Књижевне новине

POZORIŠTB

Premijere:

„SAVANAROLA I NJEGOVI PRIJATELJI“ Jovana MHristića, te „KOMBDIJA“ i „POSLEDNJA VRPCA“ Semjuela Beketa

AKO JE ptošlogodišnja sezona pripadala Velimiru Lukiću — dVa će sigurno biti u znaku novć alirmacije i potvrde vredhosli dviske reči Jovana Hristića. Zato ije iznenađenje što prvo izvođenje Njcgove drame „Savonarola i hjepovi prijatelji“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta izaziva toliko pažnje, fiera. na rasprave, a i u neđoumicu. "To je trenukno jedini i pravi kandidat za Sterijinu nagradu. Mada Hrtistić faktografsku okošnicu svoje drame nalazi_u trage.liji čoveka koji pokušava da se SšUuprotstavi vremienu i njegovim kretanjima —K to nijednog čaša hije istorijska drafia. Isto tako, ne znani do čega bi nas dovelo poredehj= Hristićeve drame sa #ilozoišitim traktatima, „istorijskim studijama ili dramama, posvećenim Savoha– roli i njegovoj uznemirenoj rehesansnoj Firenci. Ali, nije u pitanju ni sasvim realističko ikivo, kako se nekom može da učini, a hi pokušaj da se istorijske relacije prosto sažmu u ovo naše varljivo ošećanje itenutka. Hrislićeva iniefesovarnja Su mnogo složenija, aktueldija i po svojim oznakama pri Šo aa pogotovo što je i sam hačislo dđa je takva sinteza goliOvVo nemogića. Ovde je čovek samo platforma ha kojoj izrasta određena stVarnošt i gom'laju se njene unutarnje protivrečnosti,

Hristić je veoma pronicljiv Dpisac: za. njega je istorija poraz čoveka; ali to još nije razlog za Očajanje. Otud u ovoj drami o Savonaroli „postoji jako mnaglašen bint i protiv nastojanja da se irefutak bivstvovanja afirmiše . kao konačna istorija čoveka i kao sudbina njegova duha. Autor sve io ubedljivo rešava u predelima intelekta i zato je „Savonarola i njeBovi prijatelji“ fekst čiji žnačaj, naročito i relacijama morala, nije moguće olako proceniti.

Reditelj Miroslav Belović nijedhog časa mije želeo da bišcu SU-

protstavlja pozornicu. Ako on već

ieži demistifikaciji egzistencije ideja zašto se istovremeno ne bi Skinuo i veo tajanstvenosti ša Sscehskog izraža — kako bi pozornica i sama poprimila one toliko pbotrebne žive dimenzije. To se natočito odražilo na scehografiju čije su velike bele Površine i dtVeni pod (Petar Pašić) fascinantno šugerirale elemehntarnost ambijenta stvorenog za ljudske #ragedije, 'Kostimifane luike na počeiku i kraju radnje, sa kojih glumci uži-

PAĐOVOLJSTVA, 1ZOBAČBNOSTI 1 POBESNELI NAGONI

KNJIŽEVNE NOVINE

čeha bovršna opsema i individualna Đsihologija — stvarmost, vreme i sam, čovek izgubili su opravdanje i zato scene lišene svakog obzira postaju groteskni kovitlac u kome i razum 1ipaštava sam «sebe. Na sreću reditelj je za ovu 'ĐBtupu

imao izVrsfhie saFadnike među glumcima koji su pojedine prizore ža=> divljujuče precizno stvafali i po-

DALBKI ODBLBESCI ŽIVOTA

730 W\RatPE(W]}FX {didi

maju i vraćaju bo hekirekvizit, ovde su se pokazale gotovo idealno postavljene: da li su to senke istorije, obavijene oko dovekove duše ili prikriveni Rkosturi budućnosti? Reditelj je tokomi cele predstave vodio računa o toj ubedljivosti Đa je scenu lišio svakog šuma i muzičke pratnje. To je, nesumhjivo, za domaće požorišne navike kvalitet Čiji značaj prerasta okvire ove predstave i naglašava smelošt i odlučnost da se afirmiše osobehosši scenskog prostora. Pored toga, gledalište je, pomereno iž Bvog uobi-

čajenog komoditeta, postaio faktor.

koji učestvuje u zbivaniu — od gledaočevog oka ništa nije skrivaho i razobličavanje 86 obavlja pod punim svetlom koje ga zapljuskuic kao odsjaj plamena sa lomače, U takvoj atmosferi gotovo da je neiaoguće insistirati na mehaničkom redosledu psihološkog izlaBahia; zar se ono ne protivi prirodi Saihop dela za koje su čovekova osečanja i reakcije zanimljive jedino ukoliko imaju određeno značenie. Ovo je mnogo važnije od udovo?!ja– vanja bilo kakvim teatarskim konveheijama, pa tako predstava otvata i estetskom pogledu dijalog veofia potreban našem požzorishom životu. | Đa je Belović krenuo dobrim putem svedoče i scene Uu kojima nastuPaju Glašnik, Dželat, Guba– vac i jzota — kao predstavhici f#azulafene i pomamne mase. = što je ovđe morala da bude odba–

Petat M. PETROVIĆ

DOŠLJACI

S TIHIJSKI tiho? po svetu bitla 2 Plemena čak iz pyedeld, Skita I divlji čopor nomadški skitd, Svojega nema mi meba mi tla.

Na Medju već u nemoći, hordi ftod ovih voda lutahje Stalo.

I ti, fia sumcu, HWwGhjUDO YdlO Radđošti dade, — d& Taf\O, #joydi

Vitezi brane sštečema prabi& Na zemlje koje Dunav i SdUd Ođ kiji mnogo nabla pefu

I pouešticu domaji predu: | NeMiPMWi još u, hrišćanstvu bledi, Istyajho medre predđačku. ve?Tu.

mraku ljudsi

ene avea peri erarer ape nreepea seru eyaae aio e Oea “ ši ei iz:auainiminiraaiinkiskidik ananasa

(Nikola Šimić sa hepfoduhoVljehoOm, histerijom) i nemoćni Valori (Ivan Jagodić) — nisu uspeli da grotesku sukobe sa najčistijom iragejiljom. ..*

Tiazđaljine ižzmeđu nas i Bekelovog Bveta već odavno su se smanjile pa ga više i ne smatrario Hećobičnim i bizatnim. Navikli smo .se na rjegovo očajanje i u tim iragično — opofim tonovima prepozhajemo “apaje čoveka kome ipak nije svejedHo da li će SVet biti lišen do kraja svoga ljudskog oblika. U tom pogledu i ne smeta ŠtO Bu tekstovi „Komedija“ i „Poslednja Vrpcatć ma pozorhiti Ateljea 2182 mafje atraktivni 1l briljantni od već legendarnog GOdoa. Reč je ipak o Beketu kakvog ne poznajemo — posebto u „Komediji“ koja postavlja velike zahteve režiji. Mlađi reditelj Milovan. NovčiĆ nastojao je svojim talentom 1 maštom đa Rtroz ironiju i Smeh pokaže da je alograđahško osećanje života, Ssimboližovano kroz jedah bahalni ljubavni trougao fnčtvilo (tti ćupa sa urhama) iz KOjeg je teško Vvaskrsnuti maka* i izvesni vid ljudskog. Da li je taj vaskrs u SBtvari najčišće beznađe? Pored toga, vidan je ređiteljev napor da glumće i celu scenu pokaže kroz itragičmmo samouništenje. U tome se nije sasvim uspelo — jer se iz neobjašnienih razloga Ddu stalo od autorove zaMmisli da se ceo Womad ponovi i tek kada počne hpO freći put, prekine u trenutku kada Sledalac u potpuhosti ne samog shvati već i oketi ovu bezizlaznu šituadiju. Ali i pored toga — DOzornića (uz pomoć sćenografije Ne= boiše Delje) izaziva i privlači SVO-

| jom ježivomi iubeđljivošću. .

TIž Blumaća je izbijalo verovahije iu to beznađe čiji šu polovi bili na jednoj Stfani Mirjana Kodžić (u očajnoj Strašti da še Gđaleki odblesci života žadrže makar i Oka~

·'mehjeni Mao pbošlednje drage reči)

i na drugoj Tatjana Beljakova (sa stalnimi i izaludnim mastojanjera da se sećanje Dretvori il ištimski doživljaj). Izmićđu njih nalazio 5e

bezvlašća

red toga što su delovali kao meTiafiizam Van kohirole razuma i prif#0dnih osećanja — 3hjihova psiha bila je potpuno u domenu smrti i otud ona čudna i strašna Uživafhija u mučenju Ohih kojima je sifilSao iscrpljen do kraja. U iomne je Karlo Bilić, kao Gubavac, bio naročito uporan i ispešan, tako da je delovao kao neki užasno Herealti, zli i svuda prisutni most iz“ među života i smrti, beskrajna ravnodušnost prema svemu što još is·punjava realnost i suzdržani bol isključendg iz Gdriuštva. Sa SVimi ovim bile su ilsklađene natura–listički sa merom dOsenčene ečgzaltaćije Milana Ajvaza (Dželat), zadovoljstvo i ižopačenosti doviše Vojnovića (Glasnik) i mračna p0ohleBa i razuzdanošt Izote. U ovom zanimljivom liku Dara Čalenić je pokazala jedno novo preobraženie 8Vojih sposobnosti, đajući tempera menti plastiku izraza, a DObesne= lim hagonima dramski kvalitef.

Nasubrot njima, Savonarola Marka Todorovića (nedopustivo bezličan) i njegovi dominikanski brijatelji Domeniko (Mihailo Kostić sa svojim veštačkim grčenjem), Alberti (potpuno odsutni i inferiorno bledi Marijan Lovrić), Malatesta

slobodan Aligrudić kao spona (u efekinoj uloži muža i ljubavnika) buna Ohe prave bekhetovske gorke kofhike Moja istovfemieho udaljava i približava životu.

„Poslednja Vrpća“ — pružila naf je mogućnost da bolje upoznarao zagrebačkog umeinika Svena Lastu. On je SVOg dBtafelog Kapa, iišenog Sećafija, prisutnosti i žiVota uspeo da Vveofma ubedljivo proneni u svim detaljima ove samrine sitidićije. Zato svaki njegov pokret predstavlja objašnjenje i dno ambBiša u Meme istinski život, registfovan fia maghetofonskoj traci, uništava i OBtatke Stafca u kome Zaista više ništa ne postoji. Fitekat bi bio još značajniji da je reditelj Zvonimir „Bajsić Krapa vidco u švoj njegovoj bezizlaznosti koja se završava fragično: Ovako, preovlađalo je komično i Brotekšno Sa komprofnišnim „žavršetkomi u kome razočarani i ozlojeđeni starac od= lazi u svoju fhaslonjaču i naštavlja da diemia i živOtari i mraku.

Petar Volk

TRI SONETA

PRBCI

} REDI li koji me na ža pređe, Rabfha, ža šumski vod, — ili koji Sbe što je šldvho ponosno šUVoji,

Da suojti doda čak i najteđe:

Od Ađa#fna još, onog iž Yaja,

I Mojsija, što Podari vodu,

Sve tako dalje u slavnu hod Krob-istotju do Kkrajma kraja... Meni se čini da vekovima Živeh u svifha, ba đa već imQ U meni traga, Sbiju vremema:

Stremljenja večnog i strast + jaul:

- ZahMče mnome kad ukne bauk —

Smešana kvo svih, ljudi i žema.

NOMADSKI SNI

KabA dotuži što pogubno smeta ||

U bezobličju svakidanje %Y\Ofe, Nomadski smi me čdrolijski stb\ofe Daleko #de je druga straha Seta —

Gde se Pblavčti hebešima ljašte; A da vedrine budu mna"ek ište,

Na smenu, Yoshi dažda i sumće Čiste Vistnski beskraj i zemoljske bašte;

U ?afu boja već Oči zaneme: 'repte mimože, bukte hiižantemč, Go?đi se lotos, a Kkiih, ote više; Pa 5Uud okolo blaho trešhje rude; TI đe bež Eve Nije slike hide,

Smeši se ljupka, sni kakvu je sniše. i

JB; JE, -'JE SVET

BITI MLAD, do bre deset Bodina izgledalo

je gotovo neestetski. Sesnaestopodišhjaci

šu Se SsVim šilama

trudili da liče ha ufnorne heroje iz Remarkovih knjiga a la Kurt Jirgefs, patili su Što fnalčiće tie hramilju i ri hoše ha SFcu Ožiljke prošlosti. Jednostavno rečeno — ČelFdeselogodišnjacći su sVvojiMi pričama, svojom muzžikoni, svojim filmovima hametali Stil, koji je bilo veoda teško pratiti. Ša?m izgubljene genhevacije, Čarobna magija prožiVljenog rata

u kome šeshaestogođišnjaci hisu mogli

učestvuju iz jednostavhog razloga šio se tada nisu bili ni fodili, taj dakle šafm bio je u reku Tuku zvahičhi Obrazac romajtičnog

stila koji je palio kod devojčica.

Pre neko veče prisustvovao sam jednoj televizijskoj seansi, na kojoj sam bio svedok provale neobuzdanog smeha u trenutku · kada je jedan takav „izgubljeni tip“ sa painjom u glasu i borama na licu, pevao na televiziji kompoziciju, koja bi nekada, pre desetak godina, bila u stanju da sentimentalnu giminazijalku navede na staze bluda, da poruši sve barijere stidljivosti i obzira. Sedeo sam sa nekoliko dečaka i devojčica ispred osvelljenog ekrana i gledao kako se od srca smeju potlresnim pokretima zanesenog baritona. Posle njega ha scenu je izašao neki diksilend ansambl sa setnom, čoko= ladnom melodijom bluza i smeh je nanovo prasnuo, poput balona kada naiđe na vrh cigarete. Mladost je zarazna — zaista, taj bluz je izgledao kao muzika kojom se uspavljuju bake sa Juga u aranžmanu Margaret

Mičel.

Sta je to prohujalo sa vihorom? Šta še

to dešava sa mladim svetom?

Ništa naročito! Samo su postali svesni

vredhosti svojih godina.

Prestali su da se igraju građanina K. Pre= stali šu da priželjkuju kalvađos. Baš ih briga ža Hemifisvejeve umorne pukovnike i trgovačke pu Wike koje je pregažilo vreme. Baš ih briga za Skota Picddžeralda koji se vraća

pohovo u Vaviloh.

Piva je to učinila Fransoaz Sagan, Za

njom film, a tidlo kasnije i televizija.

| Jednostavno — ta mlađa dama, taj do zla Boga loš pisac, ta pomodna devojčica, počela je da štampa knjige u kojoj su glavna lica bile neke druge devojčice, što su znale da su lepe, da imaju ravan stomak i male grudi . i da se sviđaju matorcima, da še čak u tolikoj meri sviđaju, da su oni u stanju da svoj umor i svoja iskustva rado zamehe za malo ča-ča-ča i malo piljenja u dekolte. Barijera zrelog šarma bila je probijena. izmišljeni, SsM... tajanstveni Žžurevi sa zabranjenim „seksom nedoraslih, izmišljeno je ležerno oblačenje, izmišljena je kosa, koja je starim herojima sve više opađala &a glave, bitka je bila do-

bijena a šesnaestogodišnjaci slobodni,

Osvojeni šarm je bio očigledan u tolikoj

meri, da su ozbiljni

ljudi u godinama

ljubopikistvom dečaka ispitivali svoje mlade . poznanike o njihovim provodima. „Je li istina da se devojčice svVlače pred svima, da li je tačno da igrate stiriptiz poker? Kakve ploče slušate? Hoćeš li me jedanput povesti na

žur?“; ;

Situacija se obrhula. Pogledajte te mladđiće ia televišiji! OhBi lagano, ali sigurno ža> uzimaji sVoje mesto u programima. Bez snebivahja, bez straha, ohi izlaze pred tri kamere da svojim viršhjacima poklone svoje „je, je“ poruke. Lučijaho Tajoli ostaje 8VO> jina usedelica. Ako vidite mlađića od dva-– deset godina koji osvaja devojku nežnim stihovima i idejama o izgubljenosti i painji, idejama koje su do nedavno bile oficijelni program za osvajanje krhkih devojačkih sr-. ca, pristajem da izgubim sve opklade. Ma

koliko odrasli Ropiišali psiholoških studija o iko se zgražali, ma koliko

dečacima, ma k

optuživali loše časopiše i 1oše ploče i nebtrigu toditelja, hjihov posao će biti uzaluđah. Suštinska promena ne može se izbeći ili zaobići traktatima — mladi su zadovoljni što su mladi, i odrasli im više nikada, ah više nikada, neće moći nametnuti svoj stil! Naime sve dok ih njihove sopstvene godine ne izbace iz zabranjenog carstva „je, je“, Jer oni nastupaju čista srca, bez zadnjih namera i misli, bez pretvaranja i afeRktacije. Svim svojim bićem. Do zadnjeg nerva i nozi. Oni su za sebe osvojili svoj svet. Taj svet je oštro

omeđen godinama. Mala Silvija Vertan

iz=

javljuje hrabro da je svršeno sa firanijom tridesetogodišnjaka. Za nju trideset godina predstavljaju starost! „Šta žele ii tridesetogodišnjaci?“ pita se ona. „Za svoje uspehe To rali su đa rade po deset godina, Moj uspeh napravljen je preko noći. Moji vršnjaei Su

me prihvatili, jer sam ista kao i oni!“

„Slušao sam Bitlse. Četiri glasa koja pevaju u ekstazi. Brujatije električnih žića, koje se približava grmljavini zvona sa Notr Dima. U početku su pevali, ali što je titam poslajao ludi, Što je njihova muizika poštajala u većoj meri igra, reči koje su izgovatali Bu bile su se i pretvarale u urlik. U zaVijanje čopora. napuštenih kuca, Izvesna statija ffi0dernog doba he mogu se drugučije ižtfažiti sem zavijanjem i lelekom. Bitlsi 8u to otktili. Za izražavanje više nisu potrebne reči, pot rebah je samo glas, kojim se može objašniti stanje. Ne rade li nošto slično i elektron=ski kompozitori, kada odbacuju klašične in=>

strumiente da bi se elektronskih ćevi? „Do you Want fo know a sdcrot“

izrazili vibricijahma

Posle Bitlsa slušao sam sa ploča Moćar= tov kvintet u e-duru. I činilo mi se da sam iz kukavičluka nekuda pobegao, Megde, gde

je tiho i bezbedno.

Momo Kapor