct, smatrajući ga. kao i ostali svijet meuračunljivim, odbijaju da ga prime, + sve
što sam slijedećem, času,
godina ovakvog, se nađe vw Yedu
4
koju su u to vrijeme mosili omi Za Jakoponma je to bio znak. Svečano odijelo, znači, bilo je zbog njega obučemo, ženi nije bilo do terevenki. Zato, ako je ona pokušala da živi mjegovim životom, iako je wu dnu duše mosila drugo, . živjeti životom koji mu je oma naznačila. U vel sti, on, živi majisposničkije i majponwiznije. Moli Boga da da bi se nekako iskunpio za svoju lakomislemost. U tome čak ide u krajnost. Po građu ide četvoromoške, mosi samar i laje kao . kvw, poniznost i ovakvo ponašanje ljudi oko mjega ne smatraju mormalnim i drže ga 20 luđaka.
me pričom život Jakopone da Todija zbog
hiljada“, poslednji od sedam Piran-c
. delovih romana, predstavlja fopmalnu
novinu u obimnom „opusu ovoga mpisca. Pisan čitave dve decenije mposle remek-dela „Pokojni Mafija Masikal“, on uspešno prevazilazi veristički ireiman prvih poglavlja ovoga romana, karakterističan za takozvanu Pirandelovu ranu „Ssjciljjjansku prozu”, da bi fabulu, ukoliko je muestimično i 'Skicjrana, odlučno lišio uloge sinonima očiglednosti.
Ali u poznom periođu Pirandelovog stvaranja, sem formalnih, primećujemo i neke suštinske izmene u dotadašnjim etičkim i filozofskim stavovima. Te izmene se lako dadu uočiti prilikom poređenja „sudbina Matije Paskala i Vitanđela Moskarde. Matija Paskal, kao i mnogi Piranđelovi junaci, u prvom redu nesrećni Henrih IV, 'ulijo Buti, Kvakveo, proTesor Toti, Kjavrkjaro, posle neuspelog bekstva prihvata red da bi sve bilo u ređu i za večita vremena prihvata ulosšu koja mu je dodeljena. Moskarda se, naprotiv, odlučuje za nemir, slobodu, dinamičnu neshvatljivost življenja i kreće prema danima čiju sadržinu ne može „predvideti. Drugim rečima, on razbija ustaljene forme da bi najzad izišao iz sveta konstrukcija.
Gust linizam i misaoma ugsredsređenost Moskardinih lamemtacija pred-
VUK i anonimno pismo
POTPUNO SE SLAŽEM sa” mišljenjem drugarice Dare Ćirić da je mistifikacija sa anonimnim pismom krajnje „nezdrava. Našem nmastavničkom kadru potrebni su mladi ljudi koji se neće bojati da odgovorno 1 kvalifikovano govore što misle, a ne takvi koji strepe za svoju diplomu i pritom se još bacaju blatom na stariji univerzitetski kadar. Ako možda ima profeBora sa nepravilnmnim, mnenaučnim stavom, o njima 1 „njihovom učenju treba raspravljati javno, principijelno, & punim imenom 1 potpisom. Našoj mauci i univerzitetskoj nastavi potrebni su otvoreni, hrabri ljudi, koji će „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.
Ljubiša VURICEVIC Proleterskih brigađa 96
POZNATE GENERALIZACIJE zivosti popova, lukavstvu Jevreja, oštroumlju šahista, poročnosti glumaca ili površnosti movinara, blede su i staromodne u poređenju s otkrićem Vaše čitateljke Dare Ćirić (Književne novine od 921. II 1964) da „profesori književnosti nisu ljudi uskih pogleda pa da ne respektuju tuđe mišljenje“.
Tačno je, doduše, da profesori Kknjiževnosti (a, uostalom, i svi drugi profesori) ne treba đa buđu uskih pogleđa i treba da respektuju tuđe mišljenje, Ukoliko, međutim, neke profesije (ili etničke grupe) još i poseduju meke preovlađujuće „tipične“ karakterne crte — profesorima uopšte, a profesorima Književnosti napose, tolerantnost nipošto nije opšta, zajednička vrlina,
Ja sam za vreme studija imao prilike da upoznam. Tazne profesore, pa je među njima bilo i savršeno metoleraninih, čak i takvih koji nisu trpeli da student prepričava skripta „svojim rečima“.
Anonimna „studentkinja, prema tome, nije žrtva neosgnovanog šfraha, Kao potencijalna buduća „građanka „Pokornać, ona je Žrtva svoje nespremnosti da se zameri profesoru u čije „široke Pbpogleđe“ i „respektovanje tuđeg mišljenja“ verovatno ima razloga đa sumnja. Milan HRAST,
Novi Beograđ
i primaju ga. pjesmom, kada su
koji su
sada će On velikoj žalo-
pseto, Ova-
bi bio proglašen
i po onome
misli.
pisma uredništvu, ·
o gram»
mizacija, prima to kao doka?, a 47 Hewtooite sebi pitanje: „Da li bi to đomas bilo moguće?“ Ovog časa uopće me pristajem, na pametne različitosti vremena mašeg i Jakopomeobog, strukturama poezije + o svemu, drugom. Ostajem bri suom žaljenju što se to damas jaku mostalgiju 2d kao dokaz zdravlja,
mogućnošću, takve situacije ? ). Nimalo ili malo možemo utjecati ma vrijeme, ali željeti, priznat ćete, još twoijek možemo. Što su fratrima w toj poeziji bili dokazi da Jakopone nije lud, to mi JOAN UAH to poetski zdravo a što bolesno. „ , kaz htjeli primiti jako je značajno 2d to vrijeme. Danas ludim, a, da mu, se tekstovi 90 oo onaj tko bi pokušao podmijeti takav đokaz. Da li je kripo fo što možđa više nema, takvih fratara ili su, možda, Dje” snici kripi? T'ho· će to mati. Možda i jedmi i drugi, Meni se činA da pravi pjesnici nisu nikada izgubili nadu, u, por etsko zdravlje u ovom vremenu, s. 1 izgubljeno. Ujević je tako pum asklika za mpoetskim
zdravljem. I mnogim, drugim pjesnicima su to imtimme
aa 4 50
Ć |,
M · Pre
stavljaju wložem problem wu radu za svakog mprevodioća. Adđekvaltnma imterpretacija ih pasaža, ponešto suptilnija fomska bojenja i leksičke Mgvalitete od onih koje je pokazao prevodilac Dragoslav Nikolić — Micki. Mnogoznačni registri Mosvakog prevodioca. Adekvatna intermogli su se podražavati tek posle ovladavanja Pirandelovim poetsko=Tilozofskim simbolima, jedinim sredsivom Sporazumevanja u svetlu mnjegovih opsesija. Svestranijim., aktiviranjem lektora bile bi pak izbegnute izvesne leksičke i gramatičke nepravilnosti prevoda, među koje ubrajamo netačnu upotrebu prisvojnih zamenica, nesporazume. oko pojmova „Osećajć i „osećanje“, nepotrebne pasive. Ovakvu podmku u radu neosporno je u punoj meri zasluživao prevođilac koji se odlučio da jugoslovenskom čitaocu „protumači najđublje „mamere jednog izuzemmog pisca kakav je Luiđi Pirandelo.
Jugama STOJANOVIĆ
OBLIK i sadržaj
PRVI RED svakog novog odeljka, pasusa u proznim napisima počine malo dalje od levog ruba štampanog (ili pisanog) teksta, tj. pomera se uđesno i pred njim se ostavlja manji prazan prostor.
Svi prvi redovi novih odeljaka počinju na istom razmaku od početka, tj. početna, prva slova tih ređova stoje tačno jedno ispod drugog.
Za ovakav geometrijski razmeštaj 1 pođuđarnost postoje ne samo vizuelni, spoljašnji već i psihološki razlozi.
Međutim, preduzeća i ustanove napuštaju ovaj uobjčajeni postupak i (prema raspisu ođ viših organa) služe se tzv. „američkim“ mačinom dopisivanja.
On se sastoji u tome što novi red, odnosno prvi ređ novog odeljka počinje, kao i svi ostali, ođ samog levog ruba pisanog teksta. " ;
A između odeljaka, pasusa treba ostaviti prazninu, tj. po jeđan ređ preskočiti.
Valjda radi toga da bi se izbegla jednoličnost što zamara oči ako na početku odeljka nema nimalo praznog prostora, a čitač se mora odmoriti da bi mogao nastaviti čitanje.
Zašto je trebalo menjati uobičajeni način pisanja?
U vezi s ovim u našem Pravopjsu nema nikakvih posebnih određaba, što znači da ostaje dosadašnji način (po kojem je štampan i sam tekst Pravopisa) jer mema Dpotrebe da se on menja.
Pormalnowestetska pitanja &wtilistike ne tiču se pravopisa, reći će možda neko.
Ali, to nije tačno.
Jer, veći prazan proBtor između odeljaka nije stvar „lUkusa“, Već označuje duži zastoj, prekid u kazivanju radnje ili misli, tj. dobija „pravopisno “beležje i ulogu.
Osim toga, tekst pisan prema OoVOm, „američkom“ obrascu ostavlja đojam ?Tascepkanosti, iskiđanosti i veštački razbija
celinu. nađe ZORIC
”T. Užice
NOSTALGIČNA BILJEŠKA
njegove molbe ostaju, meuslišeme. Da bi dokazao da nije
lud, piše pjesme i podmosi ih i se, čitajući ih, uvjeravaju njegovo duševno zdyavlje
samostanwu, na, ocjenu. Oni
Meni se ovaj podatak da neko dokazuje svoje zdravlje ) : a neko tko mije pojedinac mego OoTga-
čini i čudnim, i značajnim.
razgovore O o različitim,
bi moglo učiniti, i osjećam
ne IT (poezija
kao što me znamo što je Ali što su oni takav do-
kađa se čimi da je ono
zahtevala je
| Matija ; |. BEĆKOVIĆ
| px je bilo rimovamih pesama!
Dosta je bilo
Uprljajmo se rečima. kao deca trešnjamd, |
Razgovarajmo o svemu, a o svemu,
Upotrebimo sve reči jer je sam svake reči da
iedino i umem govoriti : Sadno bude upotrebljena
· I izbavljena, iz rečnika, i pisaćih, mašina.
Jedno drvo raste uz moj glas ali m
e prestajem da pevam
kao što i ono tvrđoglavo me prestaje da, Yaste.
Zemljo zasejana čudesima,
Precrtavam, drveće, ispravljam vazduh, šta Dođajem i ostavljam medifnuto samo onO
izlazim, u, prirođu sa CcruUemom olovkom
vljam primedbe : što je malik mem.
Jedino se ispod, čistog vazduha, potpisujem,
Ne uzimam okean kao reč već
· Pa posle iz nje nek me olajava, Dosadni vetre sa svojim, zaslugama : Nemom oca, niko me mije stvori,
Tordim da je svako drvo usamljeno Ako se zemlja okreće oko zamišljene
Onda se okreće oko meme jer sam
Šta je Homer znao o književnosti kada, mi,
Kad bi Sokrata pitali za, Hegela ili On bi više znao o bacačima, diska. Damas meznalice znaju više o meni Moj komšija zna makar
ga iz prirode premeštam u pesmu
. Da bi imalo smisla mjegovo postojanje. i ; Celokupna, dela, prirode — sve što je ŽVDO uzi
đujem, u poeziju
+ teorijama,
stvorio sam, se sam. i.
makar raslo u, majgušćim, šumama. osovine
najzamišljeniji. a ikada, nije čuo za Šekspira,
Š Dostojevskog Marksa
nego lukavi Ovidije
da sam živ, a Dante ne zna, ni t0.
Ne nalazim, za ovo wikakvog opravdanja u pričama o vremenu. Ako ima budućnosti o šta ja sve meću znati
Ali čujem, one koji će
se roditi i pozdravljam, ih.
Živeti nekoliko vekova ipak je mekakvo iskustvo. , An. Jednogodišnja biljka dolazi pred, nvoja, vrata i moli da je pomenem Stižu intervencije da upotrebim jednu TYeC
Ali odbijam dok ne poraste i ojača Ovakva bi uginula a, prvom suncu
za teške zadatke
Menjaju se odnosi među, rečima i ja, ih damas poznajem kao miko pre'mene
Čemu služe pređeli koje nikada
nisam, video, a hteo sam?
— Služe želji da ih ne vidim i jedino njoj odolevaju. Gvozdemi čoveče kleknuo pred, ljubičicom, Vojskovođo, zločinče poražen na, opštim, mestima Nešto svoje volim w tebi i pominjem te.
Ptica proleće pored, moje glave da
bi me podsetila ma bilo šta
To je bio njen cilj i ona, zadovoljno umire,
Sunce poslednjim, snagama, dopire O mepokretno sunce prepušteno seb
do naroda.
i i svom trulom naličju,
O šumo krstova nad, mojom, glavom, moje groblje u nebesima, Sve što je postojalo osetio sam, jedino po sebi.
Stojim, kraj mora jer my se slaže 5 Posećuju me gradovi koji znaju da Vade mi oči da vide šta vidim
košuljom. i nemam vremena, da putujem
Šta će mi oči, o svete ti mene gledaš svojim predmetima
Moje telo zbiyko poređenja moj herbarijume moj mrtvački sanduče Moja jedina istorijo, moje podneblje, moja budućnosti,
Moje pomisli treba koristiti u izgradnji zemlje,
Zajedno sa mekoliko hiljada kilome Ranjen sam, a i ramama, je kod, me
tara moga sma. ne majlepše,
Jer postupam s njima kao sa svojom sestrom. Jabuka uživa, dok je jedem i uživamo oboje. Kukavica kuka iako me mije rodila.
A taj što peva pokazuje samo kako Ko god moćas misli ovu misao —
pevam ja. drug mi je.
Širim, ruke i prsti mi se mrzmu u praznini
Negde izvam stroma sveta, o svete kratkih rukava
Zločinac je u lamcima, meni nisu potrebni, teže mi je ovako, On žudi mećavu, žudim, je i ja iako sam, na njoj.
Precrtavam ovaj stih ali o pobeđuje tamu u kojoj: je prenoćio I ja ga tek onda nagrađujem, životom.
Imao sam meoborive razloge ali ih,
više ne znam,
Uzalud, mesto mene kiša pada, ružno drvo raste, zaraze haraju,
Sve to moram, ponovo da učinim, ja Nigde mi na jednom, mestu ne može
niko da me zameni.
Moje otkinute oči me gledaju sa drveća svakim listom.
Moj život će mapustiti svet kao što
Tada će iz svih stvaYi pobeći moje o
stari čadđavi vetar mapušta boslednje wi · žito i
I sve moje što je postojalo u, svemu. .
O svete sa svojim lakrdijama i besposlenim, vetrom, kome klecaju kolena Da sam juče umro ove bi reči mašli ma mojim, usnama kao ječmenu plevu Dižem glas protiv svakoga ko želi biti madammom
Jer hoće da me učini Tobom, a to me više me zanima
Neću da budem ništa drugo mego ono što sam.
(biayljen0 migdnlgčhu delp T10mqasa 35, lg
„Znanje i iskustvo mu žŠ#ilozofiji PF. H. Brediija* zoves se do sada „neobjavljeno delo 7. S. Eliota koje, u stvari, predstavlja doktoraku tezu koju je isteknuti engleski pesnik, esejiste i dramski pisace mepisao igmleđu 10%. i 1918. godine za univerzitet u Harvardu. Tezu je pisao u Kngleskoj, gde je bio učemik Harolda Joakima, idealističog filozofa G6a Merton Koledža u Oksfordu. Mliot je poslao tezu u Harvard, ali se
piši
Na primer: voleo
Pametan nikome
Sposoban čovek partizana.
Njega su kaznili,
kao
nije vratio na taj univerzitet da doktorira. Umeslo toga, odlučivši da se staino muastani u Engleskoj, zaposlio se kao nastavnik.
Predmet ovog eseja je epistemologjja F. H, Bredlija, jednog od najvećih engie . skih idealista, koji je takođe bio vezan 14 Merton Koleđdž. Eliotovo divljenje za Bredlijeve teorije već je poznato. Neki Mkrilčarl su otkrjll sličnost između njegovoj i Bredlijevog stila, Bredli se spominje U „Pustoj zemlji”, a u svojim «„Izabranim esejima*“ Wllot poredi Bredđlija Ba Metju ATnolđom kao moralistom,
U ovoj tezi autor se bavi Bredlijem kao metafizičarem,. Ovaj „KEllotov esej nema samo vrednost kao „PKkuriozitet. Izlaganje Bredđlijevih pogleda, kako ističe kritičar Moris Krenston, je jasno, sistematsko !
pošteno, kao i kritički komentari, Sam Fliot, međutim, u predgovoru ističe: „Če“ trđeset šest godina makon što se završilo moje akademsko filozofiranje, nalazim da ne mogu đa mislim u terminologiji ovo eseja. Dolilsta ja ne pretenđujem da ga M” zumem.“
Što ćutič
Šta će primedbe u fiokama? Molim primedbe da izađu iz fioke.
Za pravljenje dobre biografije dovoljna su dva podatka: ljubav i mržnja.
je devojke, a mrzeo Nemce.
Pametan čovek ne kupuje u samoposluzi. On se snabdeva u samokritici. |
Dobar i lud su braća.
nije potreban.
odlazi u četnike, a vraća se iz
a ženu su mu pomilovali. |