Књижевне новине
ESEJ
0 KLASIČVOM
mordijalni i konačni sistem. pomašanja, koji pruža svoje konture okolnosti pri ruci. Potonje može biti veoma lako umanjeno pojavom
koja je prolazna;
otuda i proizlazi potreba,
koja se osećala, za povratkom. dižrcima: kao Sto je Virginia Woolf fvrđila, „nepokolebljivo, posftozano, stvaralačko ljudsko biće može se
tamo otkriti“.
VO IZGLEDA đa nas vođi na sam početak. Upravo tako; jer Grčka jie neminovno polazna tačka zapadnjačke tradi-
eije, osećajući se veoma malo obaveznom onome Što joj je prethođilo, a, obavezužući veoma, mnogo sve ono Što je došlo iza, nje; ona je bila. prva, oivilizirana nacija, sleđeći Jeffersgnovu frazu, „koja je dala primere kakvim čovvek treba đa buđe“, Narayno, da nije bilo nije, mi bismo je morali izumifi; stoga se naša, zahvalnost nomešala, s ozlojeđena”ću, jer smo bili lišeni jedne tako veličanstvene prilike za inovaciilom: i mi se pridđružuiemo Donatusovoj
ambivnleniroi
Tletvi protiv onih koji su u~
napređ upotrebili naša najvažnija kazivanja: „Pereamt omi ante nos nosfra đixe> runt“. Klasičrko, ma šfa drugo moslo ili ne morslo biti, estaže prauzornmo. Kao što je to slučaj s Kklamičkim mnrimerima, iz medđicine, đe su najvažniji problemi bili ispitivani putem istaknutih primera, tako i književnost još uvek izvođi svoje dijagnoze pozivajući se na primer Edipa, Prometeš#ža, Ođiseja — 'Uliksa, Grčka ' mitologija, poseđovala Je riznicu tema na temelju kojih rimsko preobraćanžje nije jiscrpilo sve moguće varijacije. Dominantna uloga koju 6u bogovi Olimpa imali u pređanju i slikovifom pređstavlianjiu hrišćanske Mwrope, pređstavlia parađoks koji ne treba da ovrevidimo, pogotovo kpeđa jie vođen Kroz enmlesku poeziju Đouglasom Bushom ili kroz plastične umetnosti
Jeanom Seznecom,
S kristaliziranjem meoklasicizma, prauzori sn mostnli stereotinmosti koe su bile suviše neshvatljive đa bi bile sunresftivne. „Harfa? Lira?, pitao je Coleriđgeov učitelj, Misliš pero i tin» ta, đečače“, AJi iako romantički pesnici nisu prirpnvali parteon i sav njegov mehamizam,
oni nisu mogli a da ne žale za snom koji je 'meseHo SŠrme nimfama, isto tako kao što su ' želeli da viđe stwrom Tritona, kako se pomovo _uUiže iz valova, Walt. Whifman je pozivao Muzu da wrcđte iz Jonije u Philađeloehijiu. Niem dvosmisTeni ođeovor njegovom pozivu može se. iz-
Preveo MARIO SUŠKO
koje igra ulogu drugu po važnosti. Biilisovano
predstavljanje, ekonomija tealarskih sredsfav
va, sposobnost da se iz malog stvori nešto veliko — ili, kako to Racine uzdržiljivo naziva,
„faire quelque ohose de rien“— nisu -
nigđe više đelotvornije upotrebljeni. Ništa ne bi moglo ubedljivije demonstrirati provincijalizam pretpostavke da je tragedija isključivo tyorevina zapada, I ako je klasicizam definisan kao škola ukusa i odmnerenosti, prema Ruskinovim terminima, om može biti dosleđnije obiašnien kroz japansko slikarstvo nego putem baroknih slikara o kojima je Ruskim govorio, Barem možemo i Japance smatrati hlasičarima, koji su oblikovali svoju Kulturu na znamenitostima Kine i Indije kao što su evropski klasičari oblikovali svoju na zori ma Grčke i Judeje. Ovo obuhvata đaljne horizonte w pogledu klasičkog. i
ROTEŽUĆJ se izvan „granica grčkih i rimskih pisaca, klasičko ih ne uključuje
- uliomatski; jer ukoliko postoji bilo kakvo zajeđniko obeležie koje se provlači kroz sve konfehste o Klasičkom , ono počiva ma principu selekoije. Prva zabilježena upotreba samog termina u engleskom jeziku, iz 1599., sjeđinšavala ga je sa kanoničkim, Ono što je bilo ođabrano, prihvaćeno je kao naibolje u svojoj vrsti, ono što bi Arnold primio kao „stvarno savršeno“. Savrfonost, iako može biti zavidđna, bpređstavlja jednu nepromenliivn osobinu čela kola zaslužuju đa se usvoje u kanon. Tako je George Chapman mogao u pređmovoru svoje „Ilijade“ izneti da „ođ wWvih knjiga postojećih u svim vrstama Homer je prvi i najbolji“, Homerove pesme postale su zaista Rkanonske još od vremena kada je Solon naručivao njihovo javno recitiran?e. Ipak je Danteov prilog, u nestašici grčkih, morao biti površan;na istu razinu 5 Homerom — „altissimo canto“ — Dante nije postavio samo sebe i Virgilija, Oviđa i Horacija, pisca, satire, ve6 i Lukina, Nesumnjivo, Danteov kanon niže naš: i rpymimošitaženje moglo mas je ponnkati đa nađalje ispitujemo mernđavnost ovakvog „kanmonisania: đa razmislimo o tome. da li su seđam trageđiia koje imamo od Eshila i Bofokla one koje bismo mi
sami izabrali, ili, zašto se kvalitet Falarisevih pisama nije izgubio sve đok ona nisu izgubila svoe pravo na autentičnost,
Kada je Fliot pitao „Šta je klasik?“ pre mekoliko godina, njegov odgovor bio je dikfiran „odgovarajućim „povođom, sastankom Virgilijevog društva. Sainte — Beuve, pitajući „Owest-ce own eclassique?“ 1850. odgovo-
__ ZLOĆIN STOLJEĆA
(„ZORA”, ZAGREB 1984; PREVEO ZLATKO CRNČEVICĆ)
NOVINAR, publicista, ratni izveMtač iz Španije, scenarista i književ~
'mik Mejer Levin rastao je u onom đelu Čikaga koji zovu čikaškim ge .
tom. U tu gradsku četvrt, punu di» namihe, raznih običaja i jezika češ» će je mvalazijm surova pravda gang” šterskih revoIvera nego pravda zakona. Možda su upravo ti prvi de• čiji utisci pisca učinili rađoznalim za kriminalnu i polukriminalnu dra> matiku američkog Života,
Mao mlađ movinski izveštač Levin še učestvovao u čuvenom LeopoldLoeb procesu na kome se. suđjlo dvojici bĐogataških sinova za Mbistvo, jednog dečaka iz susedstva, Zločin je navodno izvršen nm obesnoi mla» dićskoj igri, bez motiva. i u. želji da se napravi „savršen zločin“ Doga» đaji je toliko uzdrmao duhove u A» merici, 4 i} u Evropi, đa je nazvan „zločinom stoleća“, Šd
Deset gođina „Kasnije, isleđujući brojna đokumenta sa Leopol1đ»•Loe> bovog procesa, Levin je napisao.ro» man „Compulsion“ 1957. koji se u našem prevođu pojavljuje. pođ mnaslo» vom „Zločin stoljeća“, U nizu Le» winovih đela (Yehuđa 1931, Franky and dohny 1930, Novi most 1033, Stava đružina 1937, Građani 1940, Očeva kuća 1947, U potrazi 1951), roman „Zločin stoljeća“ predstavlja majzamašniji poduhvat. Pisac kaže da je ovaj roman strogo dokumentaran, da predstavlja varijantu istorijskog
NA JEDNOM MESTU Jastrun kaže da nikako ne bi želeo da naratora dela identifikuju sa samim 5sobom. I bez ove dJastrunove . izjave bilo bi pogrešno da u životnim o-
romana u kome je 8&Ve autentično samo što &u imena ličnosti izme-
„njena, ;
Džud Štajner i Arti Btraus ubili. su malog Pola Keslera, leš polili kise» linom i BakMrili u. cev NgaWnalizacije, & od dečakovih roditelja zatražili u» cenu. Na sudskom procesu gde je optužene branio jedan ođ najpozna» tijih američkih advokata i gde su obilato korišćena psihljatrijska Dosmatranja, pokazalo sc đa je zločin izvršen bez stvarnog motiva. I jedan i.:drugi dečak su iz dve najuglednije porođice,. blistavi su stuđenti iako su pre vremena, stupili na fakultet, dovoljno su bogati da u zločin ne bi srljali zbog novca. Ipak pažljivom analizom ličnosti pokazalo se da su đečaci vunđerkinđi, da su navikli đa buđu iznađ sređine, đa su skloni homoseksualnim „odnosima, đda «su mentalno abnormalni i đa su niče» anskq ličemje o Mmatčoveku izabrali zo, svoju životnu filozofiju. Natčovek je jedinka bolja, pametnija i uzvišes nija ođ sređine običnih ljudi, njega ne obavezuju nikakva društvena merila, on dela po vlastito} volji. Na liniji tih uverenja i izvršen dje zločin, jer su Arti i Džuđ poverovali da preko Jednog neđozvoljenog dela iživljavaju svoje uverenje.
Nevinu je stalo da u romanu raz» jasni do detalja počinjeni zločin, U tu svrhu on obilato koristi analize i podatke sa suđenja. Ali pisac ka-
MJEČISLAV JASTRUN
LEPA BOLEST
(„PROSVETA“, BEOGRAD 194; PREVEO MIROSLAV TOPIĆ)
ki doživljaj, ljuđe koje Je poznawao., Jepotu pecjzaža. Umetnost za njega znači njihovo otimanje ođ zaborava, prođuženje njihovog trajanja u vremenu. Zato je Jastrun kao
še da želja za razjašnjenjem zločina nije uslovljena stavom „razumeti zna či oprostiti“, već uverenjem đa u čČovečijem životu i tamna podsvest kao i svest čČovekova igraju podjednaku WlOBU., e O
Levin je, kao i svi pisci koji su li->teraturi prišli preko novinarstva, sklon brojnom iznošenju činjenica } ; pođataka,. Njegov tekst liči na nowinarske jijzveštaje sa suđskih Ppro-. cesa, Ali onaj muodijun. Moli činje-. nice prevođi u madahmuto stvaralačko tlivo — jeste poredak činjenica u kontekstu fraze. Činjenice su samo materijal iz koga će u razvijenoj slici nastati umetnički dcgađaj. Možda je upravo zbog nallonosti ka činjenićčama Levinov opis tako uveTrljiv i realan đa uvek ostaje negde na granici između naturalnog i irealnog. :
Tokom celog romana Levin bez posustalosti vođi dvojnu radnju: đe- . lanja Artija i Džuđa i samo alutorovo učešće u tom đelanju. Dok Arti i Džud hose rađnju bez objašnjenja i psiholoških objašnjenja, dotlc je autor komentariše.
Veštim kombinovanjem slika jeđnog 1 drugog zbivanja u romanu pisac postiže efekat sličan rezonerskom dejstvu helenske tragedije: đogađaji se zbivaju skoro Desvesno a posebna ličnost ih objašnjava i 0O%». mišljuje. (O. Đ.)
podložna neminovnosti „neprestane promene. Prošlost po njemu jedino može biti razmatrana u svojim tragovima |! nastavljanjima u sađašnjo hti, I upravo zbog toga „Lepa bolvst“
vesti iz neeme nfemovomg mčemika iz dvađesefog ~ rio je staviyši naglasak ma katoličanstvo. Hram Bi Gad g Maki "Re ispiti re diana PS e pH, Bosbbil u (atei LER Widht=ı 250 gorka OSMaJA e: : ; au- dis : 0. i i
weha, Harta Cranea, wu kojoj pesnik ponavlja | wmkusa treba đa ima ntočišta, iznosio je on, za RAR. Wažud0/ TRR Čicu, DlQgraf[ju: "Kad OJBSROCA ? 7 a, p
epitfeh Panis anemelions nodđ jednim me- Tora Knjige. Mađa delo ima autobi- svesti, za njega nije svet stvarni, tragovi prošlosti kao slučajevi po: u a. klasičare i romantičare, stare i mođerne, hriš- dgrafski karakter, ono sa bliografi- pre svega zato što je u kategorija- tencijalnih iskustava — svesnih i
srećnim wil"-om đa priziva boga Pana, Veliki Pan nejeeet*vo je mrfav kafa se rađi o ovoj dođirmoi fački i paeanska imema gube svoju 'prirodnu čarobrosti, Pa ipak, pođ đrumim ime~
nima, uzori ostaju: postojali su posle Agamem'mona i drugi jaki Hfuđi i niihovo junaštvo nije ostalo hez veličanja, „Pomisli na velikog Di Moaeron“, kaže. profnromnist w WHeminrwavovoj priči „Starac i more“ aj stari kubanski ri-
Tbarmiije nikađa čdo 6 Drzohogom' Ahilu; on je
jeđino u stanju da s paliti PŽOB{{e, rezultate
„grijedijex
ćane i nevernike. Ali, kakvi treba đa buđu iemelji za khanonisanie? MHuanington Cairus
sastavio je antologiju koja se sastojala isključivo od rasprava preporučenih u superlativima, od ovog ili onog Kritičara. Tako ishod upečatljivo đemonstrira širinu Cairusove načitanošti, on ide za tim đa od površnog veličanja načini "Rritike, upravo kao fo e to Fadi
> Š - Žž “NOI. a."omojinpa, bestvse)lera. „Biritičiko. progenjiva-
%y 9 ~
Ty
„nje je “očito. nepostojan · proces. Ponavljanje
jom kao literarnom vrstom ima VIlo malo zajedničkog. Delo je pričanje u čisto fllozofskom smislu, čija je suštiaa duhovna biografija ma kog čoveka. Mađa Ostšenj filozof ra ma Jastrunov ftačun, kao Žan Baist Mlemanso na račun Kamija, ipak postoji razlika „između OstšeMlemansoa. KlemanSšoovo phi EaNje PjJe esej i" gbjisti" 6tWetu "gd ii "monologa, Ostšćnjevo 'pritanje 6 tribian 'dSej u” Obili "tefeR"
ma ljudske misli omalovažen. Njegovu sliku u nama neprestano uništava vreme. Tom uništavajučom siTom vremena opsednut je pisac, da» strunovo đelo je bunt protiv ogramičenosti ljudskog vremena, protiv ljuđske were u vreme, protiv toga đa prošlost propuštena Kroz filter sećania, za nas nikađa nije ono što je neknda bila “Stvarnosty daje bu» đućnost/Zagonetkmi alčttavo postojamje., jedino ostrvo naše syesti, pro-
podsvesnih, Aktuelno stanje ljudske duše je neponovljivo, Svi pokušaji Edvarda Ostšenia da objasni vlastitu duhovnu prošlost uzaluđni su i be scilini. Nikada se više neće moći dn ponove ona nerazumljliva i međostižna stanja, kojima je pođlegao en prošlosti, Fđvarđ „al9oOstšenj analizirn sebe ograničenog na vreme i prostor, ali njegova ambicija Je upravlJena femi ohbšteg Života. itezmltate autoanalize n” prenosi Ta filozofi-
: ? : | \ ; 2#, EP “ tu4lne pobme.' Ali i u jeđnom i u valija bez'đna. Sve sa čime se šre- ju, Oni ne prezentiraju iskV\jučivo „8. baseballa; i io njegovo obožavanje 'heroja, ' reči velik ajedno -. najveći ili veliči drugom slučaju oblik eseja kao for ćemo samo je proiekrija te svesti. duhovne sadrženie čoveka, već su a pobuđuje ga na heroizam; a sam Hemingway „8, više od dvađeset puta na dve strane „En- mulacila piščevih sudova je formal- Ali tu sliku svesti pisac ne tretira pre komentar tih sadržaja. „Lepa ·nag' upozorava đa i junački Joe Di Maggo ima, „cyclopaediae Brilannicae“. govori nam. manje ne prirođe. -: wavnođušno. Pobuniće se i pože- bolest je u suštini đelo iz oblasti kao i sin Tetiđe, ranjivu petu. o predmetu članka, Victoru Mugou, nego o #z> distance vremena, zahvaljnjući leće·'đa zadrži prošlost. Blike i poj- filoyfile primeniene wu đliteraturi. e . uspomenama, autor „Lepe bolesti“ movi biće tu simboli izvesnih filo» Kmiiga je mapisana neobično, sadr-
V. KANONSKI
autorm, A. C, Swinburneu. Klasičko delo pod kojim, ja smatram, mi podrazumevamo
otkriva svoje detinistvo i mlađost, tražeći u mjima izvore Koji sa ga
vyofćkih situacija. Za Jastruna je zađatak pisca da obuhvati čitav život,
žaino duboko nnđdnhnuta, plemenita
ı svom Ppatosu, Dela kao „T,epa bo-
' RFMA rumunjskom ##žHolkloristi 'Mircea mi manje ni više mego jedno veliko delo — formirali kao pišca. Jumak Knj'ge sačuva prošlost ođ potopa. Jeđan lest“, što znači Život, rađaju se 17 RKliađeu mođernost nije uspela u igno» postaje fakvo putem opšte saglasnosti a ne razmatra Život sa svim niegovim pro Yoliski kritičar je takav azspekt gle- nenoznatih razloga. Jestrun slično risanju potrebe za mitom, „Čovekova, ličnog suda Longinianski zahtev — da ono menama; on Sleđi tok vremena, ko- danja na đuhovnu biografiju čoveka PFeljn'iu iz „Osam i po“ nadao se
' ćežnja za, uzorom, primerom kog će oponašati . u syom životu, nije uvek zađovoljena, religi"S·Um ili istorižom; jeđan prilično veliki deo "sahvaćen je literaturom kojia može transfor- rhirati jeđinke u prauzore i istori'ske događaie i oblike ponašanja, ubravo kao što je to oral 'na Kniiževnost ređovito činila“, Oyo je jedno "od početnih zapažania u novom fro-vo!umnom đelu „Histoire đes literatures“ — obrafife _pažnju na plural — koje se pojavljuje u naklađi Bibliotheque đe la Pleiađe. Korisno je. mađa nam wri Tom pom?lo gastaje đah, primetiti đa prva knjiga fovori o više od pedeset književ-
· miosti, „staroj, orijentalnoj,
oralnoj“, i đa deo
zadovoljava sve i uvek — verovatno je suviše preteran, buđući đa knjige postoje unutar đelokruga vremena; ali, ako ne mogu biti vanvremenske, one mogu poslati osveštane vre menom.
JIBOVO nadživliavar.ie predstavlja tes' .fament koji nam omogućuje da izvla» | čimo neku korist iz iskustva onih čiji su životi preihodili našim. 'Ta nit komunikacije kroz vekove niie jednostrana kao što bi mogla isgleđafti; prošlost ne može posedovati svoju
ji menia svPku snđnčniost u đuboku prošlost, realne dognđnje u sećanja, život: u smrt. Ta osetl\ivost na yreme je istovremeno i fascinacija postoja njem. Junak se truđi da zadrži u sećanju i mašfi svaki trenutak, sVa-
SIEGFRIED LENZ
Lehmanns
neprevedene knjig
nazvao „aktuelnim „stanjem ljađske đuše“, Naravno, on pod tm DOdrazvmeva šite stanie svesti i Dodsvesti, iave i sna. To aktuelno stanie ljuđske đuše Jastrun viđi kao jeđnu stvarnost, koja je uslovna 1
pređ dramom #«&umefnika, koji strasno želi đa izrazi neWe istine života, taine „mmetnosti. Normalno je đa takva stamia dovođe pisca do osećanja nemoći, osećanja bolesti.
(B. R,)
PIŠU: OSTOJA ĐURIĆ, BISERKA RAJČIĆ, MIRA NJERS
Erzihlungen oder SO ~ aaaaam
unđ Campe Verlag —
egzistenciju u sadašnjosti ukoliko nije konstanino obpavliina zajeđmičkim nanorima, učenosti i imaginaciie. Naše su mogućnosti sada, za širenje klasičkih jezika, dđalekosežuije
o Klasičkoj amfici zauzima jeđan ođ ukmpno Hamburg 1964
jeđarnest sekcija — našiđulju, ukoliko ie to nekakav lek za našu taštinu. Prema tome,
sehon War mein \arki
SIEGFRIED LENZ je jeđan od maj
ovđe su nam dati smušljivi, letimični uviđi u
ono što bi se morlo nalaziti iza najšire orbiti · grčko — rimske kultmrne rasprostrtosti: mi . smo ponukani da se pitamo đa li se pod okol-
nostima jeđeog spomfhnog mi zaman
razvoja, ono što kao MKdasičko moslo razviti negde
'drwgpđe. TI ta svrhu bacimo ieđan kratak pog-
· leđ: na Taman,
fu visoko ociviljziranu „zemlju
koiA mije imala nikakvog kontakta sa vaDadom sve đo pročlow veka i kojia je izgledala,
tako čwdmo egzotičnom | maše kulture,
sudeći po normama
'Nazočniii pogled zadržao bi se na iđejamas,
o poretku koje čine osnovu japanskog društva
"i prožimaju umetnosti. Za nas najznačajniji - bio bi et đeamašnrgije koji još uvek cveta u
_ Nohu. Njegove opšte zamisli ne treba đa izgle»
daju bemrayložno forsiranim stuđentima Koji
-se bave Rlasičkom dramom: one Se zanimaiu
temama kao što su odnosi
bogova i ljudi,
konflikti između zajednica i dinastija, odbačena liubav, đemonska opsednutost, osveta, ispaš
tanje.
Povrh svega, možemo biti iznenađeni
sličnostima između njegovih konvencija i onih
koje pripadaju aličkom
featru: hor, maske,
- recitirane kađence, Dles i pevanje, uzajamno · delovanje s hite ili protagoniste i waki ili lica
TĐBELFSKA o biscu: Harry 'Le' yiosti na Harvardskom univerzitetu, Arheološkom institutu u Philadelphlji, tekst objavljen je u njegovoj „The Overeac Danas važi kao jedan
uspelih studija „The Question of Hamlet“,
RKNJIŽBVNE NOVINB
|
knjizi „Monteksti o. her, A. Study of Ci vistopher Marlowe“,
nepo jkada ranije a isto tako i skretania koja se bore za pažnim maših siuđenata. Sokrat je osuđivyao. zavođenie pisanja jer je bredviđeo mebanizaciiu kulturo; ali rukopis je sačuvao govornu reč i Ijadske dimenzije kako u grčkoj filosofiiji i istoriji, tako i u poeziji i drami. izum figkarstva, koji ie obećavao stabilizaciju knii-
ževnog oblik». brzao je brzinu nprome»e. Jedna drupa tehnološka revolucija stoji danas nasunrot nas, ne manic dnlekosežnijia u svom Rkulturnom uticaiu. S auđio —d vizuelnim mi smo suočeni 5 izrmsitom inverzijom klasičkog: neođređeni međimm, kratkotraina mot{feriia, procenjivanie ovisno o veličini auditorija. Naše popne umeinosti postavile su smotreno vnjednički tom koji je pre mnerazlučen nemo što je jipsan — proletarius, nom classioms Mi se ne mo?žemo žalili kao šio je to jednom učinio Ezra Pound:
Misao o tome kakvom bi Amerika izgledala · Ako bi klasičko imalo široko opticanje Uwznemiruje moj san.
Jer ukoliko usavršavanje Kklasičkog nije više univerzalno idealno, ukoliko je ono suženo i sveđeno pa profesiiu, tađa ie — ja ivrđim naša, ohaveza prema onima koi ma iskazuju
” time još veća i smona koiu oni odđržavaiu za
nas u lancu istorije time još više strategijska.,
vin, ređovnj profesor engleskog jezika i komparativnce Knjičevodržao je ovo predavanje koji je bio zakazao temu: Priroda Klasičkog. Kasnije ovaj
prilikom „sastanka na američkom Levin je pozmat i kao autor veoma „Perspectives of Criticism“, od najuglednijih američkih kritičara,
kritici“.
mlađih predstavnika poslijeratne literature Savezne Republike Njemač» ke. Za mešto više od deset godina Svog Književnog rada mapisao je nc koliko romana, čitav niz kratkih pri ča, a 1964. proslavio se gotovo u čjtavom svijetu svojim pogorišnim ko mađom „Epoha nedužnih“, kome je
| Kasnije sa ne manje uspjeha slijeđi-
la. rađio-igra pod naslovom „Epoha okrivljenih“.
Tematiku za svoja djela Lenz, kao i ostali pisci njegove generacije, ira» ži neposredno u vremenu Wu kome šivi, ali često pođuzima izlete u pro šlosft. Ton njegove proze je Kkritičkoironičan. Njegova Kritika osuđuje i podstiče, njegov humor zabavlja a optimizam osvježava, U svom prvom romanu „Es warem Mabichte in der Luftć („Bilo je jastrebova u vazduhu) on svojim sunarodnjacima ukazuje put riječima: „Kuda “ćeš? Svako je progonjem: progoni ga ljUubav, progoni ga mržnja, progone ga sve moguće potrebe čovječanstva. Ne možeš pobjeći. To nema ni smisla. Oni će te progoniti do na Kraj svijeta... — Ali ravnodušnost ti meće pomoći nikađa.ć
U svom najnovijem djelu, koje nosi dva naslova: „Lehmanns MEr• zijhlungen oder So schon war mein Markt“ (Lemanove priče ili Tako je lijepo bilo moje tržište), Lenž pri• kazuje sliku poslijeratne Njemačke u godini 1945, u doba.oskuđice | ru»
ševina. Ovu temu obrađuju djela specijalne literarme struje, takozvamo „MPrimmerliteratur“ ((Hteraturp ruševina) koja je jedno vrijeme bila vrlo aktuelna i karakter:stična za poslijeratnu književnost njemačkog Zapađa. Njezin ton je bio dramatičan, a raspoloženje na granici pesimizma i krajnje ravnodušnosti,
Lenz odabire istu tematiku, iste wrilike u isto vrijeme, all njegov
ton je Kritičko-ironičan, a raspoločženjo optimističko, Njegov junak nije očajnik bez
krova nad glavom, koji ne može da se smađe u hrpi ruševina, već Lehmann, snalažljivi krali crne. berze, virtuoz zabranjene frgovine, junak crm'fh đana oskudice. On je prototip svih do sada sivorenih tužnih likova „literature ruševina“. Lehmann je zdravo normalno biće koje oskudica podstiče na akciju, kome nevolje đaju snagu za borbu za novi život.
U doba izobilja njegove snage su paralizovane, na prepunom tržištu , on stoji bez posla i nije više potreban mikome, Da ni samom sebi, U tim trenucima on se vraća u Dro> Šlost, živi u svojim | memoarima – ili u budućnosti ođ koje w\eć vijekovima svako očekuje najbolje, Memoari sadrže est kratkih poglavlja. Svako ođ mjih predstavlja po jeđnu „pustolovinu, „jednu „mnezavisnu kratku priču, a to su prava mala temek-djela ove literarne Vrste.
Međutim, Lenz nije imao za cili da zabavi čitalačku publiku, da Je zadivi vragolastim pustolovnim mal verzacijama, ecrnoberzilanea Lehmua> na. Pisac želi da Kritikuje ustajale vođe postoječeg „stanjia izobila u zemlji „privređnog čuda“. On želi da se marugtn generaciji koja u toj zem ljt živi, generaciji ravnođušnih troraih slabića, čije želje počinju i za» vršavaiu na brepunim frpezama SVO jih đomova i uglačanim Karoserijama svojih novih. ili, bar svježe obo» jenih Kola, (M. Ni.) b