Књижевне новине
Izdržati
ao maljevi lupali su ga zvuci oživ K se probudi. Znoj ga je štipao po BOGVAHRL NH | šao je škripu vrata i udaljeni valcer, ;
ı Ustade; pod tabanima 'Soba se zaljulja. Osloni se o stolicu sa koje Je višila uniforma. Epoleta se ugnu pod djanom. Stiskao ju je svom Snagom: soba se vrtela poput ringišpila, u taktu valcera, u ritmu nečijih. koraka, Učini mu se da ljudi „u Svojim stanovima igraju besomučno i da se od njihovih koraka zgrada njiše. Jedva napipa cipele i uvuče gola stopala u njih. Bolela ga je plava Pod:že ogledalo i isplazi jezik. Vide da je beo; vide svoje lice, oteklo od vrućice. „Taj iznenadan udarac, Pa to je to. on se osmehnu ukrivo. Izvuče fioku i breturajući Do njoj potraži termometar. Mešao je dugo međ raznirn legitimacijama i članskim kartama, međ dva pištolja.
međ ordenima koji su se vukli zajedno sa praznim ku-"
tijama od duvana, međ ručnim bombama i hr |) verskih metaka, međ ri okvira za ZBiDBRIO A SGS6o međ „dugmadima, beležnicama, pokvarenim penkalama i 'užeglim semenom od bundeva dok ga ne izvuče. Stavi ga u usta i ponovo leže, Soba &e tiho ljuljala na talasima potmulih zvukova. Zadrhta od nemoćnog gneva. sti dedu Sa 1 pomisli, Vilice mu se zategoše; oseti i neđu zuba. I dok je toplomen izvlačio iz usta, on se seti sinočne malaksalosti za koju je misilo da Je umor. Živa je stajala na trideset osam sa' šest, Izvrte glavu. Pred oči mu isploviše ljudi, njihov drvenast hod, njihovi ljubazni osmesi i podozrive oči. Te oči, Znao je... Plovili su kao oboreni dudovi u fihoj poplavi. Valcer postade tiši: neko je na radioparatu uvrnuo dugme, Ostati samo kratak čas i osetiti da se živi, slutiti da še živi, „Ali to jie pod prinudom“
pomisli. „Ona“. Babić se osmehnu: iz držati ili pa=
sti. Bake svezane ma leđima. Srebyna moć, hladna kao nabtušeni mož. Između golih liti=
ca, DOG snegom, vuče se eka. Išli su mapred, iza mjih vod, phe~
ia „VOCA „KNJIŽEVNIH NOVINA” |
ili pasti
Su znali ko je. „Jer oni sa mnom nemaju ničeg zajeđničkog, oni. Jer štite nekog ko je protivu nas.“
I kako onda verovati? a
Umetnik: zamlata. Šta očekivati od sanjalice? Oni nisu ničiji, oni ne pripadaju nikom, nisu ni za šta.
Profesoyka. „Njeno ponizno kYeveljenje zbog muža. Njene kćerke. Zar one? w
Krojač. Gadna porodica. Zar od njih očekivati nešto? On: samlebemo meso, on: ljigavi crv, i žema oštrokonđa, i mršave i nevožme ćeyke, i sin. Student. Sin! laktaš. Sin koji je glup. Bolničayke, te tri seljančure što zaudaraju ma kavbol i gledaju muškarca kao kurve iz „Daydanela“. Zar njima nešto znači ovo danas?
_ Stara Polačekovica: dobya baba, slična stavicama i filmova o Maksimu Gorkom. Zar ona štogod zna? Njem sin. Paramojak. Zar on nešto misli? Studenti... Jeđam: komuhnist koji će izneveriti. Drugi: blato. Onakav kao i oni s kojima je. Teći :taj gad namn?štenih veđa. On je nekada veYOovao. Oni?
Dalmatinac. Ayhive, prašina, astma i snovi o bovišici., Odselio se, A i da nije, zat bi nešto drugačije bilo, Zar bi neko nešto imao od toga?
Stanovi u prizemlju. Vozovođa: neprimetan, mir. Šta on nosi u svojoj glavi? Pre rata: vozovođa. Za vyeme ?ata: vožobođa, Posle vata: vozovođa, Šta vevolucija znači za njega? Šta om očekuje od života? Šta on može? Šta hoće? Šta neće?
Vojvodić: kosti i alkohol.'TYezam samo u. snu, oni: nekad sudija, špamski boYac i delegat u Kominterni. Pepeo Tevolucije, Posinak: protivnik evolucije. Poćeyka: vupa međ. nogama koja me može bez muške maljice. Oni? Oni su tamo.
Dobnoćudna ložačeva glava. Gde su poslednji đamni? I gde bi bili kad bi se od takvih nešto htelo?
Jovanović: doktor i sopstve-
mo Ducanj u potiljak., On: ana?=
Živojin PAVLOVIĆ nik zgrade. Očekivati? Šta? Sa-
moremih #imilicinara. Oni, što su „se „teturali ispred mjih saplićući se bakandžama o klizavi kamem, ćutali su. Lica obasjana Mmesečinom, bela kao kost, Nisu govo?ili, prezirući bremorehe ljude, izm?zle po zasedama. Tad im, pyiđe poYučhik Blaško zvani Hemingvej, on, kome je banda rasmrskala čašicu te od, tado mosi platiu, u kolemu. Pride im, odmeza im Yuke i reče da se izuju, Odunreše se. Tad, om smeni Blaška, raskopča futiyolu i odsjaj mešečine blesnu na mashoj cevi. Oni kleknuše u sneg i Yazvezaše pertle. Stojao je iznađ, njih odbijajući dimove poslednjeg pikovca. Reče da pođu bosi. Vide ih, kako im, se leđa napinju kao luk. I kad ih magna da belim, nogama stupe na led. 1 kad začu kako pucketa pod njihobim, bosim, ta'banima, oh bide te poglede miliciomaYa, bune opakog zadovoljstva: prinuda je bila ma mjihoboj stYani.
Skovitla ga drhtavica. Zavuče se pod jorgam i pokri preko glave. Sađ nije jasno čuo brujanje kuće. Tama mu se učini prostrahom kao zimska noć. „Prinuđen na to, ne= mam šta da biram“,
Ležao je tako neko vreme, ali mu zadah sopstvenog ·'tela postađe nesnosan, Zbaci poknivače i ustade oprezno, kao, da je po podu prošuta razbijena srča. Od umora · briđili su mu listovi. Iz jedne flaše otpi komovicu, zatim · izađe i ode u klozek. Izmokri se klateći se lagano. Zabo~
M da busti vodu i izađe u hodnik. žmireći iako „e svčtlošt bila prigušena, Osećao je strahovit pritisak na”
lobanju, otekli kapci spadali su mu preko zenica. Začu nečije korake i hteđe da se skloni, ali mu se telo sporo Vet, kroz neprijatnu svcetlost. Njegova ogromna pleća, breko kojih beše prebačen oficirski šinjel, bila su povijena. Po izrovanom. vratu svetlucao je znoj, oštra i kratka koša ježila mu se na ravnom temenu.
Profesorka ga spazi s leđa, ugleda mu teško i b'omo telo, Ruke joj se ukočiše. Pozdravi ga. ·
Babić klimnu glavom. Vide njeno izborano lice; njene tanke usne, opervažene napadnim crvenilom, podsetiše ga na žensko spolovilo. Ana Žunić,
— Šta vam je? — ču jza sebe njen glas.
—~ Bolestan sam — promrmlja.
— Oh —- reče žena. — Skuvaću vam čaj. — Ona trupnu svojim kozjim nogama i približi mu se.
— Nije potrebno — reče on i okrete se.
— Ali dobro će vam doći — reče ona. — Čaj sa "pravim limunom. Doneću vam ga odmah čim se skuva. Ja ili Jelena... :
| —— Ne, nemojte — reče on osoro. — Neću da ga
-Odmicao je sporo. Gledala ga je zapanjeno, posmatrala je kratku senku kako mu se vuče za petama i kako se klati kao obris ogromnog zaljuljanog zvona. Zatim se okrete i uđe u svoj stan. .
„Pripuzi“ gunđao je, „Govnari i dupeW/lake,“ Mrm-
ljao je pažliivo spirajući sapunicu nad lavaboom. Oči mu MORABDpIMe, Uzeo ie a za lice i sad je osećao njegov osvežavajući miris, Soba poče nahovo da se vrti On pođe krevetu, ali se najednom okrete zakačivši stolicu pečevima šinjela i šajkaču obori na pod. Ne bprimeti to. Priđe šifonjeru i dohvati jednu dunju, zatim ode do prozora i cimnu pokidan gajtan na zavesi. T'eđer 'zafrkta i odvuče je gote. Osloni.čelo o staklo. I dok je perorezom nasumce odsecao ih ustima, on se SapaOa dala u NY Protezala se kao kanal, pust su se cedile kapi, ostale iza jutarnje magle. Istrča profesorkina mlađa kći, zakukuliena pelerinom i ođe ispod drvoređa. „Njena mati“ reče. Seti se kartonastog osmeha Stamene Bojović, tog servilnog kreveljenja za koje je znao čemu služi. Seti se ostalih stanara ove kuće i pomisli na to da neko od njih krije Laleta Mićovića. „I kome onda verovati?“ Pred očima mu prođoše poznata lica u jednom nizu, tu tami, osvetljena odozdo, skoro nestvar– na, Oči i čela svih njih, oči, oči tih ljudi koje je sustetao razmišljajući o njima, o tim ljudima za koje ie znao da se podozrivo osvrću za njim očekujući mu ispitivački pogled. Iza toga bi ga uvek pozdravili samo zato što
Dva pra bola — dva plava svitanja svesti Nad Granadom, Seviljom, Toledom...
Petar
BLAŽIĆ |
Smil Dva mlađa čoveka Due rumene smrti
nepravilne kriške prinoseći
vlažna, Sa jasenova
Dva mlađa Španda oplužena za a tentat koji nisu počinila, pogubljena „GAROTOM“ srednjovekovnom spra vom za mučenje. | ; Novinski izveštaj 31. VIJI 63. g.
Kao je krvava zora mad Madyidom Olom plavim zaplakalo podne ljudi
Niz ulice Mađriđa mose ljubav i Slobodu Niz ulice Madrida mose sboje syće ma dlanu,
hist. „Sposoban samo za jedno, Sposoban samo za mržnju. Klasni neprijatelj.
Mišja njuška mastojnhikova. Škart. Pleva. Prezira dostojan onaj ko čak i pomisli da se od njega nešto čeka.
„Ti sumnjaš na svakog kao Robespjer. Ili Džeržinski...“ Seti se Petrovih reči i ne bi mu krivo. Ali ga je ispravio: „Ne sumnjam“ rekao je, „ja sam u to siguran.“ A kad ga je Petar zapitao gde da bace udicu, on je bez dvoumljenja pomenuo Vojvodića i Jovanovića, iako su svi s oone strane. „Zašto Jovanović?“ pitao je Petar „zašto bi on?“ „Iz pakosti“ odgovorio mu je. Petar je odbio i okrenuo se porodici, „Cica Mićović“ rekao je. „Prinudićemo je,“ ;
Hoće li izdržati ili pasti? pitao se dok je umorno gledao poštara koji je pocupkujući prelazio ulicu? Uđe. Ulica ostade pusta. Podleći — to je lako. To učine svi. Osim retkih. Ana Žunić,
Doveli su je pet minuta posle hapšenja. Ponašala se oholo: kođ nje me beše pronađeno ništa. Petay Yeče daktiloghafkinji da je pretrese u susedmoj kancelariji. Prestade takayamje pisaće mašine i odmah zatim odjeknu tun adarac. Odoše tamo, Videli su je: sedela je u fotelji, gaćica smaknutih, do kolena. U uglu daktilografkinja je gubila svest, Bi im jasno: Mupila ju je nogom. Priđoše fotelji, dehvatiše je za ruke i oboriše na sto, Petay joj začepi usta i drugu šaku zabi u mupu, među butine. Iza toga pustiše je. Petar je međ prstima držao kalem ibrišima. Ona ustade navuće gaćice i obori oči. Petar pogleda kroz kattonsku, cev i olovkom iščačka filmsku rolnu. Odoše hodmnikom u laboratoriju da pYovere šta je, Zatim se setiše mje, setiše se da je u kancelayiji ostala sama, i #tratiše se, ali beše već kasno: visila je kraj prozoya, obešena o zastavu koja se dotle lepršala spolja mad balkonom: bio je 13, maj.
Poštar prođe hodnikom i on ču kad profesorki predđađe uputnicu za paket iz inostranstva. Pogleđ mu ispuni mržnja, Nezadovoljan sobom, reče naglas: „Zašto toliko mislim o njima?“ Ućuta, kao da vreba pritajeni šum, ali jedino što ču bio je topof sopstvenog srca. „Zarobljen, prinuđen na to“, Tup bol u potiljku nije prestajao. Prigrnu šinjel, izađe ponovo i spusti se stepenicama pridržavajući se za gelender. „Pa to je grip“ zaključi i pokuca
na nastojnikova vrata. Starac proviri i nakašlja se žmir~
kajuči mačjim očima. Čuljio je uši: neko se bližio pobočnim hodđnikom.
— Da * ste kupili đanašnje novine? — reče Babić, Mumlao je 'botmulo, grlo mu je bilo suvo i oprljeno vatrom. š
— Nisam još — reče starac žmirkajući zbunjeno, Sad ću... A vama nije đobro? }
Babić ne odgovori. Razgrćući šinjel, on izvuče novac i pruži mu ga.
— Uzmite i meni — reče i okrete se.
| Tada se prema njemu nađe stara Vojvođićka. Hodala je umorno, gegala se hođom dotrajalih žena čiji je vek sagoreo na porođajima. Ona prođe ne ledavši ga.
„Ne podnosi me“, reče on sam sebi gledajući u njena pogrbljena leđa. Pođe lagano uz stepenice. „Da ]i me mrzi ili prezire? Jer ja sam za nju samo lovac na ljude,“
Potom se skide i leže. Disao je teško. Srce mu je bubnjalo pođ grlom, glava mu se tresla. Piljio je u pukotine na tavanici i tako ga zateče nastojnik.
Ušao je porebarke, hodajući na prstima.
— Evo — prošaputa kao da stmepi da će ga još kogod čuti. — A vi ste bolesni? — upita opet, oprezno,
Babić ne odgovori. }
— Da zovem lekara? —. zapita bojažljivo, pomera= jući se s noge na nogu,
— Ne — reče Babić i otvori novine. o:
Čitao je redom naslove đok je odnekuđ dopirao zvuk valcera sa nekog radioaparata, čitao je ali ne pokuša ni jednom da uhvati smisao jer ga je slamao umo?.
Tad naiđe na vest o graničnoj provokaciji kođ Andrije-
vice, Skoči i pojuri besno ka telefonu. Diže slušalicu, potraži Petra. Iz, razgovora, koji je dugo trajao, saznadđe između ostalog, da su fotografije uspele. Surov osmeh
zari mu se bod vilice, a ir-vo3y (Odlomak iz romana „Tlutke“.j
Brave pejzaže ćutanja
\
O' Delgado Martines! O Francisko Grandos!
To majka Španija sinove prebrojaba Što na usnama mose mrtve gitare i nayandže Joj! Od jutros dva su manje _ Joj! Od jutros de gitare luduju, Niz Gvadalkivir ljubeći opaljeno predvečerje reke a Dohb traje finale krvave simfonije
Opraštite mi brzi tyk jelena. miz oko livada
VELIBOR GLIGORIĆ ~
Nastavak sa 5. strane
lapidarnog i sočnog opserviranja ključnih ošobina pisaca puni su i njegovi napisi o Bogdanu Popoviću, Milošu :wnjanskom, Ivu Andriću, Jovanu Dučiću, Ivu Vojnoviću, Milanu mRak'ću, Dragiši Vasiću, koji svakako predstav tlaju najuspelije i najbolje Kričke priloge iz njegovog pera. Ta lapidarnost i lepota kazivanja sačuvala se delm:č no i u. njegovim razvučenim ogledi'niapredavanjima: posle dugih i zamornih putovanja od dela do dela, od pripovet ke do pripovetke ili od pesme do pesme, odjednom iskrsne jedna dđublja analogija ili sjajna opservacija. Izgleda kao da Gligoriću smeta ako ima mno9ogo vremena da kaže svoj sud: Kao stilista mnogo je bolji u kratkim naiisima koji izgleda da šu pisani samo kao skice za veće eseje i studije. Al: se često | unutar razvučene studije mogu naći biseri: čitavi mali eseji, kao što, na primer, u studiji o tragičnom u srpškoj književnosti pred prvi svetski rat Putevi i bespuća, na samo
' dve strane daje čitavu jednu malu
studiju o kritičaru Dimitriju Mitr'noviću, koji je kao urednik Bosanske vile izvršio vrlo veliki uticaj na stpsku (i hrvatsku) književnost toga vremena. Takv'h dobrih mesta bilo je mnogo više u prvom Gligorićevom Kritičavskom periodu, ali ima ih i u drugom. U prvom je, isto tako, Gljgorić više ukazivao na tesnu vezu između pišćeve ličnosti i njegovog dela. Njega ic uvek mnogo interesovala ličnost pisca i iz analize ličnosti izvlačio je Oosmovne karakteristike samog dđela. On je umeo.da iz Dučićevog skorojevićstva izvuče uzroke njegovog pesničkog preobražaja i njegovog artizma, a pomoću analize karaktera Bogdana Popovića objasni njegov ogroman uticaj na srpsku književnost između dva rata. Gigorić je izvrstan pobtretista. On ume duboko da uđe u dušu stvaraoca i da sagleda i njegove vrline i, još više i bolje, njegove mane. Čini mi se da su ga mnogi pišci o kojima je pišao privukli više svojom zanimljivom ličnmošću nego svojim delom ili bar pre svojom ličnošću nego svojim delom. Kao dcbar portretista; on je umeo da :zabere likove koje će da naslika i stoga su ga, možda, i privlačili likovi tragičnih boema. A kad ih je jednom našao, on je nastojao da ih šlika u više varijanata, pokušavajući da se što više Tiribliži njihovoj duši. Umeo je da oseti i afinitete između pojedinih pisaca po ličnoj liniji, da uđe u specifičnu at= mosferu jedne sređine ili jednog vremena. Gligorić, dakle, nije kritičar zanesem delom kao rezultatom jedne ličmosti i jedne društvene sredine, mego ličnošću koja je delo stvorila | sređinom koja je tu ličnost uslovila ili ga inspirisala: on je mnogo više psiholog i hroničar nego estetičar.
eveMejMab i-—
'U svakom slučaju Gligoriću su bliži
jednostavni, dinamični, emotivni pisci. ,
koji su bliski prirodi i narodu nego in» telektualci, majstori forme i avangardn' razbijači trađicije. On je za književ nost koja zrači zdravljem, snagom, bujnošću, jasnošću, a ne za onu Kknjiževnost u kojoj stila, formalna bravuroznost, harmoni= ja strukture ili izvesna
izražava društveni i moralni slav, ali mu nije potrebna filozofija života. Po tome se on približava Skerličevim kon cepcijama književnosti, pa iako Skerlića smatra malograđanskim stom i Uuniverzitetskim uzimajući u zaštitu boemski krug ko. kafane Dardaneli (koji je takođe rripadao sšitnom građanstvu), on :ma slične pozicije kao Skerlić. Druga dva
velika srpska Kritičara Ljubomir Ne-. dić i Bogdan Popović mu, međutim, ni. najmanje ne odgovaraju: Nedić svoOim konzervativnim, društvenim stavom, a Popović svojim estetizmom. Ali Gligorić nije ostao tamo gde je bio .
Skerlić: on je u mnogim slučajevima vevidirao njegove stavove. Najeklatant n ji primer pruža njegovo zalaganje za rehabilitaciju „Disove poezije, a isto tako i mnogo pozitivniji odnos prema Simi Panduroviću i pesimizmu u Kknjiževnosti uopšte, pa i veće razumevanje stvaralaštva Isiđore Sekulić. Nezainteresovan najnovijim „pojavama u srpskoj Književnosti, Gligorić se Sve više pređaje istoriji književnost, a Sve manje se bavi Kkritikom u užem smislu reči. U stvari, u đrugom
periodu svog rada on uglavnom nastu- **
pa sa pozicija isterije Književnosti, a
ne sa pozicija aktuelne kritike. U svo
je vreme on je pisao o pojeđinim delima Iva Andrića ili Miloša Crnjanskog s velikim rezervama, ali docnije su ti pisci napisali svoja najbolja dela i po opštem mišljenju ušli u red najboljih naših pisaca, Gligorić je to prihvatio ı uzeo da ih proučava kao nesumnj.ve vrednosti. On je uzeo na sebe da prouči i đela onih pisaca o kojima nije svojevremeno pisao (Isiđora Sekulić, Rastko Petrović, Branimir Cosić). Može se očekivati da će nam Gligorić dafi Još mnoge debele knjige iz istorije književnosti, ali njegovo zlatno doba kritike palo je u vreme njegove najsftta=> snije angažovanosti za književnost koja potpomaže društveni razvoj, Danas je ova krilika, koja se nekada·obarala na neborbenu, profesorsku, akademsku kri. ihu, i sama postala akademska, profosorska, okrenuta prošlosti i zabavlje
na gotovim delima i nesumjnivim vre- ·
dnostima, I takva, ona je nesumnjivo korisna, iako je isključena iz nepo=
seednog književnog života i ostaje bez
uticaja na nove književne težnje koje se svakoga dana javljaju sa svih strana i koje ireba kanalisati, Klasifikovati,
oceniti. ; Dragan M, JEREMIĆ
~ OSa . A < · ~ t Na TA «“ · “ · v \' ~ ~
Gvadalkivir yže ko osama voljena Granada iz utrobe jeca jeseni tamne v O' brezo nestašna ma bregu
Što dayruješ belinu vetrovima
Još je ramo da se slobodom Sloboda nazove
Još je vaho da se čovekom, vač Čovek kaže Joj! Već stižu vojnici i traže Novo ime: Umiranje počinje
Dok dam ne klekne pred umorno breme ljuđi A do tada ako možeš, Španijo, Sena budi
U Madridu
Kao zlato Suncem ranjeno Kao limuni kamene ištine “A guozdena ogrlica „GAROTE“ pršljenove steže
KNJIŽEVNE NOVINE.
Oprostite mi smrt ovog mladog lista. Za ljubav naroda i zemlje Umire se voleći smiilssa /
Otvaaju se vrata svetlosti Zar ne vidite?l.,
Kao Sunce vumenim nayandžama Kao ja oboj pesmi ćutanja...
preovlađuje lepota
intelektualha. . koncepcija. Po njemu, pisac treba da ~
soc;jali- . aristokratom, .
Po a ki A a II u a O ea E o e. bin"
"O
JJ VON. 'Ca0 de i Et ja,
a