Књижевне новине
Ljubiša JOCIĆ
Sopoćansko leonovanje
M” bez mora vreme u jahtaru večnosti . krila ukočena w beskraju peraja etera
univerzum, E-MCxa sanjar i mesečar koji korača
Po prostoru bez prostora zlato mo, ziđu mamastira
okupan u mirvani w, pasterizovamom, mleku smrti + radđam" a. iskonu si amđele i w damu što će tek sutra da se vodi pasterizovano leonovanje vw krugu tvoga oYeola
lika izvan, sfere do koje dopire sila našeg tla
izbam ogledala naših mora i srebrnog pepela meseća zemaljske lampe da li ih još neko svetlošću naliva meosetljiviji za sve zemaljske fenomeme mego da si
pod mramornom, pločom, w pbredvorju maomastirskom, pod
o opet u kosmosu i u beztežinskom stanju, erna, gruda zemlje. .
Vizantijski kanom ili formula Ajnštajna
freska na zidu da zid postame prozimiji od daha zvezda
kojih više i memca
da crnu usirenmu, moć probije Šum tvoga herubimskog krila
toje golubijske bestežine
uadaljio si se u pustinje pĐYapostamja, da luđa gorka
pilanja u samoći sam sebi čovek, postavlja, od kuda korenje suncu da ih u zemlju žariva
od kuda čoveku oreol da ništavilo i svoju prolaznu, noć
u sunca pretvaTG,.
regspszeepeeumeznag emina year nemuseı pan arerssgar rap raemssp ese erae nina Pra e ge isniiiraanae muzara arzuiaaruzaaur neue 1
— Kako se ovde zatekao, —I da nije pao s heDa, |
Svi pogledaše u sveštenika Bodina. On se šekašlja u vuku i odmahnu glavom, što je značilo da ne moraju da se zbog toga brinu, jer nije u pitanju nikakav svetac.
— Ipak nam kaži — zamoliše ga.
— Nije svetac — reče sveštenik Bodin,
— Onda je Amerakanac — reče neko — mora da ima para. 1!
— Naravno — reče sveštenik Bodđin — ali oh je bre svega naš gost, a takođe je moguće da će ovaj dan od sada za nas predstavljati praznik.
— Ne razumemo te — povikaše svi u glas, na Šta se ısak promeškolji.
— Objashi.
— Naravno da me ne razumete — nastavi oh. — Ovaj čovek je možda došao kao izašlanjik ili izvesna inspekcija. A. može biti da je i kakav :Bxenh,cr kojeg su poslali da preispiva i premeri ovu nebrohcanu zemlju, kako bi se već jeGnom napravio but ili čak železnica do mora.
— We veru,em — reče neko -— to nam samo obečavaju, ali im i ne pada na pamet da nešto ukine, jer žele da haš zadrže po strani,
— i 'reba Večovati — reče sveštenik Bodin.
— Nije lako — reče neko.
| — Da ste samo jednom ug.edali more — reče sVešlenik — bulo bi vam lakše da se nadate, jer bište tek tada shvatili kojia su prostranstva zemaijska i koliko Je čovekova misao skučeha alto je okrenuta samo sebi. Sačekaćemo da se probudi, reče zatim i iskašija se u ruku.
— Ako do nečeg dođe — reče stari Mijat +— cipsie su moje, i |
| Na to se opet svi užasnuše, '
Jeusna žena reče:
— V.di se da je gospodin i da je stigao iz daleka.
— Vi smo podjednako udaljeni od boga — reče sveštenik Bodin.
— Valjda od suabine — reče stati Vašilj.
Ostali i ne obyakiše pažnju na te reči jer nisu verovali ni u sta, Oni raqoznaliji mu op.paše ode,o. Jedan od muškaraca leže paraielno
poroa asaka da se ustanovi koliko je stranac
Visok.
— Ah — uzviknuše zatim, — Gde li je samo toliko purašiwo kada nije iz našeg kraja.
— On je bezobrazan —o reče neko. — Čini mi se aa namerno neče da se probudi. On, braćo, prcviše spava.
— Ali mozda mu prija naš vazduh.
— Umoran je, Cak mu hi zemlja nije tvrda.
— iweni Je nesko požnat — reče Luka.
— Jed;no ako si sanjao da si bio sa gospo
dom. Fogicqaj ga kakav je.
— ubava kao da je zajjubljen +— reže Petrova Julia.
— Ovaj nije došao iz ljubavi,
— Nije valjda ni iz mržnje.
— Sacekacemo da Se probudi —e reče sveštenik Bodin.
isak oivori oči i ostade nekoliko trenutaka nepomićcan gicdajuči ih odozđo sa žemlje: 8tOjali su iznad njega bojažljivi i radoznali. Pre= pozna Jevrema, Vasilja, Petra, Bodina, Obrada,
. učitelja Joakima, lukavog Maksima, starce: Spasoja, Grigorija i Mijata i sve ostale koje nije bilo lako zaboraviti. Istina, mnogi od njih behu se promenili: ostarili ili posedeli pre vremena kao da su dugo i bezrazložno patili ili bolovali neku tešku bolest koja i kad prođe ostane u očima.
Isak im se umalo ne osmehnu, ali se uzdrža tražeći i sam ne znajući zbog čega Onog dečaka kojeg već beše upoznao. Tek tada primeti da u gomili ima i mladih koje nije poznavao. Mnogi od PFasjalana nisu imali košulje pa su im m.šićava i pocrnela tela bila usukana i vlažna od znoja. On ugleda Petrovu Juliju i pomisli da joj ne bi bilo mane ni u Americi i pokuša da pronađe Martu, ali nje u gomili nije „bilo i
on ponovo zatvori oči praveći se tako, prilično
dugo, da spava, Čuo ih je kako šapuću i nešto se dogovaraju. Onda opet otvori oči i pošto je već bio smislio šta treba da radi, ćutke podiže ruku dajuči im znak da se razmaknu. Oni se povukoše unazad i na obe strane, ali on se namršti i reče:
— Još. Navikao sam da dišem kao
— Naš je — rekoše oni šapatom.
Bili su se pomerili do same ivice tamnog hrasiovog hlada, ali on pomisli da bi bilo dobro da ih sasvim istera na sunce koje je pržilo poput vatre.
— Kazao sam, još! — Uustađe i zagledđa im se negde v:soko preko glava. Oni se za trenutak ne pomaknuše. To je ipak bilo njihovo drvo i njihova hladovina. Kirišom su Se zagle> dali između sebe pilajući se ćutke šta da urađe. Bodin je gledao dole.
CO Još! — reče Isak Strogo i pođe prema
njima. _ Sveštenik iziđe na sunce, a za njim ostali.
KNJIŽEVNE NOVINE
čovek.
preko zemaljskih pregrada.
voda što teče but zvežda
čemvppresom put što vodi vam svih butevd
mračan, i sam čovek obasjam, usred, maka
agledaćeš se preko smrti i pneko vadomja
ugleđaćeš se preko vremena koja pokazuju sui časovnici prožet »aclma kao besma treptajima
sav u zlatu ognja bez Svetlosti i senke
i sav nebesa
i čovek se upitao ko sam ja.
I ked si bestežinski bostao cbet maopakog Yašćemju
de su Šeboji iskočili iz ljuske šeboja
gde su ptice iskočile iz svojih Krila i Kkljunova
gde su oči iskočile iz očiju i boštale okeani i Dbustimje vida gde je iščezlo sećanje gubeći mapred i nazad
i tu je zemlja pružila svoju ruku ovenčanu, mesečevim prstenom
bivolskim, pogledom.
DOEZIDA
Vinuo si se iz oklopa zemlje rasklopljenih slepih krila, zašto bi se sam, uvulsao u kormjačinu ljušturu,
bosih nogu sa kamticama, zemljanih, boja došao si dolebdeo si do ovih zidoba dokle dopire ljudsko sećanje i R pošao si odakle punih, četaka boja bregova i raskoši d90Y0VG, sa uglačanim ognjem, wa rubovima svojih usatva,
udaljavao si se od prolaznih, otrova i cvetova svog doba
urteo se u zemicama vetra, bolnog koraka ispunjen sebarskim, samnrinim, kricima i raknika praćen, smetovima Yatvnodušnog lišća pYolazmnosti bez molitava i tamjana uzdižući uvYat
Odmrznuti plodovi
ošavi Mesec Sa SYcastim, usnama :
kako su se šminkale žene hiljadu, devetsto dvadeset i petć 5 licitarskim, obrazima orijenta ma kutijama od imalina a myuzičica pepelna iz kutije sata s tegovima iz davnmimne
zasneženi ružičnjaci Wu barokmoj pozlati
prolaznost plače ma rubovima staza \, parku
i osećamo Wu srcu, mogućnost mWyogih života i koji od, nas odlaze S jećajem.· |
Ruka slična ruci drugih ljudi
misleća vuka i #amišljeha posledića robova i Yobota život tutnji brska med i gorčina škretnica
voćnjaci budućnosti koji njišu semi palih drugova
sen} u meni u mama uvek w zašedi maše svetlosti
to je dah, sanjalica kojim, dišu svi maši dani
moje bdenje kao moje srce i moje srce kao ovo bđenje razbija lančani sistem, u, lamac udicu, ljudi e | koji su svi sa svima braća i
noć mi donosi sva njihova bdenja da budemo svi na okupu
plođoti svetiljka zre Ććele moći u gradi
PRIČA )ICNJBHŽIEE NIM NOWINZA“
Branimir ŠĆEPANOVIĆ
Jedino je Vašilj stajao tamo gde je bio i pre i preko njegovog tamnog i napaćenog lica pređe neki Isaku dobro boznati grč. Isak se napravi da ga ne vidi i okrenu mu leđa.
— Tako — reče. — Inask:e ćete istrunubi u ovom hladu. | Oni su ćutali žmirkajući na svetlosti koja je pljuštala sa nčćba i padala im na glave.
— Ovde sam vas ostavio, Ovce sm vas i našao. Od kad vas znam ne pomerale se sa mesta.
— Mi vas ne poznajemo — reče neko,
— Ima vremena — reče Isak. —o P lDoVoljno je to što ja vas znam. Zdravo, Vasilje! — reče.
Gomila se uskomeša. Mnogi pomis!iše da nije prorok ili tako nešto. Vašilj se važno ispravi kao da je hteo da im pokaže kako ga to ne iznenađuje, jer je on daleko poznat i čuven,
— A ko ste vi? — upitaše ga nekoliko njih gotovo še izvinjavajući svojim smernim držanjem. — Još he možete da me Se setite — reče on osmehujući in se prvi pub — ja sam 1o, Isak,
_Ohi se ponovo zagledaše kao da ga ne shva-
taju ili kao da Ba nisu razumeli. Onda ga ok-
vružiše ulazeći ponovo u hlad i unoseći mu se u lice počeše da mu ispituju oi i ''etvrtastu bra-
du. Onaj što je pre tvrdio da mu je poznat.
uhvati Isaka ža rame i viknu:
— Jesam li vam rekao ljudi: žznam čoveka odnekud,
Isak še izvuče i odgurnu ga. ·
— Wuabij — rece, — UuWajve bvi, Nemojte me dodirivati prljavim rukama.
Ali oni poćeše da skaču i viču u glas kao da su mu se istinski obradovali, a možda i zato
· što više nisu morali da strepe i nagađaju. Svi ga doducrnuše, neki pameiniji koji odmah izraGunaše da im to može kad-tad valjati, pokušaše i da ga zagrle. Isak se otrgnu i vikmu:
— Jesam li vam rekao da se udaljite.
Oni se stišaše i polako ustuknuše samo još više začuđeni. Tek sađa nisu znali šta da učine. Ako je Isak, a jeste, mislili su, zašto viče na naš. Ako nije on, zašto se onda tako prikazuje.
— Ovo nišu čista posla — reče neko,
— Znate li ko sam ja? — reče on. — Zanr ste slepi. Ne možete vi sa mnom tako. Naučio sam ja na drugi način,
— Ko si ti? — reče Vasilj u tišini koju narušavahu jedino zrikavci.
Isak u tom glasu oseti onog starca Vasilja od koga šu se svi Pasjačani, bez nekog pošebnog razloga, pribojavali. Zatim pogleda u gomilu i učini mu se da se ona opet pomera napred — prema njemu i u toj njihovoj tihoj i zajedničkoj kreinji on vide da im je laknulo iako su ćutali. Osmehnu še zbunjeno i reče:
— Eto, vratio sam se.
— Smrđiš li još uvek — reče starac Vasilj.
— Šta si rekao? 55
— To — reče starac.
— Ponovi još jednom, ako smeš — reče Isak. — Verovatno još smrdiš — reče Vasilj.
Gomila se zaljulja i Isak pomisli da je sve o še opipa Do šeširu i
otišlo do vraga.
okrenu se prema gomili. Oseti še nesiguran i
am.
— Kažite ko od nas dvojice smrdi.
Pasjalani su ćutali Neko reče:
— Ništa mi ne znamo i nećemo da se mcšamo, _— Naravno — reče Isak. — Vi ste kukavice.
— Molako —. 1ečče neko. — Da prvo ustanovimo jesi li ii zaisia ksak, ili mozda neko
drugi.
-— Jedan je Isak — reče on.
— Ako je tako — rekoše Oili — onda možemo da kazčckno. ·
— iNazž.ve — rece on, — Valjda se ne pia-
šite Vasujja.
— Nikoga 86 mi he plašimo. Reći čemo Ono što je pravo. Uvek 5DiO bili za pravdu.
— ar MNE bio aupre — reue Siarac Vasilj.
— Mio je — žekoOsć oni u glas. — to ještcjeste. Un opazi da u njihovom držanju i glasov.ma nema Vase one ponuznosVii i Surana OG malopre. Gieaail su Sa uurno S jeoaVa pi,meinim 1Honaoenjem Mo,e Je pwekascalo u dusWcost i podsmeh, SVB VasG Slo Su “UuspeVali da mu na licu vazažna,u vare i vremenom necičboisane Crieč. U njemu se nesto prekinu i on zaporavi 8sVe OnO što Je maigpre naywneravao da im kaže.
— Aii ja sam se promenio — reče. — Guace si qosad bio? — U svevu — rekao je. — Svuda.
Taaa vec prosedi Jevrem reče:
— Je li moguve. Nisam ni primetio da te mema. Zar si zadsla bio,
Isak se set. hako je Jevrem pokušavao da dokaze kako mu Je on zapalio kucu i pottovao stoku onog boiesnog proieca samo da ga odbije od Miarie. Učani mu se da još mnogo mrznje ima u n,egovom glasu,
— Zar si step, Vidiš li da sam se promenio,
— Možda si bio u zatvoru.
— Pusti ga — reke neko. — Neka ispriča ako ume.
On ıh odmeri. Znao je da više nisu radoznali, To je nešto drugo, pomisli.
— Šta si tamo toliko radio — reče Todor.
— Svašta — reče Išak ali sada sasvim 5iguran da nije u stanju da im kaže ono što je želeo.
— Nisi Kktao. — Nisi pravio prljavštine. — Šta vam je — reče on. — Pogleđajte me:
postao sam čovek.
— Kaži nam šta si radio — reče neko.
— Prošao sam i more i Ameriku.
— Bto — reče Petar upinjuči se, sav znojav i promukao od vikanja. — Jeste li čuli! Ameriku!
— Čudna mi čuda — reke neko. Šta je Amerika prema Rusiji! Što se mene tiče, ja sam mislio da si umro. Da te je neki đavo odneo.
— I jesam — reče Isak. — Umro je onaj Isak koga ste nekad znali. Sad sam drukčiji, reče i raširi ruke. Zapamtičete vi mene.
Gom!la se za trenutak pritaji. Mnogi Pasjačani zakljubiše da su se možda zalrčali. Možda ima pare, pomisliše., Osmehnuše mu se ko da
~
LUSTRACIJA HALILA TIKVEŠE;
miko ih me bere
želimo da još više sbetlosti bude
muogi ijudi mq- sbratovima zvezda i terasana varoši čiste metal mašina sa besanice svojih prstiju osvetljuju ranu otuđenja bolesnika civilizacije
belina moći kaplje kao wyed, 8 lista ma list bdenja sneg ljubavi u zrelim plodovima. ,
wwweWQWuuuı zmu„ALALAAI=Oiism:ni saz aGyEi uma muuuauesrs kevi: ur unanu merna munyISUSIPra rs vau na Guma riIAIG uma er unnI,
pokušavaju da ga u nešto razuvere. Ali onda se seliše onog vremena pre i onog bednog Isaka koji je nekad krao s Jeftimijem i vukao sc po tuđim slamama i ponovo se u njima probudi ponos. Uskomešaše se.
— Ne izmišljaj. Bio si u Vojvodini i radio kao nadničar, a sad izigravaš svetskog čovek8,. Znamo mi takve. --
— O, bože — reče Petrova Julija. — Valjda, se ja razumem u svetske ljude. Poznavala sam · nekad... ·
— TI mi njega poznajemo — reče neko.
— Ništa vi i ne znate — reče Isak. — MBto, na Drimey, Vasilj. On misli da može sa mnom kao i nekad. La
— Izmišljaš — reče lukavi Maksim. — Nije: lako nas prevariti. ZO
— Nigde nisi ni bio.
— Bilo sam — reče Isak. — Da sam hteo mogao sam da se vratim i na konju.
— Bh — odmahnuše obi kao da se od nečeg brane, — Ne bpreteruj. O
— Pošledajte — reče on i pokaza prstenje na rukama i lanac sa satom.
«- Nekad si ovde pomalo krao — reče Gvozden. — Ležšeš — reče Isak,
ea Možda si krao i po Vojvodini — reče Danilo. — Sve sam krvavo zaradio — reče Isak. —. Zapamtićete vi mene.
— Ti si lud — reče Bogdan, — Ništa mi ne pamtimo.
— Neka kaže sveštenik Bodin — reče om, — Neka on presudi da li sam bio u svetu i da li sam postao čovek. __ O
— Veruješ li da si bio — reče Bodin' — izda)
si postao. — Verujem — reče Isak. — Onda je tako — rele sveštenik. — Ako
veruje, ljudi, onda je bio i postao je.
— Ali mi ne verujemo — reče lukavi Maksim. — S nama nije lako.
— Onda nije bio i nije postao — reče Bodin i iskašlja se u ruku.
— Saznaću ja to — obeća Obrad.
Isaku dođe da zaplače. Ali odmah potom oseti kako ga mržnja ispuni nekom snagom. I ne pomeri se. Čak se drsko osmehnu otkrivajući dva zlatna zuba kao za inat svima onima koi su se već godinama hval:sali da će pozlatiti svoje vilice. .
— Baš me briga — rekao je. Ovo je jedan nikakav kraj, Ništa vam se za sve ovo vreme nije desilo, Pomrećete u bedi i prljavštini.
— Zašto si se onda vraćao?
— Slučajno — reče Isak. — Navratih u prolazu. Vidite da nisam ni stvari doneo. Sve mi je ostalo u varoškom hotelu gde sam odsćo sa ostalom gospodom, Rekoh samo: da vidim jeste li pocrkali.
— Ne laži — viknu neko. da
— Makar i da imaš pare ostaćeš đubre.
Neko pljunu prema Isaku.
Starac Grigorije ga opsova. Bio je mršav i tresao se kao prut, Šta je bar njemu, pomisli on. Zar sam i njemu skirivio.
— Misliš ako si se vratio u šeširu da možeš da nas jašeš. i
— Imamo mi časti.
— Briga nas za ivoje zlato.
— Pišamo ti se na Ameriku. Dobro je nama i ovde.
— Dosta si nam jada zadao.
— Da si bar bio u Rusiji.
— Nadali smo se da te više nema,
— Ostavi nas na miru inače če biti zla.
-— Ovo je Crna Gora. U crno ćeš se zaviti.
(Odlomak is istoimenog romana)