Књижевне новине
LIRIKA U IPIRĐ[EWOJDUT
n
SIBREN POLET
SYBREN POLET (Sibren Polet) rođen je 19. juna 1924. godine u Kampenu. Profesionalni je pisac. Bio Je redaktor vodđećeg holandskog književnog časopisa „Podijum“, Putovao je mnošđdo, a trenutno živi u Amsterđamu. Objavio je nekoliko izvanredno primljenih zbirki stihova, a piše i prozu, pozorišne komade, sastavlja antologije i prevodi s niza jezika. Dobitnik je nekolikih književnih nag-
rada, a njegova lirika prevodi se na danski, švedski, engleski, nemački i mađarski.
PORTRET JEDNOG PESNIKA
S a svojom mudrošću ne zna šta da počne. on je 26% mrmudrijš nego što jest, čak 6UV0o mudriji nego što misli. Za mjega se sunce wplašeno rađa Uveče, a mesec u svom vazduhom, gustom planetarijumvu, u 4 sata izjutra. Između ovo dvoje, između sumca i meseca, opisuje Boga koga mikad video mije, a kad se razdamjuje, čoveka koga je video samo upola. Njegov duh lebdi duboko nad mizijom, — magla, lepyšavo drvo, tava visoko nad visijom. On korača dalje kao otac nad rodmom zemljom.
ORGANON
I
U trbuhu bunom mežnih crvenih ptica i organa biti tord orgam, s glasom biti brz organ s okom, svuda videti oči koje reaguju u dubinama svih, zenica, videti ljude; sve to uw trbuhw punom, blagih crvemih, ptica i organa.
U gradu kosmatih zidova što dišu posaditi drvo od kostiju, i mesa, i mišić s jednim perpetuumom, mobile ž ma trgovima jedmog toplog dama, tu gde benzinska napajališta stoje postaviti pumpe za disanje.
I samo bumpati, pumpati,
sve učiniti pneumatičaim, me više
reumatičnim, nego pneumatičnim, Sve
konicretno videti konkretno raditi:
ideje za jelo
žile s otvorima. za, piće
prste s mišićnim, iskram, 34
za delanje; “a \. La aa i ORCGRERUVNKENI sve to u gradu
kosmatih, zidova, što dišu.
II Gde ima grada ima sunca, gde ima srca tu je voda Dbloda i akvarijum, s blagim, prozorima za ulaz i izlaz; 5 puno ljubavi oblačim, tvoju moćnu, kožu ja sam tvoj mladi tajni organ.
LBEDI GODIVA PUTUJE SKUTEROM
10
N*: tvom skutevu od, cveća, tvojoj Dbokretljivosti bez kočenja, 2902i, 902%š.
"Twoja truba je ukopčamoa,
na tako visoku frekvenciju,
da vrebajuća okna pucaju
a lica postaju crvema kao stidno-yumeme uže,
Vozi, vozi tik uz njih,
neka policajci pišu pesme
koje uveče motorizovamim, glasom svo), ženama čitaju,
a univerzitetski bibliotekar gnevmo neka skine svoj šešir
da bi obrisao literaturu sa čela.
Vozi zatim; jer ovo je zemlja
u, kojoj se preliva mleko i erotika,
gde se čak i majjedmostavmnije ideje kupaju u mleku krastavca,
a kraljevi me brimu o ratovima mi o staremju.
Vozi zatim, ma svom, prikladnom, ždrebetu koje ne čezne za daljinama
nedostižnim,
jedino za rukom svog jahača
koja upravlja njegovim, tomperamentom, savlađuje mjegove užurbane smove
gladi mjegove kosmičke grive.
Vetar potiče od cveta
postaje veštački cvet u tvojoj kosi,
drweće — stari jezuiti i pastor — savijeno drveće čije lišće ljubi tvoje grudi; .
sunce. svojim, uzbudenim, kažiprstom,
broji jedan za drugim tvoje leđne pršljenove,
i ako jedma vuka padme ma tvoju nogu
me misli da je to oduvomi list,
to je ruka Adriana Moniema što odobrava.
Vozi zatim, vozi, jer ova zemlja me zna gramice %i za bogove kao carinike, oči bez ljudi iza njih.
Nikakva arhitektura, hladna, We pYyimorava, te, nikakvo biljno CaTStVO, negovamo ili zađivljalo, me vlada tobom, pa ni kakva vatrena reč ti mačem.nme zatvaYa, put.
Vozi zatim, 907i, voz, — jer. mi smo bezazleni telom o kojima se kaže: oni će posedovati zemlju(Preveo Aleksandar POPOVIĆ)
RAZGLEDI
Detronizovana kritika
U FERUARSKOM broju ovog skopskog časopisa Dimitar Solev objavljuje veoma aktuelan esej „Kritika u nedoumici“, Postavivši manje-više očekivano pitanje: „... Čime je onemogućena predvodnička Kritika danas“, on daje neočekivan i neposređan odgovor: „~... Predvodnička kritika je onemogućena danas procesom hneposredne demokratizacije kodđ nas“. Njegovi argumenti su šledeći. Počeci makedonske kritike (i ne samo makedonske) u socijalističkoj Jugoslaviji bili su u znaku socijalističkog „realizma. Kritika je tađa mogla biti predđvodna. Ali kako? „Kritika, na osnovu teorije i prakse dogmatskog socijalističkog realizma, jeste takav posrednik između društvenih normi i čovekovog stvaralaštva koji treba da obezbedi — organizaciono i birokratski: odozgo dole — sprovođenje i primenjivanje tih društvenih normi u umetničkom stvavalaštvu“, Na taj način, takva funkcija jie „još jednom birokratizirala mesto kritike u stvaralaštvu“, U daljem „razvitku pred kritiku se postavila „vizija genijalnih izuzetaka: Bjeljinskog, Šalde, Skerlića“. I đalje, dakle, ona se ne zađovoljava time da se „realizuje stvorenom Književnom materijom“, ne zadovoljava se da je proučava; ona hoće đa je predvodi: „Više no da je valorizuje, ona hoće da je ranguje“. T tako se rađa suštinska protivrečnost, jer „predvodnička Kritika, u suštini, jeste apriorna“. „Ona zna šta traži od književnosti pre no što ova sama to zna. Još, više, ona zna i kakva treba đa buđe književnost, pre no što čuju nju samu kakva hoće ili mora đa buđe“. I u ovom, kao i u prethodnom slučaju, primenjuju se kriterijumi koji su „do te mere otuđeni od 'njižev · nosti da više ne mogu đa pomašžu mjen „progresivan razvitak“. Zašto? Zato što, prvo, „subjektivni iđeal književne Writike nikako me može biti zađovoljan sve dok sama kritika ne zakorači u stvaralaštvo, odnosno sve dok sam kritičar me počne da stvara Kknjižševnost koju je zamislio kao svoj iđeal“; i drugo, zato što đemoWkratizacija u našem društvenom životu „ođuzima Kritici funkciju transmisije između estetskih- mormi i zakonitosti samog stvaralaštva“, To, međutim, ne znači da je negirana osnovna funkcija kritike. Kritika će i dalje ostati merilo novih vrednosti književnosti, Ali da bi to bila neophođno je đa ona sama „potraži svoja Uuporišta u Wnjiževnosti 1 u Žživofu“, da „osvoji sopstvenu smelost”. „Ako sutra dođe do nove predđ~
"vodničke uloge Kritike, ona tre-
ba da joj buđe imanentna, ođnosno đa potekne ođ njene SsoOpstvene moći a ne od sile izvan nje u čije ime i sudi u književmosti“, Ne kazujući šta podrazumeva pođ pojmom „moć njoj imanent= na“, Solev završava esej nepoverenjem u novu predvodničku ulogu kritike, To nepoverenje obrazlaže: „Na to me navodi ne samo analogija s drugim razvijenijim Književnostima, nego i uporedni procesi u dđrugim oblastima našeg savremenog života: radni čovek se izjednačava S Onim čime upravlja, građanin s predstavnikom“. (D. S. 1)
(mCrarmrg our ir e zr Aira OR En arena NEO
THE KENVON REVIEW
Razgovor sa TT. S. Eliotom
NA UVODNOM mestu prvog OVOgodišnjeg broja objavljen je tekst razgovora sa T. S. Eliotom koji je Tesli Pol (Leslie Paul) vođio sa pesnikom 1958. godine, i koji je sad prvi put štampan, Zanimljivo je da prvi deo OVOE raZgOvVO” ra, koji je sniman za potrebe Britanskog pradija, uopšte nije zabeležen na mognetofonsku traku, pošto su tehničari bili toliko zainteresovani za njegov tok da su zaboravili đa uključe aparate. Lesli Pol ie imao nameru da ovim razgovorom omogući potpuni uvid u Kliota kao čoveka literature, politike i kao hrišćanina. Poslednji đeo razgovora bio je vezan za Wnjiževne teme pa je i najzanimljiviji. Iz Kıloiovih odgovora jasno se viđi šta je on mislio o položaju pisca u savremenom društvu, premđa Je naglasio đa taj problem sadrži mnoštvo pitanja na
koja je strašno teško kratko od-
govarati, Umetnost se ponekad optužuje da je opskrbna i preciozna, da se uđaljila ođ ljudi. Ali da li se umetnik udaljio od ljuđi ili su se ljudi udaljili ođ umet· nosti? odgovara liot pitanjem. Njegovi odgovori nedvosmisleno pokazuju dn je on bio duboko svestan „materijalnih „teškoća 5 kojima se bisci, naročito pesnici, sukobljavaju, i potrebe da oni, bilo gds da žive, za svakodnevni život moraju zarađivati baveći se nečim drugim osim poezije.
Lesli Pola je, razumljivo, interesovalo da li su „Četiri kval!teta“ WHiotova poslednja pesnička reč, Odgovarajući na OVO pitanje Tmliot je rekao da su njegove pDoš1ednje pesme i drame bile tesno isprepleiene. Na primer, kao inspiracija za prvi „kvartet“, „Bernt Norton“, poslužilo mu je nekoliko stihova koje je izbacio sa Ppočetka „Ubistva u katedrali“. Ti stihovi nisu identični, ali su u suštini isti. Kad je viđeo predstavu svog. „Porođičnog skupa“ TWliotu se učinilo da u konstrukciji drame ima nekoliko očiglednih grešaka, pa je zaželeo da od... mah sedne i napiše novu dramu u kojoj tih nedostataka neće biti. Međutim, tada je izbio rat, na ređ su došle novo dužnosti, i umesto da piše dramu, Kliot je mapisao još tri Tirvarteta. „Mogao sam u uslovima u Kkojima sam živeo da pišem pesme te vrste i te dužine. Kad je prošao rat zaželeo sam da se ponovo vratim pisanju drame koju sam nameravao đa napišem 1939, i otada od 1948 — napisao sam tri drameć, Po Mliotovom mišljenju te drame su bolje nego što bi bile da ih je mapisao pte rata, jer je „izvesna sumnja“ na njega dobro delovala. „Da li će nova sumnja stvoriti move pesme?“ interesovao se Pol. „Nađam se da hoće. Ali ne mogu
rw: Suse nEima IN ra Ir IeN Mira eeiVep uuu TOrE* GunN.zI„\ALLIAICIir a |
UJ SVMPOSION
O OU U U a Gaga nia
Novi mađarski časopis u Novom Sadu
U IZDANJU izdavačkog pređu. zeća „Forum“, a pod glavnim odgovornim uredništvom Ištvana Bošnjaka,
i kritiku „Uj symposion“. Ne nalazeći na početku uobičajeni programski uvodnik koji bi objasnio motive pokretanja ovakvog časopisa, te želje i namere njegovih nosilaca, potražili smo sve to u njegovoj sadržini, U nenametljivom okviru, na 32 strane, list je brižljivo i smišljeno uređen. Na uvodnom mestu malazi se esej Đerđa Lukača „Taktika i etika“, uzet iz njegove istoimene brošu»re pisane još 1919. gođine. Glavmi urednik interpretira teoriju kritike Janoša Banjaija i u glavnim crtama prikazuje njegovu Kritičarsku praksu, a Laslo Vegel piše o tri štampane Knjige Mio-= draga Bulatovića i o njegovom romanu koji u mastavcima izlazi u „Savremeniku“, Časopis ima još rubrike: Ex libris, Rađionica, Kontrapunkt i Centralni ugao.
U prvoj rubrici, poređ recenzije lepog broja knjiga i časopisa, želimo maročito da istaknemo studiozne prikaze prevođa. Laslo Gerolđ je već u ovom prvom delu prikaza pružio dokaza O tome s kolikom akribijom prati i ocenjuje prevodilačku delatnost, dokazavši, istovremeno, poznavanje oba jezika čije prevođe Oocenjuje. Ako je tačno ono što Ge-
lica 0 caita|ii
petao
Nastavak sa 9. · stevane
Hoće li se pojaviti, iz te čudesne daljine, prvi, u ovo predsvanuće, sa svojim mušketama i topovima, sa krstom i nožem, ili na kraju dana — iz tog potamnelog ogledala pod obalams Malabara, pod obalom Kalikata pritisnutom kokosovim palmama, bambusovom ftrskom, rasšadnicima fapioke, slonovima, ribarskim mrežama, magazama koje kao da se od tog predsvanuća 1498. uopšte nisu promenile — samo što su od sunca i monsuna više posivele.
I opet — krik petla.
Muškete vojnika Vaska đa Game davno je izgrizlo i rastvorilo vreme. Vasko da Gama — samo te tri reči mogu da se pročitaju na : kamenoj ploči u Kočinu, u crkvi Sv. Francisa
izašao. je u Novom. Sadu, na mađarskom · jeziku prvi broj novog časopisa za umetnost
toliko gledati unapred. Cekam da vidim šta ću biti primoran da urađim kao sledeće“.
Poznato je da je MBzra Paund prepravio „Pustu zemlju“ pre nego što je bila objavljena. Pol je pitao Eliota da ]li postoji mogućnost da se sada objavi prvobitna verzija. Pesnik je dao veoma zanmimljiv odgovor o sudbini toga vukopisa. Paund je, pre svega, „Pustu zemlju“ mnogo više skraiio nego što ju je prepravio. Pesma je prvobitno bila dva puta duža, u njoj je bilo nekoliko strofa u kojima je Eliot podržavao Poupa i Paund mu je rekao „Poup je to tako dobro uradio da ti je bolje da se s njim ne nadmećeš“, što je, prema Eliotovim rečima, bio razuman savet. Paund je takođe izbacio deo Desme koji je govorio o nekom bro- dđolomu i Moji je bio inspirisan pevanjem o Ulisu iz Damteovog „Pakla“. Sudbina toga rukopisa, otkucanog na pisaćoi mašini sa ispravkama pisanim plavim mastilom, jedna je od stalnih „manjih književnih tajni“. TRtukopis je otkupio jedan čovek iž Njujorka, po imenu Džon Kvin (John Quinn) koji je bio patron književnika .i slikara. Eliot mu je, zbog usluga koje mu je Kvin učinio, dao i rukopisnu zbirku svojih „ranih pesama, od kojih je najveći deo bio neobjavljen. Kad je Kvin umro, hjegova kolekcija rukopisa i drugih umetničkih dela bila Je rasprodata, ali se TBıliotovi rukopisi nisu pojavili na prođaju, a ni danas se ne zna ko je kriv za njihov nestanak. Pol je sugerisao da se dođeli stipendija za traganje za rukopisom „Puste zemlje“. Eliot je odgovorio: „Voleo bih đa on buđe pronađen kao dokaz o onome što je Ezra zvao svojim majeutičkim sposobnostima — dokaz o tome šta je on učinio za mene „kKritikujući moj rukopis. s druge strane, za moju reputaciju, i za reputaciju same „Puste zemlje“, prilično mi je drago što je on iščezao“. (L. NJ
. rolđ kaže: da prevođilac moraiod
pisca bolje jezik da poznaje —a to je tačno — on je onda svojim recenzijama potvrđio đa to pravilo u još jačoj meri važi i za kritičara. Zato nestrpljivo očekujemo obečani mastavak recenzije Ovog tananog poznavaoca oba jezika, koji đokazuje đa pesnik treba da bude, pored prevodioca Jirikc, ne same. „i prevodilac proze“, „n O. i onaj ko te prevode ocenjuje.
Čitajući belešku „pogovor umesto predgovora“, na kraju lista, ostalo nam je da se s njom složimo i da Mkonstatujemo: sadržina prvog broja zaista jasno ukazuje na dimenzije polja koje wredništvo želi da obuhvati, ubedljivo govori o planiranoj serioznosti i duhovnosti časopisa i o tome kakvu kritiku želi da neguje u njemu.
No, uredništvo je u Dogovoru ipak htelo da fiksira štošta, i to u prvom ređu zato da bi izvesne stvari definisalo samo za sebe, jer, citirajući izvesne misli-vodilje, pogovor završava naglašavanjem preuzimanja rizika od strane pisaca, jer „živeti je uopšte opasna stvar. Zašto bi treba!o književnik, u krajnjoj > niji, đa bude bolje osiguran od radnika koji radi, recimo, na osmom spratu, otkuđa, rađeći, može i da padne. Neka se on, dakle, izloži opasnosti, zato je i Tkonjiževnik“. Svesno odgovornosti, uredništvo želi da piše i uređuje ist ne namigivanjem na eventualne opasnosti i neželjene posledice nego stavom koji obećava manje udobnosti, a više rezulta= ta, spremno, istovremeno, na otvorenu i principijelnu diskusiju — za koju će vazda imati otvorena vrata, ne smatrajući sebe nepogrešivim. (A. PJ)
O. IZLOG, ČASOPISA
QUESTO E ALTRO
Kafka — jedan put ka realnosti
U BROJU 8, kojim ovaj zanimljivi časopis zaključuje svoje iz-. laženje, Đorđo Kuzateli objavljuje pažnje vredan napis o. Kafki. On zapravo piše reminiscencije na sastanak posvećen Wafki koji je održan u Pragu maja prošle godine. U uvodu kaže da je diskusija o sadržaju, pojma realizam dobila „značajan, i vrlo. ekhksplikativan doprinosš.,u nizu članaka i studija koje su se bojavile poslednjih godina, a koje imaju za temu život i delo FPran+ ca Kafke. Na ovom ferenu,. mož“ da više no igde drugde, izgleda prevaziđena večita antinomija između dveju teorijskih koncepcija realizma: jedne koja renlizmom naziva svako poetsko iskustvo i druge koja ovaj pojam određuje jednom istorijskom. formulacijom i ograničava ga ten-, dencijom, ambijentom i epohom. Vrlo značajan momenat u tome procesu predstavljaju majski raz~
govori. Svi učesnici priznali su
Hafki, ako ništa drugo, a Ono. poetsku autentičnost i snagu kojom je prikazao otuđenje čoveka u Mapitalističkom društvu. Postavljeno je i pitanje đa li Kafkino svedočanstvo vređi samo za Mkapitalistički svet ili njegor ve Rhalucinanine slike uništenja
ličnosti prorokuju prođuženje ati-
jenacije u nekim oblicima socijalističkog Kolektivizma. Na sastanku je jedno ekstremno shvatamje realizma predstavliao A fređ Kurela, sekretar Akademije” umetnosti u Berlinu, koji ie sa pozicija „socijalističkog realizma“ rekao za MKafkinu literaturu da ' je lišena svakog socijalnog zahvata i da se svođi na izražavanje sterilnih ličnih doživlinvanja, S druge strane stoji Rože Garođi koji pretvara realizam u jednu metašstorijsku dimenziju, u jednu Rkafteroriju umefničkor jzrmza; koristeći u tome i mišljenja ranijih marksističkih iteoretičara. Ruzateli ipak smatra da “je Garođi, autor odlično primljens knijge „Realizam bez obala“ neopravđano i isuviše proširio koncepciju. realizma, što kritiku đo“wođdi Wu, ophnsnost da postane! isaobeaživanje biografskih, motivacija i da se ogramiči na psihologirnm, Slučaj Kafka po mjegovom |m}š'ijenju me dalje povođa breteramo slobodnim zakliučeiman, što pokazuje 1 neđavno obinyHema Wknjiga Mıiha Mielera „SMtadijie o mođernoi literaturi“ (196%) koja donosi jednu riforozmu diferencilaciiu alegorije i simboln: simĐol je ono što on predstnvija. alegorija pređstavlia mešto što milje; alegorila je konstrišama Rao aostrakcija., simbol aludira na mešto određeno i konkretno. W MWafkinom delu prisostvuiemo jedmoj obimnoj operaciji mimeze realnosti preko čitave sevrile simbola. Kođ Kafke me postoji. alegoričmo prikazivanje, dakle mi mistični welovi Roje treba skimnuti, ni taiamstvene đubime koje treba otkrivati. Nalazimo se u
terminima istorijski jasmim 1 edređenim, pređ jednom od mogus ćih formi umetničkog realizma. Pred formom mnajnemirnijom,' koja je izabrala najduži i najmuščniji put i koja kao da: taj. put svaki čas gubit potraga a realizmom Rkođ Kafke podseća ma ontu mepodnošliivu mapetost,memira, na onu mučmnu alternativu između sumnje i mađe koja: junaka romana stalno gura· napređ prema Zamku.
rernu Eppar enu
A kalikatski petao doziva i danas svako.pred~
stotine godina,
svanuće — koga doziva, da li uopšte nekoga doziva kalikatski petao? — i najavljuje jedan sudbonosan dolazak, ili odlazak, kao. pre četiri
kao pre osam stotina. godina
— kao što će i sutra, u predsvanuće, da se'javi,
sa kobnim, strahobnim intervalima, i kroz četiri stotine godina, i kroz osam stotina godina, nad mojim davno razvejanim stopama .u malabarskom pesku, pesku Indije, kraj ljudi koji imaju. od odeće samo komad platna, i ruke, ruke na:ribar skim mrežama, ruke onih najnižih u' Kalikatu.
Nad crvotočnim izrezbarenim krevetom u ko«
me su spavali ili se tresli u groznici Portugalci, Holanđani, Britanci, kao da je zastao mrak jednog vekovečnog predsvanuća. Mrak granitno taman i granitno tvrd. O M
Znam da čuješ taj krik iz Kalikata, i:tu kobnu tišinu nad peščanim obalama, nad stcnovitim grebenima — nad ušnulim ljudima.:od Rta Komorina do belih glečera Himalaja. Ali to nema veze sa svanućem, ni u Kalikatu, ni u
Kabulu, ni u Klevelandu, ni u Kišenjevu, ni. u
Piramida.
Reci mi —
gde je, na kraju svoga dana, sahranjen.
KNJ
Kragujevcu, ni u Kairu, na sedam večnosti:od
Vazduh je nepomičan. Vetar je stao. Hoće li uopšte svanuti? :; hoće li ikada svanuti? ?
Čedomir Minđerović
IŽBVNE NOVIMNIE
O.