Књижевне новине

rikrao sam 8e duž obale i ostao u žbunju očekujući da joj se udalji muž. Gušio me je zadah fruleži, ali se nisam pomerje sve dok on be ode. ? — Pijan je — reče žena · Bam

joi brišao razmičućj vrbovo pruče. Da li uvek pije? — upitah, jako šam zaiao

—

da se nikada ne trezni. Hteo sam da Ona to

potvrdi. ; :

Žena prestade da leda za njim mada su mu se još čuli koraci. Odlazio je kroz visoku i retku travu spaljenu suncem, Teturao &e obbreme glave i ruku opuštebih niz telo; vrat mu je bio crven i jispucao kao kora atare višnje. Nije ga gledala, ali je slušala, kao i ja, kako se sve slabije čuje krckanje iverja ispod njegovih. 'sokula i kako ovrčci svojom zrikom grebu usijano nebo,

— Pije neprestano — reče ona bez duoumljenja. : · .:.—- Pa kako je onda mogao da kosi? — upitah

. je imnenada, 8 ona se začudi takvom pitanju.

Sedela je u senci bagremove egrade što je livadu delila od vočnjaka i piljila preda se, — Otkada se završio rat, misliš da nešto ra>

di? — bromuca posle duže ćujnje. -—/ Kosila

sam sama.

'Sedela je ispruženih mogu, viđeo sam da su joj šake ispucale a lice spečeno i rapavo od sunca. Žvakala je hleb, savijena napred i zaWodama!h zemlju koja je wirisala na tek po-

·košeno seno. S vremena na vreme, odsutno i ne :znajući, jedva primetno đodirivala je stegna.

”"5j pokret, kratak i samostalan, nezavisan od svega ostalog što je činila, nagovestio. mi je njenu semoću; kroz njega, bolje nego kroz sve priče iz komšiluka, s&aznao' sam kakav joj je 'ivoh. Taj pokret kojim je kroz grubo sukno milovala kožu i ne znajući da to čini, to jedva

· primeino micanje cele čake što je prijanjala uz

ona d · ebi, to uvek

suknju i svojim gladnim milovanjem &pajala 6unce Ba skrivenom belinom mesa, poivrđivalo mi je slutnju da su joj noći neutoljene i prazne. To telo napuštene žene podseti me na zarđali plug u.jarku. U blizini više ne beše nikoga i

ı da mi priča svoj Život, Aba, rekoh tako biva... Saznao sam da se

· whisla za vreme rata i da joj je muž pobegao u

umu ničim me nagovestivši odlazak. Ostala je #de je i rađila; gazdarica ju je od četnika i policije skrivala u podrum. Proveđeći,.u tami dane, dočekala je kraj okupacije; nije se -od'hičila da izađe napolje ni kada su joj sahra-

· njivali gazdu. Poginuo' je sasvim Wlučajno, t

žiali, od kopita uplašenih homja, Tek kada joj se pojavio muž, usuđila se da iz podruma promoli glavu, Ušao je u kuću, a po ulici još uvek Su Wraštali puenji, Čula mu je glag, čurov. i 'yd kao fijuk biča. Potrčala je uz stepenice i irgledala mi samo leđa, .

~— Odlazie je, Nisam mogla da verujem da

· ni jednom reči peće upitati gazdaricu za mene,

ali on wije pitao, Ma pragu je zapeo cokulom o dovratak, opsovao i izgubio se međ vojnicima

koji ·-Bu zakrčili ulicu, Mišlila šam da ga neću

_ više nikada videti, |

Ućuta naglo; učini mi se da leto oko mehe

- ješi kao zvono, Njen muk bio je jznenadan

više neću moći

i breH: pomislio sam da od nje eo

da čujem, Međutim, tanke usne da se miču zasipajući me mlivom' halop~

:: ej ispovesti, Znao 6am kuda fo vođi, ali mi

saznao da se-iaj:čovek sutra

ni na kraj. pameti nije bilo da je prekidapy hteo

-6amda dođe. do onoga kuda smo se zajedno uOvo vralio

patili, pustio sam. ie neka priča, 1 tako ; ; ira O PA Vrafi u kuću, Sa njim je bio i i plavokosi oficir,

· očiju crvenih od pića,

- ~ Rekao je gazdarici da može da se čisti, jer sve ono što je dotle bilo thjeno, kuća, na'meštaj, magaze i mlin, prelazi u narodne ruke „Za to smo se borili“, promumlao je i seo ma khanabe, Tada me je pogledao i pozvao da mu priđem,.. O Č

Šta li je bilo posle? upitao sam Be ošećajući kako mi se po utrobi širi bezumni požay, a ženo, kao da je osećala šta Be sa mnom događa, podiže svoje krupne oči, i reče da je korpknula preko salona ha mužu. Izustila je to kao da e

| pečega stidi,

· ~ „Očisti“, rekao mi je i podigao gokulu,

· behu od prašine. Nisam ga poslušale, Đuhovito · me je iznenada za hosu i povukao. Pokušala sam

fa se IBbupam iz njegovih ruku osluškujući. kako

| ODLOMAK IZ GOLGOTE

O. 3 PRIČA PIN EN NIE NOWINA~"+

m Mes o. PAV BBB, WONBORA,

gaydavies odlazi krišom u zadnji deo kuće, kako otvara vrata na podrumu i kako joj se koraci gube niz stepenice, Pitala sam se čta posle toliko gođipa tamo traži i videla je kako se vraća u salon držeći zamahnutu sekiru iznad glave, Pritrčala je klaviru i u trku sekiru zarila u poklopac od klavira, Plavokosi oficir je gunđao: „Ni to, ni to!“ udario je iz sve snage tako da je njeno mršavo telo odletelo pod klavir. „A fi?“ začula sam tad svog muža, „šta ti možeš?“, okrenula se i videla da govori svome drugu. „Ja?“, rekao je oficirčić kao da se čudi, „ja mogu sve!“ „Eee, buđalo“ reče tada moj čovek, „baš si ti budala. Da 6i čovek, popio bi litar!“ Oficir ode u drugu sobu, vrati se sa punom flašom i iskapi je do dna. Oslonjen o klavir, uvijao se kao voštanica, ali mome mužu kao da ni to nije bilo dosta. Podigao je noge na kanabe parajući ga cokulama | počeo da viče: „Možeš li i sada sve, a?“ našta je oficirćić umorno zaklimao glavom. Tad ga je moj muž upitao može li da se ubije, a oficirčić izvuče pištolj i opali sebi u glavu...

Posle njenih reči tišina postade još dublja. Jara je dahfala ka bakarnom nebu; sa krošanja u voćnjaku cedila se paučina, Nešto je šuškalo, nešto se uporno opiralo skladu usijanog dana; videh da ostatke jela, hleb, zastrug i glavice luka sakuplja u bošću, I nagnuta tako, nastavi da priča:

—w Od tad se ne trezni. Odlazi i dolazi sa glavom teškom od pića, ne primećuje me. Sama

sam. Radim, moram da živim. Katkađa, noću, ·

dok bdim, zapitam se od čega li živi, dokle će đa živi, tako, takav, težak i suvišan svakom. Hoda, tetura 86 i spava tamo gde še šruši, uvek u istoj sivoj uniformi iz rata. Masna je, izgužvana i puna prašine. Ne znam da li je ikada skida, toliko je slivena sa njegovim telom, kao da je rođem sa njom, kao da nema kožu već umesto nje tu sivu ratnu uniformu i cokule, bele 'od prašine, hoje nikada nije očistio.

— Zapevaj nešto — prekidđoh je, i setih se da imam tek šesnaest godina i da su mi malje ma licu još meke. — Hajde, šta čekaš? — ponovih opet i učini mi se da sve oko nas: i prepelice u Žitu, i stada u prisojima što đahću od žege, i mirig pokošene frave — zastade očekujući. Podigoh pogled, viđeh đa me.posmatra svojim ogromnim očima, pegavim kao irbuh pastrmke.

\yaaci

dd, ega NOVI BOE _NMCA O e NON e _2 pr Ca M. Passa Jap i o. - (A. . — e i O >: Ap - 271” "od areeiL aa TL...

e 0 pm RL") 7 “a. A E) Ne, e) Ve}

EO Ž7No O in ,” i iippsn O OTTO „HIT Ca ein ose aaa

LO an eine}

Bidteaııi

H KRENUH se;

O, Tukom pesku što mi stope alive, leži moja senk6o (6 kao lice Hromog Dečalko, ;

sa trulom krstačom, u, zubima, Sanjom Mi

ili še to igračke zamenjuju za zlu, stvoYnost

o stuari oslobađaju smisla —

JV - i EI O

Zr Opao VIJ0 e} 7 NP VO \s}h, NEE:

OC PROMO ER

m 0 A jeka Sou ato 7

JR Ty a

Sie O apRan XPa

Pitao sam se hoće li zapevati, da li će moći to da učini, hoće li se prelomiti i zapevati besramno, kao da se skida.

Nije se dugo ustezala. Pre nego što je otvorila usne, ona podiže šake, i njima, skoro nesvesno, zabaci maramu na teme. Videh joj smeđu kosu i duž čela traku bleđe kože koju sunce nije pozlatilo. Gleđajući me mefremice, ona za» peva, a glas joj, drhtav i porozan, jara podiže ka. nebu,

Pevala je:

Ćernej goro, čermej sestro, Dvamka, da čermejem,

Ti za tvojte lista, gofo, Az za, mojtu, miados,

Tuvojžte lista, goro sestro, Pa šte da pnorasnat. Mojta mlađos, goro sestro, Nikad, m do veka...

—a ja sam piljio u tu belu kožu koja je delila čelo od njenih uredno očešljanih, suvih i rastresitih smeđih vlasi kroz koje se krišom, kao imela u pasištima, prokrađala sedina. Slomile su je godine i samoća, pomislio sam prisećajući se po drugi put da sam upola mlađi od nje. Dodimuh joj šaku kojom je ponovo po= čela da gladi bedro i ne znajući da to čini. Pevala je, a njena pesma, sićušna kao cilik dečijih zvončića sa Vrbice, tumarala je poljem

'i sudarala se sa kamenjem i šumama, slaba i

bezglava kao lept:rica. Pevala je, ali je ja nisam čuo, jer sam slušao divljanje zveri u svojoj utrobi; naginjao sam se sve više ka njoj, ka njenoj koži opaljenoj suncem, a&rčući izvrnutim nozdrvama, čađav zadah žene, Ona ućuta.

Kađa sam prestao da dahčćem, i kađa sam iz sebe ispljusnuo usijanu tečnost, bezumno i maglo osećajući da se sa tim curenjem otkida i deo moga mozga, okrenuo sam se nauznak i pao na ofkose oblizavši usne. Nad očima zacakli se znoj; nisam znao đa li me truje so ili mi sunce zabada igle u same zemice. Polje prestade da se ljulja; teško mi je bilo da utvrdim jesam li pobednik ili poraženi: ležao sam na leđima pritisnut kopitom užaremog sunca, Bio sam vlažan između nogu; strgoh sa bagremove grančice pregršt lišča i zgužvah ga u šaci: hteo sam njime da obrišem sluz, Pokušah, ali se

| O MI

4) ala ea TOR ANI | Sa

WR Va MP OSA 7 | NA MCG5029 | PM SON \)

A :“

\T- ha 7 | Mk,

Bora

- nad, svežom LADENOVIĆ |

zavijamo

| da leži, u senci,

(577

(i Si WC

OV O DEF VANI

77, SO S ac. CA NJ M

PLC AIO ONI OS

4 77 ir AB ara Oi ea a

smuvijeno lišće ražy:sza Eo Ji. MU.u.O sam 1 pošao ka regi me okrećucći se, ostavljajući je pod plastom mladog sena, ražgoličena i bela. i ž

Reka se prikrađala bljeskajući svojim KkrzZe nom kao vidra. Bacio sam se u vir ispod rasplakanih vrba i pustio da me nosi kraj trulih panjeva i skvrčenih žila, Ležao sam u vodi mi'sleci na ono što se malopre dogodijo, i ne znam zašto sam počeo da se prisećam. „SVOE Oca. Možda zato sto sam piljio u jedan kosmat obiak koji se kao lenji starac klatio nebom, ili zbog toga što sam po vodi mahao obema rukama, a

. one noći, kada sam je gaz.o prvi put, otac me je držao za. jednu, ''rčao je pogrbijeno i pocupuWujući. U svetlosti eksplozija video sam kako mu kroz prljavu, slamom „uprašenu košulju prokišnjava znoj. Rikali su topovi iza brda, u nedogled, dokle god je oko moglo da dosegne, trčali su ljudi, Video sam kako begunci doĐiru do rečne obale, kako se okreću i kako hitaju natrag, sudarajući se sa onima Što su trčali iza njih; video sam kako granate obaraju stabla, urlaju nad kolonama obezglavljene dece i drobe seljačka kola kao orahovu ljusku. Besneo je rat i repom razjareno udarao po vodi isplju;skujući je čak do oranica, Govorili su da mu je to kraj, šaputali su da ireba prež:veti samo tu noć i da će sutra granuti sunce. Otac je ćutao i Ćuteći teo prestižući svakog ko je bio ispred nas, Tako smo prvi došli do reke i usred predaha, kada je nebo za trenutak postalo crno kao Šćađ, zagazali wu vodu, u ovu istu reku u kojoj ja sada Wwvasim svoje toplo i umomo telo.

Voda je bila mlaka, činilo mi 6e i masna kao ulje, Masna od krvi, bejah skoro siguran. Gazlo sam napređ hitajući đa se što pre dokopam suprotne obale, Obrasla žbunjem, prečila se ispređ nas kao gruđobran. Gazili smo sve dublje i dublje, i već smo bili na polovini reke, kada se bitka ponovo razjari, Otac me steže i jumu ne vođeći računa mogu li da gazim tako brzo, jer mi je vođa bila do pazuha, Vukao me je sve dok se misam. sapleo nadomak obali i pao. Tad me je ispustio. iIzronio sam iz vođe i u sjaju kratke eksplozije ugleđao ga na vrhu obale. Poleteo sam za njim, zvao ga i gledao kako nestaje iza horizonta, progutan tamom. Uplašen i najednom sam, sam usred nepoznatog krsja, u noći, sred rata, nagazio na nešto ljigavo i šuplje, slično raspletenoj kotarici od pruča, Pokušao sam da izvučem mnogu, ali mi se to učinilo nemoguće: stajao sarmi usred nekog leša; njegova su me rebra sfezala kao kljusa, Trzao sam &e iz sve snage i gleđao kako se ftruplo u pličaku ljulja i kako se lalasi plaze uz obalu, Leš beše isplakan, voda mu je davno odnela odeću, meso je sa kostiju visio u ma; u očnim đupljama mljaskalo je blato, Povukao sam mnogu i iščupao je, ali je cipela ostala u grudnom košu, Jurnuo sam i izleteo uz obalu vičući iz sveg glasa, no sve beše vzalud: oca više njje bilo, Nestao je, Iščezao je nekuđ, risplinuo se kao oblak iznad reke očeYupan vetrom.

Oblak je nestao, ali ostala su sećanja, gusta, sluzava i jača od smrti. Izađoh ma obalu i raširih ruke da mi sunce oliže kožu.ispod pazuha, Odjednom postađoh srećsn šfo celim telom dodirujem zemlju i što. mi se pod suncem koša pretvara u duge vlasi, Okretoh se i videh: daleko od mene, na drugoj obali, tamo iza voćnjaka, žena. je grabuljom asakupljala seno.

> OI e /G2 i OR, a - TA) bar ——N

00 O) )

[| i API VAGA, ML

kriškom, šlovače: ja i plamen cr, eveta, i

ja, b reč veliki za dve krvi sveta,

kao kučka ustyeljenma,!

o Reko, ljuljaško u toploj leci,

leto zrenjem,

žakinuto

kako ja teško bifk sam, pod, ovim, spuštenim, nebom.

4 čelu zvezda ma kao voćka warela, ispod Yebaya vreme zvoni =

to mebo se spušta wa kaljao drum,

meko pod pepelom traži arno žita i mo vatre

N “PDP svešom kriškom ilovače +—> ja i plameh, crna cbetd, | Wagnuti do stopala, · | ja š več veliki za dve kyu sveta dok Voj i kao i | ok vekrov sablja

kao belim, Talasa % | ; O djerdanima zvone po travi;

e; | j JX lepota ako se javi ispod greha obljubljewo, | od smeha ako se nebo okrvavi i padne ma, moje dlanove — dua ceYra u ćuviku gvožđem oprljewt, : gde Jagnje suncem, zaklano cuili ako se javi:

dok w zabranu dua moža kolju se od glodi a ptica jedna malik wa seme bačeno u webo spušta kapke wa crvene uzglavlje sma, jev hoće fa ptičja strast život do dna da dosegne

Sa čela skliznu, mi 2ezda, kao voćka, uzrela 6 ja sydrhtah puw istorije i ukletstva, zadryhtah, bez mesta, u Oruštbu.

fe,

oslonjen 0 sopstveni kostur se me sanjm, jey donas i tanja, misao može mozak do, Yaseče bleskom,

Zoistas

OVE o sopstveni kostur se ne 6anja, er

fobovi vezani za gaje dok oešlau u Žmoju i grču, Šiwe jedino sbog neočekivane svetlosti ispod, mraka * predaka koji čuvaju, mnoge tajne , ;

Izbezumljem tresem, svoje dyvo iz korena, i tresem a mečije mrtve oči padaju na, moje suve dlanove,

Na svešoj kYvišci ilovače gde plamen, se od, studi plavi Okrenuh, se; ·Smrt cvetove sklanja od javka svetlosti dana . | jer vama Zemlja je ova već Duma, i ali, na ; to mist, bili onj, 1 ma, galiji Tone jedna diže sa da me nahvani pšenicomv.leta žednog, već Neko "o vešlači na galj

da me napoji vom, iz loze mesečeve,

'Giža. 86 i O eko, što iz j č ;

hoše » mojih, očiju šizvireš, 6 deca kao mlade vrbe bradvama, isečene zaplakaše — behu li zaista to robovi vezani za galiju što še uođom, gYče, zaplakaša ciao što trče da smrt svofu stignu još pre beče?š ı 6 već he izgovoyiša —~ : ili to beše varka skribena iza tvoga oblaka

m& sbežoj krišci ilopače — ja, i bloowen crna. cUGtO, a TOO 86 to samo travka neka prenula iz moga sna i moge oka ja + več još uvek veliki 2, dua krvi 0606. a vaaı M o Rekoj Oe SL Okt ii "u i

KNJIŽBVNBEB NOVINE