Књижевне новине
|) xa
— ~—
Sartr nobelovac
' ŽAN-POL SARTR, „papa egzisten= oijalizma“, počastvovan ovogodišnjim izborom Švedske akademije kao hobelovac za 1964. godinu, odbio je da primi nagradu u iznosu od 53.000 dolara. U dužoj izjavi koju je dao šved-
m novinatima on je sumirao svoj književni i politički kredo, „Pisac koji zauzima političke, socijalne ili literarne položaje mora delovati jedino svojim sredstvima“, rekao je Sartr. To sredstvo, nastavio je on, jeste pisana reč. Pisac ne sme prihvatiti oficijalne nagrade jer bi na taj način snazi SVOga pera pridodao uticaj institucija koje su krunisale njegovo delo nagradom. To, kazao je Sartr, ne bi bilo pošteno prema čitaocu. „Nije isto ako se potpišem Žan-Pol Sartr ili ako. se potpišem Žan-Pol Sarfr, nobelovac.
Sartrovu izjavu movinarima je saop štio predstavnik njegovog švedskog izdavača. Iz istog razloga, rekao je Sartr, odbio je da primi orden Legije časti 1945. godine i nije želeo da uđe u „College de France“. „Pisac mora odbiti da sebi dozvoli da se pretvori u instituciju, čak ako se to desi u naj-
počasnijem obliku“, kazao je on, Obrazlažući političku „osnovu “Ssveje odluke, Sartr je stavio Nobelovu
nagrađu u kontekst odnosa nzmeđu Istoka i Zapada. Nagrada, kazao je on, ide samo Zapadniacima „ili buntovnicama sa Istoka“, Za «žaljenje je, dodao je on, što je jedino nagrađeno sovjetsko delo objavljeno u inostranstvu i zabranjeno u sopstvenoj zemlji. Sartr je naveo imena Mihaila Šolohova, Pabla Nerude i Luja Aragona kao pisce koji su zaslužili nagradu ali je nisu primili,
Da mu je nagrađa bila dodeljena za vreme rata u Alžiru, kad je potpisao manifest kojim je dao podršku Alžircima, rekao je Sartr, „ja bih je Dprimio sa zahvalnošću jer bi ona predstavljala čast ne samo za mene nego za slobođu za koju smo se svi bor:li. Ali to se nije desilo, i nagrađa mi je dodeljena tek po završetku rata“. Na kraju Sartr je napomenuo da u sadašnjoj Kkonfrontaciji Istok — Zapad sve njegove simpatije idu istočnom bloku, mada je „rođen i odgojem. u buržoaskoj porodici“.
„OVrčy
Biološka smena, ili...
U NIN-u ođ 11. oktobra t. g., gOVOreći o kadrovskoj politici i takozvanom prncipu rotacije, sekretar Gradskog komiteta SK Zagreba Mika Tripalo dao je čitav niz odgovora na pitanja NIN-ovog urednika „Miloša Mišovića. Ima u tom intervjuu mišljenja s kojima se nije teško složiti, utoliko pre što im se ni politička aktuelnost, ni društvena važnost ne mogu osporiti. Izme đu ostalog, Tripalo zastupa društveno opravdano gledište da je potrebno „rotiranje“ ljudi koji već desetak i više godina sede na određenim važnim funkcijama, u privrednim organizacijama pre svega. Međutim, na pitanje „kakvo je stanje u upravi i radnim organizacijama izvan privrede“ Tripalo je odgovorio doslovno sleđeće:
— Tu se stvari nešto drukčije po-
stavljaju, ali mislim: da bi i tu najnormalnije bilo što pre sprovesti princip reizbornosti. Jer, znate, kod nas važi ovo pravilo: kad jedanput neko bude izabran za profesora, asistenta, direktora škole ili šefa odseka u nekoj bolnici, on treba da navrši 70 gođina da bi odatle otišao. Ili bar godinu koja predviđa penziju. To naročito važi za područje nauke gde faktički još uvek imamo monopol jednog kruga starijih drugova, koji su pedesetogodišnjaci ili šezdesetogodišnjaci, a u to vreme se uvek ne stvaraju velika naučna otkrića. . Dakle: nezavisno od onoga što je rečeno za direktore škola ili za šefove odseka u nekim „bolnicama, po Miki Tripalu ispada da su, na primer, proTesori univerziteta, naučni, umetnički i drugi kulturni radnici već u svojim pedesetim godinama «prestari za bilo kakav stvaralački rad! Prema tome, ono što se u celom svetu smatra za zre lo doba, pravo doba stvaralaštva, kod nas se, eto, kvalifikuje kao doba dekadencije, propadanja, a verovatno i senilnosti. Ako je i ođ Tripala — mnogo je! Utoliko pre što se, u istoj izjavi datoj uredniku NIN-a, izjašnjava bar deklarativno protiv takozvane smene generacija — putem rotacije!
Prevodi Crnjanskog, Andrića, Krleže i Desnice
PRE izvesnog vremena prvi deo romana Miloša Crnjanskog „Seobe“, pod naslovom „Panduri“, štampan je u Holandiji. Izdavač je De Boekerij N. V. iz Baarna.
Izdavačka kuća Carl Hanser iz Minhena objavila je ovih dana treću svesku odabranih pripovedaka Iva Andrića pod naslovom „Lica“. Ova
2
knjiga sadrži 22 pripovetke, od kojih je veći broj (14) preveo poznati prevodilac Andrićevih pripovedaka Klemer Schag, šest pripovedaka preveli su Milo Dor i Reinhard Federmann, a po jednu Alois Schmaus i tandem Miodrag Vukić i Hermann Piwitt.
FPrankfurtska izdavačka kuća Suhrkamp Verlag objavila je nedavno u zasebnoj knjizi od 116 strana „dužu novelu Miroslava Krleže „Sprovod u ·'Theresienburgu“ u. prevodu Klausa Winklera. Ova novela objavljena .je u istoj kolekciji u kojoj su objavljene Andrićeva „Prokleta avlija“ i Humov „Grozdanin kikot“,
U Cirihu je štampana pripovetka Vladana Desnice „Fratar sa zelenom bradom“ koju je sa nemačkog preveo Miodrag Vukić. Ova pripovetka od 86 strana objavljena je u izdavačkoj kući Fretz i Wasmuth Verlag, u kolekciji „Akazienbuch“,
Iskopaše mi oči lepa sliko.. _
MANASTIR „Gračanica, udaljena devet kilometara od Prištine, proslavila je ovih dana 425-godišnjicu štamparije. 1589. u manastir je novobrdski mitropolit Nikanor doneo štampariju i tu, sa štamparom rabom Dimitrijem, štampao drugi deo Oktoiha. Bilo je to pre 425 godina. Gračanicu je sazidao, na temeljima stare lipljanske crkve, kralj Milutin 1321. godine, Manastir je više puta stradao, a naročito posle kosovske bitke, i napose kada su Turci osvojili Novo brdo 1455. godine, pa je i episkop, tada, zauvek otišao. Knjige su gorele, i mnoge su freske gotovo uništene.
Poslednje nekolike godine manastir”
se sve više sređuje. Inače, manastir je prepun bogatim kompozicijama, pojedinačnim figurama, mnogobrojnim ciklusima, scenama i povorkama. A posebno se izdvajaju, na ulazu u centralni deo, na velikom luku između stubova: desno kralj Milutin i levo kraljica Simonida. U centralnoj kupoli je monumenfalna bista Hrista pantokratora, Desno, uz kralja Milutina, naslikana je dinastija u kompoziciji: loza Nemanjića. Gračanica je poznata i po čuvenoj fresci, koja se nalazi u niši severne apside: Jovan Preteča. Ta je freska, godine 1957, u Parizu, na izložbi naše srednjovekovne umetnosti, bila Sar Tadčha kao izuzetno „umetničko elo. .
Prvo što pada u oči, kada se uđe u Gračanicu, to su ogrebotine na. očima gotovo svih velmoža, anđela i svetitelja. Posebno su iskopane oči kraljice Simonide i kralja Milutina. Oči su nožem bodene. U harodu je bilo neko verovanje: da je io neko znamenje i da to pomaže slepima, malter sa zidova: a napose oči, da bi slepi, ipak, progleđali! IT žene su, u nekoj ludoj tugi i bolu, grebale i lizale malter: da im mleko materinsko bude
čisto "bujno, O kraljici" Simoniai Mi- |
lan Rakić napisao je poznatu antologijsku pesmu: „Iskopaše ti oči lepa sliko“. Može se to reći i za sam manastir: ISKOPAŠE TI OČI, GRAČANICO.
Istog dana otvorena je u jednom od manastirskih konaka: izložba starih knjiga i rukopisa, a na dvorišnom zidu manastira „otkrivena je spomen-ploča.
Gračanica, i sa iskopanim očima, neće da je zaboravimo.
Žanka i Desa
BEŠE Nušićeva proslava, I ne beše sve kako dolikuje. Ali sad nije reč o tome, već o..,.? Ne znam kako da to nazovem! Evo, da odmah ispričam šta je povod ovim, redovima...
Prvo. Povodom Nušićevog slavljenja pisalo se, kako je već red, i o glumcima „nušićevcima“, o nekadašnjim i sadašnjim tumačima Nušićevih junaka. Pisalo se i. govorilo o mnogima. Među njima i o Žanmki Stokić! O njoj — pr= voj „ministarki“! U Muzeju pozorišne umetnosti, na izložbi povodom Nušića, dobila je, svoje mesto — prema umetničkom rangu i zaslugama. Ali nekako Uu isto vreme kad je dobila svoje mesto u muzeju, napisima u štampi, rečju, u svim sredstvima javnog informisanja, dobila je svoje mesto, u jednom listu, u “članku o oslobođenju Beograda. Ali ne kao glumica već kao saradnik okupatora. Pisac piše O SVOjim susretima sa Beograđanima, za vreme borbi, i spominje Žanku Stokić. Veli, pisac, kako joj je odbrusio zbog njene saradnje s Nemcima i spominje u fusnoti da je 1946. osuđena na gubitak časti od narodmog suda, Tako se o Žanki, sticajem okolnosti, piše i sSovori kao o velikoj Nušićevoj Žanki, na jednoj strani, i o nemačkoj Žanki, ma drugoj.
Drugo. Beše jednom velika, priznata i slavljena glumica — Desa Dugalić, Beše pre rata. Ali beše i za vreme okupac:je. I dok je već pomenufi pisac uspomena iz borbi za oslobođenje Beograda sreo Žamku i odbmrusio joj, i posle je još narodni sud osudio. Desu MDugalič nije sreo — jer je ona na vreme pobegla sa svojim suprugom, A taj beše visoki funkcioner okupacijske vlasti, Pobeže Desa, ali se. i vrati. Sad. A jedan naš list piše o Desi Dugalić, piše kako ćemo je posle dvađeset godina opet videti na sceni. I piše još da je za poslednje dve deceniie igrala u Južnoj Americi. A ne piše o Deši za vreme okupacije! Ne piše da je pobegla — zna se zašto i od koga! i
Toliko. Za razmišljanje. Da li i za nauk?
_ (R.)
kada se jede.
ritanski „mađioničar Alen „Šekston predskazao je da će laburisti pobediti. na izborima, đa će Hruščov podneti ostavku i da će Kina dospeti na naslovne stranice listova, Tako bar izveštava „Politika Ekspres“ u
· broju od 19, oktobra, na Drvoj strani,
konstatujući bez komentama da se proročanstvo „obigtimilo: „Laburnistička, stranka pobedila je ma ižborima, Nikita Hruščov je smenjen, a Kina je izvršila eksploziju „sopstvene atomske bombe i tako postala mpeta muklearna sila ma svetu.“
Kao prilog borbi protiv karstva, mistike i sujeverja nije loše. Ali u eri pisanja o moskovskim događajima to je, naravnmo, bila samo uzgredna zamimljivost. U istom broju, „Ekspres “je imao daleko važniju stvar: izveštaj iz Rima o tome kako moskovB8ki dopisnik večernjeg lista KP Italije „Paeze sera“ opisuje sednice prezidijuma i plenuma CK. KPSS na kojima je doneta odluka o smenjivanju Nikite Hruščova. To je, ujedno, i najviše što je imala beogradska štampa o samom zbivanju u Kremlju.
Inače je zanimljivo zabeležiti kako je koji list reagovao na meočekivanu vest. |
„Borba“ je, u petak, 16. oktobra, donela isključivo službema saopštenja o sednicama Centralnog komiteta i Prezidijuma Vrhovnog sovjeta. Iznad toga, uvrh strane, naslov na četiri stupca: „Sınenjen Nikita Hruščov“ — ·3]Č&]Bnaslov neađekvatan sadržaju, jer u tekstu stoji da je Hruščov oslobođen dužnosti zbog poodmiaklih godina i pogoršamog
nadrile-
· zdravlja, Ni slova o reagovanju u
svetu. . „Politika” je istog dama glavmi maslov obazrivije sročila: „Nikita Hruščobv podneo ostavku“ — ali je zato iza službenih saopštenja objavila izveštaj svog dopisnika iz Moskve o tome dđa „Izvestija“ nisu izišla i da se očekuju dalje personalne promene, a zatim izveštaje svojih dopisnika iz Njujorka i Londoma o ftamošnjem reagovanju i vest o saopštenju CK KP Italije. „Ekspres“ je takođe doneo komen= tare iz svetskih metropola, dok su „Večernje novosti“, osim izveštaja iz Moskve, smatrale za oportuno da objave samo saopštenje Direkcije KP Italije. Još jedan podatak o tome šta je ko smatrao za oportuno i neoportuno: „Borba“ je na prvoj stnani štampala "Titovu čestitku Mikojanu i Hruščovu povodom uspeha sovjetskih kosmonau-
fa na brodu „Vashod“; u podne su „Novosti“ domele vest svog dopisnika iz Moskve da je „Pravda“
tu čestitku · „(Centralnom komitetu KPSS i Prezidijumu Vrhovnog sovjeta SSSR) objavila. U „Politic” i „Ekspresu“ o svemu tome nema hi reči. Kasnijih dana kriterijumi su se prilično ujedmačili i sve su novine (sa izuzetkom napred naveđenog „Ekspresovog“ podviga) uglavnom donosile isto. Prirodno je što niko nije požurio sa komentarom, jer je za ozbiljno komen~-
tarisanje tako ozbilinog događaja po- pred.Mlaza rudar (ili ruda)
gaa a OTHA i OgS7Ri i e RfRly i GA Ae E a OV error grin qtkičy O ZRN
ŽIVOT OKO NAS
gift
LJUBIŠA MANOJLOVIĆ
BEOGRAD — TOKIO
RED proslavu 20-godišnjice legendarnog 20. oktobra jedno pitanje je kružilo Beogradom, Fitanje možda malo dokono, pitanje kakva, reći će se, ljudi izmišljaju od duga vremena: Sta, zar predsednik Beo-
grada Milijan Neoričić neće učestvo-'
vati u proslavi oslobođenja grada Ome je predsednik?
Predsednik Beograđa Milijan Neotičić je u isti mah predsednik Jugosjoven skog olimpijskog komiteta. Pošto je Olimpijada pala. u vreme beogradskog jubileja, Neoričić je svakako bio u nedoumici da li u ovakvom šfrenutku daleki grad ''okio pretpostaviti Beogradu ili Beograd Tokiju. Kad su u Tokiju ugledni predstavnici iž celog sveta, nesumnjivo „je od velike koristi da i naš glavni prcdstavnik bude neki vrlo ugledan ćovek. Ali ipak... Neoričić je svoju medoumicu verovatno izneo pred svoje drugove pre svega iz Skupštine sreza Beograd i Gradskog komiteta Saveza komunista, pa valja i pred RhWoga od drugova iz viših foruma. Kako se stvar prelomila — da li u korist Beograđa ili Tokija -— znamo po tome što NooriČić za vreme jubileja nije bio u Bocogradu. Pošto se jubilarni 20. oktobar, 5 tužnim udesom, pretvorio u dramu, sve je dobilo dramske dimenzije. Odsustvo beogradskog predsednika u takvom času i takvoj almosferi osetilo se kao praznina koja neprijatno zjapi.
Ali, i da je beogradska prosiava tekla spokojno, sve po programu, zar ne= ko misli da izostanak predsednika grada ne bi takođe padao u oči? Naši ljudi, onakvi kakvi su, koji ne mogu da ne budu britki kad im nešto dođe tako
na marginama štampe
Kosta TIMOTIJEVIĆ Protiv sujeverja
trebno raspolagati mnogim elementima koji u prvi mah nisu poznati. (Prvi i dosad jedini komentar, veoma odmereno i precizno stilizovan, donela je „Borba“ tek 23. oktobra.)
Nije, međutim, prirodno što je ikome moglo past: na pamet da je prenošenje raznovrsnih reakcija iz inostransitiva neuputno. Nijedan list nije obavezan da Kkomentariše događaje o kojima izveštava. Izveštavanje, „pak, spada u osmovne obaveze lista prema čitaocima. U izveštavanje sasvim legitimno spada i registrovanje reakcija u belom svetu ma bilo koji događaj —/ a registrovanije tuđih reakcija ne bĐodrazumeva automatski mi slaganje ni neslaganje s tuđim mišljenjima. Ima
situacija, retkih, izuzetnih, kađ specijalne okolnosti opravdavaju uskraćivanje nekih informacija od javnosti. Ovo nije bila takva situacija. „Politika“ je u proceni situacije pokazala bolji novinarski refleks.
KREKA PROTIV „ONIH“
U poslednja dva-tri broja „Ježa“ jedno pređuzeće povelo je borbu protiv „onih što rešavaju woesticije“. Rudnici Kreka pribegli su oglas-karikaturamo kao gredstvu za mobilisanje javnosti i razobličavanje „onih“. Karikatura obično prikazuje ulaz u rudarsku jamu, iznad ulaza piše „Kreka“, a israzgova–: na „sicer“ kazali bi: „Mogao je Neobičić ipak biti sada ovde u Beogradu; za takmičenje u Tokiju, na konju sa hvataljkama, dovoljan je Miroslav Cerar!“
Bar ovakav mogući odjek — ovaj do koga bi došlo pri najredovnijem toku stvari — morao bi predsednik glavnog grada da predvodi. Morali bi i oni koji s njim učestvuju u donošenju odluka kakva je bila „tokijska“. To je pitanje sluha, koji stalno treba izoštravati, jer je bez njega teško raditi u tako svojevrsnom, po tradiciji ne suviše obzirnom, naprotiv veoma uočljivom gradu kao što je naš Beograd. TAJ CRNI UGALJ
ABELEŽENI SU uspesi naših ru-
dara u ugljenokopima. U pita-
nju su novi rekordi. Međutim, zato što se građanima ugalj koji uplate ne isporučuje na vreme, i zatio što uopšte škripi oko količina uglia koje Će, posle podmirenja drugih društvcenih potreba, ostati za domaćinstva, nesnabdevenima je hladno, Za sada, dok živa ne ode ispod nule, možda samo oko srca. Ali šta će biti kad stegne zima, a oni, cvokoćući, budu i dalje čitali u novinama o premašivanju plana proizvodnje uglja? Možda će se tada setiti šale koja se rodila pre petnaest — dvadeset godina, kad su novine isto kao danas beležile rekorde u kopanjua uglja, naročito lične rekorde znamenitog rudara Alije Sirotanovića, dok u podrumima nismo imali uglja ni za lek. Sala, ako je nisam zaboravio, otprilike je ovako izgledala: — Jao, skočanjio sam se, a trunke uglja!
— Pa zašto ne zoveš Aliju da ti
prdne u avliju?
RIBE
ORBIN dopisnik iz Mostara R. Hamzić obavestlio je svoj list o
jednoj doista smešnoj „državnoj
tajni“.
Naime, nedavno jc republički inspektor za ribarstvo, sastavljajući zapisnik o stanju ribarstva u mostarskoj opštini, uneo u njega imena lica koja su bez dozvole pecala ribu. Omer Balak, čuvar ribolova na bistroj reci Buni, na to čuvarsko mesto došao je tek u toku ovoga leta. U dužnost mu je stavljeno da prijavi svakoga ko ne pati po 1.500 dinara na ime dnevne dozvole za pecanje ribe. Kao sasvim nov čovek, on nije znao ko je kakva „zverka“, i zapisivao je kako je koga uhvatio.
neman
ra(ju) sa civilom (civilima), Razgovoz glasi ovako:
— Zašto miste izvršili rekonstrukciju rudnika i otvaranje movih Rkopova ramije? ::
— Zato što je 1961. bila topla zima, pa su oni koji rešavaju imwesticije odbili naše elaborate!
Ili:
— Evo stiže nova delegacija da interveniše za ugalj!
— Da ih pošaljemo kod onih «koji rešavaju investicije, tomo vlada hiperprodukcija uglja,
Metod je ingeniozanm, smeo i beskrajno duhovit. Kako vele „Večernje novosti“, beležeći u rubrici „Takoreći nezvanično“ ovaj novi oglasno-humoristički fenomen: „Postane li praksa svih, preduzeća da se ovako obraćaju javmosti, smejaćemo se godinama“. Samo što našoj našušnoj Kreki sigurno nije cilj da nas nasmeje, nego da nas revoltira i pokrene na opštenarodnu potrošačku akciju protiv birokratske samovolje „omih“, '
To je kod nas novo, ali je u inostranstvu poznato kao metod pritiska. Tako je u Engleskoj, za vreme one prošle, Atlijeve laburističke vlade, privatna šećerna kompanija Tejt end Laji preko karikatura=-oglasa u listovima. i preko crteža s prigodnim tekstom ma kutijama šećera pozivala građanstvo da se buni protiv racioniranja, prot ograničavanja profita i uopšte protiv sputavanja slobođe privatne inicijative. Kađ su laburisti 1951. izgubili na izborima a konzervativci „došli . na vlast, firma Tejt end Lajl slavila je pobedu, upisujući sebi u zaslugu što je među potrošačima na svoj „način agitovala da glasaju protiv laburističke vlade.
Kreka, međutim, nije privatno pređuzeće i ona jamačno ne agituje među čitaocima „Ježa“ da obaraju vladu. Kreka ag:ituje protiv „onih“ + mi bismo joj svi rađo pomogli kad bismo znali tačno kako i protiv koga. Ako od nas traži nešto (osim para), neka kaže šta. Ko su to „oni“? Privredna komora? Sekretarijat za finamsije? Sekretarijat za privređu? Pođsekretarijat za odđobravanje investicija Kreki?
Ako već neće ili ne sme javno da kaže, neka nam nekako zaobilazno, kroz karikaturu, natukne kome treba da šaljemo peticije, pred kojom ustanovom da orgamizujemo demonstracije, na kojoj zgrađi da polupamo prozore, Protiv koga da glasamo!
Ugalj nije furfurol. Za Krekine investicije svi ćemo u vatru i vođu, na barikade i na robiju. Ima li slađe smrti do u boju za Krekine elaborate!
. Samo da ipak iz oglas-karikatura prvo saznamo ko je taj narodni neprijatelj što se krije iza zamenice „oni“, Dotle nam ne ostaje drugo nego da se smejemo karikaturama, i oglasima, i „onima“.ju. Kreki koji te oglase plaćaju,
Novinari su „želeli da se upoznaju sa zapisnikom. Ali, kako javlja novinar Hamzić, opšinski službenici su odbili da im ga stave na uvid. Čak im je Agan Kazalić, načelnik inspekcijskih službi Skupštine opštine Mostar, izjavio:
— Sadržaj zapisnika nije dostupan javnosti; to je poverljiv materijal!
Doista, nije baš mnogo zgodno nalaziti se na kakvoj značajnijoj društvenoj funkciji, pa biti uhvaćen u nedozvoljenom. pecanju. Takve lično-
sti, kad se upuštaju u sličnu avanturu, treba jako da paze da ih — ne uhvate.
Razume se, nema smisla od komarca praviti magarca. Nedozvoljeno pecanje ribe je samo to, i ništa više. Ali čim dođe „strogo pov.“, makar u najmanjim stvarima, to čoveka povuče na
najneprijatnija poređenja. Jer, i Radovan iz Bača je dugo bio „Strogo pov.“, i novosadski. „Furfurol“ (ukoliko ovaj poslednji, u neku ruku, nije
- još uvek takav ostao).
U SLEDECEM BROJU
OLBA koju sam, povodom malo-
ga jubileja ove rubrike, u pro-
šlom broju uputio čitaocima imala je izvesnog odjeka. · Stigla su mi neka pismena mišljenja, na kojima najlepše zahvaljujem. Pošto pretpostavljam da će još koje doći, ja ću se na njih ošvmuti u idućem #broju. Trenutno mogu obavestiti da su dosad pale reči kakve sam uglavnom očekivao, ali i kakve, verujte, ni sanjati nigam mogao. To me sve navodi da se mad ovim svojim poslom ozbiljno zamislim. Ali o tom — potom.
KNJIŽEVNE NOVINE