Књижевне новине
Pi w Oksford, maja | ar SšihOlogija savremenog turizma PpP nesumnjivo počinje i završava (OS Se činjenicom da je prevelik \broj stvari Koje je „vredno videti“. 'Gotovo kao aa se sve, od profesionalnih vodiča do modernih sredstavs Komunikacije, urotilo protiv putnika, zareklo se da mu da što više ulti"saka u što Wgprgaćem vremenu, da mu onemogući bilo kakav predah : jzbor. Prevrne li čovek Dositejeve beleške o Jmgleskoj, zamlisli li se nad Sternovim nestašlucima u Francuskoj, verovatno će završiti uzdahom: uvek “nije bilo tako... Ali eto, stvari kao "da su pošle duugim tokom, već u Vre| me prve posete Henrija Džejmza LOn'aonu. Džejmz pominje užasno „OBe-
ćanje poniženja“ Koje je u njemu ikazvao ogromni London sa Ppreve-
likim brojem stvari koje je „Vvredmo videti“. I kao jedan od retkih Amerikanaca u MHvropi, kao turista koji je još uvek posedovao etiku putnika, on go, Sa svojim putopisom, muđro povukao u jednu četvrt, zapravo u ulicu u kojoj je stanovao.
Naravno, razgledanje „vrednih viika“ ponekad može da ima i zabavne strane. Knjige vezane lancima za po jice u majstarijoj oksfordskoj biblioteci oživljavaju realisličke predstave o ijudskoj prirodi i ljudskim iskušenjima koje su gajili nekadanji akadoemski autoriteti. Možda čak i njihovu nmuziju o dubokim naučnim, intetesovanjima prvih studenata? A ako vas čuveno „Šeldonijsko pozorište“ ne oduševi previše, uprkos tome što je to prvo delo čuvenog, Kristofera Rena, čuveno i po velikom svodu bez stubova u kojem se ne kriju žice armiranog betona, pa čak i ako se ne uzbudite na pomisao da je to sala u
. Kojoj su toliki engleski i svetski velikani dobili svoje časne titule — još uvek ostaje nešto što će sigurno DrTivući pažnju. ·Pre nego što dođu po svoje titule u ovu salu, oksfordski studenti prolaze Kroz velik hoanik bogoslovije; Divinity Schilo o i. Na osnovu toga i na osnovu englešgog smisla za figurativne vrednosti jezika, mladi fizičari mogu za sebe da kažu da su „prošli“ kroz bogosloviju kao i njihovi prethodnici za poslednjih sedam vekova. Tradicija je na opšte zadovoljstvo sačuvana i Goskočila je svim promenama, bilo to tek u figurativnom vidu...
Drug; vidik sa vrata ŠeldđoniiškoE - pozorišta možda „još Više govoTi o naravima univerzitetskog Života, onoga ·pravog „oksbridžskog“, a ne života po provincijskim univerzitetima koji su smešteni u metropolama. Između dve kuće na različitim „stranama uwlice, u visini prvoga sprata, proteže se ograđesi i natkriveni luk — „most pidžama“. Tedna od mnogobrojnih lesenći o OK“ sfordskom životu kaže da Je taj „most“ podignut ma zahtev časnih gOspi koje su bile užasnute jutarnjim i većernjim defileima studenata u pidžama– ma — s jedne na drugu stranu ulice i verovatno samo u tom DravCU. Naime, u stambenoj zgradi s jedne skrane ulice nije postojalo kupatilo i sludenti su bili prinuđeni da iđu u drugu. T tako je, verovatno posle mnogo Većanja i sijaset predloga 1Zgrađen „most pidžama“, još jedam simbol engleskog smisla za kompromis: studenti su nastavili da se služe Istim kupatilom (čak da prelaze i *sti put Gva metra iznad zemlje!), a moralni protest moralno osetljivih dobio je svoje dužno zadovoljenje. |
WKontinentalnom oku i mnogi dugi izraz ovakvog smisla za kompromis neizbežno će izgledati šaljiv i ništa viže. Tako na primer, veštačko brdo od pet metara u bašti Novoga koledža (koji je, uzgred rečeno, star SO” tovo čest vekova) mome vodiču je bio izraz želje za prirodom i njenim oblicima tu životu unutar Kkoleških zidova. Istini za volju, meni je to parče zemlje sa tri drveta izgledalo kao bezazlen i neuspeo vic.. U kapeli isto RWroledža, međutim, čovek se sreće sa drugim primerom engleske želje da se udovolji pmrazličitim stranama, da se neguje „razumevanje suprotnosti, sa primerom. koji pokazuje tu želju, inistinkt ili možda teško stečeni plod jedne -ivilizacije, u sasvim drugom svetlu. Osmeh iščezava, osećai za Tazlike i nastranosti bledi Kao i u svaKom susretu s elementarnim, gde čo” vek ne može da bude samo pošmatrač... Na jednom. zidu ove lepe i dostojanstvene kapele nalazi se spomen ploča članovima Koledža koji su poginuli u prvom svetskom ratu. Samo nekoliko metara dalje, simetrično postavljena u ugao drugog zida, nalazi se ploča s imenima poginulih Nemaca koji su pre rata ovde studirali. Da li je reč samo o toliko slavljehom osečanju nezavisnosti engleskih unjiverziteta, prkosnom ili čak akademski pozerskom protestu protiv zakona rata, i Kada je sopstvena zemlja u pitanju? Tli je reč o onom liberalnom duhu, du'bokoj veri u liberalizam ako ne i liberalnim činjenicama, duhu stare BVrope kojeg se semtimentalno prisećamo i Koji nam je tako teško zamisliti? O.onom duhu čije je nesumnjivo postojanje dokazala plejada posleratbaih
·
DVE BELFŠKE IZ OKSFORDA
ISRUSVTA
TRADICIJA. JE. SAČUVANA
pisaca — od Hemingveja do Hakslija od nadrealista Go Žida — Upravo 0Onim raznolikim ali zajedničkim revoltom protiv činjenica Moje 'su mogle potresti, razočarati i preobratiti jedino jednu duboku i postojeću nadu. Osećaj za razlike nestaje, i čini se Ga iza OVOg čina stoji onaj isti kvalitet, isti razlog iz kojeg su naši „međuratni“ pisci stvarno poreklo današnje vgeneTacije; važni izvan merila literamih aršina, sa svojim strepnjama i pometnjama toliko sa nama.
*
U engleskom razumevanju istorije, zapravo y onoji složenoj i spontano neuhvatljivoj reakciji na unutarnju vrednost spoljnih „događaja, koju je Eliot toliko adekvatno nazvao istor;jskim čulomi (a koja je kod nas, s&vaj, ne samo pogrešno već i grešno, sa počinjenim grehom olake apstrakcije, prevedena kao istorijski „s“ sao“), ne može a da vam ne upadnc u oči jedan značajan paradoks. I poređ fioga što je sadašnjost u gvakodnevnom žŽivotu empirički mnepriREosnovena i prvenstvena stvarnost, uprkos činjenici da se pisci dva aqesetog: veka dele na pisce „20 .ih, 30-ih“, „40-ih“, „B5O0-ih“ i sađa već 60-ih* godina, drugim rečima uprkos džungpli postojećih distinkcija, one razlike koje se poštuju i uvek imaju na umu, ša kojima se Živi a ne prave samo doktorske disertacije, — jednostavne su i malobrojne. Čini se kao da
senzibilitet tog čula brodire ispod Dprin
vidnih površinskih promena do dubokih slojeva istovetnosti. „MoGelni“ pisci su najčešće pišci od renesanse do đanas, u najgorem slučaju od rYomantizma. Cepidlačenje sa svim onim „iz“ mima“ Koji su bili između nije po engleskom ukusu. To čulo je jednostavmo fako podešeno đa su „nnajvažnii kvaliteti prošlosti, a ne njena količina, prisutni u šavremenim, reakcijama. Osećanje i odnos prema „Velikom ratu“ ne predstavljaju u tom pogledu nikakav izuzetak, Ako su javni &pomenici adekvatno merilo, onda je verovatno tačno da je prvi svetski, rat prisutniji u Engleskoj nego u zemiljama na čijem se tlu vodio. Posle V'Riorijine vladavine to je događaj koji je po engleskim parkovima ostavio najvećeg traga. Velik broj javnih zadužbina, spomen-bploča i lukova obeležen Je, podignut je u znak sećanja na poginule. Sa drugim. „Velikim ratom“ već nije takav slučaj ili bar nema isti smisao. Uz ploču, Juk i natpis posvećen poginulima u prvom ratu, sa dužnim pijetetom. i svežijom bojom, dođata su mmena žrtava iz drugog. U Vestminsterskoj opatiji oslobođema je lođa za RAPF-ovog orla, u katedrali Sv. Pavla stavljena je spomen-ploča američk'm vojnicima, a američki vojnici se sa svoje strane zahvaljuju lekovitoj vodi i ljubaznim „građanima Čeltenhema koji su ih ranjene primili... Drugim rečima, i kada je obeležen, drugi rat je obeležen ma isti način Kao prvi. Na istorijsku maštu on je delovao sarhD
kao mučan dođatak, kvantitativna promena katastrofe koja se u svojoj iJudskoj suštini već dogodila 1914. godine, Ili tačnije rečeno, počela događati 1914. a dugo iza toga ljuđi se nisu prestali pitati: šta se io zapravo dogodilo i šta to sve. zapravo znači?
Po nekoj čudnoj igri slučaja, ili možda Upravo po zakonima ne samo engleske već i evropske istorijske ma šte, Džon Vejn je završio juče svoje rređavanje o „Romansijeru i svetu akcije“ rečima sećanja na Veliki rat. Za evropške pišce on još uvek ostaje velika, zagoneina tema. Nešto se desilo posle čega je razumevanju teško bilo ići u korak s istorijom, — događaji su pežali avakom predviđanju. Kako možemo razumeti ono što je sledilo ako još nismo razumeli ni sam početak? To su bila Vejnova pitanja. A. njegov primer postojanja osećanja u nama, po čije se rzumevanje moramo vratiti u drugu deceniju ovoga veka, bila je nostalgična pesma Pilipa Larkina koja se nedavno pojavila u njegovoj novoj zbirci. Pesma se zove „1914“, vapravo iz značajnih razloga pisano Timski: MCMXIV. Verovatno na jednoj od onih starih slika u braon tonu, Larkina je iznenadila bezazlenost vojničiih lica. (—Pogleđajte oko sebe, obratio se Vejn zbunjenom, auditorijumu studenata, pa ćete se uveriti da se ljudi ćak više ni ne rađaju sa takvim licima!) Kao da su mislili da samo za trenutak ostavljaju svoje porođice i bašte... Za njih, ali fako tragično sa mo za njih, Veliki rat..je. izgledao kao neka. trenutna. zabuna, . omaška 'li u najgorem slučaju neizbežno poslednje vlo, a ne uvertira. Iz tog osećanja, iz napora da se shvate osećamja omih koil su ne znajući „cenu pošli u prv: svetski pokolj, verovatno potiče i par tetika poslednjeg stiha pesme:
Nikad. više takve nevinosti
Nije li to možda i eho pogleda ko=> jim posetioci preleću dve ploče u kapeli Novoga koledža? Nije li to otlrivieni samisao čina koji one izražavaju? Liberalno uverenje, zabuna ili tek puka želja, mogli su da traju još neku godinu, posle rata i možda jedino u ovom. vidu. U isti mah, težina Ovog naizgled sentimentalnog stiha potiče i od neizbežne asocijacije savremenog čitaoca: koliko je samo spontana dana= šnja briga, čak i bez slikovitog zamišljanja nezamislivog! Bašta oko čiie slike je koncentrisana nada Larkinovog junaka iz pesme, svojim dimenzijama pesničke slike kao da izražava i samu nevinost mašte, a ne samo akcije, koja je neponovljiva. Sa plemenitom nostalgijom za nedostižnim, ali i sa svešću da je cena iskustva neizbežni smisao savremenog. napora, stih odzvanja i rezimira razloge iz kojih je Veliki rat poslednje najdublje iskušenje evropskog duha i mučni frenutak
buđenja iz sna o humanoj, liberalaoj,
„staroj“ Bvropi: Neve» such Tinocemce again, Nikola ROLJEVIĆ
e eeorrennipiate png prosi RK a O GT ya Va pire ale prne ——
ivan ŠOP
Z lo se nešto uwblači u vazduh · u breme
jesenji glasovi me odzvamjaju, ali se slute
iz sebe treba izaći od, sebe pobeći
i sopstvema sem, počinje da nam preti
Zlo se mešto wlači pod očne kapke kao klinovi đa viruju ispod, mokata osećamo krv kao potop u mravimjaku uz tutnjavu, se ruše maše teme.
Kome da mazdyavimo? Ovo je pijanka „bez Kraja
niz staklo svake čaše pada klasje . uspomena,
a čaša nema mičega nema pred mama zbilja — zar smo: sami sebi tako
strašni? ,
DVE:P.ES:M:B"-
P ohobo se okyećem, toj temi o kađa bi beć pesma, pYoćbetala
granom, što jalova još ploda mije dala silaze u čardđake svoje vetyvobi memi
da polete da podsete da se vYate
da zapevaju kako je opet rodilo grožđe ali pred, krčmom, uzalud, odjahuju ate krčmarice nema da dođe
Na krilima vetya, odlaze časovi što i su, mi dami jeđan po jeđam gost odvežuje svog ata kuda da pobegnem, od, te pesme te | ? memaniš ovaj čardak wa ma mebu mi ma, zemlji w nema, vyata
||
||
+ si taj otpoy koji se wesateo/diyo %, Yen, zođožaoal,
očima, mjeriš vrijeme»
otyiš svoj čelik, iovdoću bi Bratimiš se čitom, opasnosti, '
w opasnost Dlom, bod, nebom
ponovo odlažiš. rastvaražš.
Zvijezde u tuojim, očima,
lo liče ma, nježnost cvijeća. / Pobaotgo prepuno rđe vodi te pred zid,
pun ptičijeg zemlje. Koje Kakova te u polje koje nebo koje se vrhunac što
Srećko DIANA
osluha. te to more bumi?
to nemogućnost tje
se dira sa pustolopinom, otvara obmamofmt,
roni iz tijela
Tvoj sam mosi
koje me možemo vidjeti?
Kakav je to g
u biću koji smo nazvali život?
m, straha svoju hd, BT Sa masko noje staro Tuho milu.jemo
na odstupanja,
vjetra, mi što 5 čovjekovqa, sYcd,
Rafnik
boli gdje e TRR a 0 iaviho o prostorimd.
mi što smo javmo izložen
las bronce odjeknuo
brost prisijavamon
smo izloženi smijeYL
wdarcima tuđeg oružja
a da stvarno oTužj
e mismo mi wpotrebilš,
Ld O CO U ai
Laza Lazarević
o svojim
ekoliko godina pre
„Brankovog kola“, pripoveđač
i budući urednik ovoga književnog časopisa, Pavle Marković-Adamov, vodio je veoma zanimljivu prepisku sa većim brojem uglednih ličnosti iz tađašnjeg Sstpskog Knjievnog života. Posebno su zanimljiva Dpisma njegovog prijatelja i kuma, Danila Živaljevića, urednika časopisa „Kolo“, iz 1889. godine. Pisma se čuvaju u arhivi Narodne biblioteke u Beogradu. U to doba Živaljević je bio čest posetilac kuće Laze Lazarevića, sa kojim je vođio duge razgovore O književnosti, naročito o savremenim srpskim pripovedačima. Neke od svOjih utisaka Živaljević je saopštio Pavlu Markoviću, u neobjavljenim. pismima od 14, i 24. februara 1880. godine. Iz pjsama se vidi kako se Lazarević odnosio prema svome književnom rađu, a i kakvo je mišljenje imao
pokretanja
o savremenicima, „Milovanu «lišiću, Lazi Komarčiću, Pavlu Markoviću-Adamovu, Simi Matavulju, Janku Veselinoviću i Iliji Stanojeviću, U prvom pismu Živaljević kaže: „Jedne večeri zvao me je na večeru Dr. Laza Lazarević i seđeo sam kod njega do 12 sati, Što sam se prijatno proveo kod mjega, a celo smo se to vreme razgovarali o književnosti! Govorili smo o svima našim pripoveđačima, pa i o tebi. Ja sam mu izložio i skicu tvoje pripovetke za „Kolo“. Dopada mu 6e. — Jao, brate, široke li i ko Yektne II misli ima o književnosti. Da si ga samo slušao (on isto onako lepo govori kao što i piše) s kakvim je žarom osuđivao tendenciozno pisanje Laze Homačića. Janka osuđuje, što ne pazi na situacije i završetke. Koliko li bi mu bolje bile pripovetke kad bi on imao više znanja, ili kad bi se s kim savetovao. Glišiću zamera što napiše samo polovinu pripovetke. Nigđe kod njega — veli — nema celine, Uwzmite samo „Učitelja“, pa dđa vidite kako bi to bila lepa humoreska, đa je napisao još polovinu. On je predstavio jednoga učitelja, koji hoće da izigra svoga školskog madzomika i pretvara se da je bolestan. Nadzornik „dolazi, viđi mjega „bolesna“, pa ide ođ kuđa je i do> šao, To ne valja, Nadzornik je trebao, po zakonu, da sam sa školskom komisijom ispita đake, Video bi da oni ništa ne znaju, pa bi lepo učitelju zapisao slabu ocenu, Tađa bi učitelj bio izigrani — Pročitaj ovu pripovetku pa viđi, đa li se i tebi ovako čini? Tebe smatra kao najboljega pripovedača. „On veli — ima uslove za dobroga pripovedača, samo grehota što me
piše veće pripovetke, Đalskoga nije či-
savremenicima
jer mu: nije mikako došao do TuJa sam mu ga dao. E, iz Svega azgovora razabrao Sam, da se on plaši dalje pisati, „Verujte, đa mi više ne iđe od ruke. Napisao sam „Svabicu“, pa sam je spalio, jer mi se nije dopala. Ipak on radi. Sada će štampati u 1 svesci „Otadžbine“ jednu pripovetku, jer je davno obećao Dr, vwlađanu, a drugu će dati „Kolu“, Sada misli đa piše divljega Romea i Juliju, To mi reče, razgovarajućči se o najno« vijoj Matavuljevoi pripoveci u „Letoplsu“. — Meni se čini sve to neprirodno — veče. Ja mislim, da iznesem da se roditelji zaljubljenika zavade, pa onđa i sami zaljubljenici da pođu njihovim tragom, i da jedno drugoga napadajui tako se raziđu. To će možđa biti div1je; možđa će me za to i napadati; ali za mene je to prirodnije, no što iznosi Bekspir, kamoli Šaiobrijan, Matavulj i mnogi drugi.“ \
tao, ke. njegova T
Odlomak drugog, manjeg pisma do punjava lik Lazarevića kao Kritičara:
„Kod dra Laze idem češće i dugo se | o svemu razgovaramo, 8 najviše o pripoveđačima. Za Iliju veli: da može biti dobar pripovedač, ali treba pune četiri gođine da ne piše. ON, veli, da će mu i on to pisati. Janka žali, što mnogo piše, pa sve jedno, te jedno. „Razmazilt ga'— veli — pa se sada čovek poneo n i misli, da mu više ništa ne treba, ne» so samo šarabata.“ E, moj, dragi Pajo, Janko je zaista propao...“
U odnosu na savremenike Laza La» zarević je imao jasan, precizan i oštar sud. Poznat kao majstor stila i kompozicije, čija svaka pripovetka predstavlja jednu „umetničku ugelinu sa skladno raspoređenim gradivom, sa logičkim razvojem i raspletom, Laza= rević je morao da zamera Glišiću za neđorečenost i nedovršenost njegovog anegdotskog pripoveđanja, Veselino» viču što ne pazi na situacije, a Komar čiću za ftendencioznost. Da li ie 0 Markoviću imao odista onako laskavo mišljenje, ne bi moglo da se sigurno utvrđi. Moguće je da je Živaljević, kome je Mavnković bio blizak, sve to malo mveličao. ? | Živaljevićeva pisma govore bonešto i o Lazi kao stvaraocu. Zašto je Lazarević spalio „Švabicu“, koja je godinama ležala u rukopisu? Da li je to bio akt nepriznavanja normi i interesa jednog „anahroničnog „porodičnog morala, koji je inače za njega red stavljao svetinju? Nije li Laza u jedhom trenutku duševne borbe rešio da uništi delo u kome priznaje „pobedu dužnosti nad ličnom srećom? Ofuđa i njegova izjava da više neće da piše, [pak je kođ njega postojala izvanredno jaka porodična disciplina, diktira“ Da neprikosnovenim auforitetom nje” gove majke. Zato je i korektura buntovničkog stava ubrzo došla. Lazarević je najavio Živaljeviću novu pripovetku, koja je imala da bude izraz njegovog dubokog neslaganja sa vekovnom legendom o Romeu i Juliji. On je bio svestan da će mu biti zamerano zbog ovakvog stava. Ali principi patrijarhalne porođice mlesani La OŠ pada njegovih pripoveđa~
vi konflikti reš bo RURERPISE ešavani su u nje Snežana RIČOVIČ-PEJAROVIĆ
KNJIŽEVNE NONIME·