Књижевне новине

e ———

0 jelnoam „SOm0UDiSNIJ“

„ZAŠTO SE UBIO Radomir Lažić?“ Ovakav neuobičajem i izmemađujući maslov dala je „Borba“ od 3. aprila jednom, tekstu koji je objavljen u Tubrici Društvema hronika, priči o jedmoj savrememoj ljudskoj

- "tragediji. Priča je, nesumnjivo, mmo gima već dobro poznata, ali je ipak, u majkraćim, crtama, treba bonoobiti: Asistent Ekonomskog fakulteta Radomir r.azić izvršio je samoubistvo i mjegove kolege, ma otvore-

~ nom sastanku Saveza komunista, odali su m, poslednju poštu i pokušali da otkriju korone koji su naveli tog „entuzijastu koji mišta drugo u životu mije znao da adi sem da

radi“, ma tragični sanvoubilački korak. „Pred. mjima se, u sećanju,

odvijala priča o ovom, čoveku, priča mimalo neuobičajema wu mašem vremenu: Seoski dečak mapušta svoj dom, šegrtuje i, kao čovek „beskrajme energije“, posle rata, u dvondesetoj godini polazi u gimnaziju, i za četiri godine je završava me prestajući da Yadi. Dolazi u Beograd, malazži posao, studira ma Elonomskom Jakultetu, kao vojnik polaže poslednje ispite, uskoro zatim završava i Pravni fakultet, uči strame jezike i jedam profesor dovodi ga za SVDOgG asistenta. I tu je kraj jedme i početak . druge bYiče o Radđomiru Laziću: početak njegovog samoubistva. Profesor čiji je asisten bio umire i „čovek što je iz opanaka doleteo ma fakultet“ osetio je da je izgubio potporu. „Lazić oseća oko sebe delosanje mračnih, sila, vidi i ljude što misu počeli od volujskih kola kako lako, bez zaleta, wbek podržami i potkrepljeni, kreću u orbitu. Nalazi da mjegov trud i mjegovć odamost pozivu memaju wbek odjeka, primećuje više sile koje ga odbacuju“. Lazićeva teza, ocemjema docnije kao „samostalan prilog nauci“, i pored dveju ppozitipmih, ocema propoda, jer jedan član komisije punih devet meseci nije dao mikakav odgovor, mada je to morao da učini u predviMWemom zakonskom oku od tri moceseca. Rukopis na kojem je Lazić radio zajedmo sa jedmim profesorom profesor je objavio som pod svojim imenom i ma osnovu toga rada dobio titulu vamredmog profesora. Lazić, „nenametljiv, povučem, ćutljio“ 'gubi samopouzdanje, veYu da će dobiti zadovoljenje, da će mu se pružiti ono što je zaslužio. Sredina u kojoj je radio zahvoaćena „atmoslerom, večne trke za byrememom, medostatkom sluha za tuđe brige, odsustoom živaca za meprijatne stva?i, imertnošću, „aodlaganiem, tih ličnih problema za jedam, od narednih sastanaka“ nije učinila omo što je mogla za Radomira Lazića. Premda je on davao znake „da se mešto oko mjega dešava“, premda postoji mjegov zvanični zahtev šefu katedre da se o njegovom, „slučaju“ povede istraga, kolektiv Ekonomskog fakulteta je, ma žalost, tek posle Lazićeve smrti pogledao u oči „jednoj optužujućoj činjenici“.

Post festum... Znalo se, ali se nije govorilo, Yadilo se kao da se ne zna. I da jedan mladi čovek, izbačen iz svojih,osnovnih ljudskih ležišta, nije sam sebi oduzeo život...

možda bi još wvek bilo isto. „Ako '

nečemu može da bosluži Lažićeva smrt, ističe „Borba“, neka se pokrenu pitanja čija je om bio žrtva, neka se ovom, varmicom, zapale neka svetla, jer movi Lazići, radni a „mepraktični“, traže svoju šansu, kucaju ia wrata unierziteta, gde nisu uvek dobrodošlicom dočekani“.

Pitanja koja, lamčanmo, izaziva Ovaj tragični slučaj, mižu se u beskrajnom, nizu: Sada, kad se zna ZAŠTO se ubio „čestiti čovek, komumista, asistent Radomir Lazić“ neko treba da snosi određeme posledice za mjegovu. smyt. Mada je njegov samoubilački korak bio očajnički izla» čoveka koji nije znao šta će, i mada je neuobičajem kod mas, razlozi koi šu, ga ma mjega naterali, kao što je om sam woideo, čest su npyatilaci maše svakidašnjice. „SlUučaj“ Radomira Lazića u mnogome je prevazišao okvire jednog faklulte= la. Ali ipak pre svega treba uwpitati šta je preduzela uprava, Šta je breduzeo savet Ekonomskog Jakulteta da se izvetri zagađena atmosfera koja je Radomira Lazića primorala da svoju žemw, i decu ostavi bez muža i oca? Šta će odgovorni umiverzitetski organi smatrati neophod

nim da učine u ovom tragičnom slu-

čaju? Kolektivna, moralna odgovoT-– most već je dokazana. Dokazane su i mnogobrojne lične odgovormosti. Sve te odgovormosti me smeju da. ostanu bez određenih posledica. Od „Borbinog“ komentara prošlo je gotovo pola meseca. O „slučaju“ Ra· domira, Lazića mišta se više mije čulo. Da li će ćutanja biti jedini odgovor ma pitanja koja je „Borba“ postavila? Ako se ćutanje produži javnost ove zemlje zahtevaće da čui je i mnogo druge pojedinosti koje je pisac komentaYa Slavoljub Đukić ostavio „za drugi put“. Na „slučaju“ Radomira Lazića me sme da se spusti zavesa zaborava. Jer, Badomir. Lazić nije se ubio sam.

Pal

a ka Mi ydei

i | miljan Rozmam. svrstava se u red najplodnijih slovenačkih posleratnih: pripovedača. Za mposled-

njih pet-šest godina objavio je šef knjiga proze, mahom movela i romana. Rođen, u Mariboru 1927. gođine, pisac se sa četrnaest godina mašao u Srbiji, kuđa su nacisti na samom početku. drugog svetskog rata proterali njegove roditelje. Posle rata završio je mariborsku wčiteljsku školu i neko vreme oo kao wučitelj. 'Sađa živi u Ljub-

„ljami. .

Počeci Rozmamovog iknjiževnog rada padaju još u srednjoškolzke godime. Zapaženi biva pre desetak godina, zbog novela što ih je objavljivao u više književnih časopisa. Prvu svoju knjigu wstigno je da štampa tek ko tridđesetcgodišnjak (roman „Nelkdo“ — Neko, 1958). Godinu dana kasnije objavio je drugi roman pod naslovom „Obala“ (1959). Sledi zbirka novela „Mesto“ (Grad), objavljena 1961, pa ikmjiga humoreski pod naslovom „Na tekočem. traku“ (Na tekućoj vrpci, 1962), dok je prošle godime objavio u zasebnoj kmijizi dve novele, pcd naslovom „Rozalija in Vrtačnik“. Nedsvno se pojavio mjegov romam „Drušžina“ (Društvo) u izdanju izdav:iičkoz pveduzeća „Obzorja“ u Mariboru. Rozman' se prema svojim ftematskim preokupacijama wvrstava u najizrazitije urbane, gradske pripovedače u posleratnoj slovenačkoj prozi. Ovo je naročito potvrdio zbirom movela „Mesto“. Treba istaći Rozmanov zahvat u čisto savremenu problematiku. Već u „Obali“, pre pet godina, Rozman je, mada prilično olako i površno, zaronio u almosferu jživljavanja sasvim mlađog sveta za vreme letovanja na našem Jadranu (u „Obali“ je prikazam takav, gotovo lakomislen, život miladića i devojaka, i naših i stranih, na obalama Malog Lošinja). Svojim novim romanom „Druščina“, koji predstavija jedno od najzrelijih ostvarenja mlade generacije slovenačkih pripovedača, Rozman se ponovo našao na Jadramu, tako reći u istom ambijentu.

Dok je „Obala“ pisana u svakom pogledu ležerno, prikazujući mlad svet gotovo isključivo u fazi pulbertetskog sazrevanja i u Želji za zabavljanjem, „Druščina“ je dokaz koliko je pimac prođubio svoj odmos prema „mladom čoveku, koliko je sazreo upuštajući se, na mahove, ı vrlo smelu analizu i vrednovanje nekih pojava, prvenstvemo čisto moralnih pojava što predstavliaju problem danmašnije naše omladine. Da je bio smeliji, mogao je zahvatiti i da-

S o sarajevskom festivalu „malih

scena? Ne znam. Upravo, kad su

se poslednji put na žici povukle i sastavile žute zavese i kada se, diskretno ih razmaknuvši, na sredini pojavio predsednik festivalskog odbora, postalo je jasno ono što je i pre prve festivalske priredbe moglo da bude sasvim jasno. Simpatično u svojoj nelagodmosti izgledao je pessnik Izet Sarajlić, sa tako vidljivim nemoćnim izrazom na licu, kađa je prisutnima objavio da konvencije nalažu da se i ovoga puta pročitaju rezultati službenog žirija i pogodba žirija kritike. Potom je došao kraj. Završile su se devetodne»me priredbe pozorišta na maloj sceni četvorougaone sale iznad bioskopa „Romanija“, u kome je Antohionijevo „Pomračenje“ izazivalo radoznale filmsske gledaocce koji su grupno izlazili već sa polovine projekcije.

Mala sala Narodnog univerziteta.i Malog pozorišta, najracionalnije iskorišćena · prostorija za javne skupove u zemlji, bila je upotrebljena i za petu po ređu smotru malih scena probramog repertoara. Smotra je počela 27. marta izvođenjem „komične tragedije „Kiše profesora Noja“ (tekst domaćeg autora Jovana Mihajlovića, izvođač Mala scena Narodnog pozorišta iz Beograda) i poslednjim, nedovršenim, dramskim tekstom Branislava Nušića „Vlast“ (u izvođenju iste scenske grupe), a završilo se Nušićevim igrokazima, za mnoge još meviđenim na sceni („Dva lopova“ i „Svinja“), ali na vojveđanskom dijalektu (izvođač novosadski Veseli teatar „Ben Akiba“). U pauzama i na nekim osvetljenijim' predstavama posetioci su mogli čitati ukusno opremljene biltene sa intervjuima, citatima kritike i festivalskim vicevima i anegdotama od kojih su one O pesniku Vuku Krnjeviću bile neprestane. Miodrag Žalica nije bio viđen. Jedino se u foajeu nalazila njegova prepiska sa nepoznatim licima i zvučnim memorandumima u zaglavljima pisama, kao i afirmativne kritike — osim jedne Oopšimije vesti Klija · Fincija javljene, svojevremeno, „Politici“ iz Zagreba sa smotre savremene domaće drame. To je bilo okačeno, kao i slika Afana Ramića, na dohvat pogledima posetilaca. U kuloarima, kad smo već kod foasjea, primećeno je da su Se iz broja u broj festivalskog biltena cifimale kritičke ocene predstava kritičara „Oslobođenja“ Luke Pavlovića. Drugi listovi skoro i nisu evidentirali da se skup pozorišnih predstava, sa kulisama iz raznih krajeva zemlje, održava u Sarajevu. To bi,

možda, mogao da bude još jedan znak

da je sala bila nepodesna za izvođače,

ta bi se moglo pohvalno napisati

KNJIŽEVNE

opragoljub S. Mihalić, Bog

igi Direktor 1 o . Predrag Palavestra. Tehničko-umetnička oprema

trijević. Ređakcioni , n Ignjatović, Dragan Kolundžija, Velimir Lukić, Slavko , Pređrag Protić,

Dušan Puvačić, Izet sarajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojano•

Slovenačka : kulturna hronika

Otvaranie Prešernovog inslilula

leko dublje, razotkrivajući negativne strane huligamstva i ostale izvitopere-

nosti u primamliivoj sredini jednog internaciona!nog letovališta.· Da su manje dominanine crte avanturistike, za kojom toliko čeznu ovi mlad'ći željni zabave (dok traže meki od njih .i nešto više na osunčanim obalama našag mora), ovaj, se roman, smelijim zahvatom

Peti festival malih scena Jugoslavije

kralak dah starmalog lestivala

publiku i kritiku. Ali; čihilo 'se ·da je festivalska mublika bila pridobijena, ushićena, sumnjičava, uverena i neuverena, revnosna, 'temperamneritna i Uzdržljiva,. što je zavisilo o' kome je mjenom delu reč, a'izuzetno od. različitog kvaliteta izvođenja. IL još: uveliko se pričalo da'je' direktor Festivala Ivam PFogl, književnik i urednik Radio-Sarajeva, na tom istom radiu postavio pitanje: ako'se nešto mora učiniti sa Ovim “festivalom, šta se mora učiniti?

'Dopadljive glumačke kreacije, od kojih sa seizdvajale intempretacije Ljubinke Bobić u Nušićevoj „Vlasti“ i Slavka Simića u damatizaciji „Krotke“ Dostojevskog (oni su nosioci festivalskih nagrada), ostvarili su 'Petaft Banićević, Pavle Bogdanović, Milutin Butković, Štefanija Drolčeva, Olja Grastić-Jelić, Miloš Kandić, Petar Petković, Bora Todorović i Dobrila Šokica.· Režiseri koji su poikušali, s manje ili više doslednosti, da malu scenu iskoriste za nekakav eksperiment bili su Milenko Šuvaković

Miloš II. Bandić, Božidar

odbor:

đan A, Popović, (sekretar redakcije),

vić-Sip, Mosta Timotijević i Petar VOM, ri

MA 7 0

Čč _ „3 93 ea?

aana

dgovornt . uređnik: Tanasije Mlađenović, Urednik: ı Dragomir Dimji-

MAI

komentari

pisca, mogao pretvoriti u još prođub~

ljeniji primer društvene kritike.

"U Institutu za slovenačkil jezik Slovenske akademije znanosti i umetnosti u Ljubljani već godinama sazreva Jedan veliki posao. Radi se O „Rečniku slovenačkog književnog jezika“. Skupljane građe za takav rečnik započelo

je uskoro nakon završetka prošlog ra-

ta. Takve rečnike danas imaju gotovo svi wWlovenski marodi, pa je nakon gotovo dve decenije odlučeno da se priđe realizaciji. Od gotovo 3,000.000 ispisanih listića jezičke građe (od njih dolazi oko 1,000.000 listića u obzir fe za istorijski rečnik), njih oko 2,000.000 predstavlia bazu sa gastavljenje OVOS rečnika. U njemu biće obuhvačena leksika slovenačkog jezika od Ivana Cankara do današnjih dama, upotrebljavana u beletristici, opštim maučnim delima kao i u dnevnom štampi, kao i gra da iz beletristike od Prešerna do Cankara, ukoliko je još u upotrebi ili je karakteristična po pojedinog značajnog autora. Rečnik treba da bude informativno-niormativan, a obuhvatiće če– tirh toma leksikalmog formata (svaki tom sa oko 1000 stranica).

Nedavno je razaslmt zainteresovanim pokusni tabak OVOBS vrlo potrebnog rečnika, u koigm su urednici (Amton Bajec, Mile Klopčič i France 'Domšič) opširno objasnili način sastavljanja, sadržaj i domet OVOE dosađ najobimmijeg poduhvata ove vrste u SlovenacaDosad majobimniji rečnik slovenačkog jezika (u stvari slovenačko-nemnžli rečnik, u dva toma) objavio je maime Majks Pleteršnik još mpotkraj mpnošlog veka (18998—95); delo je doduše u mnogo čemu zastarelo, ali u slavističikom svetu predstavlja još uvek majtraženmiju slovenačku Mmiigu. Nowi rečnik obuhvatiće oko 120.000 natuknica i podnatuknica. Rukopis prve knjige biće završen do kraja 1965. godine, a sve četiri knjige rečmika trebalo bi da izađu do kraja 1970. godine: |

„Le livre slovene“ naslov. je periodične publikacije što je izdaje Društvo slovenačkih iknjiževnika od maja prošle godine, ı cilju informisanja inostranih prijatelja naše Mnjiževnosti O tekućim zbivanjima u njoj. U poslednje vreme sve se jače ističe briga staleških mdružemja Kkmjiževnika u mas O upoznavaniu jnostransštva sa stanjem naših književnosti, pa treba poduhvat Društva slovenačkih Kmnjiževnika, prvi ove vrste u nas, najtopliie pozdraviti. Publikacija jzlazi Movartalnpo (n=dsvno je objavljen dvobroj 9—4). Na 120 strana Jeksikalna form:ata, koliko obuhva-

(„Dva lopova“ i „Svinja“ na novosadskoj sceni „Ben Akiba“), Arsa Jovanović („Veština“ En Dželiko, Atelje 212 Beograd); Vuk Babić („Zoološka priča“ Edvarda Olbija, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd); Georgij Paro („Orest“ Jovana ~ Hristića, Hrvatsko narodno kazalište iz Zagreba). Mali događaj bio je nastup poljskog Teatra ruku „Coto“ iz Gdanjska, kome je nastup na Festivalu bila jedna od predstava na gostovanju u Jugoslaviji, « donekle i Atelje teatar iz Beča, koji je izveo dramški spev: „Paust“ od Nikolausa Lenaua. I to je Sve što je istaknmuto i što bi se moglo zapisati...

Umesto uhodanih hroničarskih beležaka sa festivala, postaje neophodno izdvajanje one tako prisutne dileme koja se već pet godina neprestano javlja i dobija Sve šire dimenzije. U pitanju je fizionomija malih scena, ona koja bi trebalo da se na ovakvim priredbama potvrđuje, a koja se, naprotiv, iz godine u godinu demantuje. Sta su to, u stvari, male scene? Nesumnjivo, to su eksperimenti wramske grupe „A“, . koja je uvek predstavljala najvredniju pojavu na festivalima ovakve vrste. To je i „Atelje 212“ sa svojim ranjijim, pa i skorašnjim, repertos«rom; zatim: „Ljubljanski Oder“ sa ranije Viđenom Kozakovom „Aferom“. A male sceme Svakako nisu one predstave koje viđamo i ma „Stjerijinom pozorju“, a koje upotpunuju repertoar sarajevskih festivalskih „priredbi. Male scene sa svom originalnošću i specifičnošću verovatno nisu ni odseci velikih požorišta sa manjim brojem sedišta i istim načinom interpretacije. Male scene nisu one scene koje su samo po potrebi male, a mogu biti, kada se za to ukaže prilika, i velike. Napokon, male scene su one koje traže ili od kojih se očekuje više entuzijazma nego rutinerstva, profesionalne hladnoće i barokne doslednosti. To se, svakako, zna, iako se zna i.to da svako može načiniti svoju definiciju malih scena, pa da bude siSura da je u pravu iako ništa nije re-

ao.

Najlakše je izbaciti parolu: evidentna je kriza malih scena a pri tom ne odgovoriti na pitanje šta je, u stvari, kriza, odnosno šta se iza toga krije: nedostatak pozorištem zainteresovanih i zaintrigiranih eksperimentatora, medostatak sredstava, nedostatak razumeva– nja onih koji otvaraju mala pozorišta i filijale, nedostatak tekstova, nedostatak podrške... I niz drugih pitanja starih bar koliko i festivalske priredbe malih scena u Sarajevu. A, jasno je: samo je mali broj nekih pozorišta po-

• • Božović, a

Beograd, Francuska 7.

List izlazi svakog drugog petka. Pojeđini. broj 30 d. Gođišnja pretplata 600 d., polugodišnja 300.đ., za inostranstvo dvostruko

List Izđaje Novinsko-izđavačko preduzeće „Književne novine“

kući račun 101-112-1-208.

< Na Sri

DE O MIĆO _——— Ođište, objavljeno je šezdese, ta Prvo o alovenačkih autora (mahomj pregleda, kritičkih napisa kao i prevoda poezije i iprioze savremenih dela), Svaki je broj ihustrovan sa divadese reprodukcija značajnih likovnih rađo. va, odnosno S ikonografijom s područ, .ja Mmjiževnosti. i ' Komisija za veze S inostranstvom postigla je u poslednje vreme već lepe rezultate. Tako je već zaključen ugovor sa mpeniskim izdavačem Segerom o iz. davzmin izbora poezije Srečka Kosove. la na framcusiki. Prošle godine održa= vane su vrlo intimne veze S kulturmim radnicima Graca, gde je pr:ređeno ne. koliko književnih večeri slovenačke po~ . | ezije i proze. Upravo ovih dana vrašaju gradački književnici i ostali kultumi adnici (likovna umetnost, Ppozor:š glazba) posetu Ljubljani, gde će biti od 15. do 30. apri"a održano niz kulturmih manifestacija u cilju upoznavanja austrijske književnosti, likovne umetno, sti, glazbe i pozorišnih dostignuća.

Uz Sterijino pozorje i skum Malih scena u Sarajevu SVO S? prcreća već necolizo grdrma cOržava u Celu „Ne. delja slovenačke savremene dramatike“, Između 7. i 11. apriha u Celju su redom mprizani slovenački dramski noviteti. Redđom nsstupiše „Slovensko na rodno gledališče“ iz Trsta s dramom Josipa. Tavčara „U Homolulu“, „Oder BT7“% iz T.iubliane sa „Kožnieniciman“ Pe. tra Božića, ljubljansko „Mesino gledalis šče“ sa „Karčminminom pričom“ Jožeta Javoršeka, „Slovensko ljudsko gledali. šče“ iz Celja sa „Sretnim zmaievima“ Mihe Remca i drama „Slovenskog narodnog gledališča“ iz Ljubljane s majnovijim komađom Ivana Potrča „U zao dam uvek ostaješ sam“. ; · A

Kao poslednju vest saopštavam, da je u sredu 15. o. m. u 'Kranju osnovan „Prešemov institut“. Radi se o ustanovi, drugoj ove vrste u Jugoslaviji (u Beogradu postoji Vukov i Dogitejev muzej sa sličnim zadeoima), koja će uzeti na sebe brigu cko proučavanja ne samo pesnika Prešema, već Wvih značajnijih ličnosti prve polovine prošlog veka u Slovenaca, što su bile u vezi sa „Prešernom, a imaće i praktične zadatke (brigu oko nedavno osnovanog: memorijalnog muzeja Prešernovog u Kraniu itd.). Među eiktuelmim zadacima malami-se i cbinvliivanmje korespondencije nekih javnih radnika Prešernovog vremena (npr. Kopitara), kompletiranje bibliografije svih pisaca oko Prešema, a prvenstveno izrada Prešernovog ·rečnika. ih Tone POTOKAR

kušao da naznači prave komcepcije i. okvire u kojima se pokušavalo da se na neki način upotpuni pozorišni Život. No, šve ovo (pitanja i zaključivanja) , postavljeno je na svakom skupu malih” pozorišta u Sarajevu, pa.je i samimi ii Saru skup imao svoje opravdanje i vidnu primamljivošt. Pet godina bd) je dovoljno da se postave bezbroina pitanja i potpitanja, ali nedovoljno da se. samo dođe bar do praznih i beznačajnih odgovora. Zato je, danas, preslišavanje ranijih upitnika postalo dosadno i unapred osuđeno da skonča bez rezultata. Nemoć Festivala ogleda se baš u tome: on nije bio podstrekač, jer nije uspeo da se nametne do' te mere da obeleži jedan put. Njegov dah nije se ni u najmanjim pojedinostima postavio u repertoarskoj doslednosti malih Dozorišta, Pa čak mi sopstvena repertoarska delatnost ni jednog trenufka ne samo da nije dolazila u pitanje, nego nije uopšte predstavljala pitanja. Nije li baš to jedini inajveći·. promašaj?! ;

Festival malih scema od prvog sUusreta, kad se više želelo naslućivati neSo što se moglo, predstavljao je skup pozorišnih priredbi bez fiziono" mije., i

Šteta.

Ipak, svake godine u prvim aprilskim danima Sarajevo ovim festivalima živne ne tako bučnim, ali prisnim 'pozorišnim priredbama. Atmosfera, ona kuloarsko-dramska, ispunjena pričama pD dobrim glumačkim ostvarenjima, sU“ sretima, kreacijama i dosetkama, iščer kivanim semzacijama i prigodnim nagradama, stnim svađama i mervozama, rasprođanim predstavama i polupraznim gledištima, i takmičarski raspojože nim ekipama i izdvojenim dostignućima, pored nezadovoljavajuće ocenč kvalitativnog napretka — može da ima, ako ne šokaninu „zavodljivost, onda, bar, prikrivenu prihvatljivost. To može nešto značiti, pa makar bio i sasvim minimslnih razmera. Ali, unapred ne znači da skup priredbi bez pretenzija ne može ničemu koristiti. Samo, sve za” visi od toga šta se zapravo iščekuje? Odnosno, dilema je u onome što 5 može iščekivati, nasuprot onome što se želi postići. A to je uvek bilo nejasno.

U početku pretenciozno i bež mere reklamiran je upravo završeni Fe" stival kao jubilarni, pošto je om bio peti „po redu. Na kraju: to je zaboravljeno, ali ne konstatacija: Ka ko nam mšlo treba pa da slavimo jubileje!

Petar LJUBOJEV,

redakcija Francuska 7. Tel. 626-020, Te“

štampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 3, ; | Brian M

"MH TMT OM o ra O o «M