Књижевне новине

Radoslav PAJKOVIĆ

Iskazujem se u

nedorečenom

DA LI JE kratka priča jeđini oblik vašeg kazivanja? Zašto ste se za kratku priču opredelili da biste izrazili svet koji nosite u sebi?

NE. Iskazujem se u nedorečenom, a ne u oblicima. Što manje oblika, io više mogućnosti traganja. Kada bi postojao neki oblik, to bi značilo da po= stoji nešto konkretno, dakle — zid. Ovako... kazujem se da bih našao izlaz iz sebe, a ne da bih postigao bilo kakav oblik. Da li je to kratka priča, ili dramski dijalog, ili još nerođena misao u glavi, teška kao santa leda — to uop-

TRIJALOG

(0 MIKELANDELU

Nastavak sa 5. strane

A zajednička postelja sa garsonima?

To dokazuje bedu, ali ne i pederastiju. Što on svoje kalfe poziva iu svoju kuću meni se čini pitanje socijaIno, ne seksualno. Što voli baš one, koji su najveseliji, i to je u životu tog nesrećnog čoveka, — najvećeg Talijana svog vremena, — razumljivo. Kad je radio spomenik pape u Bolonji, pa mu je pukao bronzani sliv, a to ga je nOvčano upropastilo, bio je toliko osiroma– šio, da, — kako piše ocu, — ima svega jednu postelju u radionici i da na njoj spava, sa još dvojicom. Meni se to, ponavljam, čini, podatak socijalni, ne seksualni. ;

AKVI ljudi su, — kaže moj pri-

jatelj, — stidljivi. Kriju.

Ne znam kalkvi.su homoseksualci, ne zanimaju me, kao ni miševi.

I koji su pederasle, ali on svakako zna šta je Mikelanđelo pisao Gavalieriu. Da je ljubav, kad on o ljubavi govori, ona, koja uzvisuje, a ne ona, koja coveka proliva ra u roba niskih strasli i proslačkih strasti, Tako kaže. Kad svoju ljubav pominje u sonetu, kaže: „Cista ljubaVv.. un casto amor.“

Moj prijatelj se smeje. Pedđeraste se, — kaže, boje, kriju se kao zmija. Grešim, ako mislim, da je Mikelanđelo platonist. Slabo je verovatno da je u opšte čitao i znao Platona. A ta teorija tog talijanskog profesora, da je Cava– lieriju slao pisma, koja je, u stvari, pisao za markizu da Pescara, sasvim Je luda. Dokazuje samo da se homoseksualnost Mikelanđela ne može obići, pa se zatrpava. :

Može biti, — kažem. Fakt je, međutim, da taj trokut: Vittoria Golonna, Cavalieri, Mikalenđelo, podseća na, Šeksbira. Pakt je da Mikelanđelo šalje, po Gavalieriju, markizi pisma. BagišlUDn, d' amour. Cavalieri pravi posete, i ko Mikelanđela, i kod markize da Poscara,

Šta je među njima bilo nećemo saznati

nikada. Zna se da je Mikelanđelo pb80” reo svoje papire, nekoliko puta. Ne samo crteže, nego i sonete i pisma. 8 koliko puta uništio je, trudio se 0. Voj šti, svoju prošlost. To je prvi znak s “ rosti. I kod Tiberija. Čemu onda w naše nagađanje? Treba čitati sonoete

Šte nije važno. Važno je da ne smem unapred ništa znati, da ne smem ništa prethodno da odredim. A posle ... posle Što ispadne. Ne volim kada mi je sve jasno, kada sam sve otkrio. To bi bio kraj. Uvek mora postojati jedno divno malo lažno nepoznato. I jedino na taj način izigravam svoju smrt.

Za kratku priču sam se opredelio zato što me ona, za sada, najuspešnije obmanjuje. A svet koji nosim u sebi — mrzim. Sa njim uspostavljam vezu jedino kada me on na to prisili, kada me, onako iz zasede, naprečac, ulovi, Vodimo direktne pregovore, ali nikako da nađemo pomirenje. To je mukotrpan, upravo — vrlo opak svet. On se u meni po sto puta na noć ruši i zida, hladno, ubitačno, kao da mu se ništa ža mene ne tiče. A ja sve to moram da izdržim i — što je još najgore da prikrijem. Zato mi se i čini da ja svoj svet, u stvari, više podnosim, nego Što ga nosim. Ipak, jedno mu priznajem: u nedoumici sam đa li oh

nosi mene ili ja njega. I ko kome više preti.

ŠTA vi mislite o situaciji u kojoj e MKG priča kod nas dahas.naazi? NAŠI PISCI ne umeju đa pišu kratku priču. Ona im pruža manje mogućnetalenta. Zato se rađije prihvataju nosti za blefiranje, prikrivanje svoga romana. I postaju nadrilekari roman (ije). Roman je najveća koještarija koja može Svašta u sebe da apsorbuje.

8 RAKVIM se teškoćama suočavate u svakođnevnom rađu na vašoj literaturi?

SA svakodnevnim. Teško dišem.

Mikelanđela. A sasvim je svejedno kome su pisani. Pisani su vetru,

Moj prijatelj se opeL smeje u tele= fonu, glasno, pa kaže, da sve to ipak nije razlog, da mi te sonete moj učitelj talijanskog čita.

Ponavljam, da sam joj tražio da čita one, koji su, sasvim sigurno, pisani za Vittoriju Colonna. Gospođica della Cloetta je brzopleta. Nije ni sačekala, tako reći, da čuje, šta joj tražim.

Moj prijatelj onda izvlači, iz proš= losti kalfu Mikelanđela, koji se zvao Jacopo 1} Indaco, koga je Mikelanđelo zvao da sa njim ruča. A izvlači, najzad, i klevete najvećeg klevetnika renesanse, Aretina. On je prvi, jasno, javno, napravio aluziju, na homoseksualnost Mikelanđela.

Tačno, — kažem. Tek onda, kad je poslao pismo Mikelanđelu, kako bi trebalo naslikati, Strašni sud. A Mekelan= đelo učtivo odgovorio, da žali, ali je već naslikao. Dockan za savet. Priznajem, međutim, da je kampanja iog poznatog ucenjivača, uspela. Papa je, kao. što je poznato; naredio, da se golišavosti na freskama Sikstine pokriju' gaćama. Prema rečima Mikelanđela, papa je trebalo da ima druga posla.

. Najsmešnije je da Vatican slusa klevet-=

nika, koji je poznat ateista, a znamo i to, da je jedan papa proizveo jednog lepotana, —koji se uzgred zvao Nevini, Inocent, — za kardinala. Mladić je bio 19 godina, Vrlo lep.

U telefonu se čuje da neko viče, a Zalim da je slušalica tresnuta. Moj priJjatelj, pisac jedne knjigeopapiija završili smo naš razgovor o homoseksualnosti Mikelanđela, za koju danas smat raju da je sasvim sigurno dokazana.

(Nastavak u sledećem broju)

Miloš CRNJANSKI

Radoslav : PAJKOVIC

OSPODO aplaudirajmo... Večeras na balu pije se u čast ozdravljenja našeg poštovanog građanina, uglednog naučnika Mr. dipl. Fh. Grigorija-Grigora conte Zanoviča, profesora univerziteta, akademika, člana

mnogih prosvetnih odbora, čuvenog istraživača na polju lingvistike, laureata prve Vlađine kraljevske premije, učesnika Velike slavističke ansambleje, počasnog predsednika Prvog srpskog pevačkog društva „Mikica Jovanović i komp-·“, vlasnika najpoznatije ergele u predratnoj Srbiji, kandidata na sledećim predsedničkim izborima, socijaldemokrate, i tako dalje, i tako dalje. Njegova vrla iodana supruga, šarmantna gospođa Rahela-Hela-Mli-Elica rođ. Šid, okupila je najođabranije i najotmenije društvo našeg građa: tu je i bivši vicekonzul, gospođin Isak Sebastijan von Krah; zatim gradonačelnik u ostavci, mister Hrih Deker, koji je i dan-đanašs zadržao svoju plemenitu naviku da se na svim balovima i prazničnim skupovima pojavljuje u cilinđeu i belim rukavicama; pa onda prva dama Beograđa, misis Angelina Krajnc-Pišić=Soboljskaja. izabrana za lepoticu prvi put 1994. godine od Svesavezne komisije države SHS; zatim gg.: doktor medicinskih nau-– ka, Dipl. Med. Prof. primarijus Eigon F. Linčev, koji je na čuvenom «santpeterburskom liceju odbranio disertaciju morbus caducus morbus lunankus: garđijski oficir, joj ka= kva momčina, zapovednik konjičkog korpusa Radoš Radovanović; magistar prirodnih nauka, Otto Ivica Beložanski, koji je pozivan na sve svečanosti Jagelovskog univer=ziteta u Krakovu; i najzad — naš duhovni otac, preblagi protojerej Nikifor iz Ivanjice... Gospodo, dižimo čaše i ispijmo! Kakva zabava, kakav ceremonijal! Lampioni, bljesak, kristali, zelena svila, čipke. Jao, što se vrti! Nazdravimo našem dragom domaćinu i njegovoj domaćici!.,.

Toga trenutka neko je neprimetno doturio telegram gospođi Raheli, u kome je ona na najučtiviji način izveštavana od strane uprave jednog švajcarskog sanatorijuma da je njen cenjeni suprug, ljubazni gospodin Dipl. Ph. Grigorije-Grigor conte Zanović, izvoleo preminuti poslednjeg dana meseca novembra i da je odmah potom, o trošku Društva milosnih sestara Naše Maiks Mučenice Ma=rije, sahranjen na mesnom groblju, u četiri sata posle po dne po lokalnom vremenu, uz najviši crkveni ceremonijal, kako to već dolikuje jednom dostojnom verniku i hrišćaninu..·

— Oest tout — rekla je kratko gospođa Šid.

I pokušala da zaboravi.

Ali kao da nije mogla.

OSLE smrti svoga supruga gospođa Rahela Šid bila je usamljena. Strašno usamljena, očaino usamljena, nepodnošljivo usamljena. Umesto pređašnjeg sjaja i bučnosti nastupili su sada praznina i pustoš: nestale su negdašnje večerinke, tihe čajanke u njihovom poro= dičnom salonu, i nekad toliko svetle i žive stvari u njihovoj kući, među kojima se ona ugodno osećala, izgledale su sada nekako čudnovato mrtve, gotovo porušene. Pa i stari nameštaj od teškog kavkaskog oraha stajao jie tu kao hrpa ruševina, a u vrtu ispred visokog frema sa stu= bovima nije više šumeo ni kristalasti mlaz vodoskoka, koji je ljupka gospođa Šid u nočima slatkog pijanstva i jeze sa izuzetnom prijatnošću volela da sluša. Ipak, naj=Teže joj je bilo to što su je svi pređašnji prijatelji napu= štali i polako, jedan po jeđan, padali u zaborav; čak i niihov daleki rođak iz provincije, siromašni student Parkin, pokupio jednog dana svoje prliavo ruhlie iz sobice u potkrovlju i — nestao... Da, da, gospođa Šid je bila sada sasvim napuštena. Nekada je bar mogla da putuie, đa prati svoga supruga, dopisnog člana Instituta za međunarodnu fonetiku, na njegovim čestim odlascima u inostranstvo, ali sada — eto... sve je prolazilo, sve.

Pa ipak, uporna gospođa Šid nije se pređavala. U trenucima samoće i gorčine, u stravičnoj tišini kad joj je izgleđalo da će odnekud iz mraka da izmili neka nepoznata životinja, sluzava i smrdljiiva, sa bezbroj pipaka i otrovnih žalaca koji će đa je stegnu za grlo i da je zadave, dobijala je često neodoljiv nagon da krikne, da svoiim besom razbije sve to što je tako mučki guši i pritiska. ŽeJela je đa se sjedini sa nekim, da ponovo oseća poređ sebe nečije zdravo i snažno telo kao oslonac, i zato je gotovo svakodnevno sedela pored telefona i pozivala sve svoje poznanike kojih je mogla onako na brzinu da se seti, ali — kao u inat — niko joj se nije javljao. O, gospođe, zar si me zaista sasvim napustio? — zapitala bi na kraju gospođa Šid i na svom užarenom licu osetila nešto mlako i slano; začudila bi se kada bi videla da je to... suza.

I tada se pojavio on· Iznenađa, spasonosno. Došao je tu i stao uz nju, umiljat, nežan. Za posrnulu gospođu Šid nije bilo srećnijeg trenutka: ponovo je mogla da razgovara sa njim, da se smeje i guguče, đa izlazi u popodnevne šetnje, da posećuje modne salone i izložbe, da ide kod frizera... Činilo joj se da on u stvari nikud nije ni išao, da je uvek bio sa njom i da ga nikada, nikađa više neće, niti sme, izgubiti. (

A on je, kao i uvek, bio samo poslušan, strpljiv.

bučan pljesak i miris tople pare provodili dva-tri prijatna, nezaboravna sata. Gospođi Šiđ se činilo da bez njega počinje nekako brzo, na prečac, da stari i da postaje ružna, odvratna čak i samoj sebi — i ta ju je pomisao, u stvari, dovodila do pravog užasa, A on je, mrzovoljan, jeđak, i dalje cepteo iza njenih čan, mlitavo opušten, i bilo mu je hladno. — Puć, puć, puć, mali moj, zlatni moj — šaputala mu je ona, uz samo uvo, dodirujući mu prstom vršak nosa i pocikujući od topline, razdražena, zavlačeći se u njegova maljava pazuha, u bujne čuperke.

gd popodne zatvarali su se u kupatilu i uz

Bogdan DELIĆ

1.

epela i cveta čudno doba Pek južnih JUG,

.iza žestoko Sditinu suncokreta,

aljena u cretd Pro ind jedino što u 992 pi P čudmo doba popela i 29 | ijamu, trubu ea SNE krvi izgore

ma, zrelom O itta u golubW

potonulu sem

leto pret?)

bilj - lavo padaš prema jak plodu bude. kiše pune tegiof| a |

vodeni cvete Što izm aižećd

u, kojoj miriše zvdEdQ O

biljna glavo padaš DT O u staro žito WU suši ko Os fa biljko sa khoremjem U pr

FNJIŽBVNB NOVINE

a jakom plodu

VELIKO DOBA BILJA

anđeli pevaju u telu i sluhu ko pogine za reč blago mu doveka stavo Žito u suši ko mesrećnom, uhu

o čudno doba pepela i cveta žestoko voće iza južnih njiva frulo zapaljena u dnu suncokreta ptico ime jedino što u pesmi pliva

o čudmo doba pepela i cveta

2

/L o gori krv tvoja pretvorena u klas ispisana ptico ljuta Yužo mora aort zamenjem u sm mornara 2Q talas golub zamišljen kao metajora l lo gori kyu tvoja pretvorena u klas

padaš na, dno šume plod kiše dak zreva buduće bilje obećano u snu zeleni bunar zvezde gde se Ševa

\

slika u pređelu za goruću, usnu, padaš na dno Šume plod, kiše dok zreva

raste mlađa paprat u koži spavača na početku sveta zabrinut za čelo pade suncokret ko ratnik od, mača u mašti gde moći sunce ili telo

raste mlada paprat u koži spavača

cvet am svoje semke kao mepogoda rujni grom w njivi zavičaja Spava zlatni konj leta iznad cvetnih voda jao svete pade u žay južnih, plava cvet van, svoje senke kao nepogoda

to gori krv tvoja pretvorena u. klas ispisana ptico ljuta Yvužo mora vrt zamenjen u snu, mornara za talas golub zamišljen kao metajora to gori krv tvoja pretvorena wu klas

| M | |||

Na Sa

NŠ

E —— x A 225 Sa SS

273

a 8 ' a altazı JAS 8 NIN 77 TOA

il

–

ILUSTRACIJA MOMH KAPORA

A on je, mrzovoljan, jedak, i đalje cepteo iza njenih leđa i, udišući kiseo vazduh, frktao i kiiao. Osećao je, u tupom magnovenju, kako ga ona steže svojim dupnčkim čvrstim rukama, kako ga izdiže iznađ sebe i spušta na kvasne isturene grudi, sva bela i opuštena, kako drhti tu pod njim, spuštenih kapaka, u lakom polusnu... i, ne shvatajući ništa. on joi se bezvolino predavao, dahtao uz nju, zagnjurivao joj glavu u meki trbuh i disao joj po vlažnim tetivama.

— Ne, ne, mili moi — tepala mu je u bunilu, toplo i blago, kao detetu — Nikada ne biti star, nikada... Ti to nećeš dozvoliti, ti ćeš me odbraniti od ružnoće, zar ne..• mili moj, zašto mi nešto ne kažeš... ti ćeš uvek biti uz mene, ti me više nikada nećeš ostaviti samu... hajde, mili moj, kaži mi nešto, nešto toplo, što će da me zagre= je... šta je to sa tobom, mili mali moj, poludeću, zašto me mučiš, pomozi mi, okreni se k meni, razgovaraj sa mnom... \

A on ju jie, međutim, samo ravnođušno gleđao.

Ona se plašila tog ukočenog, gotovo mrtvačkog pogleda i htela je da ga na neki način izbegne.

— Sećaš li se, sećaš li se... — grcala je — kako nam je onđa bilo lepo.·. onda u Lozani... ia sam bila mlađa, a i ti si bio mlad... svež, snažan...

On je lagano uvijao &vojem teškom glavom.

— Ti si zatim išao čamcem po pivo na drugu obalu jezera — nastavljala je gospođa Šid — a ja sam gledala tvoju senku kako polako tone u gustu predvečernju vodu i kako počinje da tamni...

On je lenjo priklapao očne kapke.

— Bili su ono naši srećni dani, zar ne, mili? Letovali smo u vili iznad jezera i. sa balkona našeg aparimana pružao se divan pogled na daleke ljubičaste švajcarske planine i duboko jasno nebo... Sećaš li se, mili moj?

A on je, kao i pre, samo ćutao.

— Oh bože — padala je ponovo u očajanje — Zašto me, mili moj, ostavljaš samu... posve samu. ·. sa mojom ružnoćom... : :

On je više nije ni slušao.

—A onda u Norveškoj, sećaš li se, u Zalivu severnih sutona... Imali smo malu jahtu i ti si govorio kako Švajcarska nije ništa prema divoti tih fjorđova, i kako ćeš tu da sagradiš kuću za mirne godine naše starosti... no... no, mili moj — glas joj se kidao i u grlu ju je nešto strašno peklo — duvao je hladni severni vetar sa susnežicom i ti si se zimomorno umoltavao u svoj dugački šal i.., i •.. — to nije mogla da izgovori, plašila se — i ti si 8e tađa prehladio... prebacili su ie zatim avionom na» trag u Švajcarsku, gde 5i.., posle... od zapaljenja plu-> ća... umro,.· i

Poslednje roči gotovo da je jedva izgovorila. Bila je već u vatri,

Napolju je vetar jače duvao: Njegov šum joj se ne» kako čudno muhio u glavi.

TI tađa gospođa Šid najeđnom, iznenađa, odluči:

— Bolje je umreti u lepoti nego biti star — reče, i brzim pokretom ruke prinese ustima čašicu vinjaka po» MOOD sa... tek jednom malom, neosetnom trunkom ar senika, | večernjoj rumeni njen pogled se polako gasio. Shva~> tila je đa joj je već lakše.

Ništa zatim nije osećala,

Pas ju je tužno gledao.

C'est tout,