Књижевне новине
KNJIŽEVNE NOVINE
'
Prevedeni esej Ežen JONESKO
Prevedeni esej
Pozorišna iskustva
U POZORIŠTU je sve dozvoljeno. Ne samo pretvaranje figura u meso, nego i otelovljenje nećeg čisto unutrašnjeg, kao što je strah. Nije samo dozvoljeno, nego se čak i preporučuje da rekviziti igraju, da se mrtvim stvarima ulje život, da se dekoracije ođuhove i da se opipljivo aa pojava hečemu što se nalazi u poza~
ni. : Kao što pokret, igra i pantomima nastavljaju reč i zauzimaju njeno mesto kad ona otkaže, tako i spomenuti scenski pronalasci mogu da je prošire. Ophođenje 5 rekvizitima predstavlja još poseban problem. (O tome je Arto govorio.)
'Kad se o pozorištu kaže da ono mora da buđe pozorište za sve, onda se u stvari misli na pozorište koje je više ili manje poltičko. Biti z% sve to je jedna stvar, a biti ideološki jednosmeran — što je posledica ograničene svesti to je druga stvar. Što više Brehtovih komada gledam, sve više dobijam utisak da on nije zahvatio doba koje je njegovo. Njegov:m ljudima nedostaje jedna dimenzija, njegovo doba je unakazila šopstvena ideologija, koja mu sužava vidik. Ovo”'je zajednička greška svih iđeologa i ljudi ograničenih svojim fanatizmom.
Čovek može i protiv svoje volje đa bude vezan za neko društvo. Jer, mi smo svi deo jedne istorijske „povezanosti i spadamo u određeni istorijski frenutak. Ali ovaj istorijski trenutak je daleko ođ toga da na nas polaže puno pravo. Naprotiv, on izražava samo naš najnebitn:ji deo. Više on ne obuhvata.
Ja sam uglavnom. govorio o jednom određenom načinu izražavanja, O pozorišnom govoru, o govoru koji je samo njegov. Materijal ili društvenopovezane teme mogu unutar ovog jezika veoma dobro da buđu materijal ili teme pozorišta. Čovek je objektivan možda zbog jake subjekt'vnosti. Celina može ponovo da se pojavi u pojedinostima.
Društvo je očevidno objektivna tvorevina. Ja vidim da je ono društveno, to jesi pretežno onaj istorijski izraz vremena — kome mi makar samo i kroz govor pripadamo, jer i svaki govor je bezuslovno istorijsk' i vremenski uslovljen sam po sebi u umetničko delo unesen, i to voljno ili nevoljno, svesno ili ne, živahnije i sponftanije ođ onog što je promišljeno i idđeološko.
Ono što je vremenski povezano to ne protuslovi nadvremenskom i univerzalnom. Naprotiv, ono mu se podređuje.
Tima duševnih stanja, neposrednih saznanja, koja su pofpuno izvanvremenska, izvanistoriiska. Kad se jednmog blagoslovenog jutra probuđim, kako iz SVOE noćnog sna tako i iz SVOE duhovnog sna navike, i trenutno se osvestim da živim, i da je sve fu, i da mi istovremeno 1Zgleda i strano i prisno poznato, kad me obuzme čuđenje nad mojim postojanjem, tad ovo neposredno saznanje pripada svakome i svakom vremenu. O ovom duševnom stanju pisali su skoro istim rečima pesnici, mist'ci i filozofi, Oni to osećaju kao što ga osećam ja i kao što ga izvesno osećaju svi ljudi, ako nisu duhovno obamrli ili slepi usled svojih politččkih nastrojenja. Isto duševno stanje može se naći jasno formulisano kako u srednjem veku tako i u antici ili takozvanom istorijskom stoleću. U tom večnom frenutku susreću se obućar i filozof i „rob“ i „gospodar“, sveštenik i laik. Ovaj večni trenutak ih izjednačava.
Istorijsko i neistorijsko stvaraju čvrstu Vvezu. Oni i u poeziji i u slikarstvu čine jedin='stvo. Slika žene koja se češlja javlja se u perzijskim minijaturama, grčkim i etrurskim nadgrobnim spomenicima i egipatskim freskama. Jedan Renoar, jedan Mane i slikari 17. i 18 stoleća nisu morali da poznaju slikarstva drugih epoha da bi pronašli i zauzeli isti stav, da bi od tog stava, koji je ispunjen nepromenljivom čulnošću, osećali isto uzbuđenje. Kao u prvom primeru, ovde je reč o dirljivom trajanju. Stil, u kome se ova slika s vremena na vreme pokazuje, različit je (često jedva), već prema epohi. Razlike koje su sekundarne, ipak očigledno pođvlače ono što ostaje nepromenljivo. Ov! dokazi su zato tu da nam pokažu kako se susreće vremenski uslovljeno i istorijsko, da upotrebimo modđernu reč, s nadvremenskim, univerzalnim
Prevedeni esej
Prevedeni esej
i nadistorijskim, kako se spajaju i kako jedno drugog nosi. | '
Izabraću jeđan značajan primer iz ' našega područja. Kad se u teatru Ričard II detron zuje, baca u ćeliju i ostavlja, ja tad više ne vidim Ričarda II, nego sve detronizovane kraljeve ovog sveta. Ali ne samo sve srušene kraljeve, nego i naše cbesvećene, slomljene i pohabane polede, vrednosti i istine, srušene kulture, sudbinu. Kad Ričard II umire ja zapravo učestvujem u um ranju svega što mi je najmilije. S Ričardom TI umirem ja sam. Ričard II me: čini goruće svesnim istine koju smo kroz hiljade skretanja zaboravili, na koju ne mislimo, i koja je jednostavna i beskrajno banalna: ja umirem, ti umi= reš, on umire. Tako .to, što Šekspr radi, nije istorijski vezano, mada se on služi istorijom. On mi ne pokazuje istoriju, već moju sopstvenu istoriju, našu sopstvenu istoriju, moju sopstvenu nadvrcemensku istinu. I tako je ovo pozorišno remek-delo izvrstan pr'mer. U njemu ja prepo» znajem sebe, ono mi kao ogledalo odražava lik, ono me čini svesnim, ono je istorija, ali istorija koja se kroz istoriju zasniva na najdubljoj istini. Kođ ovog il: onog autora mogu se naći razlozi za ratove, za građanske ratove i za osva-– jačke ratove, bez obzira na to da: li su ti razlozi tačni ili ne. O izvođenju njihovom može se diskutovati. Ali se ne može poreći da su svi kraljevi morali da siđu s prestola, đa su umrli. Tu se čovek očito, duboko uzbudljivo, s kraj= njim osećanjem za tragiku i sa strašću čini sve=
snom ona očevidno večna realnost: čovekova ·
prolaznost, koja je vezana s njegovom žudnjom za produženjem. Umetnost je carstvo strasti, a ne proučavania. U ovoj tragedij: tragedija reč je o otkrivanju najbolje stvarnosti. Ja saznajem ili ponovo saznajem ono što više nisam mislio. Ja fo saznajem na jedino mogućanm pesnički način; naime, čim me obuzme uzbuđenje, koje nije ni namešteno, ni potkresano i koje je očistilo papirnate. barikade ideologija od razblaženog kritičkog ili pseudo-naučnog duha. Rizikujem da buđem vučen za nos samo fad ako u teatar koji se očituje kroz strast, iđem da gledam neki komad sastavljen od teza, to jest neki iđeološki angažovan i lažljiv komad, koji nije, kako to samo poezija i tragedija mogu, pesnički i đuboko istinit. Svi ljudi umiru u samoći. Sve vrednosti bivaju srušene. To je ono što mi Šekspir kaže. „R čarđova ćelija je ćelija svih usamljenih.“ Šekspir je možda hteo da priča istoriju Ričarda II, ali da je ispričao samo istoriju nekog drugog, ne bi me se ona ništa ticala: Tamnica-R'čarda II je istina koja nije nestala s istorijom. Njene nevidljive zidine još stoje, dok su mnoge filozofije i mnog! sistemi propali. Sve to ostaje zato što Šekspirov jezik nije jezik m'šljenja koje obrazlaže i demonstrira, nego jezik žive istine. Ričarđova tamnica je tu. Ona je preda mnom, s one strane svih demonstracija. Teatar je ta večna i živa prisut= nost. On bez sumnje odgovara bitnim crtama tragične istme, a time baš i onim stvarnim criama teatra. Njegova istina nema veze ni s istimama oborivih apstrakcija, ni s istinama tako zvanog ideološkog teatra. Reč je ovde o pozorišnom arhitipu, o biću i jeziku teatra, o jeziku koji je nestao u našim đanima. Alegorija 1 školski primer danas potiskuju sliku žive istine, ko= ju treba ponovo pronaći. Svi jezici: se razvijaju. Ali razvijati se, obnavliati se, ne znači odvojiti se od sebe i postati nešto drugo. To mnogo više znači svaki put, u svakom istorijskom trenutku, opet pronaći sebe. Čovek se razv:ja shodno seDi samome. Teatarski jezik može đa buđe samo teatarski jezik. ; Jezici slikarstva i muzike razvijali su se: pa su pri tom uvek ostali u kulturnom stilu svoga vremena. I pored toga nisu nikad izgub'li svoj slikarski ili muzički karakter. Razvoj slikarstva, na primer, nije nikad bio nešto drugo nego samo stalno ponovno otkrivanje slikarstva, njegovosS jezika, njegovog bića. Razvoj modernog sl:karstva nam potvrđuje to. Od Klea, Kandinskog,
Mondr'jana, Braka i Pikasa slikarstvo ne pokušava ništa drugo do đa se oslobodi onoga što nije slikarstvo: literature, anegdote, istorije i
fotografije. Slikari pokušavaju da ponovo ot-
Prevedeni esej
»
kriju osnovne gr. ne m_i n93JVa. G JO |: » boju kao takvu. Pri tom nije reč ni o eststicizmu, a ni o onome što se danas pomalo nejasno naziva formalizmom, već o ponovnom otkrivanju opštih istina, koje se ovđe slikarski izražavaju u isto tako oivorenom jeziku kao u reči ili zvuku. Ako bi se već na početku moglo verovati da je tu nastao izvestan raspaG Slikarsxog jezika, ipak bi bila reč samo o askezi, o čišćenju, o izdvajanju od svih jezika koji ne spadaju ovamo. Isto tako mora najpre da se rastavi teatar i da se izdvoje lažni teatarski jez ci, pre mo što se pokuša, kako je to učinjeno za slikarstvo, da se očišćen ponovo formuliše i da se učini stvarnim.
Teatar može da bude samo teatar. Mađa meni, između svega ostalog što zvuči neverovalno, izgleda najneverovatnije i najzaprepašćujuće to što izvesni savremeni doktori „teatrologije“ ovo slaganje sa samim sobom smatraju lažnim. Za ove doktore je teatar nešto različito od teatra, naime ideologija, alegorija, politika, predavanje, esej ili literatura, što je upravo toliko zastranjivanje kao kađ bi se tvrdilo đa muzika mora da buđe arheolog ja, a slikarstvo fizika ili matematika, a tenis bilo šta drugo samo ne tenis.
Ko se složi s tim da ovo.što sam ovđe razvi-
V7afieqihM a ina
Prevedeni esej | „Prevedeni esej
Jao nije lažno, može mi reći da je to sve drugo samo ne novo. Ako se ođe tako daleko i kaže da su to stvari koje se razumeju same mo sebi onda me to čini srećnim. Ništa n je teže Lego naći ono što je samo po sebi razumljivo, što je osnovno i izvesno. Upravo su očitosti te koje gubimo iz vida i zaboravljamo. To je osnov svih pometenosti i nesporazuma. J
. Uostalom, to što ja ovde kažem ne predstavlja nikakvu unapred stvorenu teoriju o drami nego Je faci mog sasvim ličnog iskustva s tegtrom. Ovih nekoliko ideja su plod mojih raz mišljanja o mojim dobrim ili loš m radovima. Ona su im sledila. Pre nego što pičem jedan komad, ja nemam nikakvih ideja. Iđoje imam tek kad sam komad napisao. Imam ih kad ne pišem. Mislim da je umetničko stvaranje spcniano. Bar kod mene. Još jednom: sve ovo važ' samo za mene. Ali ako bih mogao da pretpostavim da sam ma i najmanje u sebi otkrio trajne osnovne zakone koji spadaju u objektivnu prirofu tea tra, i time b'će teatra učin'o vidljivim, bio bih veoma gord. Svaka ideologija je posajm!jsna od jedne indirektne, sekundđarne, pogrešno vođene i lažne svesti. Za umetnika je istin'to samo on: što nije pozajmio od drugih. ; . Kao autor koga nazivaju „avangarđistom“ izlažem se prebacivanju da nisam ništa pronašao. Ja mislim da onaj ko otkriva taj :stovre= meno i pronalazi, to jest, da je pronalaženje otkrivanje, ponovno otkrivanje. Ako me smatraju autorom avangarde, to nije moja krivica. 'Kıitika me smafra za tog. Ja to smatram beznačajnim. Ta oznaka vredi islo tolko kao i
. bilo koja druga i ne kazuje ništa. Ona je eti,
keta. e i 8 Š : Preveo Aleksandar Popović
to je nepobitno utvrđeno, ali Mađ
NOVI METOD U SAVREMBNOJ KRITICI ILI EPITRTSKA KRITIKA
RPITETIZAM ili epitetska Kritika najnovije je stvaralačko otkriće nadrealističkog ex-liđera Marka Ristića. U Forumu (br. 3/1965, str. 511-512) objavljen je njegov tekst „O jednoj
antologiji, opet“ u kome je Kkritička analiza „Antologije srpskog pesništva“ Miodraga Pavlovića (u kojoj uzgred rečeno nema pesama Marka Ristića) zamenjena većim brojem ukrasnih epiteta (178), navedenih bez obrazloženja i to, kako kaže Ristić, „iz razloga koje takođe neću obrazložiti“. ,
Iz razloga koje obrazlaže sam tekst Marka Ristića, stilom epitetske kritike moglo bi se reći da je Rističeva „kritička“ intervencija ·
KUKAVNA, čak i kao poslednji trzaj nadrealističke zlobe.
ZAJEDNIČKI JEZIK
„TIHO, gotovo neprimećen u ovom trenutku pojavio se Dragoslav Šekularac, član Izvršnog odbora i skromno se smestio u jednom uglu. Predsedavajući je baš tada obave-
sam nezgodan momak,
stio.skup da-su na ređu neka pitanja igrača.
U potpunoj tišini on je pročitao molbu Šekularca, u kojoj traži ispisnicu iz kluba. Nisu navedeni neki ubedljivi razlozi. Jednostavno, on je želeo da ode iz kluba u kome je odrastao i više od deset godina nosi
dres prvotimca.
Za mnoge prisutne to je bilo veliko iznenađenje.
TI u toj sobici punoj dima, sa izbledelim sšikama na zidovima, takc hlađnoj u ovoj toploj večeri, odiednom se nešto sve izmenilo, atinosfera je postala intimna i ljudska.
Dvadeset sedmogodišnji Šekularac ponaša se prkosno, govorio je O tO-
“me da nisu potrebna nikakva ube-
đivanja i da je on čvrsto rešio da promeni klub. I što je više govorio u potpunoj tišini on se sve više otvarao, bio je sve uzbuđen'ji. „Ja pianem u
trenutku i mrak mi padne na oči,
Šta vredi što se posle toga kajem“, Govorio je dalje, drhtavim glasom. prkosa je nestalo, suze SU sijale na njegovim crnim trepavicama. ı Jedna ljubav se uzburkala. Ljubav prema klubu u kome je proveo svoje dečaštvo i svoju mladost. To je bio pravi Šekularac. Već u najzrelijim fudbalskim „godinama, uznemiren bolešću koju je preboleo sa teškim iskušenjima, razdiran neizvesnošću o svojoj buđućnosti, nesiguran pred problemima koji ga
okružuju.
Kad se izjadao, iskreno i požteno,.
ljudski, onda su svi koji su sedeli za zelenim stolom, više nego ikad, osetili koliko im je Šekularac bjizak i mio. ' Predsedavajući je takođe bio uzbuđen. } | — Mi ne možemo ovako đa se rastanemo, jer ti si toliko naš-.da će
klub u svakoj prilici učiniti za tebe ·
sve što može. Ti si potpuno zdrav 3
bi se ma šta slično dogodilo, budi siguran da ćemo fi pomoći. Ak» se ikad rastanemo, onda to treba da bude na nivou Crvene zvezde ji tvom, s puno razumevanja i s najvećim simpatijama.
Došlo je vreme da se neke greške isprave. Dragoslav Šekularac nije primio novac za potpisivanje ugovora i sve što je za njega učinjemo malo je prema onome što je on zaslužio. On dobija ponude 5 raznih strana i fo stvara u njemu razne nemire jer ima ozbiljnih briga.
Nije laka ni pomisao navustiti voljeni klub, a kamoli to učiniti. 7 zato je ovaj sastanak bio drukč:ji od ostalih, na svoj način dramatičan i dirliiv. Nije ni čudo? što je brzo nađen zajednički JO O 7e jedna
ica ostala u svom jatu“.
PHe LJ. VUKADINOVIĆ
(„Politika“, 7. IV 1965)
Dragoljub
Ređakeloni odbor Božlđar Božović
Stojanović BSip Kosta Timotilević ı Petar Voikževne novine“ Beograd Francu-
Beograd Vlajkovićeva 8,
Glavni ! oduovorni oređnik: Tanasile Mlađenović Uređnik Pređrag Palavestra Sekretar ređakcile: Bogdan A Popović Tehničko umetnička oprema'Dragomir Dimitrilević 3. Ignjatović. Momo Kapor Dragan Koluhdžija Velimir Lukić Slavko Mihalić Aleksandar Petrov Predrag Prntić Dušan Puvačić Izet Sarailić Pavle Stefanović Dravoslav ı Is izlazi svake druge subote Pojedini primerak 30 dimara Godišnja pretplata 60 dinara polopođišnja 300 dinara Za inostianslvO dvostiuko Last Izdaje Novinsko izdavačko preduzeće „Knji
ska 7 Beđakcija Francuska 7. „'elefoni; 6217-2986 (redakcija) i 626-020. (komercijalno odeljenje i administracija) Bukopisi se. ne wraćaju, qekući- račun broj 104-112-1-208, Stapapa' „G185%
WO 7. a
- / 9.A # . Saba