Књижевне новине

O POZORIŠTE

Broj posvećen Šekspiru

DVOBROJ za mart—juni našeg jedinog pozorišnog časopisa, u pravom smislu reči, u celini je posvećen Šekspirovoj četiristogodišnjici. Najveći broj napisa vezan je za našu književnu i pozorišnu istoriju i sadrži bezbroj podataka o pbrikaziva– njima i prevođenjima Šekspira kod Jugoslovena. Članak dr Vlastimira Brčića „ŠSekspirizacija srpskog teatra prve polovine XIX veka“ predstavlja, bez diskusije, najdragoceniji književno | kulturmo-istorijski prilog ovoga broja. Erčić je pokušao da pronađe Šekspirove „uticaje u swpskim dramama prve polovine prošloga veka i da na planu nekih komparativnih proučavanja dođe do zanimljjvih i značajnih rezultata. Tako bi se o nekim pretpostavkama moglo raspravljati, mnoge od iznetih hipoteza moguću da posluže kao putokaz za dalje proučavanja srpske drame toga razdoblja..

Ništa manje. interesantan đeo pred stavljaju i napisl naših „pozorišnih ljudi o svojim iskustvima sa Šekspirom 1 Šekhspirovim „delima koja su postavili na scenu. Mata Milošević, koji je đosad postavio na raznim sce nama šest Šekspirovih trageđija, izmosi svoja iskustva iz rađa, daje neke napomene i sugestije koje mogu đa budu dragocene i za ostale reditelje i glumce Kojiće seu svom stvaralačkom poslu suočiti sa problemima koje najpoznatije Šekspirove drame pređ njih postavljaju. U istom smislu zanimljivo je i pismo Miroslava pBelovića u kome on iznosi kako je režirao „Sam letnje noći“.

Šekspirovim „pozorištem bave se dvojica autora, Borivoje Nedić piše

o Šekspirovoj pozornici na jeđan pomalo školski i konvencionalan na čin, a Nenad Turkalj raspravlja O muzici pri izvođenju Šekspirovih dela. Turkaljev članak iđe među zanimljivije priloge u broju. Nekoliko priloga posvećeno je bpojedinim Šekspirovim dramama. Luka Dotlić bavi se likovima i Sukobima u Šekspirovom „Otelu“, Bratko Kreft raspravlja o „Hamletu“, a Hugo Klajn nastoji da ustamovi i objasni u čemu je suština tragičnog kod Šekspira. Josip Torbarina raspravlja o problemima „prevođenja Šekspira i polemiše sa nekim reše-

njima Velimira „Živojimovića. Živorad P. Jovanović objavljuje jeđan deo najvažnije literature o Šekspiru kod Jugoslovena. Taj spisak biće pre od pomoći sleđećem Šekspirovom bibliografu kod mas no što će dati siguran putokaz onima koji budu proučavali Šekspirovu sudbinu u našoj sredini.

Posebnu draž broja predstavljaju reprodukcije fotografije maših starih i mlađih pozorišnih glumaca kao interpretatora Šekspirovih likova.

(P. P-6

PARAGONE

Šest teza o savremenoj prozi

POD NASLOVOM „Šest teza o stanju u savremenoj prozi“ Aldo Rosi objavljuje izvanredno zanimljiva razmišljanja o najnovijoj italijanskoj Književnosti, U uvodu OVC O» bimne stuđije on upozorava čitaoca na brzinu kojom se zbivaju promene u svetu savremene književnosti i kulture: diskusija o romanu danas znatno se razlikuje od one pre nekoliko godina. Razgovori o Prustu i romanu sećanja, o Manu i romanu iđeja, o socijalističkom realizmu i angažovanosti pisca, O italijansRkom obliku „novog romana“, o dijalektizmu i plurilingvizmu u knji ževnom jeziku, ili su sasvim novi, različiti od jučerašnjih, ili su razgovori o pseudo problemima. Ostala je međutim nepromenjena činjenica da jedni još uvek smatraju kako se pisati može samo na način Dantea ili Dostojevskog, „dok drugi sledđe Kafku i Broha. Takođe, mnogi među mlađima, često sa vidnim nedostsatkom ponosa, još uvek kukaju kako ih Kritika ne sledi i ne razume, Ali to danas nije istina: nikada dosad nije istoriografija tako uspešno pratila istoriju kao danas, nikada njih dve nisu bile tako složme. Svakako, mnoge stvari u {or-

miranju još nisu dovoljno Močene, ali pokušaji da se one uoče i odrede nailaze jeđan za drugim i obično ma Mraju završavaju sa uspehom. -

Autor zatim u viđu šest Teza izno si one momente koji njemu izgledažu najznačajniji za dalji razvoj i-

taljjanske književnosti i koji najviše obećavaju. Prvo: iznošenje Gadđinog književ-~

nog: dela pređ širi krug čitalaca: štampanje njegovih „najznačajnijih pripovedaka pod zajedničkim na slovom „Accoppiamenti giudiziosi“ (izdavač Garcanti) i objavljivanje u fovmi Knjige romana „Poznanje bola“ (ranije objavljen je4ino u časopisu „Letteratura“ 1938—1941, god.) sa predgovorima Kontimija i samog a» utora. Ovaj pothvat izdavača prilično Je. pogođio one koji se damas bvališu „dijalekatsko mrailmetičkim eksperimentisanijem u jeziku kao đa su ga sami izmislili,

Drugo: anti-Prust tu memoyijalnom načinu pisanja. Do sađa je, 'smiatra Rosi, svaki pokušaj traganja

'za izgubljenim vremenom obavljan

u senci velikog pisca, Danas meki autori već kreću Vlastitim putevima: dok je Prust svrstavao doga= 'đaje po važnosti koju su imali za njega lično i tragao uglavnom mcemertima, ovi pisci tragaju za „zakonima sećanja“, 'To važi pre sve ga za „Porodični leksikon“ Natoiije Gizburg nagrađen. znažajnom 'Književnom nagrađom „Streza“. U mjenoj knjizi nema prustovskog „uveličavanja, malih događaja" koje je do nceđavno predstavljalo manir u književnosti. Ovđe su sećanja o svakodnevnom ~ „žŽivotbu „organizma jedne porodice (reč organizam možda najbolje pokazuje u čemu je zna čaj i novina ovog dela: u otkrivanju finih 1 tananih veza koje vežu u homogenu celinu sve što se zbiva u krugu porođice) ispričane na usta devojčice, tonom «pomalo ciničnim i pomalo melanholičnim.

Treće: romam o romanu. Pisać počinje da piše ogromno delo koje treba da sadrži sva mjegova iskustva, ceo život, zatim već posle pr-

vih stranica razmišlja o onome što

je napisao i sve to uništava novim pisanjem, otkrivajući svoju stvaralačku nemoć, ·razgolićujući „svoje mane, cepajući nemilosrdno "vlastita tkiva, kao Gvido Pjovene u „Furfijama“. .

Cetvrto: prelazak sa jsaključivo so cijalnih, industrijskih „problema na jednu širu tematiku, usmerenu u više pravaca istovremeno: slučaj TPratolinijev. .

Poslednja dva značajna momenta Rosi viđi u novom. fretiranju ljubavi („Tvrdđda leđa“ Renmca Rosša i „Jedma ljubav“ Dina MBucatija), delimično pod uticajem Nabokovljevim, i u prenošenju avamgardističkih iskusta va poezije na područje romana (gru pa Novissimi: „Italijanski „kapričoš Sangvinetija, pozorišni komadi Da rija Foa, „Rođrigo“” Masima Yeratija, „Neobične priče” KEnca Sičilijana). U daljem tekstu, zadržavajući se na nekim od spomenutih autora i dela, Fiosi obrazlaže avoje teze,

(T. KJ e

Umemo li da čitamo?

JEDAN KRALJ, kažu, imao je dva sina. Prvorođenome je dao hiljađu knjiga, a drugorođenome jeđnu. Obojica su meprestano d#čitali. Onai 5 jednom. knjigom je postao muđar, a onaj s gomilom knjiga glup. \Ovako počinje Verner Rukvid (Werner MRukwid) svoj članak pođ gornjim naslovom u apriskom broju ovog tibingenskog mesečnika za literaturu i nastavlja: „Ova priča zvuči čudno u jednom vremenu bez vremena, u jednom stoleću u kome čovek mora đa bude informisan i u kome se čitanje pojavljuje kao funkcija brzine“,

Rukvid kaže đa je predsednik Keneđi, ako se sme verovati Izvešta-

jima, bio u stanju u jednom minu»

za .

tu đa pročita 1200 reči, bolje reče-

no da apsorbuje njihovu vezu, što bi u praksi značilo da je on jedan roman prosečne dužine likvidirao u toku' jednog časa i da bi mu za

· „knjigu nad knjigama“, za . Bibliju,

dovoljno bilo jeđanaest sati. Jedan od njegovih senatora čak je mogao čitav svezak Dikensa da „proguta“ za trinaest minuta — svakako tek posle apsolviranja kuFsa za brzo čitanje!

U Englesko? i Americi tempo čitanja mođernoga čoveka stvara, kako izgleda, ozbiljne brige. Brzina se svuđa povećava, veli Rukvid, zašto se ne bi i u čitanju? — pa se pita: da li bi ovaj način čitamja bio' onaj pravi? Gete je govorio o tri Vrste čitalaca: o onom koji bez donošenja suđa uživa, o onom koji ne uživajući sudi i, najzad, o trećem koji uživajući sudi i sudeći uživa i kao jedini ponovo reprođukuje umetničko delo. Jedan poznati izdavač je za sadašnjicu pronašao nove kategorije. On razlikuje čitanje rađi orijentacije, čitanje kao vežbu, čitanje kao naviku i stvaralačko čitanje. Prva tri načina „dominiraju danas. Čovek hoće da upije u sebe matevriju znanja, želi đa mu sve bude jasno, da se odmori i da ubije vreme. Pa ipak, ako rađi jedmog od ovih ciljeva uzme knjigu u ruke, on postaje pravi čitalac. Naš jezik je — kaže Rukvidđd — srećom čitaoca ostavio u ulozi ljubitelja, a profesionmalca, koji se stručno ophodi s knjigom, učinio lektorom. On samo kao ljubitelj može „uživajući da sudi“ i „sudeći da uživa“, da bi, polazeći od Getea pa do našeg izdavača, stvaralački čitao,

Čitalac ove vrste prilazi knjizi bez cilja, bez obzira na to što bi on hteo da oseti zadovoljstvo i da dođe .do novih saznanja. Njega može da ođuševi samo jedna rečenica i da je pročita deset puta, on može da se zaljubi u jednu pesmu i da je nauči napamet, on može da se divi jedno kompoziciji i da zapodđene raz» govor 6 autorom. On je u veku masovnosti ostao indiviđualist, Radio ı televizija su samo pojačali njegovu poziciju. Jer kođ ovih sredstava nema zadržavanja, slušalac radija i gledalac televizije moraju se Tavnati prema prilikama i nemaju nikakav uticaj na tok. A čitalac je kralj svoga vremena. Cilj, kraj knji ge, nije za njega uopšte tako važan, put i razvoj je ono što mu stvara radosti. >»

Možemo li još uopšte da čitamo ma ovakav način koji otima vreme? — pita Rukvid i odgovara da ni jedmoj generaciji nije bilo verovatno tako lako, a istovremeno 1 tako teško. Cela Wvetska literatura je, veli

om, za malo movaca pristupačna u knjižarama i bibliotekama — ali i broj skretanja čini čitavu legiju., AT hitektura je s malim stamovima Stvo rila ćelije u kojima se pojedinac u bezmalo monaškoj „odvojenosti može da preda uživanju lektire ali unutrašnja arhitektura Voli biblioteke, koje sGu prerasle u zid knjiga, voli da ih okiti vazama i plasti= Wama i slobodnim „prostorom, da bi ođ nje, po optičkom mtanovištu, stvorila dekoraciju prostora, u čijim okvirima je odobreno listanje, ali pravo čitanje izgleda skoro kao greh,

Čitanje, najzad, nije pitanje spoljnih uslova mego ličnog hntenja i lične skromnosti, „TU dobri mali ljudi” — kaže Gete — „ne znaju Woliko, vremema i truđa staje da seč nauči čitati, Meni je za to bilo potrebno osamdeset gođina, a ni sad još ne mogu reći đa sam na cilju“,

Oni koj! su svoje čitanje prekopčali na veliku brzinu neće nikađ to razumeti. Njih bi trebalo podsetiti na to da latinska reč „legere“ znači „čitati“, ali i „izabrati“. Kroz ovo prevođenje mogu Be razumeti i Šopenhauerove reči: „Ko mmogBo i sKOro ceo dan čita gubi vremenom spo» sobnost da misli sam — kao onaj ko uvek jaše pa zaboravi da hođa. To je slučaj mnogih \nmaučnika, oni su se mačitali đo gluposti“, Ovako 56 može razumeti i graljevski sin: treba čitati mnogo, a ne raznovrsno. ima Nnjiga koje su Više nego samo jedna knjiga. i

Lični doprinos altivnog čitaoca završava” Rukvid — čini pojeđine knjige, a među njima i onme čuvene koje bi čovek poneo sobom i na usamljeno ostrvo, pratiocima od kOjih se samo nerađo razdvajamo i ko” jima se uvek ponovo vraćame kao starom prijateljstvu, (A, P.s __

ak ue

Poljska poezija 1963. '

DVADESTTI BROJ krakovskog književnog lista „Žycie literackie“ donosi poređ panorame poezije krakovskih debitanata i Veći članak Tišarda Matuševskog o stanju poljske poezije u 1963. godini. Matuševski kaže da mađa postoje podele pesnika na pokolenja, poezija starijih mnogo se ne razlikuju ođ poezije mlađih, pa i najmlađih. Kao

primer navođi nestanak granica među nekadašnjim poetskim školama i nove zbirke Ruževiča, SŠimborske, Mjendzižeckog, Sluckog, Vipše, Vorošilskog, Ficovskog, Karpoviča, Ka mjenjske, Bučkuvne ...

„Kada se uzme bilo koi od prošlogodišnjih debitanata odmah se bez teškoća može reći ko je iz srednje generacije njegov uzor, ili kako Trancuzi kažu chefs đe fil. Postoje četiri pesnika koja se po mišljenju Matuševskog mogu smatrati pravim „liđerima“ najmlađe generacije, To su: Stanislav Grohovjak, Jaroslav Marek Rimkjevič, Ernest Bril, Stanislav Sven-Čahorovski. Osmovni elementi Grohovjakove poetike danas su isti kao u debitanskim stihovima. Predilekcija prema baroku, eksploatacija slikarskih „motiva, Kkontrasti, karakterišu tu poeziju. Rimkjevič je među poljskim mlađim pesnicima je dini konsekventni teoretičar — Pro-

gramotvorac. Njegov program je klasicizam, „shvaćen kao aktivna sveprisutnost „celokupne književne

tradicije, preuzete od T. S. Eliota „neprestana svest đa je prošlo vre-

Wrnesta Brila inspirisano je dosta

Norviđom, mađa je njegova pretposlednja zbirka „Autoportret s bikom“ nesumnjivo bliža „antipoetičnosti' Grohovjaka. prugim putem ide Stanislav Sven-Čahorovski kod koga e” lementi bunta igraju glavnu, ulogu.

Što se tiče prošlogođišnjih debitamata moramo se poslužiti metođom reprezentativnog izbora. Za najinteresantniji debi Kritika smatra zbirku Uršie Kožol „U ritmu korenja“. To je poezija egzistencijalnih pitanja, poezija moralne refleksije kao i poezija vizuelnog i plastičnog u izražavanju „konkretnog. Zatim se mogu navesti imena Haline Pošvjatovske, Terase Soha-Lisovske, Vje-

slave Jung, 1iTelĆ raj Vit, JOahe pPolakuvne, Aleksandre Olencke, Jac ka Lukaševiča, Andžeja Thuževakog, Romana Lobode, Zbignjeva Ježine, gpdvarđa Stahuve, Zbignjeva Zalev. skog. Ovi mlađi ljudi žele pre sve. ga da buđu originalni, žele da se ističu, imponuju erudicijom. Žene, većinom mlađe, hoće naročito da izraze sebe, svoja osećanja i mnogo im je manje stalo do originalnosti, Prostor ne dozvoljava da se iznesu sve MWarakteristike i imena „mlađe generacije, ali oni su ipak baro« metar ambicija, mode i raspolože. nja jednog vremena u kome, kakao

je Ruževič rekao, poezija može da

bude i „sigurna avantura“. (B. R.),

RHMTEPATVPbI

Junak u novoj sovjetskoj prozi

NASTAVLJAJUĆI diskusiju Započetu u ranijim brojevima O karakterističnim crtama literature posledđnjih godina, aprilski broj časopisa „Vaprosi literaturi“ objavljuje zanimljiv esej Z. Kedrine pođ naslovom „U traženju glavnoga“. Na nizu primera uzetih iz savremene sovjetske Kknjiževnosti, Kedrina pokušava da utvrdi i objasni te karakteristične crte, po kojima se sovjetska literatura poslednjih „gođina razlikuje od literature u periođu kulta Jičnosti. „U periodu kulta ličnosti piše ona o postojalo je shvatanje o čoveku „šrafu“, pa su pisci, opisujući s najboljim „namerama likove PREDSTAVNIKA naroda, pokatkad zaboravljali na ČOVEKA“. Prinuđeni da prećutkuju čitav niz bitnih Dpojava narodnog života, pisci su stvarali dela u kojima je dolazilo naročito do izražaja lažni monumentali-

ri fakvih ličnosti, lišeni dijalektiš. kog razvoja, |bili su jednolinijski statični, pa se delovali lažno i neu. verljivo.

U izmenjenim uslovima posle XX i XXII Kongresa nastala su mnoga dela koja su iskrene, ljudske ispovesti o čoveku, a ne stereotipna uopštavanja o opštenarodnom ~ pred. stavniku. Kao dokaz toj tvrdnji Ked rina navođi sva dela Čingiza Ajtmatova, ističući posebno njegovu 'dužu „Materinsko polje“, Po. lemišući s HMritičarem A. Bogdanovim, koji Ajtmatovu što „istinu jedne majke nije podigao na nivo opštenarodne istine“, Kedrina mu s pravom odgovara da je takav način mišljenja „vulgarno shvatanje socijalističkog humanizma“, i bes. mislena fežnja „da se Živi ljudski glas majke zameni retorikom“,

Osim Čingiza Ajtmotova Kedrina uzima za primer i značajna ostfva-

pripovetku

zamera

renja Olesa Gončara (neđavnog do. bitnika Lenjinove nagrađe za knji.

ževnost). Njegov roman „Tronika“,

napisan u obliku niza novela („Da .

bi se“, po rečima samoga Gončara, „izbegli čisto sižetni prelazi, koji po pravilu, nemaju ozbiljne umetničke

me sadašnje vreme“. Poređ Rimkjeviča, može se navesti Ježi Sito koji sa svojom „Antologijom „engleskih metafizičkih pesnika XVIIL veka“ predstavlja uzor interesovanja savremenih „pesnika za barok. Delo

zam, paradnost i beskonfliktnost. Ta da je stvoreno mnogo likova „SVe“ mogućih i sveznajučih“ rukovodilaca, koji lako i jednostavno, kao nekim čarobnim štapićem, ostale i siromašne kolhoze. Karakte-

težine“), jasan je i siguran dokaz novih dometa sovjetske literature { još jeđna značajna pobeđa prave narodnosti nađ pseudonarodnom fal-. (D. M. M)

pođižu zasifikacijom. August STRINDBERG

KAŽU DA MALAJCI buše rupe u bambusovim ftrskama koje rastu u šumi i kad vetar duva onda, ležeći na tlu, slušaju simfoniju gigantskih Kolovih harfi. I začudo: svako čuje svoju melodiju, svoju harmoniju, zavisno od ćudi vetra. To šuma peva... S\j

Poznato je i to da tkači upotrebljavaju kaleidoskop da bi pronašli nove šare: oni prepuštaju slepom slučaju da sastavi slikane staklene komađiće, )

Kad sam stigao ı Marlot, znamenitu umet= ničku koloniju, potražio sam trpezariju hotela i tamo pogledao šarena drvena polja na vratima, o kojima sam slušao, Posmatram prvo polje i vidim kako se jedno za drugim pojavljuje portret jedne dame, jedne mlade, jedne stare, tri vrane na jednoj grani... sve vrlo đobro izvedeno. Odmah se prepoznaje ono što je predstavljeno, Zatim vidim mesečinu, prilično svetlu mesečinu, šest drveta, tihe vode u kojima se drveće ogleda. Ipak je izvesno da je to mesečina! Međutim...

O čemu je zazravo reč? Pa da, to je upravo pretpitanje koje vam pribavlja prvo uživanje pred jednom slikom. Valja tražiti i naći; a šta je prijatnije od osećanja kad se fantazija . pokreće? a

O čemu je reč? Sasvim prosto — o ostacima palete!

Kad je slikar gotov sa svojim Đoslom, on sastruže preostale boje i tom pastom nabaca ono čemu ga srce uči. Dugo sam stojao očaran pred drvenim poljem marlotskih vrata. Boje

| su tu posedovale harmoniju — uostalom vrlo lako objašnjivu, ta one su već bile izabrane za jednu sliku. Kađ je slikareva duša slobodna od brige koju predstavlja sastavljanje pravih tomova boje i u tom obilju stvaralačke snage dozvoljava sebi dn zanemari konture-i da ruku sa špahtlom pusti da postupi po svome nahođenju, držeći se čvrsto mođela prirođe, a ipak ne želeći da ga kopira — u tom irenutku se celina očituje kao mešaviha svesnog i nesvesnog. To je upravo prirodna umetnost, jer umetnik radi pobut prirođe: prema ćudi i raspoloženju a bez utvrđenog cilja.

Ove slike-ostruške posmatrao sam ponovo i uvek sam u njima našao nešto novo; variralo je kako je to odgovaralo mojoj duševnoj dispoziciji. :

Tražio sam melodiju za scenu nazvanu „Samum“, koja se odigrava u Alžiru. Nađoh je kad sam svoju gitaru nasumce naštimovao, labaveći pri tome zavrtnje žice bez određene. namere, dok iz drvene Kkrletke nije izašao akord koji mi je stvarao utisak o nečem izvamredno bizarnom, ne prekoračujući pri tome granice lepog.

Glumac, koji je igrao glavnu ulogu u ko· madu savršeno je reprođukovao melodiju. Ali direktor, ekstremni realist, bojao se da je melođija strana zemlji i zahtevao je autentičnu. Doneo sam mu, dakle, zbirku arapskih pesama i odsvirao mu ih, On je jednu za drugom odbacio i našao da je moja sopstvena pesmica a'rapskija od pravih arapskih.

Melođija je pevana i imala je puni uspeh, tako da me jedan poznati kompozitor molio za dozvolu da moj mali komađ ukomponuje u muziku po ovoj melodiji, koja ga je, kako reče, obuzela.

T evo melodije koju je slučaj komponovao: „G-Cis-Gis-B-E“. i x

PoznažŽao sam jednog muzičara koji je uži-

vao u tome da svoj klavir štimuje proizvoljno,

M Ld

PREVEDENI

bez ikakvog smisla. 1 tad bi napamet svifao!

Betovemovu „Patetičnu“. Bilo je neverovatno uživanje slušati tu staru stvar podmlađenu, Koliko god puta sam ovu sonatu slušao ona je uvek bila ista, mnasukana, bez izgleda da se razvije i nesposobna da se ikako promeni.

A otad i ja radim isto tako: na svojoj gitari obnavljam oftrcane melodije. A gitaristi mi zavide. Oni pitaju otkud mi ta muzika. Ja im odgovaram da ne znam. Oni me smatraju kom:

pozitorom. }"%

Evo jedne ideje koju poklanjam fabrikantima verglova: da biste dobili muzički kaleidoskop potrebno je samo da ploču proizvoljno tu i tamo probušite. ,

U „Životu životinia“ Brem tvrđi da čvorak podražava sve tonove koje čuje, na primer; šum vrata koja se zatvaraju, tocila nekog oštrača noževa, vodeničnog kamena, “#etrokaza itd. Ja to ne verujem. U većini krajeva Evrope čuo sam čvorke. Svi oni pevaju istu sakupljenu pesmu koja pbdseća na kreje, kosove, borovnjake i druge duhom srodne, tako da svaki slušalac može da čuje ono što želi. 55

U stvari, i čvorak raspolaže muzičkim kale idoskopom!

A ne manje i papagaji. 0

Zašto nazivamo „Jakobom“ sve sive papagaje koji imaju skerletno crveni rep? Zato što je njihov prirodni krik, njihov zov vabljenja „I“ ako“. A zanimljivo je to da su vlasnici ovih životinja uvereni da su oni naučili govoru svo? sa papagaja izgovori svoje ime! A kakadui, arare!

Ništa nije kurioznije nego prisluškivati kako jedna stara dama „podučava“ svoga pabaga" ja... kako ona tvrđi. Životinja brblja svoje ne“ povezane zvuke, a stara dama ih prevodi pro“ izvolino tako što oma ovoj u suštini infernalnoj muzici podmeće stvarno reči. Otuda nemoguć nost za stranca da nešto od ove „konverZa“ cije“ razume pre no što reči čuje iz usta same vlasnice.

% Jednog dana me zgrabila misao da mnekoš čoveka koji je molio zaštitu modeliram po an” tičkom uzoru. Video sam ga pred sobom kako

tako Što su ga prvo naučili da