Књижевне новине
N
tema dana
Tema dana |T
ı trajne aktuelnosti
MESTO UOBIČAJENE teme dana, koja se u svakom broju našeg lista osvetljava i komentariše na
ovome mestu, sada, u trenutl:u kada se ·
opraštamo od jedne i nalazimo na pragu druge godine, donosimo nekoliko završnih stavova iz referata Velika Vlahovića, podnesenog na VIJI kon= gresu Saveza komunista Jugoslavije, smatrajući da ti stavovi višestruko odgovaraju karakteru i nameni naše Tubrike, kojoj je suštinski smisao da nma-– Žmači osnovne i najbitnije teme i Sale našeg savremenog društvenog wota.
_„Naše društvo, i pored svih unutrašnjih i spoljnih teškoća, oštvarilo je visok stepen, siGuode, i to iaiqu stepen da poneki čak smatraju da je u mas isuviše sloboda. Prave i istinske slobode nikada ne može. biti suviše. Ali, sloboda nije apstrakcija. Slobodu, uopšte pa i slobodu stvayaicštva, mora pratiti intenzivna, borba mišljenja, sve veća aktivnost w anavižiyatyu, SUM, monifestacija, ljudske djelaunosti i to vadi čovjeka, radi „većeg bogatstva duha.
Naš kulturni i maučni razvoj ne možemo posmatrati izolovano od, ten= dencija Yazvoja moawice i kulture u švijetu i preokupacija kulturnih i naučmih radnika u arugium, zemnuljamia. #&G.LO kulturni život i umjetničko stvaralac štvo dobijaju sve veći značaj %. borbi a stvaranje movih društvenih i moYTalnih vrijednosti u naporima ščovječanstva da iziđe iz društvenih i moralnih Kriza i dilema,
Socijalističko društvo je pozvano da ulije nov optimizam, ogromnom, broju kutturnih radnika Kkojv ubrzano Taste u čitavom svijetu, da ih još više pridobije na svoju stranu. To će uspjeti ako socijalistička misao bude kKritička me samo prema starom, Rkapitalističkom društvu, već i prema sopstvenoj štvarnosti, Time će pružiti garanciju slobodnijeg i punijeg razvoja — ne sumo materijalnog, već i kulturnog, ne samo zajednicama. ljudi, već i pojedincu.
Istraživanje savremenih „procesa u svijetu zchtijeva sve veću konfrontaciju mišljenja između političkih, maučnih i drugih kulturnih radnika raznih zemalja i raznih društvenih uređenja. Za plodniju idejnu borbu već se stvara povoljnija atmosJera, naroćito kada, se uzme u obzir. da je amtikomunistička idejna, politička, Kultura i naučna platforma, pretrpjela brodolom.
Savremeni procesi u kulturi, koji še ponekad mazivaju Kulturnom, revolucijom, odražavaju stalne sukobe između naprednih i mazadnih smvatanja i djelatnosti. Frontovi i oblici borbe su se umnožili, ali se u suštini borba vodi izmedu duboko ljudskog stvarataštva koje izražava istinski humanizam, i stvaralaštva koje je oamtiljudsko, koje je negacija bolje budućnosti čovjeka i čovječanstva.“
. „Zalaganjem za, principijelnost, spri= ječavanjem, da se stihi}no jJormiraju stavovi, demokratskom, razmjenom, mišljenja o svim značajnim, pitanjima suzbijaće se preosjetljivost na kritiku, pojave gušenja kritike, pokušaji zaklanjamnja pojedinaca iza autoriteta Savesa komunista. To će olakšati afirmaciju kadrova koji će se amgažovati u idejmoj borbi poznavanjem, problema, sna= gom argumenata i afirmacijom, marksističkog metoda Kritike. Time će se majlakše spriječiti pojavljivamje grupica, koje postaju mosioci apatije, Yazočavronja i pasivizma u Savezu komunista, a demagoške aktivnosti vam, njega.
'Intenzivnija idejna borba brzo će razviti smisao za meophodam, minimum, komunističke discipline, društvene odtJovormosti i solidarnosti.
Nama su danas veći izvor idejnih, problema pojave stvarnog nepoštovanja, jednakosti građana, stvarnih, privilegija, stvarnog Kršenja samoupravnih, i drugih prava radmih ljudi, stvarne neodgovormosti pojedinih komunista, štvarnog rasipanja društvenih, sredstava itd., nego bilo kali teorijski kon-
. cepti ideološki postulati i strami idejni
uticaji. Nama se danas idejni problemi javljaju najmanje zato što memamo Jormulisane principe, već zbog toga što nijesmo uvjek dovoljno dosljedni ubori i hrabri u njihovom, pretvaramju
u život“.
er a rar aaa aaa ana era ISPRAVKA
U prošlom broju našega lista, u „Preveđenom eseju“, pojavile su se neke greške. U paragrafu dva, dvadesetpeti red, tekst treba da glasi: „Prvobitno ono se koristilo implicitnom komparacijom s a-klasičnim“, „1 paragrafu pet, peti red, tekst treba da glasi: „Faustovo napuštanje Gretchen moše nam izgledati autentičnijim nego njegovo poseđovanje Helene Trojanske; ono
što će se pokazati najznačajnijim za kas-
nije pesnike bila je mogućnosi jednog eklek tičkog izbora“ i u paragrafu sedam, dvadeseti red, „različita tumačenja bila su tako pomešana renesahsom da je Milton bio u stanju da završi svoju najznačajniju latinsku pesmu & aluzijom na sionski tirzus“,
komentari
vesti
U SRORO DOBIO SAM od poz nanika iz inostranstva jedan neobičan novinski isečak, zapravo dve strane normalnog novinskog formata nekakvog lista na našem jeziku ~— posvećene skoro u celini (verovali ili ne!) antologiji pesnika seljaka „Orfej
· među šljivama“! Reklo bi se, na. prvi.
pogled, da ova u provinciji štampana i kod nas ne naročito zapažena knjiga odjednom doživljuje krupan uspeh u inostranstvu, gde je neki naši ljudi otkrivaju ili nostalgično prisvajaju. No, dovoljno je pogledati već par osnovnih podataka i koorđinanata, pa da svaka takva iluzija otpadne. List o kome je reč zove se „Nova iskra“, nosi datum 15, april 1964, godine i — kako sam naknadno doznao izlazi negde u Zapadnoj Nemačkoj; članak, sa naslovom preko obe strane, glasi: „Socijalistička izgradnja“ u ogledalu seljačke poezije“, a pisac je Ratko Parežanin, ovde ne sasvim nepoznat, još od pre rata, ali kao — ljotićevac. Ostalo se već može lako pogoditi ...
Kao što je poznato, prošle godine Dobrica Krić i ja pripremili smo i u Kragujevcu izdali antologiju savremenih srpskih pesnika sa sela „Orfej među šljivama“, U predgovoru je iznet dugogodišnji razvoj te poezije, sve do njenih najnovijih predstavnika, kao i postanak same antologije, koja je značila ostvarenje jedne već davne zamisli Erićeve. Naš zemljak. iz dalekog sveta sve je fo pročitao, jer predgovo» vrlo često citira (i iskrivljuje, doduše), ali pošto on u sve ovdašnje sumnja, ničemu ne veruje, a još manje nešto voli, on ima svoju originalnu teoriju i o poreklu ove „seljačke“ poezije. U zaključku svoje dugačke rasprave, pošto je „dokazao“ da je cela knjiga samo „mutlljag“, on ističe: „Mutljag iz „Orfeja među šljibama“.., inspirišu i produkuju partijski agitatori po selima Šumadije“ (kurziv — D. V.). Kako relativno najviše tih pesnika ima u Gruži, a u širem smislu u Šumađiji, vešti „kritičar“ tu iznalazi skriveno političko značenje:
„Izgleda, ni u jednom drugom kraju nisu danas u tolikoj ofanzivi sa seljač~
aktuelnosti
Povodom jedne „inostrane“
„kritike“ naših pesnika seljaka
„BEitANILAC“
kom „nadrealističkom“ i „Socijalistič“ kom“ poezijom kao u Šumadiji, i to baš u srcu njenom. Bez svake sumnje i to ima svoga razloga, i to nešto znači“.
Radi se, dakle, ne samo o agitaciji, nego i o pravoj ofanzivi, koja se sistematski sprovodi „ozgo“: navali narode! Svi u antologije! Milom ili silom! A zašto sve to, „kritičar“ je još prethodno
tema: dana
„SVETEINJA“
dubokomisleno rastumačio jednostavno, da bi se selo moralno. pokvarilo, razvratilo, upropastilo, jer, naravno, „komunističkom režimu... je cilj da uništi sve nacionalne, patrijarhalne moralne i duhovne tekovine i osobine sela. i seljaka“! Tome služi i ova, kako je on zove, „titovska seljačka poezija“. Dobrica Erić peva o „kalipoljskim bikovima“ sve same „sablažnjujuće“ erotične stihove koje je — kaže „kritičar“ — „U javnosti nemoguće navoditi“ (!), iako ih on ipak, uz izvinjenje, opžirno (i opet ne sasvim verno) citira. A Srba Mitić, opet, piše „nadrealistički“, „nerazumljivo“, pa tako „kritičar“ „ne razume“ čak ni đuboku i jasnu pesmu „Odumiranje noža“! Ukratko, u celoj toj zbirci on nije našao ničeg iole vrednog, sve je to za njega samo „čudo od poezije“! „Srećom“, u svom dugom članku on nije propustio da navede ni pesme kakve se njemu sviđaju. To su pre svega one narodne:
Lepe fi su, nano, Gružanke devojke Oženi me, majko, devojkom iz Gruže, Devojke iz Gruže lepe* su ko ruže, One nose, nano, jelek i opanke (itd)
A od pesnika on jedino, opširno i sa uživanjem navodi davnašnjeg Milosava Jelića, na primer:
Devojčice, cvete neubrani,
Oko nežno u proletnijh rosa, Mirno spavaj iza sivih Kosa, Imaš brata da te mlađu brani
Eto, to je poezija! — kao da dovikuje on pobedonosno. Ali, očigledno, o samoj poeziji ovde je još ponajmanje TON Ce
aktuelnosti
Autor masnim slovima navodi moje reči iz predgovora da je u našem selu
| „one očajne bede o kojoj najviše go-
vore predratni pisci seljaci uglavnom nestalo“ i da „gabarden štofova i najloni potiskuju preslice i razboje, svlače vekovne gunjeve i jeleke“., U ono prvo,
· naravno, taj čovek ne veruje i zatim
piše: „Naš seljak mučenik, kojeg je komunistički „režim · upropastjo...“. ali u skidanje gunjeva i jeleka, u te ne sumnja, i to ga dovodi do očajanja: kakvo strašno „odrođavanje“ i „degenerisanje“! ,
U predgovoru sam govorio i o nerazumevanju na koje u svojoj sredini nailaze seoski pesnici, kao i slikpari uostalom. (Tu skoro, na primer, jedar od tih pesnika izneo je u intervjuu u „Borbi“ kako mu je nepismeni otae jednom spalio knjige i rukopise . Za nažeg „kritičara“ to su dragoceni ! dobrodošli „izrazi narodmog olpora”, jev „Seljak se brani od te napasti koja za njegovu dušu i za njegovu budućnost ništa nije manje opasna od komunističkih „socijalističkih“ mera i reformi na planu ekonomije“! Pozivajući se tobož na moj predgovor, on slikovito piše kako „seljak mučenik“ na ove „zabušante i klupodere... potegne i motku, ako ih naročito negde u mraku sretne“!
Navođa je đovoljno, iako bi ih moglo biti još mnogo više. Želeo bih ipak da svom „kritičaru“ pružim jedno potrebno obaveštenje. On me stalno zove „savremeni komunistički literarni istoričar“, „komunista „dijalektičar“ Vi. tošević“, pa me svakako ubraja i među one „partijske agitatore“ Koji po šumadijskim selima sprovode masovnu literarnu „ofanzivu“! Kako bi se taj čovek začudio kad bih mu uzvratio upravo onim istim rečima koje je tamo negde na Zapadu, čini mi se baš u Zapadnoj Nemačkoj, izgovorio Jevtušenko: „Ne, nisam komunista, ali smatrajte me komunistom! Za vas — jesam!“ Samo, kad bi on to mogao da razume...
Dragiša, VITOŠEVIĆ
PRE NEKOLIKO dana u Beogradu je umro Pero Slijepčević, jedan od naših vrsnih esejista i najboljih znalaca nemačke književnosti. Formirajući se duhovno u vreme pred prvi svetski rat i pripadajući generaciji koja je na izvestan način predstavljala most, koji je vezivao doratnu i poratnu jugoslovensku književnost, Slijepčević je imao izvanredno razvijeno osećanje za vrednosti naše predratne književnosti i izvanredno razumevanje za neke njene novije tokove. U proučavanju Njegoševog književnog dela, poezije Milana Rakića, Jovana Dučića, Alekse Šantića i drugih Slijepčević je među prvima primenjivao neka modernija shvatanja poezije i tražio u njihovim stihovima šire, dublje i opštečovečanske vrednosti. On je imao sposobnost koju nisu imali mnogi naši kritičari njegovog vremena, da znanja i iskustva stranih stvaralaca primenjuje na jedan samostalan način, ne ulazeći nikađa u epigonsko podražavanje bilo kog velikog kritičara i ne usvajajući nikada mehanički njegove stavove. Kada on u Dučiću viđi čoveka koji je prevazišao svoju sredinu, kađa u Njegoševoj poeziji otkriva
In memoriam
PRHO SLEJEPĆEVWHEĆ
nove poetske i filozofske vrednosti, onda on to čini s jednim dubokim osećanjem za neke opšte vrednosti i te opšte vrednosti želi da pronađe u delima naših stvaralaca.
Kao profesor univerziteta Slijepčević se posebno bavio proučavanjem nemačke književnosti. Spisak njegovih radova iz te oblasti je prilično dug, a njegove znalačke analize klasičnih i, u njegovo vreme, savremenih pisaca idu bez sumnje među ono što je najbolje kod nas napisano iz oblasti nemačke književnosti. I u tim esejima, mi srećemo one iste osobine koje odlikuju i Slijepčevićeve eseje o našim piscima. Analitički duh, ne samo veliki znalac nego i iskreni ljubitelj Kkmjiževnosti, on je umeo da spoji jedan prevashodno naučni i racionalni pogled na literaturu sa jedim čisto literarnim „osećanjem za poeziju. Dolazeći do te sinteze Slijep-
čević je davao jedan poseban vid eseja kakvih je malo u našoj književnosti. On se klonio impresionističkih improvizacija a umeo je da piše poneseno kao rasni impresionistički kritičar; on je izbegavao onu vrstu dogmatizma, koja se kod nas blagodareći izvesnoj zbrci pojmova smatra naučnim aspektom gledanja na literaturu, a njegovi eseji su naučni radovi u onoj istoj meri u kojoj su i POIŽeVRI rađovi u užem
smislu te reči.
Svojom književnom, naučnom i bedagoškom delatnošću Slijepčević je, donekle, bacio u zasenak svoju političku delatnost u godinama pred prvi svetski rat i za vreme prvog svetskog rata. Našavši se za vreme rata u Americi, Slijepčević je razvio i među našim emigrantima i među američkim javnim radnicima veliku političku „aktivnost. Čitavim nizom predavanja, članaka,
razgovora i izjava on je uveravao američku. javnost:đa"rušenje Austrougarske predstavlja ne samo istorijsku nužnost, nego i da je u interesu svih evropskih naroda. U isti mah on je tvrdio da je ujedinjenje Jugoslovena ne samo stvar jugoslovenskih naroda i da nije samo u njihovom interesu, nego da je i u interesu svih onih koji vode rat protiv centralnih sila. Kada se jednoga dana bude „pristupilo sistematskijem proučavanjJu napora jugoslovenske emigraciJe 1 njene nezvanične i poiuzvanične aktivnosti u savezničkim zemljama za vreme prvog svetskog rata lako će se ustanoviti da udeo Pera Slijepčevića u tim naporima ne samo da nije mali, već da je neobično značajan.
U našoj Književnosti postojalo je, i postoji, mnogo veličina i malo, stvarno, velikih ljudi, Sa Perom Slijepčevišem, koji nije za života dobio sva ona priznanja koja bi po mnogo čemu zasluživao ne odlazi, možda, jedna veli-
čina ali, sasvi si )j a ali, m sigurno, odlazi jedan veliki čovek. )
Predrag: PROTIĆ
Izbor i prevod Branimira Živojinovića
RED svakom novom knjigom preP voda poezije zastanemo za trenu> tak u nedoumici: da li sme da se radi? Na izvestan način prevođenje stihova uvek je pomalo svesno falsifikovanje. Što je poezija dublja, što je pesnik značajniji, sve će se više „vrednosti izgubiti u toku prelivanja iz posude jednog jezika u drugu. Možda će se tu i tamo nešto i dobiti, mislim na one izuzetne slučajeve kada bolji pesnik prevodi slabijeg, kada prevođe Krleža, ili Gete. Ali i tu se mora reći: o prevo= đenju tada nema ništa. Novi pesnik samo pozajmljuje sadržinu, almosferu ili poneku boju, da bi stvorio nešto potpuno novo i svoje.
Pa ipak, prevođenje je kulturna potreba, više ne treba ni da se dokazuje da svaki književni jezik ne samo mora da ima sve ono hajbitnije što je svet= ska literatura dala, on se često i razvija zahvaljujući nekim prevođima. Veliki pisci šire horizonte SVOgS jezika, pomeraju njegove granice; i retki značajni prevodioci kao da su pozajmili alatke (velikane koje prevode), kojima se čisti, usavršava, povećava značaj rođenog jezika. Branimir Živojinović se već više puta pokazao kao jedan od onih prvoklasnih prevodilaca, koji čine daleko više nego što nas upoznaju sa sadržinom dela koje prevode. Njegova delatnost stvorila je ponekad nove odnose između našeg i nemačkog jezika — koji ga kao prevodioca najviše interesuje. Pre svega tu spada legenda Tomasa Mana „Izabranik“, delo koje sa svojim vanrednim pasažima ritmovane proze spada u Vrhove naše prevodilačke književnosti. A sada nam se predstavlja onim što je
možda apsolutno najteže: stavlja pred
čitaoce zbirku pesama Rainera „Marije
Rilkea na srpskohrvatskom jeziku. Rilke (1875 — 1926) je jedan od naj=
većih lirskih pesnika našeg veka. Stvo-
BILI
NA NAŠEM „JEZIKU
rio je ne samo na svom nemačkom jeziku potpuno nove relacije između reči, rima, čudnog ritma koji se preliva iz stiha u stih; i na francuskom jeziku,
na kome je takođe pisao stihove, nalazio je nove valere. Nežan, bolećiv, stra= nac sred političkih i društvenih zbivanja prve polovine ovog veka, Rilke je utehu za sebe i svoje ljubitelje tražio baš u savršenstvu forme — a za prevo= dioca to je uvek veći problem nego ka= da pisac govori konkretno i jednostavno.
Ako čitalac, pa makar i dobar Do= znavalac Rilkea, čita ·Živojinovićeve prevode prvi put, utisak je odl:čan. Odmah prepoznajemo Rilkeov svet. Po sećanju, rekli bismo da je uspelo skoro nemoguće eto Rilkea na našem jeziku! Međutim, kada posle toga uzmemo nemački original i počnemo upoređivafi stih po stih, i reč po reč, tu i tamo moramo da se zamislimo nad metodom 'ko= jim se Živojinović poslužio. Grubo rečeno, prevodilac poezije, svestan da nešto uvek mora da žrtvuje, ima dva osnovna pufa. Ili će se potpuno verno držati onog što je pesnik u originalu tematski rekao, žrtvujući lepotu izraza, muzikalnost, rime, ritam, samo da ne bi izneverio misao. Ili će se odlučiti da se u prvom ređu drži lepote oblika, zbiiaiući u nju što je moguće više od sadržine pesnikovog dela. U tom drugom slučaju prevodilac smelo, rekao bih drsko, polnzi od pitanja: šta bi pesnik činio da je i sam direktno stvarao na ovom mom jeziku? Živojinović, impresioniran veličinom zadatka, što nikog ne može začuditi, pomešao je te metode ne samo u knjizi, što bi bilo logično, jer neke pesme možda zahtevaju jedan, druge drugi način približavanja, nego čak i u istim pesma-
ja (To je. pnračita ima iz „Caslovca“ i u sonetma. Ali kratkoća OVOg napisa ne dozvoljava na žalost pojedinačnu analizu, ni dokazidb gde. je ea više nego što je neno, izgubljeno od lepote i By” originala.) bota 1 dubine
evidđenino u prevo-
Izbor pesama koje je Živojinović preveo predstavlja izvanreHan, Toprozaijez tivan presek kroz Rilkeovo stvaralaštvo. injenica da su sve faze njegovog rađa prikazane, pa gotovo i sve njegove najpoznatije pesme prevedene, da su sve njegove glavne knjige poezije predstavljene na našem jeziku, u mnogome opravdava što savršenstvo u prevodu uvek nije postignuto. Uostalom, savršenstvo Je nemoguće, isto tako kao što je težnja prema njemu nužna. Nikada na našem jeziku još nismo imali tako kompletnu knjigu Rilkeovih pesama, i nikada do danas ni jeđan prevodilac nije se u toj meri i približio lepoti originala — iako Rilke ne spada u malo prevođene pesnike kod nas, i mada su Ba prevodili, naročito u Hrvatskoj, naši značajni pesnici,
U uvođu pod naslovom „Život i pesničko delo R. M. Rilkea“ Živojinović se nije trudio da dš novu i dublju annlizu Ove poezije, nego·je samo, kratko i pregledno, upoznao čitaoce sa najv=žnijim podacima. Hronološki presled Ri!keovog književnog stvaranja i života na kraju knjige korisno služi istoi svrsi. Pošto je izdavač „Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije“, iz čega proizlazi da je knjiga prvenstveno namenjena studentima, to je i opravdano. Ali ova knjiga, koia je u svakom slučaju redak „prevodilački podvig, predstavlja pravu poslasticu i za sve liubitelje poezije koji Rilkea ne mogu da čitaju na nemačkom jeziku.
Ivan IVANJI
KNJIŽEVNE NOVINE
8. Ognjatović, Mibhalć
Protić
9 Glavni | odgovorni urednik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Predrag Palavestra. Tehničko· umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević. Rteđakcioni ođbor: Božiđar Božović. Dragoljub
Oragan Wfiolaqnadžija, Veutmirı Lukić, Wlavko
(sekretar redđakclje).
zet Sarajlić Pavle Wtefanović
BoMlav ioJanović Slip, Migsta NumuobJev40 | Petar Wul,
Bogđan A Popović Ouđan Puvačić
• List izdaje Predrag ora.
# Mast izlazi svakog Grupog petka Poleđini bro} 30 đ Godišnja pretplata 600 d, polugodišnja 300 d. Za inostranstvo dvostruko,
Novinsko-izđavačko, preduzeće „Mnjižčevne novineć
Beograd, Winncuska 7.,ređakcija Franruska 7, Tel. 626-020, Te-
kući račun 101-112-1-208.
9 Stampa „Glas“, Beograd, Vlajkovićeva &