Књижевне новине

}

”

| i

re mego što je pristupio srpskoj

poeziji i srpskim pesnicima, na Lisa samom pragu svoje lritičarske delatnosti, Skerlić je u eseju o Aleksandru Puškinu mapisao reči u koje kao da je sažeo svoju misao o misiji pesnika na našem macionalnom tlu, a koje kao da je uvek imao na umu kada je o Srpskoj poeziji pisao: „Nigde poezija nije imala veći značaj no kod Slovena; mjome su oni ispoljavali i dokazivali pravo na život i na mesto među kultur-

> mim narodima“. A ako bi se slikom

htele predstaviti ove Skerlićeve reči o misiji pesnika i poezije, onda bi to bila biblijska slika plamenog stuba u pustinji, Vvetrenog i proročanskog putokaza. Ali kritičar ne piše samo u slikama i samo se donekle slikama inspiriše. Za Skerlićevo stvaralaštvo karakteristina su pojedina gledišta i stavovi koji se takođe kao zavetna misao pronose kroz celo kritičarevo delo. Skerlić nije od onih kritičara koji do svoje teorije i filosofije umefnosti dolaze preko alttivne kritike, koji do svojih pogleda dolaze Kkmjiževnom imdukcijom, sinteze stvaraju mnogim „analizama, koji novim analizama sinteze obaraju i stvaraju nove, kod kojih je odnos sintetičkog i analitičkog vida kritike naizmeničan i uzajamno uslovljen, već je od onih kritičara koji u analizama mprimenjuju svoje već postojeće sintetičke stavove.

A do takvih sintetičkih sudova i gledišta, — do sintetičke podloge svoje kritike, posebno kad je reč O poežiji, Skerlić je došao pre nego što je o poeziji stvarno i počeo da piše, preko intezpretacija mstetičkih i književnih teorija iz stranih kmjiževnosti. Skerlić intewpretira Raskina, Gijoa i Renara, daje pregled tadašnje francuske kmijiževnosti, gde se naročito zadržava na pitanjima poetike simbolističke škole, Raskinov i Gijoov stav o oestetičkom Koiterijumu u umetnosti, odnosno kategorija života kao estetičkog Kriterijuma u mjihovim učenjima, pridavanje umetnosti jako naglašenog socijalnog karaktera, shvatanje umetnosti kao moćnog Sredstva vaspitanja, presudno utiču na stvaranje Skerlićevih pogleda na umetnost, književnost, i poeziju. Kod Renara Skerliću su naročito bliska, na zasnivanje Skerlićevih načela najizrazitiji uticaj imaju Renarova gledišta o razvitku MMmnjiževne istorije i o promenama u istoriji književnosti, kao i nje= g#ovo razlikovanje književnog istoričara i Mmjiževnog kritičara. Renoar ističe subjektivan i aktivan stav prema MWmjiževnim delima, koja on ili ističe kao uzor ili sprečava njihov uticaj, onemogućuje buđenje simpatije prema njima. Po Renarovom shvatanju kritika nije dogmatfična, jer me postoji opšta teorija lepog, ali je samo donekle impresionistička, jer i impresionistička kritika ima svoju estetiku, svoje kriterijume. _—-=aanpiit gram —=»Radikalizam« | Jovana Skerlića

Nastavak sa 5, strane

borba za nove kulturne vrednosti, „nov moralni život“, „koji ne može a da ne bude povezan s novim poimanjem život=", i „nov način osećamja i posmatranja stvarnosti“, koji treba da izbijaju iz dela jednog mogućeg književnog stvaraoca, jesu ono čime takođe freba da se bavi jedan književni kritičar.

Or skladu s takvim | „RKoncepcijama Skerlić je, kao književni kritičar koji je imao pretenzija da našu mlodu i zdravu njiževnost sačuva od raznih „dekadenfnih“ uticaja koji su dolazili sa Zapada i koji su se to vreme već počeli osećati u mašoj intelektualnoj sredini, mnogo više bio okremut Rulfurnim nego umetničkim vrednostima. Sa svog radikalskog stanovišta, on je išto tako poveo i borbu protiv konzervatizma i nazadnih iđeja u našoj knji-

- ževnosti, protiv idealizacije živola na

selu i patrijarhalnih odnosa i shvatanja koji su kao okovi sputavali slobodan razvitak marodnih snaga. Zato je Đorđe Jovanović bio u pravu kada je u književnom žkritičaru i istoričaru Jovanu Skerliću video duhovnog vođu jedmog, pre i više svega, kulturnog stremljenja.

Skerlić nije imao „razrađena estetska shvatanja“ niti neke čvrste kriterijume koje je primenjivao u ocenjivanju i

analizi književnih dela. Ček se sti" če utisak, had se pažljivo pročitaju svi njegovi radovi, da se on

nikada nije naročito ni trudio da ih izgradi, a još manje da pokuša da ih dovede u sklad sa svojim kulturnim nastojanjima. Zato mislim đa neću mhnogo pogrešiti ako izvedem zaključak da su Bogdan Popović i svi oni koji su

· sledili misao koju je on prvi iskazao

prečili kada su tvrdili da su Sukerliću njegov „radikalski mentalitet“ ili „Do“

- zitivističke premise“ u njegovoj glavi

smefali da uvek oseti pravu umetničku vrednosi, nekog dela. Skerlić je jednostavnmo sebi bio postavio druge, po njegsgovom ličnom uverenju, mnogo važnije

— wcljeve i na njihovom ostvarivamiu Ya-

dio sve do svoje smrti. i 'Aleksanday MILJKOVIĆ

Aleksandar PETROV

Skerlić je dobro upoznat s osnovnim principima simbolističke poetike, mada više preko kritika o simbolističkoj poeziji mego iz iščitavanja tih mprincipa iz poetskih dela. Pozivajući se na Lemetrove kritike, Skerlić uočava da je to „poezija skoro pre reči, to je Doezija neodređenoga, pisanoga sna“, da „reči za mjih misu prosti logički znaci“, da se preko simlbola ostvaruju posebna

sazvučja i saglasnosti, da su boje ozvu- ·

čene, da određenim „samoglasnicima odgovaraju određene boje, da se muzičnim rečima približuje tajanstven duh prirode, i Skerlić je daleko od toga da negira fu poeziju, s izuzetkom. poezije Malanmea. Ali njegov odnos prema simbolizmtu je vrlo protivrečam, što će se doonije više puta ispoljiti, Bodlera i Verlena Skerlić ceni i voli, ali ono što ceni kod mjih mije simbolizam. Skerlić se poziva na Verlenove reči: „Kad sam nesrećan, ja pišem tužne stihove, kada sam veseo, ja pišem vesele stihove, Eto, ja imam nagon za pravilo“, i te reči uzima doslovno, u njima vidi celu Verlenovu estetiku. Zato će i napisati da simbolizam, kao i sve književne škole, pripada prošlosti, a da samo jedna stvar u umetnosti ostaje uprkos svim pDromenama: živof. .

Upoznavanje s principima mođemih poetskih škola i poetika na Skerlićevu kritički misao nije ostavilo vidnijeg traga, a uticaj simoblističike poezije ogleda se jedino kod mekoliko suptilnijih amaliza „pejzaža Vojislava Ilića i Stevana Lukovića. U svojim Kirribikkama on je više upotrebljavao izvesne sta vove iz poetike parnasovske škole, takođe u analizama pejzaža.i po pitanjima metrike, li analizama) pejzaža i o like NRWecejima vrednuje književno delo sem u pitanjima strukture, mogu se gotovo potpuno podvesti pod ono što Skerlić podrazumeva pod pojmom života.1 što pod tim pojmom “„podrazumevaju, mada u uopštenim „crtama, Raskim i Gijo, a i cela estetika života.

Iskrenost i proživljenost za Sker-

lića su bitne odlike poetskog dela. Ne samo što izvam iskrenosti i pbroživljenosti mema niti može biti poezije, to nije samo osnovni preduslov već i najviši kriterijum u ocenjivanju poetskog dela. U ime istinske proživljenosti i iskrenosti Skerlić je u poeziji mogao da pređe preko svega, mogao je kao poetske da primi sve ideJe i sva osećanja, ma koliko se inače & njima, vam poezije, niije slagao.

Skerlićev veoma protivrečan stav prema pesimizmu u poeziji upravo broističe iz njegovog shvatanja iskrenosti i proživljenosti kao osnovmog estetičkog kriterijuma. Skerlić nije bio pesimista i pesimizam mu nije blizak, zapravo nje gov otpor prema pesimizmu raste iz osnova njegovog bića. On nije voleo poeziju smrti, poeziju koja smrt priziva, čak i da bi joj se sSsuprotslavila, oduprla. Njegova misao i mašta nisu mikada dopjirajli do obala i obrisa smrti. Viđenja i saživljanja sa smrću poznavao je samo preko knjiga, tako da su mu ta osećanja bila neiskrema, knjiška. AJi Skerlić je znao duboko da zađe i u najmračnije stihove i da ih spontano, impresivno doživi kad god bi ono što pesnik peva bilo iskreno, strasno doživljeno, kad god bi imalo životnu podlogu, kad god bi se realna smrt podudarala s poetskim vizijama. Skerlić je umeo proniknuto da oseti tamnu melanholiju u stihovima: Sterije i Vojislava Ilića, da prepozna ftajanstvenog Sosta u poeziji Stevana Lukovića, razo~> ran šum smrti u poeziji Milorada Mitrovića, crveme i mistične cvetove u

Vojislava Ilića mlađeg, tamna osećanja .

kod Danice Marković i Velimira Rajića, bolesna, halucinatorna viđenja u Trenucima svesti kod Pandunovića, sumorni jfatalizam u Rakićevim. Stihovima. Kad god u poeziji, međutim, nije čitao ispovest pesnikovu, kada iza stihova nije video čoveka stvarno ranjenog životom, kome se smrt čita iz OČiju i čija je lična sudbina zaista tragična, kod koga poezija nije „potvrđena životom, Skerlić se pretvarao u SUTOVOES i zaslepljenog MKritičara.

Još Matoš je u kritici Skerlića brimetio da iskrenost, ne može biti ni estetički irriterijum ni estetički kvalilet. Kritičar nije psiholog da „ispituje Životnu podlogu poetskih doživljaja. Negativan stav prema pesimizmu, relativnost i nepouzdanost iskrenosti kao kriterijuma (otkuda kritičar može znati da li je pesnik iskren — pitao se Matoš), ograničenost shvatanja da je poečzija ispovest ličnosti pesnika, uslovljavaju Skerlićevu poraznu kritiku Disove poezije. I ako se negativnom odnosu prema pesimizmu ne može staviti principijelma primedba, druga dva stava fTeorijski su neodrživa.

Skerlić je u užem književnom smislu došao do suprofstavljanja književnog dela koje je život i književnog dela koje je fikcija, prizrak. U eseju o Vojislavu iliću Skerlić je napisao šta je za njega veliki pesnik i velika poezija: „Kod

“velikog pesnika mi bismo tražili više

unutrašnjeg života, više samoniklosti

u stvaranju, više slobode 'i pokreta, više

svojih i osobenih misli, veće bogatstvo ideja, jednu poeziju manje bledu i rasplinutu u magli i neodređenoj tuzi, Obilniju, življu, jedriju i humaniju, koja

NADEŽDA PETROVIĆ: JOVAN SKERLIĆ

bi bila manje prizrak a više život“, Iz lazi da je život za Skerlića nešto neposredno iKmjiževno, da je život materijalna formula poezije. Povodeći se za

Gijoom, koji je smatrao da je estetička

mera umetničkog dela u količini kondenzovanog života u umefmičkom, delu, Skerlić kategoriju Života uzima kao kvalitet više slojeva umetničkog dela. Život nije samo u intenzivnositi osećanja, bogatstvu ideja, nije samo oznaka etičke i filosofske usmerenosti književnog dela, već je i unutrašnja forma književnog, posebno poetskog dela, odlika koja samoj formalnoj mnealnosti poetskog dela daje kvalitet žive realnosti, poništava njenu fiktivnost.

Zato formalnim osobenostima poet-

skog dela Skeriić ne posvećuje dovoljno interesa. Dok su proživljenost·i iskre-

nost bithe odlike unutrašnjih slojeva poetskog dela, jasnost je osnovna karakteristika spoljnih slojeva. U svom prvom ozbiljnom pristupu wmpoeziji, u eseju o Dučiću, Skerlić je napisao da pesnik može i da oseća formom, „onim Sto je spoljno, neposredno dato“. Ali i tu značajnu misao Skenlić razvija u određenom pravcu: „On je više deskriptivan no inftelektualan, više pesnik osećaja no osećanja.“ I to su osnovne antinomije u Skerličevoj kritici spoljnih slojeva poetskog dela. U promeni odnosa racionalnih i emocionalnih elenienata Skerlić vidi bitnu razliku svih škola i pravaca u iknjiževnosti, a po prisustvu i odnosu tih elemenata razlikuje i određuje karakter poezije pojedinih pesnika. Skerlić takođe YazliMuje pesnike na vizuelne i auditivne, na one koji se obraćaju sluhu i koji

|| Vladimir V. PREDIĆ |

Žvezde

ači za dam palimo luč sobe

| Silaze zvezde iz hladme moći i Redovnice bede da mas orobe U času kad smmjemo o moći, | |

Vidimo, nismo stigli u. DANAS Predstoje vanredna putovanja Očinski prismo veruje wı mas SUTRA i sutra da me izranja.

U predđahu, gozba se priprema Proglasiće hranom, neve?Yicu Dok istina za tirpezom drema Ješćemo sa pbožudom, ma, licu.

Kada sečiva poslednjih klonu ·Bićemo do gla u suton.

* OMR

| E * udi mahovine i busemja, | Il U šta ste istrošili žibote? Mrtvi, da UP ste umori od bdenja | Pa smrt vam zacelo i sam, ote?

Čujete cik ptica u vazduhu. Gledate kako drveće stai,

A svikli ste i aa crkou gluhu Grob amđela. u Žvezdamoj jai.

Podne je krvi a vi ste mem. ı U pama kao, da mema made.

To što osećate zar me stremi

Ko bal w svetlost da se iskrade?

Đa vam, u oku i sunce zebe, Vi ne smete sahramiti sebe.

are oabeaba n aun fee area aiu eaaeea ea

Antejev hram ili poezija života

se obraćaju vidu. Deskriptivna i muzička poezija za Skerlića su dva osnovna vida poezije u formalnom smislu, što odgovara dvema osnovnim „poetskim školama u drugoj polovini prošlog stoleća, parnasovskoj i simbolističkoj. Skerlić je takođe uočio dve vrste deskripcije, spoljašnju i unutrašnju, kojima odgovaraju osećaji i osećanja. Dučić je primer za prvu a Stevan Luković za drugu, dok kod mnogih pesnika, kod Vojislava Ilića na primer, postoje obe vrste deskripcije, ponekad i uporedo. A. intenzivnost života (život a ne fikcija) uwnutrašnji je kvalitet i osećanja i osećaja.

U pogledu strukture poetskog dela, poetske tehnike, „Skerjić je ispitivao, ocenjivao i zahtevao,ono što je kod Rakića, na primer, otkrio u punom savršenstvu i u najvišoj meri: „Kakva je

tu čistota izrade, „konciznost izraza zaokrugljenost sirofe, pravilnost sli-

kova, harmoničnost ritma“. Skerlić se pretežno bavi ustaljenim „pitanjima ·metrike i versifikacije, ali tim pitamjima ne daje = mostalan značaj. Za njega j ičko struktura poetskog dela izraz, i on je kao izraz ispitu-

uvek je, i njegove formalne kvalitete i nmje~

govu adekvafnost prema dimenzijama poezije. Skerlićevo shvatanje poezije kao antifikcije, kao realnosti koja se maisimalno približuje realnosti života, upu-– ćuje ga da prema poetskom jeziku, kao i prema tradiciji i istoriji, pa i prema literaturi i umetnosti uopšte, zauzme vrlo određen, a u izvesnoj meri i nega–tivan stav. Iz Skerlićevog stava da je

unutrašnjim

jasnost osnovna odredba poezije proi- *

zilazi i njegovo shvatanje poetskog jezika. Skerlić je dosledno u vukovskoj tradiciji upotrebe jezika, tako da skoro svako odstupanje od te tradicije smatra i kao odstupanje od poezije. Njegov stav prema pesnicima kao što je Laza Kostić, koji sami stvaraju svoj poetski jezik, može biti samo negativan.

; \wojl i! u okviru vukovska Paa ia poetskom jeziku daju posebna kvalitete, jnsistiraju na njegovoj izu. zetnosti i samostalnosti, ma nemoguć, nosti njegovog jednostavnog &Vođenja na norme goVOTrmop. jezika. Skerlić i sa toga stanovišta kritikuje modernu srp. sku poeziju. ii

Ali i celu srpsku poeziju nevukov. ske, odnosno predvukovske tradicije, Objektivna i klasičarska srpska poezi. ja, kao i religiozno nađahnuta srpska poezija srednjovekovne književnosti, isto kao i Sva sentimentalna · Srpska poezija u devetnaestom veku, ne odgovaraju Skerlićevim kriterijumima poezije, ni po intenzitetu – istinskog Života, ni po jasnosti, ni po jeziku, Skerlić je stavio pod summju pojam tradicije u srpskoj književnosti, „pojam klasi. čne snpske poezije, i srpsku klasiku i SOika lalenbovapih dela, O nekoliko talentovanih dela,

Sa istog stanovišta je i Skerlićev negativan stav prema inspiracijama istorijom i predanjima, legendama u srpskoj poeziji. Inspiraciji istorijom pret. postavio je inspiraciju realnim životom, liku istorijskog čoveka bretpostavio je lik realnog, živog čoveka, viziju istorije maroda viziji naroda koji strada, pati i čeze. U srpskoj književnosti i poezije XVIII veka, od Plača Serbije Zaharija Orfelima, Boja zmaja s orlovi Jovama Rajića, preko Dositejeve Pesne na insurekciju, Serbijanov, oda Lukijana Mušžickoga, knjiga „objektivne lirike“ četrdesetih godina, ovoezije „božanstvene strasti“ šezdesetih godina, — naša poezija je uvek bila na „polzu naroda“, uvek nagnuta mad narodnim životom, uvek u službi velikih" ideala. 'To je jedna od osnovnih i najvećih tradicija naše poezije, sa njom je teško i, prema prilikama koje postoje, nemoguće kidati“. Rodoljublje je jedina vrednost naše klasične poezije. i

Ali između rodoljublja klasične poe= zije i macionalnog osećanja moderne poezije Skerlić vidi ne samo suštinsku, ideološku razliku, već je za njega ta razlika prvenstveno poetska, odnosno suštinska za poeziju. Rodoljublje klasične poezije je fikcija nikla iz razuma, a nacionalno osećanje pesnika kao što su Njegoš, Jakšić, Zmaj, Vojislav Ilić, Rakić, Šantić, Veljko Petrović, Milutin Bojić, intenzivno je, celim bićem prožeto osećanje, iskonsko, ključalo od života. Ako se pretpostavi da svaki kritičar ima svoj hram poezije i svoje pesnike, čija se poezija do kraja podudara s njegovom najintimnijom vizijom poezije, onda bi se Skerlićev hram poezije mogao mazvati „Antejevim hramom, hramom poezije života. U tome hramu poezija izvire i ključa kao živi studenac Žživotvorne vode, napaja i krepi čovekovu dušu, otrežnjava je od zlih snova i mračnih osećanja, natapa je verom, snagom i zdravljem, otkriva joj velike ideale i plamteće snove, budi joj želju da te snove pretvori u javu, u život. Dodi” s poezijom u tom hramu okrepljuje kao dodir mitskog Anteja s majkom zemljom. A. u tom hramu poezije snagu i volju za život ne stiče sa mo jedan čovek, ili mali broj posvećenih izabranika, već ceo narod napačen i izgladneo prisvaja sebi sunce. I u tome hramu stiče svoje pravo na mesto pod suncem.

Skerlićeva shvatanja poezije većinom su botpuno prevaziđena, čak se može postaviti pitanje u kojoj se meri njegova osnovna književna gledišta na poeziju odnose. Njegova vizija poezije po strani je puta kojim je išla, i u njegovo vreme i posle njega, najviša i najistinskija srpska poezija. Srpska poezija je krenula drugim pravcem od onog na koji je on upućivao: i ı pogledu tradicije, i u pogledu jezika, š drugim osećanjima i drukčijim mislima. Ali hram njegove poezije nije sružem niti to može biti: jer u tome hramu ima i istinske poezije i bez toga hrama jedna nacionalna poezija ne može postojati. Ma kuda se upućčivala, veljka poezija će se uvek vraćati tome hramu i osvežena njegovim vrelima Kkretaće dalje: i u nestvame fikcije i prizrake. U hramu srpske rodoljubive

Negativan je stav Skerlićev i prema poezije i danas je živa Skerlićeva reč.

Nastavak sa 1. strane

sobimama dfrijumfa, Đobede, savlađivanja i uobličavanja te uobličene građe. Tom prilikom i tim povodom, kritičar daje svoje oblikovanje prema svome ukusu i talentu. On prilazi jednom delu na isti način na koji i ostali književnici i umetnici; prilazi kao građi, kao materijalu, kao sredstvima. I prilazi potpuno slobodno i, kad

potpiše svoje delo, poflpisuje sa lično

i svojeručno, kao i umetnici, književnici svoje delo, I taj „stil“ može da ide toliko daleko da kritičar i zaboTavi na piščevo delo toliko je zaokupljen svojim delom. Na kraju, on i piše svoje delo, a piščevo je samo povod, nadražaj i građa.

Sa ove opservatorije kada se posmatra kritika, a samo sa nje i treba da se osmatra, kritičare, oeuvre njegov oblik autonoman je izraz, samostalna predstava, nezavisan prikaz jedne datosti, jedne gradnje. T to samostalan i nezavisan i od samog gradiva, to jest piščevog izraza i preslikavanja jednog materijala. Ta samostalnost, namavno, zavisi od Mritičareve snage, od njegovih fvoračkih moći. Zbog toga je čest slučaj da je delo kritičarevo toliko iznad piščevog da

Skerliću uspomen

se pisac zna samo po kritici. Koliko je pisaca kod nas koji saznaju samo po tome što je Skerlić o njima pisao M seriji svojih knjiga „Pisci i Knjige“! Rekao bih i da je Nedićev Laza Kostić vrlo visoko iznad samog Laze Ko“ stića. Džonsonovi „Životi pesnika“ Ži”. veće i kada ne budu više znani Dis" ci koji se tu pominju. 'Sent-Bev je daleko iznad mnogih pisaca o koji ma je pisao. Žil Lemetr i Anatol Frans? Da nije njihovih izveštaja O mnogim piscima ko bi uopšte i znao da su oni postojali? TI tako je sa Bjer linskim, sa „Besnim Visarionom“. Na“ Tavno sve fo kada je u pitanju takav slučaj kada ie u pitanju da je kriti“ čar moćniji i darovitiji od pesnika, pripovedača, romansijera, satiričara, novinara... Naravno, ima i obrafnih slučajeva. Šekspira, i pokraj tolikih knjižurina o njemu {naročito one

Brandesove), niko nije dao većeg 0

Šekspira, ni Getea, ni Dantea i pO“

kraj Papinija) i Tolstoja (i pokraj Ro-

meha MRolana)... Na tom praveu, sem

Platona, Seneke i, donekle, Cicerona,

i još nekih, nema snaga Kritičarskih koje bi se merile s #tim genijalnim

tvorcima. I pokraj ovih Moje pomenuh,

KNJIŽEVNB NOVINE