Књижевне новине
r
a
ju SE Vet
__ PRIMER
· GRADITELJA VUKOVOG
PUTA
eć. dvađeset dama studđem-e
Vi: Beogradskog umiverzite-
· M fa grade u Tršiću Vukov put, onaj isti kojim, je mladi Kanadžić odlazio od, svoje Yodme Kuće do monastirya, Tyonoše — svoje osnovne škole, — «oi isto tako onaj kojim, je, nakom toga, budući otac srpskog književnog jezika otišao y svet da tamo, kao večiti putešestvemik od nemila. do nedđyaga, uradi za, jugosloenske marode više. nego što bi to bilm, u, stonju jedma orgamizovama, akađemija u to vyeme i za tako krafak vremenski period.
.. Ove godine mavbyšaba, se sto godina, od Vukove smnti. I, eto, tek, sada — Yavnmo jedam »ek od, njegove smrti — vrli potomci su se setili Yyodmog mesta u kome se #?dačeo plodni život jednog od najvrednijih, ljudi kulture istorije jugoslovem= skih maroda. !
| Žalosna je ali istmita činjenica da, je ma ovom, vetrobitom, balkam,skom, tlu kulturni poslemik, a Do sebno takav koji je za ovaj mavod bio od izuzetnog značaja, goOtoDo Yedovno bio čovek koga je za, života pratila teška i zla sudbima. No za more se, umesto žahvaWnosti, takva zudbina produžavala i dugo posle smrti.
Kođ., drugih „kulturnih macija i najmanji detalj koji je u, vezi sa žibotom, kakvog velikog čoveka. te zemlje, čuva se i zaštićuje s .bDoštovanjem, i sa ogromnom, ljubabvlju i strašću i čimi se sve — od moralnog do materijalnog momenta, — da se takva Kulturma vredmost dostojno Yeprezentuje kako %»ređ savremenim, pokolenjima te zemlje, fako i pred, ljudima sa, strane. Dovoljno je da samo pomenemo Šopenovu rodnu, kuću, Geteov dom ili atelje-vrt velikog švedskog #yajaYa Karla, Mildsa.
. Izuzimajući skrommu ali pošto vamja, dostojnu akciju predratnwog Udruženja Podrinjaca, koja je u svoje vreme iz pepela podigla i obmovila — me baš slično duhu qrigimala — Vukov mali. đom, i zatim
spomenik Vuku ma BulevaYu Yebo= ·
lucije u Beogradu — tako reći mišta drugo 2a poslednjih sto godina, dakle od, njegobe smrti pa do damas, mije učinjeno da se svetlo i primeyno ime ovog gigamta macionalne kulture obeleži u mašem, warodu. Ali, ebo, došla je jedma gemeraeija, mlađih, emtuzijasta, gemeracija ljudi koji u brYoseku memaju tiše od. 21 godine, koji su sopstvenim snagama uspeli da zaimteyesuju ma žu kulturu, i ostalu jamost za Vukov m=Ž ı. Tyšiću. Taj put mema mekog posebnog privrednog »načajG (možđa će u dogledno vreme f učiniti da Tršić postane Kulturno i turističko stecište slavista iž svih zemalja — sve to zavisi od, epemtualnog budućeg orgamizatora) — ali fa. preskromna dužina od 6-7 kilometara šodera ne bi mogla čak mi 'bogatoj) lozničkoj komuni da izuzefno optereti budžet. Ali iako je izgradnja ovog puta fimansiyana iz budžeta Republike Srbije, loznička komuna učestouje u, ovom pĐodđuhyva– fu samo sa 500.000 dinaYa. No, drugo»i iz Ložnice, po rečima komandomfa Glavnog štaba za izgradmju, Vukovog wuta, izgleda da su mežadovoljni što su i toliko moyali đa 'se angažuju... . Možda bi za Vuka bilo bolje đa se Yođio meade dYugđe, u mekim, drugim, šumama. |
· Ipak, sve teče... i u novim, madolazećim, generacijama cveta duh poštenog odnosa + iskrene ljubavi prema, -tradiciji, prema velikim, danima, sopstvene istorije, prema snažnim, ı zaslužnim, ličnostima maših naroda. I toga će biti sve više.
· Zato je „priper studemata Beogradskog umiverziteta veliki Yi" mer. Studenti jugoslovenske Kknjiževmosti, Jfilologije, medicine, arhitekture, elektrotehnike, „stomatologije :kao i jedna srednjoškolska, ložnička brigada, iako: u, vrlo teškim, i preskrommim, higijenskim, i Yadmim, uslovima, istrajavaju ma, svom, plemenitom poslu, „sa zavidnim, Yezui-
tatima i odužuju svoj dug velikom sinu, ope zemlje viću Karadžiću.
— Vuku Stefano-
omentani
vesti
U momentu kad ovo pišem prošlo je već više od mjesec dana što sam u Ovom lismı — bođ naslovom „Neka govore gole činjenice” (br. 222) progovorio o jednom (samo jednom) aspek= tu stanja u kojem se nalazi izdavačka djelamost u. SR Hrvafskoj. Usporedio sam, što je na jednom određenom sektoru — na sektoru izdavanja sabranih djela naših Kklasika — ·<pnapravljeno u SR Sloveniji, što u SR Srbiji, a što kod nas u Hrvatskoj. Gole čimjenice i gole brojke pokazale su da je nasuprot relativno bogatoj i veoma · Mvalitetnoi žetvi na tom polju, samo u te dvije naše braftske republike, kod nas u SR Hrvatskoj žetva žalosno omamula, kao kao da ju je uhvatila neka suša, filoksera ili kakva druga pošast. A isto podneblje. isti uslovi, isti Vvjefrovi, isti fsfrumenti i — fakva mnevjerojatna razlika u rezultatima.
Govoreći jasno i otvoremo, direktno, sjekući im medđias Yes, rekoh, da su u pitsamju svakako samo ljudi, „da među zagrebačkim izdavačima nema ljudi, koji bi uviđali potrebu tog posla, koji bi znali taj posao postaviti kao društveni zadatak i osigurati sve uslove za mjegovu realizaciju, imali dovoljno uvjeremja o njegovoj iultuvrnoj potre= bi, te elana i energije da se bore i da istraju do njegovog plamskog izvođenja — kao što ih ima u Ljubljani i u Beogradu“, Podvukoh još, „da je to sve na kraju krajeva, u poslednjoj konsekvenci, ipak rezultat najordinarnijeg javašluka i beskrajnih kompromisa sa tim java= šlukom, ikoji se zacario u našoj hrvai= skoj. književnoj republici već tolike godine.“
Kad sam prije dvanaestak gođima progovorio u uglednom i tada veoma 'utjecajnom zagrebačkom tjedniku „Naprijed-u“ o nekim drugim aspektima književnog života u Zagrebu i Hrvai=skoj —-u prvom ređu o odnosima među književnicima — pa kad mi je intriga= ma bilo onemogućemo da završim taj ciklus člamaka, te kad sam spriječio zataškavanje postavljenog pitanja (dakako u granicama svoje moći) izdavši knjigu „Razgovor neugodni naroda knji ževmlog“ — digla se na mene „kuka i motika“. Od sitnih i krupnih čikama i zalkulisnih denumcijacija, preko sudskih progona (ne zbog neistinitih činjenica, nego zbog upotrebljenih riječi), za na= še prilike Svakako preglasne galame po., časopisima:.i movinama (samo. „Republika“ je posvetila pune četiri strane*) sitnog petimog, u svom. žanru \u pravo klasičnog teksta, koji sam pred neki dan čitao zaista s iskrenim luživamjem), delegacija izvjesnih kolega po profesiji, koje su na određenim forumima zahtijevale zapljenu te moje knji ge... ibd., sve se to sručilo ma moju nonkonformističku mesretnu glavu.
U redu. Apstrahirajući·' mene lično, to je bilo čak i dobro, jer je dokazivalo svakako bar neki književni život i neka lična uvjerenja. Ja se protiv toga nisam mi žalio (a damas još ma= nje), niti je fo sve skupa za mene bilo neko iznenađenje.
fKađ, pak, onu Tfadđašnju reakciiu komnpariram sa sadašnjim totalnim odsustvom bilo kalevog reagiranja na moj spomenuti članak „Neka govore gole činjenice“, onda ne mogu zaključiti ništa drugo, nego đa je praksa koja se zacarila u izdavačkoj djelatnosti kod nas ı Hrvatskoj, ljuđe toliko uspavala, đa ih se ništa više, nikakvi atgumenti i dokumenti, nikakve činjenice ni brojke, prosto riaprosto ne fiču. Marazam koji je prevladao, zaista je već zauzeo forme, koje i mene iznena= đuju. „akc
Dok su se pred dvamaestak godina zbog:mojih suđova duhovi uzbuđili do tačke vrijenja, danas se ni na gOole činjenice i puke brojke, nitko više'ni ne obazire. „Vrlo važno!“ „Apres moi, le dćluge!“ ·
Dok su prije dvanaestak godina pojedini ljudi smatrali — i zbog toga Onako vrisnuli — da im moji sudovi, od-
%) Sir, 409—412, pnosinac 1952.
Nastavak sa 1, strane
svim · pozornicama, Šta, na primer, u Srbiji znamo o izvanredno bogatoj slo ver:ačkoj savremenoj dramskoj literaturi, ili. o nizu mladih „pisaca koji su se afirmisali na pozornicama u pojedinimi republičkim centrima?
Čini mi se, da izdavači, bez obzina na svoju politiku ne mogu da se isključe iz našeg kulturnog života do te mere da potpuno potcene i zanemare štampanje dramske literature. Jer, samim tim, što ipak ponekad naprave neki kompromis i ponešto objave, dužni eu da javnosti objasme zašto ostala dela odbijaju da štampaju ili pak đa
KNJIŽEVNE NOVINE
Bizy ab aaa a Pai
Direktor ! odgovorni Mređnik: Tanasije Mlađ Pređrag Palavestra. Tehničko-umetnička · oprema: trijević. Ređakcioni odbor:
TEGOBE
OKO IZDAVANJA
KNJIGA
nosno moji predmiefmi člamci, mogu dovesti u pitanje unosne i ugodme položaje, danas, sigurni da im ne mogu naškoditi ni „gole činjenice“, ni brojke, danas im je „vsjo ravno“. „Neka on samo piše štogod hoće. Neće on ni sa svojim golim činjemicama, ni sa brojkama nikoga uvjeriti ni u šta. Nek se samo veseli, bedak jedam... Nama su maše udobne fotelje sigurne, i zaista mema nikakve potrebe da se uznujavamo!“
— „Kelner, svakom tko je za našim stolom, još po jedna — duplu ljufu, —
- Zato braćo, pijme ga...“
Ja, međutim, uprikos svemu, ipak me vjerujem da je tako i nikako me mogu da se oslobodim misli, da je javna riječ ipak jedimi (i debelo podvučeno — JEDINI) instemumenf, koji mam u toj siTuaciji može pomoći; koji ne može omamuti. Samo joj treba vratiti njenu snagu,
Dapače, ja sam duboko uvjetem da še BVe fiepodopštihe (izraz je 24 moj Okus „prefin“, jer je neutilitaran), koje se događaju u našoj izdavačkoj djelatnosti, događaju u svom majvećem dijelu samo zato što su ljuđi koji ih rade sasvim sigurni da za njih neće morati javno odgovarati, Za sve ostalo
"tema dana.
komentari
veBti
Proliv tainosii u izdavačkoi delainosti
'je lako. Sve se da, kao što. to kažemo
mi ovdje u Zagrebu, „zrihtati“: Eo smo Horvati; vrag ga dal i skelil, pa se već bumo mekak naređili. Kaj ne?“ Zna se da „ruka ruku mije“, a „vrana vrani da oči ne vadi“.
Alko se, pak, i dogođi da nas kakav neugodan fip —— kao što je to napr.. onaj Kulundžić — „pozove na kakav „razgovor neugodni“ treba biti pametan pa se me 2za-
letati i ne prihvatiti taj razgovor; ne .
nasjeđati mu. TU tome je čitava mudrost, i ako to ne shvataš — odnijet ćete đavo. Sva se Životna mudrost sastoji u tome, da se što udobnije uvališ u što mekšu i što mekaniju fotelju, da «si stvoriš simaciju za bolje homnmorarme poslove (po principu: Ja febi fi meni!); da staž teče i da ni pod kojim uslovima mne dozvoli, da ti fko ometa dobru probavu. Vrhumac živofne mudmosfi nalazi se u onoj staroj levantinskoj semftenci: „Psi laju, a karavana prolazi!“
I na žalost, ne bi se moglo reći da ti ljudi Woji su razvili takvu životnu filozofiju, memaju pravo. Onaj „koga stalno i wtalmo demamtiradju činijemice, fo nisu oni, to sam ma žalost — ja.
_ Ti ljudi bi mogli navesti čitav niz dokaza, đa je zaista omako kako tvrđe onj, a ne kako to tvrdim, recimo, ja.
Oni bi mogli navesti mpr. slučaj 8 onim mprofesorom Jurjem Bukšom, za kog sam ja pred godinu dama u „Bor“ bi“ (9 VIIT i 23. VIIT 1963) iznio da je kao glavni urednik „Školske Knjige“, napisao kao autor i koautor melkoliko udžbenika iz najrazličitijih struka, pa i takvih s kojima inače nema i ne mo= že imati nikakve veze (iz slavistike, germamistike, mprirođopisa, sociohogije, ekonomije, nauke o čovjeku, higijene itd..) da je kao urednik škandđalozno urođene „Dječije enciklopedije“, pišući o svemu i svačemu, sklepao upravo nevjerovaltne naučne besmislice {o tome sam, držeći se samo bibliologije, pisao ı „Telegramu“, br. 146 i 152), kao ilustrator itd.,, postao majplodniji „autor“ u Jugoslaviji, iako u wvem tom mjegovom poslu (to je prava riječ) nema niti jednog jedinog kreativnog retka,
Izdđajući ba svoja, tako upravo genijalno-vješto sklepana izdamja, Bukša je u izdavačkom .poduzeću u kojem
· je glavni uređnik (& koje je te knjige
uvijek štampalo u malim. tiražima, da bi što prije došlo do novog izdanja, odnosno novog honorara), đo lame izdao preko 70 knjiga (odmosno izdamija) iz najrazličitijih sfruka i — dakako namlatio đebele pare. Uzalud sam ja u
služe takvom skandaloznom
autoritativnoj i netko bi pomislio veoma utjećajnoj „Borbi“ (9. VIII 1963) ustvrdio: „Jasna je stvar da zbog takvog svaštarstva trpe naša djeca i da ti udžbenici ni u metodskom, ni u struč. nom, ni ı idejnmom, mi u bilo kom drugom pogledu — jednostavno, ne mogu valjati. O tome, ako je potrebno možemo posebno diskutirati“.
Uzalud se tom mom protestu čitavim nizom pisama pridružilo mnoštvo čitalaca „Borbe“ (od kojih je desetak i objavljeno) — dogodilo se nije mišta, Sve je ostalo po starom i stotine hiljada školske djece u Hrvatskoj moraju i dalje da uče iz takvih Bukšinih udžbemika — slavistiku, germanistiku, prirodđopis, sociologiju, ekonomiju, nauku o čovjeku, higijenu itd. — i da se „Dječjom enciklopedijom“, s upravo fantastičnim griješkama. — Imaju, zaista imaju, izđavači u Hrvafskoj pravo: „Pas laje, a karavana prolazi!“ Odnosno: Kulundžić i toliki drugi roditelji, zabrinuti za budućčnost svoje djece, protestiraju i pjene se, a Bukšin žino-račun i dalje raste većom brzinom. nego tolikih i tolikih kreativnih stvaralaca (i u Kmjišžševnosti i u nauci).
Ili, drugi slučaj — za Koji baš nisam siguran da se dogodio kod nas u Hrvatskoj, iako čujem da je tako. Pro«,
šlo je već sklono pola godine, što je beo
gradski kmjiževni kritiča” mlađe generacije Vladimir Bunjac, baš u ovom listu (br. 215, od 24. I 1964) ustvrdio, da je meka knjiga koja je štampana u dvije hiljade mprimijeraka, Kroz četiri mjeseca prođama u svega jedmom jedinom primjerku, a neka druga (u is tom tiražu i kroz isto vrijeme) u svega — dva primjerka. I — nikom ništa. Vrlo važno. Izdama izdama. Savez izdavača nije demamtirao te Bunjčeve tvrđd„nje,. niti se na taj podatak ikada itko (koliko bar ja znam) osvrnuo.
A koliko djela, koja bi sigurno bila prođama u više od jednog primjerka, leži po ladicama naših pisaca i ne mmogu naći svog izdavača.
Takvih apsurdnosti iz prakse naše izđavačke djelatnosti — specijalno kod nas ı Hrvatskoj — mogao bih navesti još veoma, veoma mnogo. Kad bi ih malo bolje pogledali, vidjeli bismo „da se sve ome događaju samo zbog toga što ljuđi koji ih prouzrokuju znadu već unaprijed da za njih neće odgovarati javmo — a to znači, da po onoj „bumo već nekak zrihtali* — uopće mne će nikome odgovarakti,
Zvonimir KULUNDŽIĆ
ZAISTA, čija su izdavačka preduzeća?
NEGDE POČBTKOM 1963. „godine predao sam izdavačkom. preduzeću „Minerva“ iz Beograda nukopis svoga romana. Tek aprila ili maja 1964. godime, u svakom slučaju više nego godinu dana kasnije, obavešten sam da je roman odbijen. U tome, razume se, ne bi bilo ničega neobičnog, to mlije mi prvi ni poslednji roman sa takvom sudbinom, Ali način na koji se to desilo, po mom. mišljenju, pokazuje da je OVO pitanje, u čijim se rukama nalaze izdavačka preduzeća,:· veoma aktuelno. Znam da je i procedura oko ocene jedne knjige interma stvar preduzeća, ali imsistirati na tome i u ovakvim elučajevima mislim da bi moglo značiti samo tenđenciju da se prikriju izvesne stvari koje ne treba kriti.
TRulkopis je prvo pročitao Dušan Kostić, književnik iz „Beograda, inače predsednik Izdavačkog saveta „Minerve“. On mi je doslovce rekao (a o tome postoji i pismeni referat u preduzeću) da smara ne samo da. bi knjigu trebalo štampati nego i da je ona vrlo dobra — on ličmo ne bi imao ni jedno slovo da dđođa ili da oduzme.
Izdavački savet je dao tađa kr:jigu jednom drugom svome članu, „nekom profesoru iz Subotice, no čije ime ne znam. On je dao nepovoljnu ocenu knji= ge što ja, kao njegovo mišljenje, naravno, poštujem.
Kao treći necenzent knjigu je dobio Ivam Lalić, kmjiževnik iz Beograđa i takođe člam Izdavačkog saveta „Minerve“. On je ne samo preporučio knjigu za štampanje, već je o njoj dao Veoma pozitivnu, gotovo laskavu ocenu.
Na toj sednici, kadđ je knjiga trebalo da buđe primljena, javio se Živko Milićević i rekao da knjiga ne bj trebĐalo da buđe štampana, dok je on, kao glavni urednik, ne pročita. Poznavajući se dobro sa r:ijim, još odavno, ja sam odmah znao, a i rekao šta će se đesiti. I zbilja, kada sam se nakon dušeg vremena obratio Ž. M. i pitao ga šta je bilo sa khmjigom, on mi je rekao da.je „Kmjiga odbijena na sednici Izdavačkog saveta“. Samu odluku «mi, naravno, nije hteo da pokaže. Kad sam istoga data pitao o tome druge članove Izdđavačkog saveta, oni su mi rekli da sedmica uopšte nije mi držama
posle one na kojoj je rukopis uzeo Ž. M. Kad se ovo pokazalo kao tačno Ž. M. je prvo kategorički odbijao da mi je tako nešto i rekao. A kasnije je, kako je bar meni rečeno, ispalo da je zapisnik sa one sednice na kojoj je ruloopis dat Ž. M. stilizovan, na neki način, tako da će sa rukopisom biti onako kako buđe mišljenje Ž. M.
Rukopis je u međuvremenu bpročitao i Tamasije Mlađenović, književnik iz Beograđa, inače urednik u „Minervi“. Njegovo pismeno mišljenje je takođe bilo da Knjiga može i treba da bude štampana.
Ali, eto, odbijena je definitivno. I svaki dalji razgovor o njoj. I o načinu na koji!se to desilo. Sleganjem ramenima. I ćutanjem. ;
Ako se i sa gledišta ovoga slučaj postavi. pitanje u čijim su rukama izdavačka pređuzeća kad odluka tri eminenina kmjiževnika, od kojih je jedan čak i predsednik Izdđavačkog saveta, nema vrednosti, koliko ja mogu đa vidim izđavačko preduzeće „Minerva“ je u rukama — Živka Milićevića.
Milipoje PEROVIĆ
uđe: fpfi pale ala Syte fi iy any gfe i ee yet (table by (Ry fihufta este ay fiat yiteg/Rg
Poleenjivanie dramske literature
imesu riterijume koje jedna drama mora da ispunjava ulkoliko pretenduje na objavljivanje.
Tz svega. toga sledi da štampanje dramskih tekstova nije sporedni posao i u svakom slučaju je daleko odgovor-
niji nego što na prvi pogled ipgleđa. Tzđavačka indolencija, subjektivni kriterijumi i nedovoljno kultivisano raspoložerije pojedinih ređaktora i kole gijuma može da deformiše razvitalt
vić-Sip, Kosta Timotijević ı Petar Volk,
OU, TAN A i late = .
enović, Oređaik: Dragomir Dimle Miloš L Bandić, Božidar Božović, • Dragoljub 8. ignjatović, Dragan Kwolundžija, Velimir Lukić, Slavko i Orav Mihalićč, Bogđan A. Popović, (sekretar ređakcije), Pređrag Protić, Dušan Puvačić, Izet Barajlić, Pavle Stefanović, Dragoslav Stojano
naše dramske kmjiževnosti pa i pozorišnog života, Naravno, tu ima i čitav niz konkretnih pojedinosti, ali bolje je o tome zbog pristojnosti i ne govoriti,
Na maju, našim gostima — kritičarima — uspeo sam da nađem još nekoliko primeraka jubilarnog izdanja „Dunđa Maroja“ i poklonim kao simboličan suvenir na našu sayremenmu
štampanu · đramsku reč.
Petayr VOLK
e List izlazi svakog dragog Detka. Pojeđini broj 30 d, Godđišnja e pretplata 600 đ„ polugođišnmja 300. đ., za inostranstvo dvostruko List Izđaje Movinsko-izđavačko pređuzeće „Rnjiževne novine” Beograd, Francuska 7. veđakcija Francuska 7, Tel. 626-020, Te” kući račun 101-112-1-208,
e Stampa „GLAS“, Beograđ, Viajkovićeva #.,
#