Књижевне новине
Nastavak sa 3. strane
glagolom, „kako bi s mirom dijspustio dušu pravedničku, pomene mater životinjsku. Alko je i od vuka — mnogo je. I sem toga, istorijska inspiracija u pesništvu; izražena, ako hoćemo, i kao izvesna filosofija jstorije, „wadahnjuje valjda i ma mešto više mego što je em· fatično pričanje, lembovsko, ustvari, prepričavanje Šekspirovih tragedija.
| ŽELJKO SABOL — Prva, knjiga Ovog „mladog pesnika poseduje divme stihove, aforizme, pesničke semtemcije, metafore pune sugestivne snage, izvanredno inventivne 'verbalne spojeve čija jezička posrednost sama za sebe ne bi predstavljala smetnju razumevanju kada bi postojala mogućnost njihovog međusobnog povezivanja.
Ne tražeći.od reči·da svojim bukvalnim jednoznačnim smislom funikciohiše u pesmi kao detalj važan za shvalanje celine mi pristupamo pesmi, odlomlkcu iz bilo kog ciklusa:
Zid. preda mmom ” "traži đa ga nazovem, pravim · pravim, imenom, | a. ja yu, kažem, samo jedmo:
postojim, 1i skrijem, jednako postojim
jer da, bi se'iskusila, gorčina dolaska,
uzma,kmnuli smo dublje,
ali to nije umanjilo našu mezaštićemost. Putovahi bez puta jedina je opomena. (opominje li se u strahu?)
onima koji koračaju bez predaha wojereni da se
pored, izvora
može zastati
a izuori su daleko
ali sem fragmentarnog utiska ne ostaje ·
nam ništa. Ma kako široko shvatili koncepciju modernog pesništva, mulključujući mnoge od postojećih na koherentnosti forme počivajućih prosedđea, zahtevi celine ne mogu se mimoići jer: pesničko delo jeste struktura vrednosti. ali vrednosti podređenih celini. Na osnovu poslednje pesme u jednom od ciklusa:
slijepa, ptico me odlijeće se preko zida u slobođu
dok zid postoji uzalud, ćeš letjeti
možemo još da naslutimo sadržaj tih fragmenata, ali ne možemo da se zadovoljimo objašnjenjima da smisao leži (baš u toj isprekidanosti, nizu grčevito postavlienih pitanja, definicija i mecelovitih, uđaljenih sadržaja.
Vratimo se najzad pokušaju da odgovorimo na prvo, m'moiđeno, pitanje, ·
pokušaju da posle pozitivno intomirnanog' uvoda o grupi i uglavnom negativnih zaključaka o pojedincima, kažemo šta je m ovom pesništvu ono što, po našem mišljenju, prerasta „kategorije raznoliko, zanimljivo, značajno (u ovom trenutku) i preftače seu permanenftmo pesničko. Najveće izglede, mislimo, imaju Igor Zidić i Željko Sabol, Ali pritom treba imati na umu da je potrebno da prođe izvesno vreme da se talasi koje podižu nedovolino artikulisane emocije i naizgled revolucionarne misli smire. Potrebno je izvesno staloženje ideja sa kojim će, nadamo se, doći i do spoznavanja da je neophodno potrebno da pojedini sintaksički odmosi u pesmi,
među kojima i metafore, kao jezički instrumenti, moraju da „omogućuju prodor u metaforu celog dela. Da je
taj proces reverzibilan i da tek u metafori cele pesme otkrivamo puno značenje sintaksičkih odnosa. Zasad to nije slučaj. Dr Bogdan A. POPOVIĆ
Zoran M. Jovanović: Ratnik; Vlada Urošević: Prizori; Radovam Pavlovski: Suša; Petre Andreevski: Gluuvo doba; Bogomil Đuzel: Nebo, zemlja i sunce; Cane „Andreevski: Predeli iza mnogih
vrata; Ante Popovsiki: Samuil: Bagdala,
Kruševac, 1963.
' SEDAM makedonskih pesnika, rođenih triđesetih. godina, između hiljadiu devetsto triđesete. i hiljadu devetsto trideset devete, predstavljeni su u sedam Bagdalinih svezaka poezije. Tako se pružio uvid u poetsko stvaralaštvo čitave „jedne 'generacije „pesnika i Uvid u poetska sthemlienja, „mađahnuća i preokupacije savremene makedonske poezije uopšte, Približen je jedan živ svet poezije koji se s radošću upoznaije. Ako bi se tražile majizrazitije karakteristike tog sveta, njegov unutrašnji prostor i podneblje, „dominanine boje i sunce koje blista iz njih, središte tog imaginarnog sveta, onda bi to bila vizija vatrama ustreptale · zemlje pod južnim nebom, vatrama plodnosti, znoja, krvi, seljačke muke, vatrama njiva, dubolko zaoranih i zasejanih. U tom pogledu središte sveta makedonske poezije nije se pomerjlo: to je ona ista iskonska inspiracija rodnom zemljom i bolovima, strepnjama, očajanjima koji se rađaju“iz dodira sa mjom, koje ona budi večito u čoveku, kao što mu daruje i smisao u životu, snagu i volju da se istraje i opstane. \
Ali u toj trajnoj i nadahnutoj inspiraciji i opsednutosti zemljom mlađi maikedđonsiki pesnici tražili su mogućno&ti za drukčija i nova otkrovenja, nenaslućenih istina i neiživljenih nemira, za potpunije predstavljanje vizuelne raskoši i koloritnog bogatstva te nemilosrdne zemlje, za pronicanje u mit i oživotvorenje pleo nađ mjom. Pojeđini mladi makedonski pesnici, a Rađovan Pavlovski i Petre Andreevski izrazitije od ostalih, nose u Svojoj mpoezijhi i tu mneiscrpnu tugu i bol opsednutosti zemljom, života koji se neraskidivo svezao & njom, prožeo i poistovetio, a istovrememo ta osećanja uznose do izražajnosli, vidovitosti i opštosti simbola, Sem +oga, umesto samilosnih, sapatničkih ili gnev
. nih i.buntovnih osećanja izazvanih SD-,
cijalnom.nepravdom, ikoja su iz mnogih,
i razumljivih razloga potismuta, iz ove
poezije. biju mmogi egzistencijalni nemjri savremenog čoveka.
Ako je vizija zavičaja središni krug poetskog sveta o kojem pišem, onda je poezija Radovana Pavlovskog srce te vizije, njen živi razbuktali oganj. Kao neki nestvarni, neukrotivi plamen, ponikao ili iz same zemlje, iz brazde koju je zaorala munja, iz zenice koja je bačena kao seme, ili narastao iz pejzeža južnog meba, tako unutrašnjim žarom gori i svetli poezija tog pesnika. Oseća se i prepoznaje zavičaj pesnikov u njegovim pesmama; dugo, cr-– veno i sušno Jeto, iskićeno gromovima i ozvučeno zemljotresima, osenčeno iz-
nenadnim neprozimim išnim zavesa- .
ma, stravičnim senkama poplava koje nagoveštavaju uništenja i gladi, ili do žara obasjano dugim i strašnim Ssušama. Naslućuju se i odblesci plamena koji ne izbija samo iz zemlje i iz neba već koji se hrani ljudskom vekovnom mržnjom, zlom krvlju koja ra-
mita koji se stolećima ·
zdvaja istu dušu. Ali iznad. svega njegovim pesmama hara nesputana vatra pesnikove mašte, koja se razdvaja i uobličuje m obilju slika i simbola. Poetske slike Radovana Pavlovskog napajaju se & dva vrela: inspiracija folklorom veoma ije uočljiva, većina njegovih simbola iz riznice je predanja i usmene poezije, tako se njegova DOezija i time vezuje za tradiciju, ali je i produžuje snažnim individualnim izrazom, koji je skoro isključivo na nivou emocije, ali veoma „dinamične, neposredne, eruptivne. Njegovom poezijom odzvanja žalostivan zvuk, koji mnogo šta asocira, ali koji je, kao i u makeđonskim narodnim „pesmama, slikovit i životam.
Poezija Petre Andreevskog i Bogomila Đuzela iz istog su središnjeg kruga. Upoznavanje i poezije Petre Andreevskog znači istinski umetnički doživljaj. I u njegovoj poeziji prepliću se čudna i simbolična snoviđenja, poetska fkanja sna, sa slikama zavičajnog beizaža, južnim dahom posne i izmučene zemlje. I u mjegovoj poeziji, ali švojevrsno i sugestivno, iskazana jezikom moderne osećajnosti, iskrsava slikovita i tužna nošnja makedonskog života, asociraju se običaji, predamja, pesme nastale da umilostive zle sile sveta i čudovišta nasfaniena ma nebu i na zemlji. Ne tako slikovita i izražajno bo=gata kao poezija Pavlovskog, ova je DOezija više uznemirena, potresena zlom
. sudbinom zavisnosti od zemlje, „od priTode O moči čovekove da . _šile, od kojih' još zavisi, he može ni „
rTode, mračna od nemoć:
da umilostivi. Mađa su slike seljačkog života dominanine lu ovim pesmama, ta poezija niie ni malo rustikalna. već se jasna socijalna preokupacija Petre Andreevskog ozvučuje trajnijim ljudskim akordima. U đ#poeziji Bogomila Đuzela prepoznaju se slični motivi i jednaki simboli, isti miris i dah jugn, uznemireni konji, koji kod sva tri pesnika iz ovog kruga simbolišu nemir i pradavnu ftežnju da se savladaju i pokore prostranstva, polčini zemlja, ukmroti vreme. I u ovim „pesmama zemlja diše u porođajnim vrenjima i mu– kama, unosi u čoveka zarazne nemire i razbuktale mu snove, ali koren uznemirenosti i uraslosti u zemlju i zavičajne tuge u poeziji Đuzela nije tako dubok. Prilikom fransponovanja tih davnih uznemirenosti i stapanja Oopšteg, tradicionalnog s ličnim, folklornog s mođernim, realnog s nadrealnim, životnog s poetskim, socijalnog sa simboličnim, što su odlika ove trojice pe-
Slobodan MARKOVIĆ
Svaki zid, svaka kuća, Beograda,
hodnik zamračem. Potkrovlje. · 1 Terasd.
Sve su to tihi i bez glasa
Skojevci sa mpalisada.
Svaka ulica. Tabla. Ime. . Poprsje devojke i? mladuncq. Sve su to teške ratne zime, Sve su to ta daleka sumca.
Svaki krov, drvo, oblak, ptica. Sve su to vedre mjihove oči. Onih, što su živeli dve-tri moći. Onih, što neće. doći.
(KK LA M: LN)
Na spomen groblju oslobodilaca Beograda loptaju se dame i đeca poprskan sam Krolju deđova i i braće. wa, moju dušu me postoje mere. Oči su, mi pune primaweYe Koju ma groblju preoblače.
Nismo stigli mi skromno hvala, da kažemo borcima a već prete da mi mežam mir obala · tričarijuma osujete.
Video som, gojazme dame Kako ma ploči svetoj lete „a,loptom, pa još, uz trumbete skinute sa SINERAME.
4
Tu, ma, reljefu, bratske komande gde su Sovjeti uz mas pali, tuče pemal jedam mali,
·a dama mama — joj — odande!
A to je kraj gde ma lajetu mronose mlade generale.
Tu starice sveće pale i šapćču molitvu svetu.
Tu lađari i kapetami
kapu skinu u jutro Tamo. "Tu tiho žipe dobri dami. milujuć.:cveće tek ubramo.
U krčmi „BOŽUR“ jedme moći uz. Čašu i zlu:pometnju ” . izrekao sam, glasmu, pretnju, ako to vidim, lud, ću, doći.
iz redova »Kamen domovine«
Pocepaću im, lopte, lica
i saviću ih, da poljube
taj beli reljef, me uz trube niti uz Yiku, hawbica.
Već glasno, jer, dolija,. ta damska soboda što bez reda
· sa mozgom punim, tričanija,
lepo misli da izgleda.
Ne dom, kamenje svete braće, jer kamem sam iako hodim, Ja tamo decu za, praznik vodim,
tamo gde se sumca, preoblače.
Ja zato živim: da rodim takvo kamenje. Ako treba! Kamenje s krilima do mebd.
· Da! Kamenje s krilima do neba Okićeno strukom, hleba!
Treba 1? bds po snegu, Treba.li.... Bez metka, u, goru! Samo; pokaži tačku svetla, Skojevko dobra wa prTožofu.
Doći ću bez konja vrana. U opancima, sa dve like... 1 ti ćeš reći sasvim tiho da nisam, takav za vojnika.
Kad ti pokažem: krušku laku, od, koje GESTAPO cima, febi je onda toplo. Znaš eć.... Biću u, žoYu, međ svojima. Crn hleb ma, žalost. So ko zrnje. Ej, da su ti oči crnje. . Pij, da su ti oči plavlje mego celo Pomoravlje...
— — — _— —
__. — — — —
“A sad, uzalud, mL. Đrilažt, tvoga grada, Tvoje ime
izgovaram. Da P se varam:
dotiču me Krila 2ime.
SVET SAVREMENE MAKEDONSKE POEZIJE
snika, Đuzel nije stvorio poetski u punoj meri izražajan «klad, mada se tragovi takvog sklada mogu uočiti u njegovim pesmama. Moderam izraz i u izvesnoj meri nadrealistička inspiracija nije u dovoljnoj meri obogaćena unutrašnjim vrednostima. Drugi krug OVOg poetskog koji je s jasnim Roncepcijama organizovan (svaka knjiga ima svoj broj, tako da je u stvari skup ovih knjiga antologija mladih makeđonskih pesnika), predstavlja poezija Vlade Uroševića i Cane Andreevskog. Za razliku od poezije prirode i zavičaja, OVO je pretežno, a kod Vlade Uroševića naglašeno. urbama poezija. Prizori V\ade Uroševića „pesme su u Dprozi. Ne samo po tome, već i po raspoloženjima i preokupacijama te pesme su veoma bliske Raičkovićevim pesmama u DproZl. statički i dinamički elementi smenjuju se i u Uroševićevim pesmama i sugeriraju unutrašnji besmisao ili skoro stravičan smisao u naoko sasvim bezazlenim prizorima. U Uroševićevim pesmama Jasno ocrtan svet jave uzdrman je dubljim i pronicljivijim posmatranjem, otkrivem je u nekoj svojoj BOtOVO metafizičkoj dimenziji. Upoređenjie s Raičkovićevim | „pesmama ne znači porTicanje pesnikove autentičnosti, već uka-–
sveta,
U POČAST
Časopis „LEuropa Letteraria“ u prvom broju za 1964. godinu donosi niz kraćih tekstova posvećenih 'Kıleži pod svečanim naslovom „Omaggio a Miroslav 'Krleža“ koji je i na koricama ove sveske posebno istaknut. Uz tekst je objavljena i crno bela reprođuk“ija Dobrovićevog „portreta 'Krleže kao i jedna karikatura iz „Politike“ (1937. god.) Sam tekst se sastoji iz dva dela. U prvom delu, nalaze se sveđočanstva naših pisaca o Krleži: Matićevo: „Borbeni humanista“, Gligorićevo „Susret sa beograđskim umetnicima“, Mlađenovićevo „Kađ smo svi bili krležijanci“ i Jeremićevo „Njegova vizija života“. U Matićevom odlomku več je o Krležinom liku večito budnog,. borbenog savremenika i klasičnog pisca u isti mah, m Gligorićevom je izloženo Sscćanje na srdačan doček koji je Krleži priredila napredna srpska inteligencija u Beograđu između dva rata, a u Mlađenovićevom na prvi mlađalački susret s Krlcžinim delom („...bio sam očaran širokom i moćnom. bujicom reči, povučen snagom
Brana CRNČEVIĆ
Kad slušam vola kako drži govor uvek pomislim koliko smo zapustili oranje.
/: * svi znaju sve.
Ljudi su prvo bili braća, a posle su postali jednaki; ko zna šta će jednoga dana biti
liši s ljudima.
Kad bi Marks ustao iz groba ... Tobi
bilo čudo!
| | Što se umetnosti i njenih putova tiče, J (IJliš izgrađeno je više putova da ćuti, nego da se : izrazi.
Sklonite se, dolazi budućnost!
strukturu savremenog.
S a a a O —
O porazima niko ne zna ništa, o pobedama
+7, Nemojte nikada pitati čoveka da li je srećan. Ko zna šta će vam odgovoriti.
Ni lopov više nije običan čovek, to je predviđeno radno mesto.
| iedmički i uspešam prodor. u zuje na 2žaJC gradicog
li ovim pesmama nedostaje jezgroviA P_k vizije, snaga simbola i čvršća jezička izražajriost. Cane Amndnreevski, naprotiv, izražava, osećajnost urbanog čoveka .koji je izišao iz SVOE okvira i suočen je 5 Dri _i predelima. 1 to je autenktična Raičkovićeva poetska situacija, koji „Andreevski pesnički izražava 5 Ti edivo manje snage i bez egzistencijalnoE tragičnog prizvuka, Ali njegovi Predeli 12d mnogih vrata imaju autentične poetske atmosfere, blagi su i poetični, lirski uznemireni, Tijrsti subjeht njegove poezije zbunjen ie pređelom koji mu 5e otkrio pred očima, u kojem je pročitao jasnu povezanost svih zbivanja, neminovnu luzročnost događaja, čuo zvuk vremena u koja je uključen. Tpeći WaMig OVOB poetskcg sveta kao da je označem istorijom, obeležen njenim značeniima, u jednom čoveku i na plamu šire ljudske zajednice. U Ratniku Zorana M. Jovamovića istorija je doživljeno vreme, ali koje uprkos vremenu, njegovom toku, ne iščezava iz čoveka, ne projektuje se u prošlost, u vreme prošlo, već ostaje prisutno, i to opsesivno prisutno u sadašnjem trenutku, kao meka nepromenjiva, neiz-. brisiva sadašnjost. Moglo bi se zaključiti da je rat posebna dimenzija istorije kao proteklog s doživljenog Vremena, izvesna psihološka fiksacija koia trajno i bitno uslovliava čovekov život. Ove pesme iskazuiu ~· osećajnu strukturu takvog čoveka koji je delom svog bića zaustavljen u vremenu. ı to vremenu koje je negativno u odnosu na ljudsku egzistenciju. Tako savremenu i čak hnlucinantno prisutnu opsesiiu čoveka slikom ratn u vremenu DTOšlom i sadašnjem, a koja bi mogla da se izobliči Wu nezpmislivim ra?me?”nmn u vremenu budućem, Jovemović često isuviše retorički iskazuie, bez veće .DOetske usredsređenosti. Ante Popovski je viziju istorije sagledao ne u odnosu ma iednog čoveka već ı wnienoj projekciji na vreme buduće čitavog naroda. Tz jedmor istorijskog trenutka. koja poezijom oživljava i čimi imaginarno Pprisutnim, Popovski ocrtava delju sudbinu narođa, odnosno sa stanovišta tog trenutka pronalazi smisao i uzroke njegove sudbine. U poemi Samuil Popovski ie nagovestio svoje poetske mogućnosti za takvu franspozicijiu, za predstavljanje i realne i simbolične dimenzije” detcrijskog vremena. U zakliučku miie potrebno iznositi razloge zašto je bilo potrebno upoznati ovaj originalan svet poezije, ali zato ie potrebno još jednom pozdđraviti smelu i inventivnu izdavačku delatnost kruševačke Bagdale. ;
“Aleksandar PETROV
vodopada blještavih a ištovremcno tamnih tonova.,.“),, Jeremicev. sadrži sažetu. stuđiju o izvorima Krležine umetnosti i njegove vizije života („Proizašla je pre svega iz jednog osnovnog, dubokog protesta protiy zločina počinjenih nad čovekom u istoriji i protiv laži kojima se ti zločini pokušavaju sakriti ili opravdati. . .“).
U drugom delu teksta objavljeni su odlomci iz Krležinih dela koji se odnose na znamenite „Italijane, pod zajedničkim naslovom „Italijanski „portreti Miroslava Krleže“., Tu su odlomci o Jakopone da Todiju iz 1942, o Mikelanđelu i Sikstinskoj kapeli iz 1938. („Kako je mogao, kako se usudio, kako je umeo?"), o Kolumbu iz 1915.' i 1917., O Aldu Palaceskiju iz 1943., Đovani Papiniju iz 1942., i jedan sarkastičan tekst o Muzsoliniju iz 1934. godine. 'rekstove je odđabrao i preveo Osvaldo Ramu.
U istom broju časopis objavljuje i Ramuov prikaz, antologije slovenačke ljrike koja se nedavno pojavila u Francuskoj. Amtologiju, su sastavili Drago Šega, Cene Vipotnik i Jože 'Kaštelic, a preveli Viktor Jesenik i Mark Alin koji je napisao i poseban „predgovor namenjem francuskim čitaocima. Uz Ramuov tekst objavljena je i reprođukcija Miheličeve grafike „Kon“ cert“.
KNJIŽEVNE NOVINE