Књижевне новине

REC BRANKA MILJKOVIĆA

u DRUGOM DELU svog eseja ĐBranku Miljkoviću, štampanom u novembarskom broju ovog” časopisa, ĐDžadžić nastoji da sagleda celokupno bogatstvo njegove poezije i da uhvati nit koja vezuje stupnjeve razvoja Miljkovićevog „pevanja“. NjeBov ogled je vrlo opširan i teško ga je interpretirati bez oštećenja, ali, Do svoj prilici, jedan od najkarakterističnijih njegovih momenata je „likovni odraz“ kojim autor poktšava da prezentuje ličnost našeg „prin“ ca pesnika“ i karakter njegove poezije: „Ogoljen metafizički pejzaž, brođolomnik u prostoru, obasjan ohrabrujućom svetlošću večne vatre koja vene u topli pepeo i ponovo se razgara, perpetuum „mobile stalnog nastajanja i nestajanja; iz toplog tog pepela i iž kamena, koji je istočnjač« ki kamen mudrosti koliko i agregat“ no stanje “Talesove vode, izleću bpti< ce redvođene „žar-pticom; „nešto 8Bustih mračnih šuma koje su „pojele &voje staze“ i mnoštvo irealnih cvetova, pokoja ruža i poneki Malarmeov „bezazleni“ ljiljan. Tmenovane su, i gđegde promiču „krpe konkretnosti“, moravski „pejzaži, spomenici istorijskih zbivanja, grobovi velikih pesnika. i transponovane slike narodnih legendi, ali sve je to saobraženo pesnikovom dozivanju „sušfima“, izazovu „ponorima“ i odbarni od njih; svim tim hrani se stalni spor bića i pustoši, vatre i onog ništa“,

Do takvog obuhvata pesnik je, stopu po stopu prošao put od svoga Ja, od „subjektivnog tragizma“ u zbirci „Uzalud je budim“ do objekftivnog simbola koji treba da izvrši „sjedinjavanje sa svemoćnom snapgom spoljašnjeg sveta“, „pomirenje bića 1 ne-bića“ što, kako kaže Džadžič,. predstavlja, „jedinstvenu ogsnovu Brankovog pevanja“. Razume se, to nije mikakav linearni niz, konsekventno dođavanje ćelija. To je, „čitav raspon od nemirnih vizija u jeđnom natčulnom svetu, koji se otvara vidovitima, do Kritike struk-

*ure pesme i bića, koju vrše „hipersvesni“, on kao da je lakomo hteo da prebrodi na falasu svog muladićkog entuzijazma, ne bojeći se prepreka, me priznajući protivrečnosti, Stih slobođan i stih vezan, različiti načini versifikacije kao da je na formalnom planu trebalo da pokažu univerzalnost jedne pesničke moći koja se ne drži svog ustaljenog sadržaja i ne stvara svoj Čvrsto fiksirani oblik, jer su joj sve mogućnosti otvorene a zejednička opšta dobra — njena Ssopstvena“. "Takav, „Branko postaje uzor koji Đalazi mesto uz Daviča, Matiča i Popu, i polako ih sklanja u stranu. I kao što je Brankova poezija bila korisnik raznovrsnog nasleđa tako sada ona sama bDostaje, i sve će više postajati, jedno slojevito, raznovršno, inspirativno nasleđe“, (S. B.)

SŠEZDESETOGODIŠNJAK. PABLO NERUDA

Wu SEPTEMBARSKOM broju ovog mađarskog časopisa za svetsku Književnost, Laslo Andraš pod naslovom „Carino“ pozdravlja „šezdesetogodišhjeg proslavljenog pesnika i kaže kako je Marselino Menenđez i Pelaho, jedan od najvećih španskih istoričara Kknjiževnosti u prvoj deceniji stoleća napisao da „Čile neće pevati“ 1 da neće imati pesnike nego samo pravnike i istoričare. Međutim, nije prošlo ni deset godina od Ovog proročanstva, koje je izgledalo kao neoborivo, a u Čileu su tri pesnika zapevala' celome svetu: Gabriela Misiral, kasniji „Nobelovac, Vičente Muiđobro, koji je zajedno s Reverdijem poznat kao otac kreacionizma i

Pablo Merudđa, nosilac nagrađe Me-

đunarođnog mira.

Povođom šezđesetog rođendama kaže Andraš — Neruđu pozdravlja svet kome on peva i koji ga jednostavno zove samo Pablom, jer je to ime u poeziji stoleća postalo literar-

8

no istorijska Kategorija. I zato je razumljivo što ovaj rođendanski bpozdrav nije samo formalno davanje počasti pred tim heporecivo veličan stvenim životnim delom, nego i iopla ljubav, carilno, kako fo Špan+ ci kažu.

Ovaj sin šefa stanice jednog južno= čileanskog maglovitog kišovitog + ledenog Sela, dospeo je u Santjago, u glavni grad, kao seđamnaestogodišnji Rikardo Neftali Rejes. Stroga očeva zabrana ga primorava da se posluži pseudonimom, imenom &VOE voljenog češkog pisca. I otađ se ovaj mlađić kroz šest godina gotovo sVva– ke gođine javlja novom sveskom pesama te stiče slavu u zemlji i u svetu. Zatim dolazi era putovanja: Indija, Java i Španija s građanskim ratom, u kome on oseća obavezu da objasni neke stvari, jer u Neruđinom srcu, u Srcu: kuca Španija, koja se protiv fašizma bori za Život,

A sad — veli Andraš — đeset godina iza toga kako je sam napisao:

Pedeset godina, dakle, iđemo,

Poezijo, zajedno

ruku pod ruku,

gotovo bismo bili spremni da lakim pokretom ruke na mjegovu poeziju stavimo muzejski pečat običmog literarmog izraza: postao je kla sik već za života — ako s u reči „klasik“ ne bi osećalo nešto kao spomenik, neki malo plesniv ukus Kknjige iz koje treba nabubat! školsko gradivo — dakle baš ono čega u Neruđi uopšte nema.

Pablo Neruda — zaključuje Andđraš — spada među zaista velike pes-

nike stoleća i nije samo spomenik

postavljen u Panteonu, nego živa pesnička stvarnost, koja se neprestano menja i u sebi samoj ume da se obnavlja. (A. P„)

O SLOVAĆČKOM NADREALIZMU

ČITAV deveti broj slovačkog miesečnika za domaću 1 stranu literaturu posvećen je nadrealizmu. Objavljeni su prozni tekstovi i stihovi. slovačkih i francuskih nadrealista, fragmenti polemika iz 30-ih godina, bezbroj za> nimljivih priloga. Među najzanimljivije priloge broja svakako spada članak Miloša Tomčika o slovačkom nad realizmu. Gotovo više od jedne dđecenlje traju u Slovačkoj polemike o tom pravcu (1934—1948).

Od samog početka postoji mišlje= nje, da madrealizam „označava pad buržoaskog društva i njegovu krizu. Nadrealizam „kao 'Dojava je značio simbol đekadencije, to jest degene= racije života 1 njegovih vrednosti u imperijalističkom ·stađijumu MKkapitalizma. Na pogrešnost takve teze upozorio je još Karel Tajge sredinom 80-ih godina, a mešto kasnije međuratni marksistički kritičari: J. Fučik, K. Konrad, B. Vaclavek, L.. Novome-– ski, Tih godina je postojala još jedna pogrešna teza: đa je mnadđrealizam u slovačkom duhovnom i umetničkom životu stran elemenat, cvet na silu presađen iz inostranstva. Pro» tiv tog konzervatizma istupili su prvi „đavisti“ ,a kasnije i druge grupe inteligencije, jer se nađrealizam razvijao isto tako i iz otpora prema us= kosti tadašnjih ciljeva literature, protiv utilitarnog shvatanja literature 1 ograničavanja funkcije umetnosti.

Slovački mnmadrealizam je rođen gotovo isto tako kao francuski, ili kao ostali avangardni pravci ruske i zapadnoevropske umetnosti. Ako uzmemo u obzir da je prethodnik evropskog nadrealizma bio dadaizam iz vremena prvog svetskog rata, onđa slovački kasni gotovo dvadeset godina. Zato je mormalno što je imao drugačiji karakter. Slovački nadrealizam je bio korak napređ od prvog Svetskog rata prema narodnođemokratskoj revoluciji 1944—1045, mada su nadrealisti u to vreme isključeni iz borbe protiv reakcionarnih političkih i kulturnih elemenata u tada» šnjem životu. Nisu doživeli period francuskog „nadrealizma, koji je u svojoj dadaističkoj varijanti bio „kratkotrajna eksplozija u istoriji li terature, ali svakako snažna eksplozija sa dalekim odjecima.“ Slovački nadrealisti su od samog početka najveću pažnju poklanjali čoveku Mao centru konkretne 1 imaginarne stvar– nosti, mađa ga uvek nisu slavili.

ČASOPISA

. Jedan od glavnih, do sađa mnmedđovoljno jspitanih problema slovačkog nadrealizma jeste mjegov odnos prema marksizmu, To je neobično složeno pitanje, jer nedostaju „mnogi materijali. Nije, na primer, sačuvan tekst prvog slovačkog madrealističkog manifesta, koji je trebalo da bu-

de objavljen 1935. pod imenom „Dani-

jel u lavovskoj jami“, kao ni korespondencija .sa češkim nadrealistima. Teoretičari sloVačkog nadrealizma u bili najmanje · orijentisani na analizu umetničkih postupaka u pesničkom delu, na bitne faktore poetike itd. U njihovim rađovima semantika nije igrala prvorazređnu ilogu. Tome se suprotstavio nadrealizam tek Krajem 30-ih gođina, kada je došlo do komflikta između katoličkih modđernista i običnih madrealista. Tz raznih bolemika se viđelo da su slovački nmadrealisti svesno Koncipirali svoj pro-

· gram u duhu shvatanja marksizma

„francuskih i čeških nadrealista. Posle „đdavista“ i grupe „R-10“ nađrealisti su se orijentisali na materijalističku fi~

'lozofiju, truđeći se da poeziju, pribli-

že: životu, jer su metaforika i seman tika njihove poezije bile motivisane konkretnom „stvarnošću, | završava 'Tomčik. (B. R.)

Mercure de France

GAETAN PIKON O BARTERU

U OKTOBARSKOM BROJU časopisa, posle susreta sa mekoliko pesama Iva Bonfua i pregršti doslovce preveđenih stihova Čezara Pavezea, pažnja se zaustavlja tek na stranama književne” kritike. Tu malazimo, pre svega “va prikaza najnovijih Sartrovih Knjiga; prvi je teket Gaetana Pikona o auftobiografskom đelu „ReBvega, dva vrikaza majnovijih SaytYova mlađost“, govori o četvrtom 1 petom. tomu njegovih „Situacija“. 'Na samom početku teksta Pikon naglašava đa je ovu autobiografsku ispovest pisao očigledno veoma samokritičan čovek. Međutim, odmah nailazimo na izvesne prigovore Sartrovom evociranju detinjstva, Citirajući njegove reči iz pomenutog dela: „Moje odricano, zaboravljeno, iz“ gubljeno detinjstvo...“, Pikonm se opravđano pita: „Zar će uspeti da Dronađe detinjstvo onaj koji ga bbporiče?“ Zamerka je sledeća: Sartr sebe prikazuje kao isuviše lucidno, formirano .dete Što se, naravno, ne može prihvatiti kao verodostojno. „Često se iz svesti devetogodđišnjeg „deteta sklizne u misli čoveka.“ Pikon dalje smatra da ta đepoetizacija detinjstva, ogoljavanje svega, rušenje svih mitowa potiče otuda što se ne veruje u postojanje bilo čega prirodnog, izvornogz,. Tako se dolazi do poređenja sa Rusoom. „Sartr traži samo bprirođu, a svuda vidi stege i mistifikacije.“ Na pitanje gde tražiti istim i kađa je očekivati, odgovor glasi — u buđućnosti. „Taj čovek koji odbacuje detinjstvo, koji ođ njJega pravi Ogledalo laži odraslih očekuje da dođe pravo detinjstvo... očekuje da dođe pravo društvo — a to će biti prirođa.“ Sve u svemu, ovakvim ftumačenjem zaista dobijamo jednog Sartra dosta bliskog Riusou.

Na poslednjim stranicama časopisa nalazi se deo posvećen ruskoj Kmjiževnosti; poređ prikaza prevedenog romana „Lepi život” Jurija Kazakova tu je i članak o časopisu „Novi mir“, koji se po važmosti. uloge tu savremenom lišerarnom životu SSŠTt-a sta» vlja na prvo mesto. Posle kratkog književnog portreta sađašnjeg glavnog urednika Ajeksanđra „'Tvarđovskog, pisac teksta ođaje priznanje ča» sopisu što je „i pored bDrivrženosti tradicionalističkoj koncepciji poezije“ uvek wmastojao da objavljuje savre> meno orijentisana dela sovjetskih i stranih autora. U kratkoj retrospektivi posmatra še delatnost časopisa od prvih posleratnih gođina do kraja 1963. gođine. Od prevedenih dela stra= nih. autora pominju še Memjngvej, Sipervil i Selindžer kao i stihovi Kenoa, Malea, Mišoa, Frenoa i 'Tardjea. Pisac dalje ističe: đa su u ovom časopisu objavljeni 1954.. godine prvi stihovi Voznesenskog, .zabeleške ·sa puta MRiekrasova i njegov roman „Kira Georgijevna“, „Novogodišnja priča“ ĐDuđinceva, „Memoari“ 1llje Brenburga, a kao izvanredno otkriće u 1962. gođini pominje objavljivanje Solženjicinovog romana „Jedan dan Ivana Denisoviča“. O izuzetnim kvalitetima ovog književnika govori se i malo dalje, uz napomenu da je časopis objavio i njegova tri poslednja dela; to su. priče „Matrjonina kuća“, „Dogodilo se na stanici u Krečetovki“ i „Za dobro stvari“, „Ove priče botvrđuju da je, više nego svedok, Solženjicin istinski pisac ruske tradicije zato što je preokupiran, opsedntit, moralnim problemima: pravdom, nepravđom, istinom. Tome se pridružuje osećanje apsurda 1 ironija svojstvena apsurdnosti, što pomalo podseća ma Kafku: staru i bolesnu seljanku Matrjonu ravnođušni službenici šalju od nadleštva da nadleštva —— kilometrima daleko...

(S. L.}

IL PONTEPE.

INDIJSKA FILOZOFITA 1 KNJIŽEVNOST

GOTOVO istovremeno pojavio se u Italiji prevod „Istorije orijentalne filozofije“ Sarvapali Radakrišnana i „Najlepše stranice indijske Književ-= nosti“ u izboru Vitore Pizanija. Mario Kjarenca u napisu koji je posvećen ovim značajnim poduhvatima Italijanske izdavačke delatnosti polazi od pokušaja da istočno shvatanje sveta približi zapadnom, pokušaja koji ujedno predstavlja i jednu od okosnica Radakrišnanove knjige. Ona trađicionalna kategorijalna razdvojenost filozofske spekulacije i religioz=ne vere na zapadu, Kkojoi nije izbegao čak ni srednji vek, izuzev možđa neoplatonizam, „jedan je od

' osnovnih razloga, prema Radakrišna-

nu, Što nam indijski svet duha iz~

gleda tako stran i dalek. Kjarenca

dodaje i jednu razliku socijalne priYođe: sleđeći Jednu logiku čije osno= ve zapadnjaku izgleđaju uronjene u neko potpuno vanistorijsko vreme, Indija je ođuvek odbijala svaku pomisao o ublaženju stroge podele na kaste koju je zahtevao Brama žŽeleći da već ovđe, u ovom zemaljskom životu razdvoji pravedne i zle duše a koja je podrazumevala i o= bavezno masleđivanje zanimanja u okviru kaste i porodiće i dovela do ekonomskog i političkog propađanja Indije. Naravno, tome je doprinela i večita težnja jndijske duše ka onom dobru neđokučivom ji neupotrebljivom, kome se moglo približiti samo

u ništavilu 1 gubljenju inđividual-

nosti. Mađa bi se, dakle, zapadnjačka logička tradicija od Aristotela preko Kanta do mođernog# pozitivizma i kategorije indijskog mišljenja morale međusobno isključivati, „Riadakrišhan sa mnogo WMspeha pokušava da prilagodi maš jezik i đa nam pokaže zašto i u kojoj meri indijski čovek nije mikađa tražio sreću ma zemlji i zašto je smatrao .vrhuncem 'vrline ne mučenje tela i pobedu nađ straštima nego potpuno uništenje njihovo i pobeđu nadđ svime što je tu Čgveku nagonsko i nečisto. Orijent ne razdvaja religiju i filozofiju pa je čak i indijska nauka, slično nešto kasniioj pitagorejskoj, bila uvijena u jeđan takoreći antimaučni duh, prožimajući mističnim nađahnućem 1 yniajapstraktnija pravila i formule koje su samo u jeđnoj zemlji kakva je Indija mogle izbeći praktičnu pr}lmenu. Zemlji koja je ostala vezana za jeđinstvenu „koncepciju života i kojoj su ođricanje i žrtva bili najviši Ideali, za čitavo ovo istorijsko Vvreme u kome smo mi svoje koncepcije i ideale neumorno menjali. Radakrišnan je hteo da približi našem duhu onaj alogični elemenat koji je potpuno prožeo filozofiju njegove zemlje, mističnu filozofiju koja ume da iznenađi otvaranjem «najraziičnijih nmspekata, na primer materijalizmom čarvaka čiji koreni proizlaze direktno iz liturgijskih himni Rgvedđa. . Pominjući Rgveđe Kjarenca prelazi na drugu Knjigu, na Pizanijev Izbor najlepših stranica indliske knji ževnosti koja je u Imdiji bila na isti način povezana sa religijom na koji i filozofija. Otuđa, na primer, Veđe, sveti tekstovi koji su s pokolenja na pDokolenje prenosili jeđan emotivni doživljaj religioznog karaktera pređstavljaju u većoj meri izvor otkrovenja nego književne spomenike i ničim. ne pođsećaju Ya nama poznRtu narodnu poeziju, makar ona bila i religioznog · karaktera, kao što je

mišljenju Fizanijevom, podsećaju upravo na Ovu islanđsku poemu i na neke delove Eshila, ne pokazuju mi u jedhom momentu neki prioritet literarnih namera, Tek kasnije, preko Upanišađa 1 Sutra, dolazi se do. prave indijske lirike koju kruniše Maliđasina poezija pretvaranja prirode

"u Benzualnost, poezije slika jednog

raškošnog sveta u kome se hromatski elemenat vezuje za najraznovrsnije i najrazličitije emocije, U Kalidasinoj lirici stvari dobijaju reijefnost i telesnost, gubeći Istovremeno svoj prirodni izgled, deformisane kapricima jedne mulnec fantazije koja je direktno suprotna strogim {ilozofsko-monističkim formulama Ubpanišada. "a poezija, iako još uvek pri lično udaljena od tradićionalnih ka rona zapadnjačkog ukusa, sposobna je đa govori mašemi duhu: na primer onom slikom proleća iz Čikiupamavađa, koje se predstavlia bogu Krišni ukrašeno gustom grivom izvitlanom vetrom i namirisanom hiljađama cvetova, prekrivajući celu zemlju blagošću i bujnošću, kao što se zbiva u srcima ljudi koji osećaju da se u njima rađa i gori Đlamen „one burne vatre koja je' vatra ljubavi“. {P; -K)

= :#

odricanjem: ka rastvaranju ličnosti

slučaj sa Kdama.

Tako stilom, Do

Moris BLANŠO

ŽSSTO, u rđavoj priči — pod preipostavkom da postoji, što nije sasvim sigurno — ima se utisak da neko govori od pozadi i do-

šaptava ličnostima ili pak događajima ono što treba da kažu: indiskretno i nevešto posređovanje; kaže se da to govori pisac, autoritativno i pređusretljivo „ja“ koje je još usidreno u životu i nezađržano provaljuje. Istina je — to je indiskretno — i tako nestaje krug (priče). Ali takođe je istina, da faj utisak da neko govori od pozadi dosta doprinosi pripoveđačkoj jedinstvenostii i istinitosti kruga; kao da je centar kruga bio van njega samog, pozadi, beskrajno pozadi, kao da je spoljašnji svet upravo bio faj centar koji može biti. samo odsustvo svakog centra. Dakle, taj spoljašnji svet, to „pozadi“ nikako nije prostor koji đominira visinom i sa kojeg bi se jednim jedinim pogledom sve moglo obuhvatiti i upravljati događajima (u krugu); zar to ne bi bilo ono rastojanje koje kao sopstveni nedostatak jezika postaje njegova, ograničenost, rastojanje svakako sasvim spoljašnje ali koje se ipak nalazi u samom jeziku i na neki način ga određuje, beskrajno rastojanje koje doprinosi da biti w jeziku znači uvek već biti van njega, a takve prirode da bi se tađ, ako je moguće prihvatiti ga i „iskazati“ ga u svojstvenom mu smislu, moglo govoriti o ograničenosti, odnosno proširiti ga na samu reč iskustvo o granicama ili ograničeno iskustvo.

Ne vraćam se na „upotrebu ličnih zamenica u romanu“ koja je dala povoda za tolike značajne stuđije, a nedavno se o njoj piše u Bitorovoj knjizi. Mislim da se treba olisnuti dalje. Ako, kao što je pokazano (u „Espace Littćraire“) pisati znači preći sa „ja“ na „on“, ako međutim „on“ umesto „ja“ ne znači samo drugo ja i estetičku nezainteresovanost ono pokvareno kontemplativno zadovoljistvo koje čitaocu i gledaocu omogućava da učestvuju u jednoj iragediji zabave radi — oslaje da se sazna šta je Dposredi, kada pisanje odgovara zahtevima toga „on“ koje je nemoguće okarakterisati. To „on“ je nerasvetljen događaj onoga što se odigrava dok se priča. Daleki epski pripoveđač govori o junaštvima koja su se dogodila a koja on kao da reprodukuje bilo da im je prisustvovao ili ne. Ali pripovedač nije istoričar. Njegova priča je prostranstvo u kome, kroz prisustvo jednog sećanja, uzima reč događaj što se u iom sećanju odigrao, Sećanje, muza i majka muza, u Se= bi zadđržava islinu, tj. realnost onoga što se dešava; u pesmi Orfej zaista silazi u pakao; to se tumači dođavaniem podafka da on famo 5ilazi zato što poseduje moć pevanja, ali to pevanje koje već nečemu služi predstavlja kvarenje pripoveđačke tvorevine. Pričati je ftajanstveno. Uskoro se tajanstveno „on“ cpske ivorevine deli: „on“ postaje bezlična koherenimosi jedne priče (u punom i gotovo magičnom smislu te reči); stvorena prethodno u slavi demijurga, priča ostaje sasvim sama i, postojeći sama po sebi, treba sama da se ispriča. Ali uskoro se priči oduzimaju iluzije. Iskustvo razočaranog sveta što ga u književnost uvodi Don Kihot iskustvo je koje narušava priču suprotistavljajući joj banalnost stvarnosti — put kojim se realizam za dugo vremena domogao romaneskne forme koja postnje efihasnn Mmjiževni rođ bur-

ije u razvoju. „On“ je tada svakođnevnost lišena podvisa, ono što se dešava kad se ništa ne dešava, neprimetan ok života, proticanje vremena, kratkotrajan i monoton život. U isto vreme — i na očigledniji način — „on“ označava uvođenje ličnosti; ramonsijer neće da Kaže „ja“, ali tu moć prenosi na druge; roman se na seljava, mnoštvom malih „ego“, kinienih. ambicioznih, nesrećnih, mada uvek zadovoljnih w svojoj nesreći; individua, se ispoljava kroz svoje subjektivno bogatstvo. kroz svoju unutrašnju slobođu, svoju psihologiju; romaneskno pripoveđanje, pripovedanje određene inđividnalnosti. apstrakcija izvučena iz same njene sadržine, već ie obeleženo jdeologijom u onoj meri u kojoj pretpostavlja đa je sa svojim osobinama i ograničenjima indiviđua dovoljna da iskaže svet, od-

PREVEDENI

“

Pripovedački

nosno ako preipostavlja da je tok celog sveta jsto što i tok jedne inđiviđualnosti.

YViđimo đakle da se „on “podelio na dva dela: %s jedne strane, nešto treba ispričati, to je objektivma stvarnost onakva kakvu otkriva meposredan «zainteresovan „pogled, a s druge strane, ta stvarnost. postaje konstelacija individualnib života, subjektivnosti, mnogo! struko i otelovijeno „on“, očigledan. „cgo“ pođ velom prividnog. „on“, .~

Šta je popustilo u ovoj značajnoj građevini? Gotovo sve. Na. fome se neću zadržavali.

.REBA primetliti nešto drugo. Upoređićemio, ostajući pri tom svesni nevešiog Rkarakicra takvog jednog postupkn jet on beskrajno

uprošćava, onu bezličnost romana koja sc pogrešno ili s pravom pripisuje Floberu sa bezličnošću Kafkinog romana. Bezličnost bezličnop romana, jeste bezličnost estetičke udaljenosti. Naređenje je strogo: romansijer me freba da imnterveniše. Čak i kad kaže: „Gospođa Bovari, to sam ja“, autor guši sve svoje direkine veze sa romanom; refleksija, komentar, moralisanje Kkoje je sa velikom pođrškom odđobravano kod Stiendala ili Balzaka, postaju smrini gresi. Zašto? Iz dva različita, mada gotovo povezana razloga. Prvi: ispričana svar poseduje estetičku vrednost ukoliko se za nju interesuje sa izves}og rastojanja; nezainteresovanost bitna kalcegorija estetičkog suda od Manta i čak Aristotela znači da estetički čin ne freba đa bude zasnovan ni na kakvom interesu ako želi da izazove pravo inieresovanje. Nezainteresovan juteres, Stoga autor treba da zauzme rastojanje i da ga, junački održi kako bi gledalac ili čitalac takođe ostali na rastojanju. Iđeal je predstava Klasičnog pozorišta: pripoveđač je tu samo da digne zavesu; komad se wu stvari odvija u večnosti i kao bez njega, on ne priča već pokazuje, a gledalac ne čita već gleda. prisustvuje, sudeluje ne učestvujući. Drugi razlog je gotovo isti, mađa sasvim različit: autor ne treba đa inlierveniše zato što je roman umetničko delo, a kako umetničko delo postoji samo -— tla nestvarna stvar, u svetu van ovoga sveta, -— ono f{reba da ostane slobodno, treba uništiti sve poiporne stubove, preseći veze da bi ono zadržalo status imaginarnog objekta (ali ovde se već naslućuje Malarme, tj. jedan sasvim nov zahtev). . |

Setimo se za irenutak Tomasa Mana Njegov slučaj je zanimljiv zato što on ne poštuje pravilo o nemešanju: on se stalno meša u ono Što priča, ponekad posredstvom ličnosti, ali i na najdirektniji način. Šfa je sa ovim nepravilnim posređovanjem? Ono nije moralizatorskog karaktera niti je fo zauzimanje stava protiv ie i te ličnosti, ne sastoji sc u osvetljavanju stvar spolja, nije svemogući prst tvorca koji po sVOjoi volji oblikuje ličnosti. Ono predstavlja in+ tervenciju pripoveđača kojom se osporava sama mogućnost pripoveđanja -— prema iome, inter venciju u biti kritičku ali u obliku igre, u obli'ku vragolaste ironije. Floberovska bezlićnost, teška i s naporom postignuta, ipak je potvrđivala vrednost pripovedanja: pričafi, vmačilo #6 pokazivali, pustili nešto da postoji ili stvoriti ga ne pitajući se — i pored velikih sumnii kože su se već mogle pojaviti — za granice i nučinr pripoveđanja. Tomas Man đobro zna da je bezazlenost izgubljena. On pokušava dakle da ie povrafi, nc prećufkuiući jlaziju već Mmaprotiv. stvarajući je, čineći je tako vidliwom nau se sa njom poigrava kao što se poigrava i sa čitrensm i tako ga uvlači u igru. Dakle. može se reći da, ako je estetička uwdaljienosi kod njega nčimlerma, oma je isto fale i nagoveštena, potvrđenn Dufem pripoveđačke svesti koja za femu Wzimž samu sebe, dok u fradđicionalnom impersonali-

KNJIŽEVNE NOVINE

|