Књижевне новине
POSMATRAJUĆI IGRU POLA SKOFILDA NIJE TEŠKO DOĆI DO ZAKLJUČKA DA ON KAO UMETNIK RASPOLAZE NEOGRANIČENIM MOGUĆNOSTIMA ZA SVE
STRASTI, VRLINE, POSMATRANJE
UNUTARNJE
koliko se činilo da su vezani za Lira, ipak preživljavaju i svoju i tuđu fragediju' strogo individualno i celovito: Ajrin Vort (Gonorila) je značila svim psihičkim i fizičkim osobenostima od divljih očiju do neprikosnovenog i čvrstog :glasa. Njen pokret i reči označavali su, istovrememo, plamen. njenih očiju. Polin Džemson (Regama), kontrastno blagog pokreta i pogleda, slabog karaktera, padala je pod uticaj sestre dok se iz nje nije javio omaj prekrasni i čudesni 'Gonorilin eho, i to je upravo omo što Reganu čimi tako okrutnom, a opet osobenom i svojom. Dajana Rig (Kordelija) oplemenila je svoju ulogu neobičnim tonovima koji ne sadrže ništa od one već poslovične rasplinute blagosti i romiantičanske rascvrikutanosti ovog lika. Ratnica, kao i sestre joj, muškog koraka, samo oplemenjena, dobra Kkmrnoz iskrenost, iskrena kroz neposrednost, bila je upravo onakva kakvu sebe mnaziva žema koja ume da se pretvara i koja saopštava ono što misli.
Naravno, tu su i Brajen Marej kao Edgar, Ajem Ričardson u ulozi Edmunda i Džon Lori kao vojvoda od Glostera. Ali, ma koliko članovi Ovog ansambla nudili iz sebe vrednosti i lepotu glumačkog izraza, ipak se njihova veličina i istimitost može pravilno oceniti jedino ako se shvati u
' umefnosti
dimemzijama Moje su oni sami, zajed-
"no sa rediteljem, odredili · svome wz>
razu u ovom kovitlacu ritmova koji
i ruše granice mogućnog na sceni i van
nje. Zato u njihovoj igri ima miz impulsa koji govore da se mi ovako genijalna vizija me može prihvatiti ao
| dovršena scensikka realnost. Jer, ona se | zasniva na svesti koja čak i posle fi: nala ne prestaje da se iskazuje kao ; novija i origimalnija. Zato u njoj trei ba videti jednu
novu budućnost i pozorišne
Zbog toga gotovo da je meopravdano potisnuta u drugi plan predstava „Komedije zabuna“ u rmrežiji Kliforda Vilijamsa. Nepravedno, kažem, s obzipom. da ovaj malo cenjeni i još ređe izvođeni tekst mije mogao da doživi zanimljiviju · „režijsku pa i glumačku interpretaciju,
Vilijams potvrđuje da Bruk mije
i izuzetak, već po mnogo čemu i pravilo
ovog velikog teatra i zafo smagu svoje mašte ne crmpe iz nesigurnmog osećanja za ono što će se u svetu pozorišne | možda dogoditi sutra, nego iz onog što se već u životu i na sceni dogodilo juče. Teko om zabunu prihvata kao životnu činjenicu, kao psihološku osnovu woHređeme situacije, ali i mjenog razvoja: Amtifol iz Efeza (A. Ričardson) prihvata zabumu ao realnost i pokušava da na mjoj uskladi svoje postojanje i da ga nađe čak i u apsurdu kome se teško opire i sa kojim se bori kao istinom: zar je ova komedija zabluda, u kojoj je situacija indemtifikovana sa umniverzalnošću sveta, mogla dobiti bolje oobjašnjenje? Sada se život okreće oko Antifola i on ga uvek vidi mu movom obliku, funkciji i značenju, To opet otvara scenu nreditelju da pred nas izmmese wwvet logičnih nemogućnosti; mediteransiko podneblje mu za to pru ža dovoljno maierijala i Vilijams ga iskorišćuje do kraja pa smo tako d
bili izvamredno preciznu predstavu ı
kojoj we engleski #temssr iklsidmio dopunjuje i wpreobnmažava u nanodno pozorište muzavrele Španije, a ovo opet u italijansku Rkomediju, već prema wsituaciji i Dpo-
trebi. Uz to, reditelji je sve vreme nastojao da nam i ovog mladićkog Šekspira predstavi u smazi njegove reči pa ovde tragično biva tako elegamino pre točeno u komično da ruši apsurdme brane i unosi red u scenu, odnosno pomiruje čoveka i njegovu sudbinu koju je samo trenutak pre toga doveo na ivicu očajanja.
Naravmo, sve to ima izvanredno Vvizuelno dejstvo jer je ređitelj uspeo da za svaku svoju misao nađe odgovarajući scenski oblik. Alo postoji potreba da se izitog arsemala”' divnih" re? šenja izdvoji ponešto — onda „je to uvodna scena u kojoj neverovatno jed
ostavno i neposredno svaki glumac pa i čitav amsamlbl traže svoj lik i nezaboravne scene sa vračom „Pinčom, koje su predstavi davale uvek novi i čudesniji nitam, i to upravom trenucima kada je po logici zbivamja intemzitet padao veoma nisko — upravo na gramicu gde i u ovom apsundnom poretku činjenica počinje da na površinu izbija tragično. A sve to bilo je oplemenijeno jednim izuzetnim ukusom i stilom u Wiome je svaki glumac, i poređi apsolutne mpodređemosti lMolektivnoj igri, imao prilike đa pokaže lični dar i smisao za ovako prefinjeno izvođemje komedije.
Imena: Dijana Rig (izvantedmo poigođena i iznijansirana Adrijana), „Ken Vajn (Amđelo), Majkl Vilijams (Pinč), Ajen Ričardson, Alek Malkkauen, Majk1 Mari , i ostali, tako su impresivna da će još ostati u sećanju i ispumjavati nas zadioviciljsttvom.
Petayv VOLK
boje i svetla
U beskrajnim mogućnostima slobode posle perioda jednostranosti wsooijalističkog realizma, Murtić je intenziviranjem palete nestrpljivo tražio lični izraz, kao što ga je u tom trenutku oko 1950 - tražila i cela mjegova generacija. Preolupacija toga trenutka bi. la je naći savremeno i adekvatno rešenje problema; čovek - predmet, čovek -– priroda.
Sudar sa Amerikom bio je sudbomosam. Posle godine „dana, 1952. doneo je Muntić seriju „Doživljaj Amerike“. Oslobođene, i vizija i egzekucija prva u dodiru s dramatikom kolosalnih gradskih pejzaža, druga svakako ohrabrena primerom američkih slika. ra takozvanog „action poimting“-a —d dobile su obe izvanrednu snagu sugestivnosti. Gigantske gradove bez ijednog čoveka, a do u detalj obeležene vrtlogom njegove egzistencije, transponovao je umelnik najsmelijim, namerno brutalnim, sudarima boja plavih i crvenih, crnih i belih, čija je violentnost elspresionističkog porekla. '“Živost Murtićevog femperamenita naročito je eviđenina u naglašenom di-
namizmu linearnog ritma. Tragovi postkubističkih fendencija dodavali suyYovim kompozicilama „impresivnu
monumentalnost. Odmah ličan i silo-
KNJIŽEVNE NOVINE al
a “
vit u ekspresiji, Murtić je ovim slikama dosegao gomje vrhove jedne mogučnosti u interpretaciji, vrlo slobodne ali apsolubnme vezanosti za percepciju stvamosti kojoj će u daljem razvoju umefnikova invencija težiti da mrazmakne okvire.
Sledeća je serija posvećena Mediteranu (1958—1956). Ova plava faza pokazuje nova osvajanja. Osulobođeni deskripcije ovi pejzaži čuvaju još samo simbolično prisustvo predmeta, čiji ummoženi crni obrisi — slično vitroima — insistiraju na ritmičnoj pDodeli bojene površine koja prenosi slobodne vizije imaginarnih prozoma sna. U procesu zamene vizuelne predstave sveta maštovitom, Murtićeva likovna interpretacije postaje asocijativna.
Sledeći konak — u senzibilnoj poetskoj viziji serije slika „Otoci sna“ (1957—1960) — 3„predstavlja osvajanje prostora. Boje dobijaju vrednost, a njihova iracionalna poetičnost bliska je mimifestacijama imformela, Pri tome, Murtić nije nimada napustio klasično sredstvo —- ulje i gvaš — da bi se obratio elementima koje pruža industrija — metal, drvo, tekstil — njemu je boja , isključivo sredstvo izražavanja, on njenom širinom ostvaruje monumentalnu #viziju
specijalnu ·
iti zabavljač, dolaziti tačno u od{reaeno vreme sivalke nedelje na sastanak sa gledaocem koji očekuje čuda — verovatno je najteži posao koji može pasti jednom mmetniku u deo. Od svojih prvih početaka mali eknam
je amgažovao ljude kojima je smeh po- ·
sao. Oni su odigrali ulogu amibasadora televizije, na isti načim ma loji su to mumadili komični iwsiečevi braće Ljmijer ili Brajtonske škole za film u vreme „kada se om bono za prava da bude gledam sa više uvažavamja od kakve cirlhuske vratolomije. Nije slučajno da su prvi filmovi dmali izvesne karakteristike lkomedije i fantastike; to se jedna nova umetnost borila da osvoji ljubav posetilaca cirkuskin šatri i zbog toga nije imala vremena da bina muzvišena sredstva. Zbog toga mi nas danas ne treba da čudi činjenica da su majgledamije emisije ma televiziji one koje u sebi sadrže elemente mjuzik hola, komedije i burleske.
Da bi došla do potpunih umefničkih ocitvaremja ozbjljnog Marantera, tolevizija će ma Wwwalki mačin morati da pređe dugačak i mulhkotrpam put, onaj isti koji je već gotovo zaboravljen na filmu a koji se sastoji u proferivamju |} pemzionisanju jeftinih zabavljača, da bi se pronašao način izražavanaja dostojan mogućnosti koje se televiziji pružaju. Za sađa mam ostaje da pratimo Kako se odvija pvva storija Života televizije, da navijamo za njene uspehe i budemo zadovoljni emisijama kada one pokažu makar i minimum onoga što se zove umetnost.
No, to me znači da naši kriterijumi muomraju biti ublaženi, pošto se radi o mališanu za koga je rečeno da sporo napreduje i da mu treba Dprogledati kroz prste jer se tek počinje baviti mmetnošću! Televizija ima tu prednost što dolazi na scenu umefnositi u vreme u kome su raščišćene mnoge zablude spletene oko toga šta ireba a šta me fireba da bude umeimost. Hoću da kažem da je mjoj mmogo lakše da se odredi prema umefničkim vrednostima nego što je to bilo jednom Melijesu, koji se maslazio pred neophodnom džumglom jezičkih zagonetki.
U našem +elevizijskom životu Kritika je pomagala da se olklone neke dečje bolesti i pokušala, prateći emi-
ad puressvišlimazı
za woeditelie
a složenost vašeg pitanja više je
nego teško odgovoriti, jer je da-
nas skoro memoguće odvojiti funkciju redatelja u kašalištu i promaftrati je u nekom zasebnom svjetlu, a da pri tom ne zadremo u cjelokunpni zamšeni komipleks, koji zovemo „teatarska djelatnost“. „Redateljska se funkcija utapa i isprepliće sa čitavim nizom momenata, koji zajednički tvore egzistenoliju tog kompleksa. Ja ću se u svom odgovomi pokušati zaustaviti tek na nekim od tih momenata, premda bi i zato bila potrebna čitava bošura, a ne samo tri „kartice“, koje imam na raspolaganju.
Shaw je ma početku svojih „Pravila“ napomenuo da u vrijeme kada je pisao članak nije postojala, barem nc u Kngleskoj, nikakova tradicija u pogledu redateljske djelatnosti. A damas? Čak se ni danas — posebno kod nas — ne
| a} oslobođenu svake retonike. „Prostori ma ovim Wjegovim Ilcompozicijama i nisu drugo do poetske determinacije osećanja Moja sugerišu permanenino auutorovo prisustvo. i
Sadašnja faza Murtićevog stvaranja po svojim fommalnim odlikama najbliža je slikarstvu akcije, ali po problemu koji rešava, kao i po svom umetničkom sadržaju, sasvim je drugog kamaktera. Svetlo, dostiglo autonomni ritam, postaje nov elemenat organizacije slike — što predstavlja i novi rezultat “Murtićevih fraženja. Gubeći deskriptivnu ulogu — opis atmosfere, definicija oblika — svetlo, sadržano u autonomnim vibnacijama bojenih površina, više nije čulni doživljaj koji se odnosi na prirodu nego psihološka kategorija. Ovakva autonomija svetlosnih elemenata odvođi u podneblja ljudskih doživljaja, u maštu, psihologiju, ka univerzalnosti „senzacije, Struktura slikarstva postaje za Murtića svetlost i boja — a ne linearna shema u koju se uklapaju boje. Tako. koncipirane, nastaju mjegove sadašnje 'Šimolke, jive površine crvenog, 85 pasažima blještavih crnih i muklim'. pečatima bele, a uz njih beskrajne plave sa mrkim i žutim akcentima, poekad 'kaligrafski primenjenim. Kompleksnost Mumtićeve hromatike sadrži takvo bogatstvo, takvu sigurnost, takvo poverenje u svoju snagu ekspresije da emitujući visoku temperaturu, pod kojom su nastale, ove slike obuhvataju i nose gledaoca koji postaje aktivni „saučesnik ovog vrtoglavog kresčenda. i
Apsolutno moderna, potpuno anga= žovana u wstvamosti likovnog Života,
ı
što je to danas _- dao .još
Šta nam spremaju majstori malog ekrana
'
TELEVIZIJA bez pretenzija il' burgija
sije ui shvatajući
~ ulogu, (da musmeri mapore televizijskuh
stvaralaca u pravcu visokog umuetničkog mapora. Najeminenitniji tvorci televizijskih programa pomašaju se, međutim, tako kao da televizijska kritika uopšte ne postoji, kao da je nepotrebna i suvišna, kao da vređa mnjihove kontakte sa gledaocima, jer se javlja u ulozi posrednika i vaspitača. Iza svega stoji jedna gotovo nevidljiva želja da se umeflnici sa televizije ostave na miru, jer oni majbolje znaju šta treba „mraditi sa dokomim ~ „gledaocem pred ekramom, koji guta sve što mu se pruži. Jedma veoma sumnjiva želja za autonomijom, potpuno nepoznata slikarstvu, pozorištu ili filmu, umetnostima koje su se uvek oslanjale na sud kritike.
Možda baš zbog toga uzimam odlomal iz intervjua koji je dao poznati radnik televizijskog ekrana RadivojeLola Đulkić, On doslovno glasi:
Pitanje: Šta mislite o kritičarima?
Odgovor: „Mislim da uopšte nema smisla pisati kritiku kad je u pitamju televizija. Jer sve što se pojavi ma njoj emituje se samo jednom i više nikad. Talo da sve Kritike dolaze „post festum“ i ne MKomlste mikome. Ni izvođačima — jer ne može da se popravi pošto drugu šansu mema, ni publici —d jer je ona komad već videla. Pored toga televizija radi na brzinu i nema neke veće pretenzije. Ne može se o njoj suditi istim merilima kao što se
sudi o pozorištu ili o filmu. Kritika može ida bude korisna jedino kad su wu pitanju serije emisija. Tada oma može da ukaže na greške. OVAKO NAROD GLEDA, ILI NE GLEDA, DOPADA MU SE ILI NE DOPADA, I ČEMU POSLE TOGA OBJAŠNJAVATI MU DA JE NBŠTO BILO LOŠE ILI DOBRO?!? (istakao M. K.)
(„Sport i svet“ broj 383, 25. II. 1964.)
Shvatam težinu zadalika koji obavlja Radivoje-Lola Đukić svojim emisijama. Nije lako napisati svake nedelje jedan wat teksta kome će se gledaoci smejati! Shvatam i to da je naša televizija mlada i da me poseduje sva tehnička sredstva kojima se služe televizije vazvijenijih zemalja. Shvatam da je prostor studija mali, da ima medovoljan broj kamera i tehnički nedoučenog osoblja — ali nije li Čaplin sni mao wvoju „Poteru za zlatom“ sasvim običnom prefpotopskom kamenom, koja se olkretala rukom? Nije li to, međutim, jedno od najboljih filmskih ostvarenja uopšte? I kakva je to uopšte televizija koja „nema nekih naročitih pretenziijja“?
Treba li to da znači da od naših televizora tražimo samo to da budu deo nameštaja, ma koji se lepo može DOstaviti Mristalna vaza? Šta uopšte znači: „Nemati pretenzija“? Zna se kakav je umetnik Moji polazi od tog gesla! Zna se i to da se iz takve rabote obično ispli — burgij a! Svaki gest koji učinimo, „svaka izgovorena reč, svaki korak, imaju svoj značaj. Svaka reč koju uputimo preko ekrana mora imati pretenzija da promeni i pokrene svest. gledalaca u jednom aktivnom duhu. Govoriti svake večeri preko ekrana milionima gledalaca, a nemati pretenzija, nemati nikakvog programa humamnističke delatnosti, predstavlja danas u najmanju ruku imtelekitualnu diverziju sa najgorim Dpgosledicama, naročito za čitavu onu masu mladih ljudi kojima televizija zamenjuje i putovanja i školu i vaspitača.
Momo KRAPOM
DANAS GOVORI
·VANČA
može govoiti o nekakvoj pravoj tradiciji, Može se više govoriti o utjacajima, koje su razne teatarske škole izvršile na razvoj našeg kagališta. (Sjetimp se samo „Sıistema“.) Zato je, mislim, što se tiče tradicije, jedino Zagreb u nešto povoljnijem položaju s obzirom da je u mjemu djelovao takav vrsni pedagog, kao što je bio dr Branko Gavella. Danas u zagrebačkim Kazalištima djeluje niz njegovih učemika, koji i pored izrazitih stvaralačkih fiziono-
mija, stoje pred nesumnjivim utjeca- ”
jem njegovog umjetničkog creda. Teško je obuhvatiti sve omo što bi značilo zavještanje, koje je dr Gavella ostavio generaciji redatelja i glumaca, koju je oformio svojom snažnom ličnošću (to bi ujedno bio i kompletan odgovo” na postavljeno pitanje), ali mislim da je od presudnog značenja bio njegov stav prema #teatmu kao o
|
u afirmaciji slobode umetnikove ličnosti, Murtićeva slikarska avantura ima nečeg pobedbnosnog u svom #žY#mastu, ona odbija svaku sumnju, svaku nesigurnost. Ona me donosi teze nego savrememu realizaciju stanja pa se otuđa identifikuje s realnošću umetnikovog bića.
Muntićeva alttuelnost nije formalna nego bitna odlika njegovog dela. Kao ličmost, on je srastao sa sadašnošću, sa trenutkom u kome živi i radi, pa je njegovo stvaranje potpuno predavanje aktuelnosti, ali ne u smislu potčinjavanja nego, na protiv, njenog osvajanja putem tran= sponozicije' životrie dinamike u goruću Vizi-. ju jednog permanentnog danas. U lome saglejače, a ugradio u sutra — i leži moć stvaralačke Murtićeve intuicije.
Katarina AMBROZIĆ
LIKOVNE PRILOGE
U OVOM BROJU IZRADIO LAZAR , VOZAREVIĆ .
KLJAKOVIĆ
punom i nepatvoranom umjciničkom doživljaju u kojem nije poznavao nikokvih hompromisa. On je živ:o u ne= pokolebljivom uvjerenju. „da postoji samo jedna umjetnost; dakle, nikakva umjetnost „za puk“, „za djeou“ itd.“ Imao je' beskrajno povjerenje u moć umjetnosti u cijeloj širini njena značenja, u njenu moć da svojim sredstvima pronađe put do svakog čovjeka. Po njemu je prava umjetnost uvijek tazumljiva, jer je u njenoj biti da nosi u sebi | preko sebe tumačenje svih elememata koji bimo ulaze u njenu strukturu. i
Nekome će se možda učiniti čudnim kako može jedna generacija u vrijeme olkrivanja Sve novijih aspekata teatra, koračati već utabamim stazama. Mogu reći da veoma mnogo tzeba da se dođe do tih utabanmih puteva, ako se uopće ikada do njih može doći. Poslije mnmogih izleta do izazovnih područja raznih teatarskih pomodmosti, čini se da je koji put najveća revolucionarnost vra+ iliti se na staru mudrost, ako ona nije, naravno, iz bilo kakvih razloga prevaziđena. Redate!j je obavezno postavljen na relaciji tekst — glumac. Mislim da je primarnost redateliske akcije u tome (a u tome je ujedno i njena najveća poteškoća), kako sjediniti ta dva materijala u jedno zajedničlio mnepovre= divo tkivo, tj. kako postupiti da se ni jedan od t:h materijala u času njihova sjedinjenja ne povrijedi. Gdje prestaje doseg literature, a gdje počinje značenje glumca i njegove izgovorene riječi? To se pitanj nesumnjivo rješava na
Nastavak na 8. strani