Књижевне новине
LIRIKA U PIREVODU
ĐUZEPE
UNGARETI
ĐUZEPE UNGARETI je rođen u Aleksandriji,
Palaceskijem. Posle prvog
svetskog
u Egiptu 10. februara 1808. godine. Rođitelji su mu Toskanci. Završio je studije u Parizu gde je posećivao predavanja Lansona i Bergsona. Tamo je sklopio poznanstvo sa umetnicima iz raznih zemalja, a među njima i sa italijanskim pesnicima Papinijem, Sofičijem, i
rata u kojemu je i sam
uzeo učešća, stalno se nastanio u Rimu. Godine 1933. izišao mu je iz štampe ciklus pesama „Osećanje vremena“ („Sentimento del tempo“), njegovo centralno đdđeio koje je izazvalo bučne diskusije. Jedno vreme je bio šef katedre za izučavanje italijanske Kknjiževnosti u Brazilu, gde je na tragičan način izgubio sina. Njemu je posvetio ciklus pesama „Bol“ („II Dolore“). Po povratku u Rim, zauzeo je isti položaj na Univerzitetu u ovome građu. Objavio • je više zbirki pesama pođ zajedničkim naslovom „Život jednog
čoveka“ („Vita ~
un uomo“).
'Ungaretijeve pesme su opojna ekspanzija spiritualnosti đo
krajnosti koncentrisane, opredeljuje za strogu, tihu,
izražene mnajnužnijim sredstvima. hermetičnu poeziju koja liči na glas
On se
usamljenika u nemom i pcraznom svetu. Ungaretijev stih je razbijen, sažet, sveden mahom na nekoliko najneophodnijih reči, čiji
tajni život pesnik prati,
nezainteresovan za njihovu pitoresknost
i spoljni sjaj. Zbog krajnje unutarnje intenzivnosti njegove Doezije, Đuzepe Ungareti spađa u najuzdđržanije evropske pesnike
hermetičarskog pravca.
Smrt s predumišljajem
Pevanje peto
Svo si oči Pada jedma moć Puna jama izmišljenih, Šumova mrtvih, Sličnih potmulom, udaru plute Sa mreža u vodu spuštemih,
Ruke tvoje se promeću u dah Daljina, neobljubljenih, Kao misli neuhvatljivih,
Blagu dyvosmislicu, mesečine I uspavanu,
Kad, bi htela, da mi na, oči položiš,
Takle bi mi dušu.
"Pi si žena, što prolazi KHao list
I drveću ostavljaš oganj jeseni.
Uspomene
O noći
ILNO mestrpljiba 2o0?7G,
Sa drvoređa kopremu, strže.
Buđenja bolna.
Lišće, braćo moj, Tagovanku vam slušam,
O jeseni sladosti umiranja,
O mladosti Wir. Maločas prođe tren Yastajamld.
Visoka, weba mladosti Zanosu slobodni.
“A već sam pustoš /
U seti pogružem i izgubliem,.
AW moć briše daljime
Okeonske tišine | Zvezdama, jata, obmana.
O noćš
U SPOMENE, zaludmi beskra}, OCT i Ali same i združene pYotio mo?Tč međirnutog,
u, Yopcu beskonačnom ..
More, ?
Glas veličine slobodme,
Ali bezazlenost protina, sećanju,
Hitro briše tragove mile
Misli jedne odane...
More, njegova dragamja troma, Koliko su okvrutna, koliko koliko čekama,
U mjihovoj agomiji,
Uvek je prisutna, wbek prizivoama
U budmoj misl, agonija...
Uspomene, Isprazno presipanje Peska što kreće se Ne tišteći pesak,
Časoviti odjeci odužamš Bezglasni odjeci oproštaja
U časovima, što izgledahu, srećni...
Ostrvo
N “4 OBALU jednu, gde veče večito traje Od drevnih šuma zamišljenih, siđe,
I kremu, dalje
I privuče ga šušamj perja
Što nadglasa, bučno
Kuconje srca vode vrele I jednu, uivaru (penala je Pa opet cvetala) smotri.
Kad, se na, povratku peo, vide Da beše to nimja što snevaše Stojeći, sa brestom, zagrljema.
Sam kao priviđenje, sa iskrenim, žarom, Bludeći, stiže na, pašnjak gde se
Senka u zenama, devica,
Zgušnjavala kao
Suton, pod, maslinama.
Kroz granje je rosila
Lenja kiša kapi sunčanih,
Tu su ovce dremale
Pod glatkom, mlakošću,
A druge pasle Pokrov obasjani,
Ruke pastira, su, bile staklo, | Brušeno grozmicom, potmulom, |
Uspomeni Ofelije od Albe
I STE, prehano zamišljene,
Preb?2o,
Svu, ispraznu, svetlost Wupile, Lepe oči site iza kapaka spuštenih, Sada, već težine oslobođemih,
I u vama besmrtnim,
Sve omo što ste preuramjemim sumnjamo, Pratile, žudeći da se izmemi,
Smirenje traži,
U dubini vašeg ćutanja,
Uskoro će se wstaliti
Dožioljemo i stoga oveštalo:
Večma znamemja, imena,
I same uspomene...
IO
Prevela Jugana STOJANOVIĆ,
IHRIIRGIIIGIAIIRIHIIIĆII IF T[I{1101 11 11 I41144i01(IHHiHIHH{HIIHI0H
BHTHHIiHHiHHHIIIRIIHIIIHHIIMIHHiHUHi{ilt
IHiEiEEIi(iT17010111041 011[HH|IFI II |D CHE 0UI|E-I|IE[{DBMRH{H{I{iEPTa Pa U-I Fe EUNET [IU PaTEIFIEi{[O1100701710 [41B4T7 |SU] -{EGĆJI -7aFiiHdIMUIiaDaii{II 71 01fiEETHHIJĆTiEDUTHHi
IMMIHHHHk...... .SiHHHH{ILIHIH{HHIDMIHHHHIIJIIHI
Wrk tRRal ar raw rrIrOV OP C7 ei i iva ae ite za azreae iza PC;
EUROPE
Teilhard de'Chardin
SVOJ POSLBDNJI dvobroj' za mart i april poznati progresistički francuski časopis „Burope“ posvećuje ličnosti i delu „katoličkog geologa, paleontologa, antropologa i filozofa Tejara de Šardena, čije je obimno delo, minuciozno rađeno i dograđivano decenijama ostalo skoro u ce lini javnosti nepozifato zbog religiozne zabrane. Ovaj „za
branjeni jezuita“, kako ga je'
u jednoj od svojih poslednjih knjiga nazvao, i tačno duhovito, italijanski pisac i publicista Djankarlo Vigoreli, imao je i zlosrećnu sudbinu svih onih umnih ljudi koji su, težeć' za objektivnim upoznavanjem sveta i istine o njemu, vrlo rano došli u su kob, s jedne strane, sa Organizacijom (ovog puta vatikanskom), a s druge s tvrdokornim i nesavitljiv m religiosnim „dogmatizmom.
Budući naučni istraž vač od svoje mladosti do smrti (10. april 1955.), i to istraživač koji je — isp tujući samu bit materije, takoreći ob jašnjavajući je iznutra, +ne samo prihvatio darvinistčku teoriju evolucije i dru ge tekovine savremene nauke, nego i spontano materijalistički priznao SVe OSnoOVne zakonitosti razvitka univerzuma. Istna, svoje revolucionarne zaključke i saznanja Tejar de Šarden je uvek pokušavao da nekako uk lopi u religiozno poimanje sve ta, što je, na kraju krajeva, potpuno razumljivo kad se radi o čoveku koji je celog svog života bio i ostao član jezuitskog reda.
Njegova dela do same smrti šire se, i to isključivo pomoću brojnih prijatelja, uglavnom u rukopisu ili Uunnožena na geštetneru. To mu, razumljivo, donosi razne nevolje od strane ultrakonzervativnog pape Pija XII. Poodluci vatikanskih „krugova šalju ga u razne krajeve sve ta, prvo u Egipat a onda u Kinu, gde provodi godine i godine, Svako zlo, međutim, ima i svoje dobro: u „dobrovoljnom“ izgnanstvu Tejar de Šarden sistematski se bavi naučnim istraživanjima, piše svoja dela i, između osta log, okrećući se sve više izu čavanju nastanka ljudske vr ste, igra veoma važnu ulogu u otkrivanju sinaniropa, Ko liko je čovek i sudbina čoveka pod zvezdama uznemiravala i uzbuđivala maštu O= vog katolika i naučnika vidi se već i iz samih naslova nje govh glavnih naučnih radova. Nabrojaćemo samo naj glavnije: „Ljudski fenomen“, „Pojava čoveka“, „Vizija Dro šlosti“, „Božanska sredina“, „Budućnost čovekova“, Ljud ska energija“, „Aktivizacija energije“, „Mesto čovekovo u prrodi“ i, najzad, „Himna univerzumu“,
Jedno od poslednjih i naj važnijih njegovih dela nosi karakterističan naslov „STce materije“, koje je prema rečima Tejarovog pprjatelja i jednog od članova redakcije časopisa „Europe“, Žaka Mađola „(Jacques Madaule), bilo stvarna vera ''ejarova kad se luzdigao do SsVvVesnog života. Sam Tejar de Šarden, u jednom pismu generalu jezuitskog reda Jansensu, kaže: “.. moj duhovni ži vot nije prestajao da bude kompletno zaokupljen nekom
vrstom dubokog „sentimen ta“ organske stvarnosti Sveta“.
Direktor časopisa „Buropeć Pjer Abraham (Pierre Abyraham), sa svoje strane navoOdeći, u uvodnoj reči razloge publikovanja čitavog niza mapa o Tejaru i odlomaka iz Tejarovog velikog opusa ispisuje i ove reči: „Tejar je postigao, prvi put u dvadesetom veku, da definiše recipročne stavove nauke i Te ligije na korektam način u
odnosu na nauku, a prihvat-
ljiv za one religiozne duhove koji nisu zaslepljeni u svom
'verovaniu. u bukvalnu mate
rijalnost fakata koja nam propoveda biblija.“
'Član politbiroa. Komunistič ke partije TPrancuske, Rože Garodi (Roger Garaudy) u istom broju, u podužem napisu pod naslovom „Tejar i
aki nje “ili .Be i njom, ona (stvar) ga prati kao
marksizam“, obrazlaže sličnu ideju na sledeći način: „Oba rajući nepoverenje koje je postalo tradic onalno u krilu crkye u pogledu nauke i u pogledu radosti života, Otac Tejar je otvorio perspek tivu plodnog i Rkonstruktivnog dijaloga između hr šćana i marksista“. I odmah zatim dodaje: „Ono što Oostaje — i tu je otac Tejar napravio · brešu — to je da je teol!ogija pozvana da kom pletna evakuiše terem nauke“. A to i jest suštna i pravi smisao čitavog života i rada Tejara de Šardena. bez obzira na sve nužne i neophodne religiozne oblande u koje je morao da obavija svoju naučnu misao O čoveku i sudbini čovečan-
stva,. (T. M.)
razara Or aun unua ira eine ranu aa nuazaiirae ii
LITERATURNAJA GAZETA
Poezija i konjunktura
SVOJIM NWAPISOM „Stihovi i poezija” (objavljenim u broju od 6. aprila ove godine) koji, u slobodnijem prevođu, znači — forma i sadržina, Jevgenij V nokurov pokušava da. barem delimično, rasvetli jedno od najdelikatnijih pitanja u teoriji poezije, pitanje vrednovanja odvajanja autentičnih vrednosti od formalnih imitacija i čistih jezičkih konstruke'ja. U tome ciliwu: on najpre nastoji da pokaže kako je jezik (u ovom slučcku ruski) „stvar beskraino mudra, živa, umna a nikako običan predmet“ i da potom istakne dve vrste „forme“ koje su postojale i postoje u pesničkoj produkciji. Jedna je ona koja je određena iznutra, u kojoj se sama
sadržina, „istina. i pravednost“, izliva i druga, koja predstavlja samo „ritm čke
kalupeć koji se često uzima-– ju kao „individualna poezija“
određenog autora. Ta. „tehni”., ka pravljenja stihova” na pr.
vi pogled izaziva iluz ju .sadržajnosti, „banalnost, smelo zaogrnuta ritmom, svojim efemernim, „lažnim bleskom može za trenutak (..) da zaslepi nepripremljenog čitaoca“. Ali prava poezija je, kaže Vinokurov, „nešto što ulazi u Krv čitaoca, (..) i kao ferment počinje da učestvuje u radu čitavog organizma“.
Takva poezija se, po njegovom mišljenju, poznaje, između ostalog, i po tome što ne može odmah da se shvati, prihvati. (Od ove svoje hipoteze Vinokurov izuzima jedino opšta mesta u pravoj po eziji koja su već poznata i prisna čitaocu.)
Pesnike Vinokurov deli na pisce i opisivače. Za prve je karakter stično da svaka činjenica, svaki „poseban slučaj“ o home pevaju, predstavlja organski deo njihovog osećanja i shvatanja sveta, Oni dosežu suštinu dok se „opisivači“ hvataju za „penu događaja“, I, pošto im je jedini imperativ lične konjunk ture najprimarniji, oni ne biraju načine koji im donose ličnu afirmaciju. Najčešće njihovo sredstvo je lansiranje „novina“... Vinokurov citira čitav jedan paragraf iz dekreta francuske revolucije (ođ 11. mesidora 1799) koji je imao za cilj da onemogući najezđu „ovih „samozvanaca. Kao posebno obeležje u njiho vim odnosima prema bližnjima on navodi njihovu podelu ljudi na malograđane i „ne malograđane“ u koje, razume se, ubrajaju i sebe. Po njegovom mišljenju, međutim, i mnogi od njih spadaju u „dinamične malograđane“ (za ra vzliku od „statičnih malograđana“) a to će reći da je kod njih evidenino „odsustvo individualnosti, unutarnjeg Ve ta“, da njihove poglede i odmose odlikuje „mehaničnost, bezdušnost, unutarnja prazni na“, da je lako uočljiva vladavina „stvari“. „Bilo da se on (malograđanin) bori prosolidariše 5
navadđa, on je se otresa a ona mu kao gogoljevska veštica, neprestano sedi na vratu“. + —U (5. B.)
. cijalna
LES NOUVELLBS LITTERATRES
Ajnštajn i oštrica brijača
UPRAVO u mešecu aprilu, pre deset „godina (tačno 18. aprila 1955), umro je jedan od najvećih „genija koje je čovečanstvo dalo, Albert Ajn štajn. Ovoj đdesetogodišnjici kulturna javnost sveta posvećuje veliku pažnju i obe-
ležava je evociranjem uspo-
mena na 1 čnost i đelo Ajnštajnovo, podsećajući istovre meno i na epobalni značaj njegovih naučnih otkrića za savremenu nauku, Tim DOVO dom, u nedeljniku „Les Nou velles „Litteraires” Andre Žorž (Andre George) p še čla nak pod gornjim naslovom i konstatuje da su poslednje Ajnštajnove godine života, provedene „u Prinstonu u Nju Džersiju, protekle uglavnom u tuzi i žalosti zbog situacije u kojoj se našao današnji čovek.
Posle prve atomske bombe i njenog poznatog praktičnog dejstva i rezultata, on se bDiiao, kaže Žorž, da li naučnici nisu predali brijač u ru
ke neodraslog deteta, Smat-
rao je i javno, u više navrata, izjavljivao da su se ljudi, na žalost, angažovali u potpuno pogrešnom pravcu. Kao čoveku i naučniku od od ređa, morala i savesti, njemu nije bilo i nije moglo biti svejedno u koje.svrIhe se primenjuju prezultati njegovih vlastiih naučnih ot krića. Jer, upravo zbog tih naučnih tekovina, koje je OStavio u amanet ljudskom rodu, moglo bi se s pravom po staviti pitanje, kaže Andre Žorž, nije li on najveći naučnik svih vremena.
A sve je počelo jednim naizgled skromnim naučnim ra dom, objavljenim 1905. u bev linskom „časopisu „Analen der Physik“, na nekh tride setak kucanih stranica, Ajnštajn je tada živeo u Švajeardkojya”jer mu je (još on-
da!) bila teška pruska almo-.
sfera u Nemačkoj. Bio je u svojoj dvadeset petoj i dvadeset i šestoj godini života kad je razradio i obznanio taj svoj prvi naučni rad koji će kasnije dobiti ime speteorija relativitesužena feorija re-
Tako počinje nova naučna revolucija bez premca u istoriji. U toku 1915. i 1916. ulazi u drugu etapu svoOB naučnog rada i razrađuje opštu teoriju rcJativiteta, u kojoj daje nova tumačenja grav tacije, kreta nja nebeskih tela i novi pog led na kosmos.
U treću etapu svog naučnog istraživanja, piše Žorž, Ainštajn je ušao počev od 1928, godine, kada se Sav ba cio na najviši cilj: „ujeđiniti, u jednu jedinstvenu teoriju globalnog polja, grupu fenomena ne više samo gravita= cionog Već i elektromagnetskog karaktera“, Često su BO vorili za slavnog fiz čara Ajnštajna, kaže dalje Žorž,
ta (ili lativ:teta.
da je bio samo matematičar
i da je, prema tome, i njego vo delo čisto „matematičko. Međutim, to nikako n'je tač no. Iako se veoma lako snalazio u bilo kakvoj matema tičkoj feškoći, Ajnštajn Je, kaže pisac članka, u matema tici gledao samo sredstvo izražavanja, jezik kojim je sa opštavao svoja otkrića, i to je sve. Što se tiče otkrića atomske bombe, poznato je da je sa više strana u svetskoj javnosti pokušano 'da se krivica svali na samog Ajnštajna, kao rodonačelnika nuklearne { zike, lstina le, kaže Žorž, da je 1905. godine on dedukovao, na OSnOoOVu svoje teorije relativiteta, sa znanje O ravnoteži između mase i energije, pokazujući i dokazujući kakva značajna moć spava u samom Srcu ma ier'je, u jezgru atoma. Ali jie to bio čist naučni i teorij ski prilaz ovom problemu, bez ikakve i naimanie zle primisl: o mogućim lim DO sledicama.
Otkriće nuklearne energije, uostalom, poznato je, ne mora (i ne bi trebalo kad bi bilo potrebne odđgovornosti i svest: među ljudima) „da služi uopšte zlu: ireba nje-
ne rezultate okrenuti prema dobru i korisnim ciljevima. Zato i optužbe protivu Ajnštajna i liče na onu priču: šta bi bilo kad bi bilo.. U jed nom trenuiku, tačno je, i to 9. avgusta 1959., uplašm da će nemački nacisti doći do otkrića atomske bombe, Ajn štajn je u pismu Ruzveltu skre nuo pažnju na mogućnost stvarania ovog oružja, Al, i
Ima tu činjenicu se mora gle
istorjisli, i (T. M.)
dati „iskl učivo nikako drukčije.
NWRURM, DIUTSCHB LITERATUR
Wu PSA Iranu aaa Peuue uze ar arı amar raunara aa y Ca aa Nužni borbeni razgovori
PRVIH DANA «decembra u Berlnu je održan međunarodni kolokvijum, kome su domaćini bili pisci iz Ncmačke Demokraliske Republike, a kao gosti učestvovali Su pisci iz Sovjetskog Saveza, Če-\ hoslovačke, Poljske, „Mađarske, Rumunije i Jugozlavije, Našu zemlju su predstavljali dr Slavko Leovac i Aleksandar Tišma. Tim povodom u poslednjem (3) broju časopisa NDL, koji izdaje Nemački savez pisaca, Voligang Joho iznosi svoja zapažanja o tom kolokvijumu i kaže da su se literarne diskusije u NDR od nekog vremena izmenile, da je interesovanje za njih poraslo i da se krug Uučcsnika proširio, da u njima, pored stručnjaka u užem smislu, sve više učestvuju i čitaoci,
O temama na kolokvijumu imali su različita shvatanja ne samo gosti nego i pojedinci unutar delegacija. Joho ta vodi da je 1] teraturi u NDR prebačena provincijska uskost i nedostatak modernizma, da se govorilo o samoizolaciji i o jednosfranom informisanju čitalaca, o literarnim pravcima i strujanjima u drugim zemljama, o nedovoljnoj širini i o slabom mođunarodnom odjeku koji rezultira iz toga.
Joho polemiše s OVim DOstavkama, „pob jajući ih sa svog stanovišta i dajući O-
žpravdanja za one,za koje pri-
č
znaje da postoje. No, kako je centralna tema ovog kolokvijuma bila: različiti razvoj iijterature u dvema nemačkim državama, literarna DpDoTtika u njima, stepen uticaja istočnonemačke literature i tradicija, — Joho se osvrće i na nju pa kaže da literatura u NDR, nasuprot onoj U Saveznoj Republici, stoji na čvrstom temeliu mlađe tradđićije, koju liud' izbegavaju da nazovu {iradicijom zato što je još živa sadđašnjica, naime: na temelju građanske antifašističko-demokratske trađicije nemačke literature. „Naša snaga“ — Veli Joho — „nalazi se u tome što 1945, nismo počeli s „nultom godinom“, nego smo preuzeli celo Ogromno nasledstvo od klasika, preko građanskog realizma pa do socijalističkog realizma našeg vremena“. a
Konstatujući da su pisci NDR, na ovom kolokvijumu imali što-šta neprijalno da · „progutaju“, Joho preporučuje da se uzme k srcu ovo: „Neprijatna pitanja se ne skldaju s dnevnog reda tako da se, poput ona tri znamecnita majmuna, pred njima zatvaraju oči, uši i usta“.
Svoja zapažanja o kolokvi= jumu uJoho završava ovako: „Ako uzmemo u obzir ova dragocena, a (lom i gorka iskustva, b ćemo ubuduće sve sni svoje snage i uvešćemo u borbu argumente koji su nam na raspolaganju, a ovaj međunarodni kolokvijum biće dobit za mas i pokazaće se kao korisna priprema za majski svetski sastanak u našoj Republici pisaca sa Zapada i Istoka, kome će tema biti: doprinos literature Ssavlađivanju fašizma. Naibolje oružje, naravno, nisu teorjski argumenti i administrativne mere, nego dobre Kknjige koje će imati odjeFa u svece tu, knjige i druga 1lterama dela u koja je položemo celo bogatstvo igkustva svetske li terature. Što više ovakvih knjiga bude napi"ano Kod nas, tim će pozitivnij' biti od govor na pitanje: da li će naša literatura moći da izdrži međunarodnu kritiku“.
(A. P.)
. RKNJIŽBVNE NOVINE