Књижевне новине
zu uuu
CRTEŽ, SLOBODANA MARKOVIĆA
JELEZNIČAR I ŽENA
CRTEŽ SLOBODANA MARKOVIĆA
AAA
Jr:
priča »knji
tpravnik vozova Mitar prolazio je uobičajemi put
od železničke stanice do kuće u selu Lugu. Odo-
levao je vrućini, misleći o krugovima koji se šire na površini Jezave oko bačenog kamena. Ali te njegove letnje misli poremeti buka bakračara. Odjekivalo 'je sa lupom njihovih čekića i sunce u froskavcu.
Bilo je još toplije od tih metalnih tonova. Zaboravljajući dan, železničar se mprobijao Kroz guste naslage resine, brišući sa nausnice i podbratka zelene Ronio je, tražio je dno u Madžarskom viru, a kada je nogama dotakao mulj požurio je na svetlost. Na površinu. su izbijali šumni klobuci. Nije više kao u detinjstvu: okaljavila je i oplićala Jezava. Samo se Cigančad i sirotinja snmpska brčkala kod Savine bačvane. "Trebalo bi da uhvati put za Moravu. Tamo, u brzacima, koji zapljuskuju sprudove i peščanu obalu našao bi leka za svoju premorom i vručinom ojađenu kožu i baldisalu dušu. Ali, Morava je za njega umornog daleko.
Koračao je železničar puteljkom pored pruge, čas zalazeći u retke hladovine potkresanih bagrenjara, čas mršteći se na suncu. Taj toliko puta viđeni predeo nije više ni gledao, prepoznavao ga je kožom. Nije bilo vredno zamarati podnadule i zakrvavljene oči. Povremeno su mu u glavi odjekivali otkucaji signala i zvrjanje telefona. Voz broj 49.., batali! U sebi se nije moglo pronaći ništa veselije, ali kad bi podigao glavu, spazio bi nekoliko straćara okruženih razgrađenim plotovima, kako suvišno traju u ovom božjem danu. To su ciganske kuće u ciganskoj mali. A gologuza, golotrba, musava Cigančad byrstila je crni dud. Trpala je u usta što lišće, što
dudinje, ta prokleta bogomdđana sirotinja. A hrabriji su,
„se prikradali bostaništima. Davle, davle.. Somange vevla! Kako je trbušasta Cigančad zapomagala i bežala kroz čičkove i korovljake, kad bi ih psovkom potprašio Ljubiša Seljak.
Šine su blistale na suncu prenoseći povremeno otkucaje nekog dalekog metalnog srca, | - Oj, sirotinjo, sirotimjo, srce “Hi je... sMrotinjsko, Što se patiš? Na rabe pa u Moravu! — misli Mitar, ljut na muvu, koja mu se napi krvi iz oznojenog vrata i uteče ispred njegovog zamaha. Kljuca letnja ptica u provreli mozak.
Prolazeći pored Stajinog bostana, provib'io je kroz trepavice. Velike lubenice bile su pokrivene širokim dulečarskim lišćem da im slatki sol ne bi provreo na avgustovskom suncu. A mravi su napadali naprslu dinju kraj puta, Pas je ležao pod nastrešnicom polbrbuške i dahtao isplaženog jezika, žmirkajući. Muve su kuče wWaletale sa svih strana: u oči su mu se kučeće zavlačile, po uvu su mu milele i u njušku su ga bockale. Kuče je preMkimulo borbu s muvama da bi Mitra osmotrilo svetlim psećim očima.
— Znam ti muku, džukelo, pomisli Mitar i ugleda grumen, očvrsle spečene zemlje. Ali pre nego što se saže, zastade pred pitanjem, zašto?
Kuče je zarežalo. Zvecnuo je lanac koji je alkom bjo spojen sa žicom razapetom između Rkolibe, iznad BOmile kora i bagrema kraj puta. Nad gomilom bostanskih otpadaka rojile su se muve. Svuda su bile muve.., Kad god bi ugledao psa, Mitar bi se saginjao ne bi li napipao nešto čime bi ga gadao. A zašto?
Prošno je bostan. Drhfaj radosti u grudima nagovestio je Tlijinu livadu u blizini. Nad livadom. se rranao hrast. Svratiće kao i uvek za letnjih dana, nasloniće se na Široko hrastovo deblo i zapaliće cigaretu. Zuriće ispred sebc i pušiće. Ispunio ga je hrast sa krošnjom Kkoju su posećivale vrane predveče i gakale. Čak mu se i umor povlačio iz svrbljivih očiju. U železničara su najumornije oči., ,
Nije mnogo lepote stvoreno za ljude kao što je on. Sve se za poslednjih nekoliko meseci omrzovoljilo, rastočilo i poremetilo. Mitar misli: „Drugo je to kada ic čovek sasvim mali pa ne zna šta je iza brda, iza plavet= nila“, Tada se o smrti ne misli, a sirotinja za decu je vazdan igra i smejurija. Iz čanaka kiselicu je jeo sa sirotinjicom, a iza brda ko zna šta ie bilo. Onda je počeo da pilji za devojkama i peva u slas po mrakovima sokačkim. Gledao je s perona kako nude sise onom ko dotrči prvi. I gledale su one kako ih gleda i to je bilo sve što su od njega htele, Da ih gleda sa perona dok ispraća i dočekuje Vozove. |
Umesto misli, glavu mu je ispunila iznenadna glavobolja. Buči, lomi se mozak. Ona je ćutala danima. Pod trešnjom je omutavila, zanemela iznenada. Tako, ujutru sabajle, pošto je nahranila kokoške i plovke koje su gakale pred kišu i mahale krilima dižući po avliji slamčice i perje, ona je zaćutala. I divlje guske su kričale u vimskoj magli, bežeći na iug od severnih mrazeva, a guske su jurile teturavo po avliji i kricima se odpPzivale, šireći krila, Viž! A! ona je ćutala... ı
Spočetka je mislio da osluškuje nešto.u sebi: drhtaj života. Ali nije bilo to. Ona se opraštala od nekog. A od koga da se oprosti, kad joj je sve oprošteno iako je zbog nje prve noći jauknuo. Ko je to bio? Svako ko
Žika | LAZIC
ževnih novina«
dlačice.
je sreo pre njega. Bilo ko. Neko koga mrzi. Ko smrdi.
Kose vucara okoloikezi se njegovim Žželezničarskim gor-
kim neprospavanim noćima. Neko ko je sreo pre njega. Jer vrata su njena bila širom otvorena za njegovu sramotu. U ovoj vrućini sve bi to Moravin Mrzak sprao sa njegove ogznojene kože. Ali daleko je reka za umorne. Daleko je čisto kamenje koje se tare na dnu reke i da-
" leki su blistavi sprudovi na koje sleću dugonoge ptice.
On će se kao i ranijih dana ispolivati u avliji hladnom bunarskom vodom. Skinuće se u gaćice iako se pomalo stidi svojih tankih maljavih nogu i podaće se vodi. Potom će leći da se ispava. Nikada nije mogao pravo u krevet s tim prljavim znojavim umorom na koži. Ako se ne bi ispolivao vodom, sigumo bi sanjao aždaje kako ga u snu gone i proždiru,
Noćas su vozovi išli na vreme. Gadno je to kad kasne vozovi; to je za mjega bilo isto tako bolno kao kad kasni ručak gladnom ili devojka zaljubljenom na sastanak. Pa ona nije bila devojka. Ona je to bila sve dok nisu posle venčanja legli u čistu postelju, a u dvorištu sc još Orilo veselie pijanih rođaka uz cigansku muziku. Ni pre toga nije bila čedna, iako je branila sebe od njegovih ruku, valjda zato da bi se udala za njega. Zašto je baš njega. Mitra, izabrala? Bila je lepuškasta, i među tim trapavim seljančicama, grubih ruku od moklike, izigravala je meku gospođicu. Prve noći umalo mije zaurlao, a zatim je u nedostatku dugih reči ponavljao: „Zašto mi nisi rekla? Ne ljutim se! Ali zašto mi nisi ranije kazala?“ „Bilo me je sramota.“ „A ko je to bio?“ Plakala je. „Možeš bar to da mi kažeš.“ Jecala je. „Nije odavde! Ne poznaješ ga!“ „Dobro“, rekao je da bi prestala da plače. Ali nije bilo dobro. Pušio je u Rrevetu.
Pušilo mu se, ali je želeo da zapali cigaretu podđ hrastom na livadi. Spustiće se na retku travu, naslomiće se na stablo, ispružiće noge i zapaliće cigaretu.
Skremuo je sa mputeljka, koji je vodio pored pruge, prošao kroz mali bagrenjar, i uputio se prema hrastu koji je gospodario okolinom. U ušima su mu odjekivale sekire budućih drvoseča koji će jednog dana neminovno doći da obale to jako stoletno drvo. Neće moći da ga odbrani.
Bio je već tu, ma čistini, kad primeti đa tamo, na njegovom mestu već neko leži. Pitao se ko bi to mogao da bude, rešen da obiđe hrast i produži put, jer je voleo pod tom gustom krošnjom da sedi i puši sam.
Ona je vikala: „Nemoj, nemoj!“ Vikala je pod hyrastom. Doneo joj je te večeri grožđe. Krupno belo grožđe iz vinograđa koji se nalazio nedaleko od stanice. „Nemoj! Nemoj!“ Nije htela s niim, a bila je već rova= šena jednom. zauvek. „Čekaj!“ rekla je i zagrlila ga. „Što si takav?“ Umiljato je molila za strpljenje. IT on se primirjo u avgustovskoj vatri. To je bilo pre godinu dana. A samo dvadesetak dana posle toga su se venčali.
Tako ie žemstveno i kučkasto govorila — nemoj. Šta je to vredelo, kad je pod hrastom već meko spavao, ili dremao, ili sklopljenih očiju, ne mičući se, podmosio vrućinu. I kako baš da pronađe ovaj hrast i ovo mesto? Prišavši sasvim, oseti nekakav zadah i pomisli: „KalaŠtura.“ I baš kad se rešavao da prođe i produži Kući, zastao je, osetio je meki udarac po čelu. Čudno je bio miran liaj čovek pod hrastom, Petao je negde kukurikao. Nije se pomerio, nije ni disao. Izdaleka je dopreo zvižduk lokomotive.
Mitar je malo posrmmuo, možda je nešto i uzviknuo, ali je to bolno — ne! odjeknulo u njemu hlađeći ga. Čovek pod hrastom je bio mrtav.
. Posmatrao ga je. Svraka je pevala kreštavim svojim glasom u bagrenjaru. A čovek je bio mrtav. Da se pokrene i ode? Nije se moglo tako. Baš na onom mestu je bio mrtav gde je on ležao.s njom pre godinu dama. Bio je to neki stari Ciganin, . Po. smežuranom, mrkom
· licu milele su muve. Svuda su bile muve i prašina...je. svuda bila, Mitar odlomi hrastovu gramčicu i poče da
Tazjuruje muve. One su kružile, čekajući priliku da ponovo slete.
Više nije osećao vrućinu. Samo je dan treperio odlazeći u neki nepovrat, a Mitru se nije išlo kući, nije mu se išlo nikud.
Istrčao. je na put, ogrebavši se o Tmje na granama bagrenjarskim. Pošao je prema stanici, samo nekoliko koraka je prevalio, pa je stao, čuvši iza sebe glasove. Okrenuo se. U susret su mu dolazila dva Ciganina u dronjcima, Imali su na sebi prljave, pocepane košulje. Gledajući, pitao se kako je bio obučen mrtvac, ali se prisetio samo njegovog pocepanog šešira.
— MBj, vi! — reče im Mitar.
Cigani stadoše.
— Šta je gazda? — upita mlađi Ciganin.
Mitar skoro viknu:
— Slušajte, vi!
| — Nismo ti ništa učinili, gazda! — pobuni se smernim glasom stariji Ciganin.
— A što vičeš gazda? — opet će mlađi.
— Tamo! — reče Mitar i pokaza „rukom ·. prema hrastu.
— Šta tamo, gazda? — mladi će.
— Pod hrastom.
Cigani su začuđeno gledali iskplještenih. omih očiju.
— Leži mrtav!
— Vo-o! — uzviknmuše Cigani i zakolutaše očima.
— Vaš je!
A vikala je: „Nemoj! Nemoj!“ , ;
— Ko je mrtav, gazda? — upita mlađi drhteći na
vrućini, ČR ledajka! — Ne znam! Hajde, p eli SVAKI — Ne smem! —' reče. Dajedy 'i poče da cvili: —.Ma= mo, mamo! RA IM i LOAN Stariji Ciganin izvadi nož i pođe za Mitrom. — MBto, tu sam ga našao. • Do njih dođe i mlađi Ciganin. 'Ugledavši mrtvaca, on glasno zajauka. Stariji skide kapu, i reče nekim
- dalekim glasom:
— Toma. ·
— Zašto plače ovaj?... Jel ga poznaje? \
— On ga najbolje poznaje... Otac mu je, reče stariji Cigamin. 10
— Ah, bože... A zašto je umro, upita Mitar.
— Bio je star i bolestan, reče stariji.
A mlađi je između jauka pričao:
— Danas se podigao iz kreveta.. Posle tri meseca. Rekao je da mu je bo-o-olj-e-e! Jao! Jao, tato! Ta-tooo!
Tu je ona prošle godine šaputala: „Nemoj!“ dok bi na noćnom povetarcu kašto zašuštalo hrastovo lišće, .a iz dalekog luga pevala svoju zloslutnu pesmu kukavica. Ciganinu Tomi pevala. Onda mu je govorila, kada je svuda samo njen lik video. Gledao ju je na prozorima vozova Koji su prolazili i smeškao se krijući u sebi slatku tajnu, „Nemoj baš sada.“ A posle ga je grlila i grlila ga je u krevetu lako, ženstveno, topeći u njemu ivrd železnički umor. On je uvek posle toga bio žedam i stavljao je bokal hladne bunarske vode pored kreveta da ne bi ustajao i tumarao po mračnoj sobi. Pio je halapljivo, krupnim gutljajima i pitao ju je hoće li vode, a ona je odgovarala: „Daj malo!“ Pila je bešumno, kao
tica. P — Moj otac... Tata moj, jaukao je mladi Ciganin i presavijao se kao da su ga spopali grčevi u stomaku,
— Pa, reče Mitar.
Stariji Ciganin je blenuo u njega otvorenih usta.
— Učinite nešto.. Vaš je čovek.. ;
— Naš je... Od naše je sorte... Čovek je, reče stariji Ciganin. /
— Bio je čovek — ma to će Mitar. — Oterajte mu te muve s lica. Prenesite ga kući!
— Niko nije znao da će umreti-jiii, jaukao je mlađi.
— Pa bio je star i bolestan, uzviknu Mitar.
— Ali se niko njije nađao da će baš danas, stariji će.
— Mislili ste da će ozdraviti?
— Danas smo mislili... ustao je i jeo je s nama za stolom... A gde mu je štap? ~
— Koji štap? Mitar će iznenađeno,
— Onaj kojim se poštapao kad je izišao iz avlije, iz male... Video sam kako se poštapa i zastajkuje. Gledao je oko sebe i smeškao se, pričao je stariji Ciganin.
Nisu morali dugo da traže. Štap je ležao malo dalje. Svi su ga istovremeno ugledali. |
— A gde ste vi pošli? Mitar će Ciganinu.
— Da se kupamo, jecao je mlađi.
— U Jezavi?
— Tamo, stariji će. — Hteli smo malo i đa pecamo.
— U prljavoj Jezavi? Što stojife sad? Ja moram kući! Umoran sam.. A ko si ti? obrati se Mitar starijem Ciganinu. M
— 'Toza... svirač.
— Tako, reče Mitar.
— Nije mi sad do svirke, Toza će,
— Zbog mitvaca?
5 Ko je da je — čovek je. Rajko! Rajko! Ne zapevaj, nego fuga kući. Kola doteraj da ga prenesemo. Ja ću da ga čuvam a ti idi. Ne čekaj, fuga, fuga!
— Čuvaj ga, samo ga čuvaj, reče Mitar i pođe. Zbogom! — Zbogom, gosn Mitbre! reče stariji Ciganin, mašući grančicom nad mrtvačevim licem.
„Gle, zna mi ime“, pomisli železničar odlazeći,
Išao je sve brže. Skoro je bežao. Propade hrast. Sve ode u fandariju. A ona je vikala: „Nemoj“! iako je već bila s nekim, „Kurva kučkina, meni nije dala pre nego što mam. je onaj musavi matičar unjkavim glasom: čitao”
nešto iz debele knjige“. IT prve noći je plakala, jeP se”!
plašila da će je tući. Bolje da je išamarao kao kučku. Ne bi sad ćutala pod trešnjom, nego bi treperila pred njim kao jasika. Nije ona jecala zato što se stidela. Ona ·'nije imala stida, već od straha. Kurvino kopile. A tek posle, Dosle je slagala ili rekla istinu, ko će to sad znati, kako ju je namamio i prevario famo neki student iz Beograda, neka bitanga koja je provodila leto u selu. i lovila mlade budale, kurve mlade, koje će se kasnije prenemagafti pod hrastom, vičući nemoj onima koji će ih dovesti u kuću i trpeti. i _ Bio je već tu pred kućom. U vratima je visila velika prozračna zavesa da bi zaustavila muve koje su letele sa đubrišta i sa leševa, sa mrtvih pasa lutalica i mrtvog Ciganina.
A zašto je poslednjih dana ćutala i to pod trešnjom, u sutonu bludđeći pogledom niz put? Da li je nekog čekala? Nisu to bile oči koje nekog čekaju, jer nije ni priSa a SN su O putem. I zašto mu se onako mlitavo i bez uzbuđenja podaval i i više bio žedan. i&.P RiAJBL:08 RH: i
e Šta mu je to tutjalo kroz glavu — vrućina ili bol? Ni sam nije znao. . Mitar je ušao u kuću sumanutim korakom. Zatekao Ju je kako sedi za stolom naslonivši bradu ma šake. Obie Or O OR glavu prema njemu. ar joj ljutito priđe, uhvati je z i !
je sa stolice, besno upita: O i POLO VJ
o ašltto? e a na se prenu i glasom, onim ·istim glasom govorila pod hrastom, reče molećivo: e: O OM
— Nemoj!
Mitar je pusti i isbrča iz kuće,
||
i još mekih kao što su Longinus, kao što je Đanbatista Viko, kao što je De Sanktis i, naročito, Sent-Bev i doktor Džonson — kritika nema SVOE Šekspira, svog Getea... :
Na našem terenu ona nema SVOE Njegoša, ali, zato, ima svog Vuka i Skerlića, a oni su na nivou, planu i na razimu ostalih maših najvećih pisaca. |
ı III |
Skerlić je iz građe crpeo svoje metode. Bio je za istorijsku kritiku, biografsku i za tenovsku, i drugačije je radio Svetozara Markovića, drugačije Sremca, Rakića, Lazu Lazarevića, Ćipika itd. Iako je đak Žorža Renara, on se nije držao njegove La mefhode sientitique đe „l Histoire literaire, niti je bio za „naučnu“ Enkena, ni Brinetijerovu nešto darvinističku dogmatiku, niti je bio za Lansona... itd, do Fagea i tolikih drugih... Najpre bi bio sentbevovac. Ali je prvenstvemo Skerlić bio skerlićevac. č
Kojim putem doći do dela? Kojom metodom? Skerlić nije bio dokirinar, On je pristupao delu i čoveku — Ppis> cu prema tome kako je nješOij. ličnost reagovala na čoveka i delo. Čas je to bila biografska metoda, čas isto= rijska, čas socijalna, čas socijalistička. Nekad ie gledao na sredinu, vreme, momenat i rasu, i bio determinista i, vrlo često, delo bi bilo causa prima, nekad kao pisac-čovek, a nekad i dc-
| KNJIŽBVNE NOMNINB.
lo i čovek...; čas psiholog, čas sociolog, čas političar, čas istoričar,
Sve su metođe bile njegove metode. Njemu je bilo glavno da uđe u suštinu dela i čoveka, Prema delu i čovek, ali svagda se osećao u njemu Skerlić, Skerlić je skerlićiziyao sav materijal, što i čini da je veliki kritičar. Uvek se osećao, bilo da je Dositej, Vuk, Svetozar Marković, Sremac itd. — uvek se osećao i viđeo žig Skerlićeve ličnosti, koja je bila vrlo snažna i živa.
Otvarao je pisce kao ostrige specijalnim nožem. Njegov ključ za stvaranje bio je ključ koji otvara #vrlo različite brave, Ponekad je to bio.kalauz; ponekad i ftrava raskovnik.
Imao je samo jednu „mrlju“ na svome ogledalu, samo jednu senku na dogledu, jednu naprslinu koja je bila i vrlina: socijalno do svih mogućnosti, On je tražio, i kad to nije bilo potrebno, socijalan momenat i, onda, najbolie reagovao na pisce i njihova dela. Kao u suprotnom smislu Slobodan Jovanović, koji je bio na drugom polu od Skerlića i koji je gleđao ma pravce, ljude, dmžavnike i pisce sa strane „liberalne“ i „konzervativne“, a bio je jedan od naših najvećih Mkpritičara i istoričara — Skerlić |je bio, kažem, na drugom polu i na pnavce, škole, ljude i pisce reagovao na svoj socijalni način koji je bio, ponekad,
širok, ali često i vrlo uzak. Optimistički nastrojen, socijalno i politički, on nije mogao da shvati pesimizam, i nalazio je da je on namešten (slučaj Disa itd,, a na patrijarhalizam (Lazarević i drugi), pseudoklasicizam, na simboliste itd. još od svoje rane mla dosti gledao je: kad je pevao socijalne i patiriotske pesme, kao da je bio na toj liniji, istina 8ve manje i manje do kraja svoga tragično RKratkog Životnog roka.
Ali, uvok je bio pošten i iskren,.
Nikad nije „terao“ politiku radi politike, a politikantizam mu je bio stran. Njegova kritika je bila iskrena i po=
štena, Davao se ceo kako se u danom ·
momentu osećao i kako je mislio. Skerlić je bio čovek koji voli i kad voli, voli pošteno i ljudski, i koji ne voli, i takav je bio i kad ne voli. Celo njegovo delo je takvo delo. A umeo je da poštuje, Njegov odnos prema Bogdanu Popoviću bio je odnos punog poštovanja ,i to ne samo kao prema učitelju nego i prema čoveku,
MINJETA ĐORĐA ISAKOVA
Za njega je Bogdan Popović bio ne=
pogrešiv i svaku njegovu misao, i ako · · Su bili „socijalno“ na suprotnim . po=
lovima, beležio je u granit. Takav je
bio i prema Slobodanu Jovanoviću koji je, takođe, bio na suprotnom polu.
Skerlić hije bio za detalj. On je. nalazio glavno i bitno u delu, i tako
'i u strujama, vekovima i ni malo hj-.
je bio ni za istorijsku kritiku, ni za biografsku, ni za determinističku, niti za ikakvu dogmatsku i jRkanonsku, Skerlić je bio kritičar koji je i pisca i njegovo delo uzimao kao građu za svoje delo, On je propuštao ceo taj binom: pisac — delo kroz svoj vrlo upečatljiv instrumentarium i davao svoje delo o tome delu; delo sa jasnim pin=. xit i fecit svoje jake ličnosti, Vrlo. često mu je „delo piščevo bio samo povod da preko tog dela kaže svoju reč i stvori svoje delo, On je uvek bio
· dorastao piscu i, još češće, prerastao.
je pisca. Mnogi pisci ostaće potomstvu više po Skerlićevoj kritici — de-
'lu nego Što je od vrednosti to delo . d postupak. · Njegov talenat, vrlo često, bio je snaž- .
koje je on uzeo u kritički
niji od samog piščevog talenta, i zatf se neke njegove kritike čitaju prijatnije i bolie negoli sami ti pisci. On je bio: isuviše snažan talenat da bi se podređio piscu. Vrlo je često, ako ne i najčešće, bio iznad pisca. * ! Branko LAZAREVIĆ
|:
„PA
a NV za a dl a — dV
24 8 Ca aaa sna