Књижевне новине
=
Godina XVI
Nova serija Broj 229
Beograd ·
7. VIIT' 1964. Cena 30 d
PEDESET GODINA OD PRVOG SVETSKOG RATA
| Vladislav PETKOVIĆ DIS
Z A
ı ŽEVNOSTT,
KOMAD PO ROMAD OTADŽBINE GUBIO SE I TONUO KAO U, POPLAVL.. _
MI ZA PAKA( aas saone
U. M-E· T NO ST
KNJIŽEVNE NOVI
I: DDĐUŠTVEMA P
Bilo je potrebno samo nekoliko dana pa da se zapali svet, samo nekoliko časova pa da se rasprše i razbiju mnoge iluzije. Stari idilični svet prividnog mira, spokojstva i prosperiteta, utvrđenih normi, priznatih
vrednosti iščezao je u nepovrat.
RAT I
MIJE BILO MESTA|KNJIŽEVNOST
U avgustu 1916. godine u malom
· francuskom muestu Pti Dal priređen
je koncert srpske kolonije u korist
francuskog i srpskog Crvenog krsta
na home je pročitan govor Vladisla-
va Petkovića Disa., Tekst govora ob-
javljen je u Krfskim „Srpskim no-
| vinama“ broj_81 od. 13, oktobra. 1918.
godine i 82 od 15. oktobra iste goOdine, Ja vas molim da i ovde budete
ono što uvek jeste: blagi prema slabome, pažljivi prema neiskusnome. Ja vas molim da me saslušate. Ako pogrešim, nemojte me ispravljati: vreme će to učiniti, Jer ja sam nejaki sin onoga naroda koji je zagrljen slavom i nešrećom. Ja sam nejaki sin svoga naroda, a nejaki tek vremenom postaju jaki.
Ja vas molim da mi dopustite da vam se i kao Srbin i kao član ove kolonije zahvalim na svemu što. ste za nas učinili, što za nas činite i što ćete za nas činiti. Ako budem toliko nevešt da mi fo ne pođe za Tukom, molim oprostite. Ja primam svu krivicu na sebe i samo mene izložite vašim prekorima. ; j
Ja vas molim da se ne iznenadite što ovako zbumjem izlazim pred vas i he zamerite mi ako budem Više tužan hego ozbiljan. Ako se desi da negđe i podignem glavu, molim, razumite me: to neće biti moja radost nego moJ ponos što sam kod vas i što sam sa Vama. Jer vreme moje radosti zašlo je sa slobodom srpskog marodđa. Mi smo bez otadžbine. i
Ako je po volji, izvolite da razgledamo icdan skori list iz nedđovršene istotije srpskoga naroda, koja još imena nema. Molim, evo #4. n
Peti oktobar pnrošle godine nije u Srbiji bio dan kao i drugi dani. Čim je sunce selo, digla se grmljavina, iako je veče bilo tiho, a nebo bilo vedro. To su na Dunavu dve hiljade Makenzenovih topova pozdravljali zalazak sunca. Krvavi pir je otpočet. Pedeset i dva sata gruvali su bez prestanka topovi. Po okolnim varošima prozOri su se tresli dve i po noći i deca ju plakala. Kada se nemačkom vojskovođi Makenzenu učinilo da je prva a njegovog krvavog programa BORO da je teren očišćen, treće noći, oko p x noći, počeo je da vrši prebacivanj trupa,
Nebo je u mimo, blavi
Ć ospođe i gospodo,
toj grmljavini ostalo nave ostao je OB srpski vojnik ostao je miram: OD J rovovieA alal i mimo čekao. Samo je Makenzen bio iznenađen. (K Ja sam tadđa bio na Dunavu, o Požarevca, kao raimi dopisnik. o sam našeg vojnika i izranije: kakav O bio uoči borbe, a kakav za Vrem opa lici ostao je Pre borbe, i u ovoj Dr miran i pnibram, kao i uvek. On sč ne uplaši Nemca, iako je vrlo dobro znao dokle je zakoračio wvojom nogom, Naprotiv, čak se kod njega mo-
gla opaziti izvesma radoznalost što mu se dala prilika da se i s njime susretne. „Kad je već sudbina, ajd da se pogleđamo i s Nemcem +— pa kom opanci kom obojci“, tako su govorili srpski vojnici. I zbilja su se pogledali. i i ı
. Jedem pbnimen, < NA Kada je noću, na Dubravici (mesto na samom Dumavu) prešlo četiri nemačka bataljona, dočekao ga je naš varđarski bataljon. Za 16 sati borbe on je izvršio seđam juriša, naterujući neprijatelja u Dunav. Osmi juriš vardarski bataljon nije mogao učiniti. Ne zato što se suton počeo spuštati, nego zato što ga više nije ni bilo, ali nije više bilo ni Nemaca na Dubravici.
Preko noć su njihove trupe obnovile prelaz tu i na drugim mestima,
Takva borba trajala je na Dunavu sedam dama. Osmog dama svoje ofamzive Makenzen je tražio pomoć, ako Bugarska odmah ne napadme Srbiju. I izdajnik je hteo da ostane večno veran izdajstvu. I Bugarska nas napadne, kao i ranije, mučki, noću između 14. i 15. oktobra.
Tako se dogođi da Makenzena, omiljenog đenerala cara Viljema, obiđe ono iznenađenje, koje je palo na glavu Poćoreku, majomiljenijem đeneraJisimu cara Franje Josifa. Makemzenu je srpski vojnik pripremao veliko iznenađenje. TI umesto đa on, srpski vojnik, dobije nov venac slave ma svoju vedru glavu, dobio je poraze, i to takve poraze koje do damas nije video ni čovek mi Bog. ,
Da zastanemo ovde.. Kolam je pukao i kola su pošla miza stranu. Četiki dana ·trupe na Dunavu nisu saznale za novog neprijatelja. Ispolinska borba vođena je, pa ipak malobrojni odredi odolevali su neprijatelju. Petog dana saznao je ceo front za nOVOg neprijatelja: Bugarin, . taj wstari krvnik opet nam je zabio nož u leđa, ali je saznao ceo front i za pomoć koja nam dolazi. Dani su prolazili, pomoći nije bilo. Nada se gasila. Propast se nadvila nad Srbijom. Borbe sa Nemcima izbegavane su. Nastalo je povlačenje. Komad po komad otadžbine gubio se i tonuo kao u poplavi, A svakog dana nevolje su rasle. Pakao je počeo da silazi na našu zemlju i srpski narod iz dana u dan sve dublje je zalazio u pakao. A kada je došao do Drača više ni za pakao nije bilo mesta. Čaše patnji ispijehe su, i to sve, i To do dna. |
Evo nekoliko primera, bledih slika iz moga albuma. | Na Merdarima smo. Noć je. Hladno. Sumaglica. Vale nikako da se razgore, i njima se umire. Kapetan sedi napolju. Glava mu pala na krilo. Vojnici tu i tamo. Odnekud ispade jedan vojnik pred komandira: „ kapetane, ja više ne mogu da se borim“. —— „Zašto?“ — upita ga oficir, podižući polako glavu. — „Da je da znam da ću poginuti, pa i da se borim, Ali ako me rane, šta ću onda? A vili nećete da naredite da me ubiju“. Svi
Nastavak na 4. strani
d trenutka kada su olpočele prve
austrijsko-srpske čarke na Savi,
Dunavu i Drini i kada je pred svanuće dana 28. jula 1914, sa austrij= skih monitora usidrenih na Savi i Dunavu otpočela artiljerijska vatra na Be= ograd i ostale srpske građove, dB časa! kada su u prohladno jutro 11, novem-= bra 1918. u jednom vagon-restoranu u Kompijenskoj šumi predstavnici mnemačkog generalštaba potpisali primirje i priznali da su pobeđeni, besneo je prvi veliki međunarodni požar koji beleži moderna istorija. Bilo je potrebno samo nekoliko dana pa da se zapali svet, samo nekoliko časova pa da se rasprše i razbiju mnoge iluzije. Stari idilični svet prividnog mira, spokojstva i prosperiteta, utvrđenih normi, priznatih i poznatih vrednosti iščezao je u nepovrat, U rovu čovek je pokazivao svoju drugu, ili pravu, prirodu. Evropski intelektualac koji je do nedavno govorio o ljudskoj solidarnosti i za sebe sasvim iskreno mislio da je huma-– nist, počinio je čuda kojih se posle ratnog mefeža ,ukoliko ga je preživeo, stideo. Od Nikolaja II do Franje Josifa svi su dokazivali da vode pravedan rat, od Poenkarea do turskog sultana svi su verovali da je pobeda na njihovoj
· Binani. U svim parlamentima, sem u
srpskom i ruskom, socijalistički poslanici su dizanjem ruke ili jednim glasnim „za“, u zavisnosti od toga kako je predviđala parlamentarna. procedura, glasali za ratne kređite. .
Kada je bura prošla bilansi su bili tragični, Rat je ostavio iza sebe deset miliona grobova. Prvih nedelja posle rata od bolesti, gladi, rana i iscrpenosti pomrlo je. dvostruko toliko. Trideset miliona bogalja ostalo je prepušteno milosti ili nemilosti sudbine, Prestale su da postoje tri velike imperijalističke sile. Glad i nezaposlenost kucali su na vrata gotovo svake zemlje. Na jednoj šestini gemljine kugle menjao se, suštimski, društveni poredak. Nicale su nove nacionalne države (Poljska, Čehoslovačka, Jugoslavija, Irak itd.), a revolucija se sigurnim koTracima približavala Nemačkoj i Mađarskoj. Za četiri godine izmenio se svet .
Kao što se izmenio svet, tako se izmenila i književnost u svetu. Čovek koji je gazio u krvi do kolena posle ratnog zanosa nije mogao da ima više snova, I pripadnici vojski koje su rat izgubile i onih, za koje se mislilo da su ga dobile, videli su da su u rovovima ostavili gotovo sve i da sem rana i razočaranja nisu dobile ništa. Još dok je trajala ratna oluja počela je da se stvara nova Književnost. Stidljivo i oprezno, često sputavana crvenom olovkom cenzora i perspektivom ratnog suda zbog defetizma, ona je sebi postepeno krčila put. Na Krfu Todor Manojlović objavio je svoje prve pesme pisane slobodnim stihom, Dilema jedne od najinteresantnijih ličnosti naše me-
“đumratne literature između rajka Ći-
rića i Stanislava Vinavera prestaje i javlja se konačni Vinaver. Čak i Du-
čić u jednom trenutku prestaje da peva o cipelicama od svile, dobija nastup patriotskog zanosa koji po neki put prelazi i u šovinistički gnev. U Zagrebu oko „Književnog Juga“, iz austrijskih zatvora, sa frontova, iz ilegalnosti..dolaze novi Dpisći koji đonose novo Oosećanje sveta. Ivo Andrić javlja se svo= jim zapisima o ftamnovanju i iskustva tamnice biće, možda, presudna za čitavo njegovo kasnije osećanje sveta i njegovu kasniju literaturu. Krleža i Crnjanski pričaju istoriju vojske koja je rat izgubila i sa kojom oni nisu imali ničeg zajedničkog. Predratni nacjionalista Cesarec pozdravlja oktobarsku revoluciju. Oni koji su 1913. i 1914. stajali krajnje levo u toku rata i posle njega napravili su veliki korak u desno. Mnogi sa suprotne strane barikade, pod uticajem „oktobarske revolucije, postaju izrazito levi pisci. Sve je to tradicionalistima izgledalo kao metež i kao duhovna pometinja. Od meteža i duhovne pometnje koju je malo ko osporavao oni nisu mogli da vide vrednosti koje se nikad i ni u kom slučaju ne mogu osporiti, TI neke bitne stvari koje je nova književnost unosila u našu literaturu i u naš duhovni život.
Prvi put u našoj modernoj književnosti prestaje hronično tridesetogođišnje zakašnjenje u odnosu na velike literature. Tu slavu kasnije će sebi prisvojiti nadrealisti; u stvari, ona pripada prvoj posleratnoj generaciji. Istina, dok su se beograđski madrealisti vezivali za francuski nadrealizam svesno, vezivanje naše: „defetističke“ literature za evropsku i Svetsku „defetističku“ lileraturu išlo je spontano. Povezivanje nije bilo samo u izrazu koji su mmogi od naših pisaca mogli da nađu kod nemačkih ekspresionista, Verharena, futurista i Gijoma Apolinera, nego i u jednom osećanju sveta koje je u mnogom pogledu bilo jedinstveno. Kasnije, mnogi od njih su se poveli za modom, drugi su ovim ili onim programskim načelima raznih književnih škola i političkih ideologija žrtvovali svoju stvaralačku ličnost, treći se povukli u mir i ćutanje da iz prikrajka govore o Onome što ih muči ili da više nikad u literaturi ne progovore. Ali u trenutku kada su se javili njihovo osećanje sveta i njihovo shvatanje literature bili su prilično jedinstveni.
Jednom je jedan pakosnik primetio da je naš posleratni mođernizam imao gomilu ideologa i da nije imao nikakvu ideologiju. U izvesnom smislu svaki je pisac bio svoj sopstveni ideolog i svoj sopstveni tumač. Iako u ovoj pakosnoj krilatici ima dosta istine, njoj do potpune istine neđostaje onaj bitan elemenat. Razlike su bile u definisanju suštine izmćnjenog senzibiliteta i traženju puteva kako da se faj izmenjeni
'senzibilitet, izrazi. Ono što je bilo svima
zajedničko, uverenje da između pred-
ratnog i poratnog sveta postoji nepre~
mosftiv jaz, da jedna civilizacija pre-
staje, svejedno da' li Principovim a-
tentatom ili prvim pucnjem sa austrijNastavak na 5, strani
/
ITAMJA
i]
*
NASTAVAK NA
„a ktu.elnostfi 2. STRANI
|) p-sA
Konkurs „Književnih novina“
NA KONKURS „Književnih novina“ za kratku priču, koji je zaključem 1. jula, u određenom roku stigao je veliki broj pripovedaka, od kojih je većina odgovarala postavljenim propozicijama. Suočen sa neočekivano velikim brojem od blizu 500 priča (tačnije: 464), od kojih većina obuhvata Dprosečno 10 kucanih stranica (što predstavlja približno oko 4000 stranica ili 250 autorskih tabaka) žiri u sastavu Petar Džadžić, Dragan M. „Jeremić, Predrag Palavestra i Dušan Puvačić nije bio u mogućnosti da pregleda i oceni sve prispele rađove i da u pređviđemom roku, do 7. avgusta, tj. do izlaska ovoga broja, „saopšti rezultate konkursa. Na zahtev članova žirija redakcija „Književnih novina“ produžila je rok za objavljivanje „rezultata konkursa, tako da će rezultati biti objavljeni u „Književnim novinama“ najkasnije u broju od 18. septembra 1964, godine.
”
Angažovanost u kulturi
BROJEVI 5, 6. i 7. beogra ča> sopisa „Gledišta“ donose Se Sa ljive điskusije o angažovanosti kulturnog i umetničkog radnika. Člankom „Predlozi za razgovor o smislu i razlozima angažovanja danas“ — diskusiju Je otvorio Dobrica Cosić. Da bi određio angažovanost ne samo kao „moralni čin“, već, pre svega, kao „intelektualno-saznajni čin čiji se smisao ostvafuje u odbiru mogućnosti ža radi a s si canje na progres društva, u odbrani i samloostvarivanju čoveka“, da bi ga sagledao kao sveobuhvatnost „bitnih razloga postojanja kulture“ („odgovarajufi na njega, kultura se i stvarala“) Ćosić je pokušao da pojmi bitne dimenzije ove epohe, one dimenzije koje upravo i čine suštinsku neponovljivbost naših ljudskih situacija i koje, prema tome, diktiraju i sasvim nov odnos prema svetu i istoriji. On kaže: „Proces društveno-idejnog opredeljivanja, na toku kapitalizam—5ocCijalizam, zahva– tio je čitav svet, prvi put otkad postoji. Oslobađanja se nastavljaju u svim vidovima, a sloboda sama po sebi nije i sreća, kao što to nije ni progres kao takav, kao što to ne mora da buđe ni jedna čovekova društvena pobeda.“ „Ako možemo da utvrdimo progres dobra, progres životnih usMlova i moguć-
. nosti u zadovoljavanju i bogaćenju po-
treba, mi sa još manje napora uviđamo
i progresiju zla, množenje životnih pro-
blema, teškoća i nezavisnosti“, U tom
smislu kvalitete svesne, revolucionarne postavljenmosti prema daljem hodu is-
torijskog razvitka i daljoj, đubljoj humanizaciji čoveka, Ćosić otkriva u im-
perativu: „Saznavati bitne uzroke i
posledice promena, videti njihov ljudđsko-društveni smisao, usmeravati i u-
ticati na tokove promena u pozitivnom
smeru i ka sve opštijem progresu.“ Konkretnije rečeno, princip angažova=-
nja sadržan je u principu borbe za „oslobođenje stvaralaštva kao vida oslo- 2 bođenja Tada i dezalijenacije čovekove“,
Pošto smatra da se „čin socijalizma“ prevashodno ostvaruje tako što „po-
čevši od obezbeđenja uslova za eksperimentisanje“, insistira na „punoj slo-
bođi vrednovanja i društvenog manifestovanja sa pravom na promašaj, pravom na grešku“, Dobrica Ćosić u- ”ı kazuje na tri ključna momenta svake, i naročito socijalističke angažovanosti, Ho Prvo, nužnost nepragmatističke, nebi- ie rokratske, nepredrasudne brige o „no- . vim vrednostima, o novom kao takvom, i o uslovima njegovog nastajanja, o od- Ga nosu društva tj. društveno-pblitičkog \ sistema prema njemu.“ Drugo, neopho- | dnost borbe protiv „idejnog sužavanja humaniteta umetfnosti“ („Čovek nije 3 samo zdrav, pozitivan, đobar, razuman, Čovek je i bolestan, i mračan, i neveran, i nepošten, i zao, i opasan... On će dok traje biti čovek koji ne zvuči sa- | mo gordo, jer savršenih enih pri- u lika nikada ne može biti, jer nikakav th progres standarda, slobode i mogućno~- OJ sti za zadovoljavanje potreba i želja _Ž neće moći toliko kvalitativno izmeniti
njegovu prirodu, biohošku, ljudsku su- " štinu.“). Treće, obezbeđenje almosfere i u. kojoj će kultura biti „aktivan uče~
snik stvaranja istorije“, „sadržaj, izraz, i dimenzija opšteljudskog, životnog isto- boji