Књижевне новине

LIRIKA U PISEVIOIDU

VERONIKA PORUMBAKU

(1950),

Među savremenim rumunskim pesnicima koji su svoju afirmaciju stekli u prvim poratnim godinama jedno od značajnih mesta svakako pripada i pesnikinji Veroniki Porumbaku. Veronika Porumbaku (rođ. 19921) objavila je do sada veliki broj knjiga poezije među kojima su: „Snovi Baba Dokije (1947, „Ove godine“

„Moji prijatelji“ (1953),

„Moja generacija“

(1955), „Lirika“

(1957), „Celina i deo“ (1959), „Jednostavna jutra“ (1961), „Pamćenje reči“ (1969) itđ. Njena antologija svetske ženske lirike „Iz ženske lirike“, koju je štampala 1960. u izdavačkom pređuzeću ESPLA u Bukureštu htela je da dokaže da ženska lirika nije ni minorna,

ni budoarska,

ni uniformna. Ovaj Kknjiževno»izdđdavački poduhvat

imao je veliki odjek ne samo u Rumuniji, već i u drugim evrop-

skim zemljama.

Pesničko-prevodilačka aktivnost Veronike Po-

rumbaku takođe zauzima jedno od čelnih mesta u njenim Kknjiževnim preokupacijama.

Odjednom

JN ADAJUĆI se i očajavajući opet mogu da pišem.

Niko

me me zove ma čas —

nema katedre, ni profesora, mi problema ranije maučemog. Svemir je, ja i crna tabla noći išarana računima, započetim, razlomcima, i silogizmima, (i mojim i dragih), uredno mapisanih ili između Yedova, prekriženih, ili nanizanih poprečno...

I hiljadu puta se vrtim oko table, bez katedre, bez profesora, bez naučenmih, lekcija, vrtim, Se ma otvoremom, polju, udarajući čelom, o mevidljiou, nebesku barijeru;

žmam Kkredu uw Yuci — ruka je utrmula;

hoću da čujem, da shvatim, nepoznato lupanje srca

kojim, počinje ili se završava pesma —

bubna opna me treperi više;

hoću da

vičem, glas se me pokoravd,

samo usne poprimaju oblik, eizgovorenih reči...

i · : • ) Zatim, besno lomim, kryedu na dvoje, treshnem, je, zgazim, je pod tablom,

zderem, svoju košulju, umočim, je wu izvore i izbrišem, sa table suve,

sve, čak

i tragove poznatih Zvezda,

i hoću — ma praznoj tabli, — da započnem sa račumamjem, ali memam čime da pišem, u očajanju udaram pesnicama wu tablu, u, slepoočmice, u, zemlju,

i slomljena se Yušim, kraj nogu travG,...

Uzaludno, meću ja otkriti tračak, yepoznatog!

—

Dve reke potekw iz očiju, plaveći polje solju; zvezde se ogledaju w vodi, vetar mreška ogledalo, a ja me mogu da se dignem s mesta gde sedđjah i plakah.

Dugo do wu braskozorje, kada se nebo zabeli najavljujući 20TU, — pronašavši ostale u, meni čujem, uwutra, slabašno kucamje: srce.

'Kryajičak frena, mwvica kređe, skok, i — gle odjednom, povlačim, po crnoj tabli

opranoj

beznađem, swvoišezmanog,

prve znakove mepoznatog, konačno, opipljioog...

Cutanje

IKADA misam primećena.

Ne osećate me mikada. Nemam, glas trube što najavljuje juriš na tvrđavu. Ja sam samo toplota lika koju vojnik nosi ma grudima. Nisam, orkestar bogat violama, wi orgulja misam,

Ja sam,

koji se gasme sa poslednjim, tapšanjem,

eho koncertne dvorame,

i retke svetlosti

što pričajući, iznova doživljavaju, radost! 'Nisam, prolećna kiša sa mepoznatim, ćudima, ja sam vazduh što ga udiše prva, wlat trave i svetlost zalaska kada padme poslednji list. Nisam strast

što izvikuje svoju, časovitu, večmost ja sam, ono što ostaje od ljubavi podrazumevajuća poezija sime i sive kiše. Nisam, more što dlanovima skuplja, seđefasta ljuljuškamja.

Ćutanje sve reči

sam, ma, čijem, divu, Zriju,....

Prevela Florika ŠTEFAN

_crzwwuGGuIEBC ami upanupuuauistuuuzur auuu muuuruururuImu uuu uiuaEuuu auuu rune ur Sun a uuu uuu u Iran IIa uu muanunuue—

rar Ir i arE Na ur uz a ur cErI IO rar aaa air GAZBTA LITERARA

Sedamdesetogodišnjica rođenja Lučana Blage

GAZETA LITERARA done la je neobjavljene aforizme i prevode poznatog rumun= skog pesnika, dramatičara i filozofa L. Blage. O njegovom životu piše D. Pilat, Đ. Ivašku daje odlomak iz SVOje studije, a D. Miku osvrće se na posthumnu zbirku Dpesama. ,

Dinu Pilat navodi da je M. Blaga sin pravoslavnog sveštenika a da su se preci po materi doselili „u KErdelj iz Makedonije koncem XVII ve ka posle turskog gušenja jed ne pobune“, Pesnik je u Bra šovu učio gimnaziju a onda, da bi izbegao vojsku, upisuje se na teologiju. u Sibiju koju je završio 1917; do 1920. živi u Beču gde polaže dok torat iz filozofije. 1926. započinje nepredviđenu diplomalsku karijeru po evropskim prestonicama. Pred rat osmovana je za njega kated-

ra za filozofiju na Uuniverzitetu u Klužu, Bio je kan didat za Nobelovu nagrađu 1956. godine, Umro je 1961.

Kritičar Đorđe Ivašku piše da se L. Blaga formirao pod uticajem Ničea, Bergsona i dr. i pod uticajem ekspresionista Trakla, Verfela. Navodi reči Blage koji smat ra da „naša dužnost pred pravom tajnom nije da je ob jasnimo nego da je tako pro dubimo pretvarajući je u još veću tajnu“. Za njega je ekspresionizam „prodiranje u subjekat” tamo gde ne vlada ju zakoni logike i razuma. Ao iedinstvu pesnika i #jilozofa kod sebe on je kazao da „sva ka ideja 'ima srce· koje bije a svako osećanje glavu koja razmišlja“. Đ. Ivašku ·podvla

či Blagin stav o uzdizanju ra

zličitih činjenica na žđdiisinu

mita. :51 Kritičar Dumitru Miku po

svećuje članak „posthumno

zbirci „Pesama“ iz 1962. go-

dine koja se pojavila 19 godina posle prethodne. Ovu zbirku upoređuje sa onim ra nijim u kojima je egzaltacija u većoj meri bila zastupljena dok ova sadrži smireniju liriku. (r. K.

RIŠU: VELIMIR KOLUNDŽIJA, BISERKA RAJČIĆ,

LJUBIŠA ĐIDIĆ, ALEKSANDAR POPOVIĆ I

PREDRAG PROTIĆ

SODOBNOST

O italijanskoj neoavangardi

IZRAZ „eksperimentalno“ je u Italiji u upotrebi već nekoliko godina i zauzimao je stalno sve veći opseg, dok se na kraju nije potvrdio kao oznaka za ceo kompleks pro ze i poezije. Ako pokušamo prodreti do jezgra te pojave videćemo da se radi o kritičkom proveravanju sva ke formalne mogućnosti ko

. ju je neorealizam u prvim po

sleratnim godinama zanemario u svojoj želji za otkrivanjem istine i društvene stva rnosti. Ovako na početku svog priloga u prVoOm OVOgodišnjem broju ljubljanske „BSodobnosti“ piše Đačinto Spanjoleti, ugledni savremeni italijanski kritičar, objašnjavajući Taz= vojni put romana u Italiji. Naime, godina 1964. je bila u Italiji obeležena kao godina u kojoj su rasprave oko nove avangarde zauzimale najviše prostaea u diskusija ma i Književnim časopisima, Pripadnici Grupe 63. izbacili su na videlo pitanja „eksperimentalnog“ i postavili ih kao bitna pitanja sleđećeg problema: da li je i kako moguće zameniti već izlizane strukture psihološkog i realističkog romana? S obzirom da u Italiju neorealizam već više od deset godina ima prevagu, suprotno=

sti sa eksperimentalistima su daleko izrazitije. I kakav je dakle, odlučujući argu-

ment? Spanjoleti kaže da je to zamena nekih struktura pisanja, jer govoriti danas D romanu znači razumeti čitav niz stvari koje do sada nisu uzimane u obzir. Pisac članka zatim prelazi sa začetog fteoretskog objašnjavanja na same pisce novog ita lijanskog romana, počinjući sa Karlom Emilom Gadom, autorom tri romana „za koga je značajno da nijedan od ta tri ili četiri romana, koji su probudili toliko zle Krvi, nije napisan do kraja“.

Ne već tako mala gomila eksperimentalnih romana tač nije bi mogla da počne delom Antonija Picuta: „Piginette“. Ne gledajući na naslov koji podseća na zbirku crtica iz prošlog veka, imamo ı ovom slučaju posla sa delom eksperimentalne +tehnike čija naporna laborato=

DIALOG

Protiv dramaturgije salonskog flerta

TADEUŠ RUŽBVIČ je 1964. godine u poznatom poljskom

časopisu „Dijalog“ objavio četiri nove drame. Zajedno sa njima on je autor sedam

drama. I sada se već može tvrditi, kaže pisac članka „Protiv dramaturgije salonskog flerta“ Vojćeh Natanson, poznati pozorišni kriti= čar, da se kristalizuje jedna originalna pojava: teatar Ruževič. .

U stvaralaštvu OVOE pisca nastao je prelom negde oko

1960. godine Rkađa je ovaj značajni pesnik, nmovelista, filmski scenarista počeo da

piše drame namenjene pozoOrištu. I ođ tada dramsko stvaralaštvo Ruževiča postaje sve više predmet raznih diskusija mađa je termin „naša ma= la stabilizacija“ postao nešto sasvim normalno. To po= tvrđuje i nedavno izdata kod

nas „antologija „avangardne drame, koja je mRuževičevu „Kartoteku“ stavila u red

najvećih dostignuća mođerne drame.

Više puta pokušavano je da se odredi na čemu se zasniva originalnost i novina Ruževičevog dramskog stvaralaštva, jer se njegova dela već nekoliko godina prikazuju u čitavom svetu. Nije pogrešno što su do sađa' njegove prve drame, „Kartoteku“, i „Našu. malu stabilizaciju“, stavljali u vezu sa njegovom lirikom, koja svojim Rkonflikti-

rijska ispitivanja „opravdano računaju na najosetljivije in styamente Žfilologije. Njemu se može dodali „L, inkompleto“ Frančeza Leonetija i „La nausea media“ mladog pisca Karla Vile, dve knjige u kOjima, zanimanja za lingvistič ka rešenja prelaze u ispitiva nja značajnih stanja našeg vremena. Vilin roman Je u tom smislu izrazitiji jer SVOju inspiraciju ne crpe iz ras prave o alijenaciji ili o gađe nju, Već se spušta u bitnost tih pojava i tako neposrednije utiče na čitaočevu sVeSI.

Takođe na svoj način on pO- ·

navlja povest o malograđa~– ninu, nemoćnoj žrtvi svojih psiholoških navika i Otpora, o malograđaninu kao junaku u obrnutom smislu,

Nešto slično bi moglo da se kaže i za roman-esej, takođe prvenac, Đorđa Manga nelija, „Hilarotragedija“. Ovo delo označuje i neku Vrstu programa, mađa jasnog samo do određene mere, Što ie i sam izdavač napomenuo: knjižica je upravo svojevr= stan tabelarni pregled, mali teorijsko -– praktični priručnik, koji bi se kao takav mo sao postaviti pored „Burgum dskog vinskog firgovca“ ili „Priručnik za florikulturu“,

—ukratko među ftekstove koji su' rezultat dugogodišnjeg i revnosnog Pproučavanja određene materije,

Manganelijevo literarno 3elo odmosno filozofska rasprava, nije plod nekog literarmog postavljanja, mada na izgled ima sve osobine nečeg sličnog: zahteva posebnu pribranost. čitaoca i zapravo u tom smislu da ga ne zameni sa Ppovršnim satiričnim pamfletizmom koji je došao od Gade i Fransinetija, U početku je teško prihvatiti ove stranice neobične jezičke narcisoidnosti, ali kasnije sa ma građa postaje tvrđa, tok misli prati sve jasniji stil i delo teče. Ima i fako brižljivo napisanih odlomaka da ne bi činili sramotu. u kakvoj antologiji Borhesovih tekstova. Iz uspelih stranica „Hilaritragedie“ pojavljuje se istinski značajan pisac koji ispunjava veliku prazninu koja se uvek ošeća u italijanskoj prozi realističkog nadahnuća. To je dar koji se bez razmišljanja prihvata iz ruku „eksperimentalista“ u vreme kada smo već donekle umomi od raznih napada i od čekanja na dela koja bi zaista bila umetnička, zaključuje Spanjoleti. i a (LJ. Đ.)

ma, munjevitim prelazima od svakodnevnosti u Htragizam, predstavlja potencijalna dram ska dela. Ali već dramu „Grupa Laokoon“ pozorišni kritičar Andžej Virt je oka= rakterisao kao „pokušaj odvajanja od lirskog junaka“ iz Ruževičeve poezije. Međutim mnogi kritičari, a među njima i Juljan Pšiboš, me slažu se đa se nota ironije i podrugljivosti, ton na izgled „destruktivan“ mogu od-

· vojiti od lirike, već naprotiv,

jedna od čitavog

da su upravo oni nmajoriginalnijih crta Ruževičevog dela. U drami „Čin s prekidima“ Ruževič daje neku „dčdšdrstu autokomentara. On kaže da je želeo da napiše bulevarsku komediju, koja bi bila savremena i pomalo mođer= na. Međutim jedino su prva i druga scena „napisane po prvobitnoj zamisli. „Čin 5 prekidima vrlo suptilno pove zuje ozbiljno i šaljivo i „prekidima“ pokazuje izvesne mo gućnosti ravnopravnosti fih elemenata. To je ista metoda koju danas vrlo često koriste savremeni prozaici. Kako je većina poljskih drama zasnovana na salonskom flertu, gde razne ličnosti izmemjuju svoje misli na temu svojih preživljavanja i osećanja, možemo konstatovati da je Ruževičev pokušaj da napiše „bulevarsku komediju“ u suštini bio šala. Takav pokušaj nije uspeo, jer je poraz već bio konstruisan. Odgovor na pitanje čime zameniti salonski flert daje čitavo Ruževičevo dramsko stvaralaštvo. U „Kartoteci“ osnovni elemenat je bio „konflikt vremena“, koja se hronološki ne mogu srediti, već teku koritom hronologije kao preko vodopada. U „Sve-

docima, ili našoj maloj stabilizaciji* nmormalizovanje Žživota je opomena da je to stanje neprestano ugroženo i da se ne može stabilizovati. U „Činu s prekidima“ centralno

mesto je iznenađenje, povezano sa izlaskom na scenu Stranog čoveka. On je ne-

predviđen i tajanstven. Međutim on nije nikakav dub, već jednostavno sused koji je pogrešno ušao u tuđ stan, koji, je zahvaljujući · modernoj civilizaciji sličan mnogim drugim u ulici. Na toj sličnosti Ruževič stvara situaciju istovremeno komičnu i uznemirujuću. U ovoj dvami, koju je autor nazvao neus»ce1om, nalazi se mnovatorstvo i kože sam autor „karakteriše

MURRIČUKR,

i OP Gaa SL a Bilansi kritike

U MAJSKOM BROJU ovog nemačkog časopisa, a pod go rnjim naslovom, Petar Demec (Demetz) izjavljuje da u- pradomovini dijalektike kri tika kritike ne uživa baš na ročiti glas. Prijatelj literatume, koji oseća potrebu za. neposrednim susretima, s izvesnim pravom sumnjiči kri :iku da se upomo drži apstrakcije, a da gotovo instinklivno naginje samozadovoljstvu, narcisoidnim naklonosti ma intelekta i da u svim og ledalima umetnosti traži samo svoje sopstveno lice, Pa ipak, nastavlja Demec, ona poseduje i vrlinu da prigodno prozre igru žmurke kritičara, da ideološke pretpostav ke raspozna u najuzvišenijim kamuflažama i da u Svojoj te žnji za saznanjem artikuliše baš ono što kritičari vole da prećutkuju. Ako literatura ima u kritici sopstvenu svest o sebi, onda će ispitu jućoj svesti kritike pripasti naročita funkcija.

Demec kaže da upravo proteklih četrdeset meseci nisu bili siromašni u pokušajima da sastave bilans kritike. U Berlinu je Valter Helerer (Hollerer), radi diskusije, sje dinio gotovo šezdeset Kkritiča ra nemačkog jezika kao „šiz matičku, braću“, S one strane kanala, odmereni „Tajmsov literarni dodatak“ objavio je dva bogato organizovana bro ja, koja su u međunarodnim ctazmerama „komvenirala poduhvatu Berlinske akademije. Prvi deo pod „naslovom „The Critical Moment“ bio je namenjen engleskim i američkim „Rkritičarima a u drugom „Critics Abroad“, imali su Francuzi, Nemci, Ita

lijani, Poljaci i Španci šansu ·

da definišu svoj odnos Ppre= ma anglo-saksonskoj tradici-

ji i da se opredele. Čudno-.

vato je, veli Demec, kako spo jnom pogledu „koji ispituje nemački i anglo-saksonski bi lans, postaje vidljivo baš Dno nespojemo, pa čak i izolovano u nacionalnim „naporima. SAVREMENIK

O poetici jugoslovenske socijalne literature

LJUBICA ĐORĐEVIĆ, u jun .

skom broju ovog časopisa, pokušava da da istorijski pre gled ·jugoslovenske socijalne literature i da na neki način sumira i svede njenu Dpoetiku. Polazeći od toga da je socijalna literatura najznačajniji umetnički pokret četrdesetih godina, ona u razvoju tog pokreta uočava dva perioda. Prvi, od pokretanja „Nove literature“ do pojave časopisa „Danas“, dru gi, od pokretanja časopisa „Danas“ do nemačkog napada na Jugoslaviju 1941. godine. Ideološka pozicija socijalne literature bio je istorijski materijalizam. U prvom periođu „pisci sociialne literature, prema „mišlienju Ljubice Đorđević, nisu imali jednu određenu poetiku nego su literarnu aktivnost smatrali za jedan vid političke aktivnosti. Otuda izve-

sna nebrižljivost socijalnih pisaca prema formi i nastojanje đa se literama reč što više približi reportaži kao izrazu novog vremena. U drugom periodu, paralelno

kao featar lizma. .

U drugoj neđavno objavljenoj drami „Smešni starac” imamo samo dramatičnu situaciju. Jedan penzioner, vodič u muzcju, izveden je jednog dana pred sud, braneći se on priča izvesne fragmente iz svog života. Istovremeno sa starčevim monologom postoji još jedna radnja. lroju Ruževič naziva „spektakl mašte“. Pri tom vrlo važnu ulogu igraju momenti fišine i buke. To je Rkarakteristično i za najnoviju „Ruževičevu dramu „Izašao je iz' kuće": konTlikt se rađa iz životne situacije toliko obične da skoro

nije dostojna pažnje. (B.R.)

poetskog rea-

'Demec kaže da doba komu nikacionog satelita još nije Jostiglo sieru literarme Kriii še. Svaka nacija još odlučno vuče sopštvene terete, kao da bi to bio smeo porok ako oi se kod suseda učili pojmovi i metodi koji bi sopstvenu nacionalnu literaluru jasnije osvetljavali, Nada leži u sagledanju opasnosti ko je provincijaliziranja nosi sobom. Kako da kritika „Održi budnom svest svetske literature“ (Fransoa MBondi) ako ne deluje u duhu svetske literature? U Francuskoj (opet Bondi) nije prevedena ni jedna jedina knjiga gigan ta američke kritike Edmunda Vilsona. U Nemačkoj (također Bondi) „Moris Blanšo i Rolan Bart spominju se sa mo izuzetno u razgovoru, Prancuz Rajmon Pikar, ka že dalje Demec, žali se na „tradicionalan kompleks superiornosti“ svoga narođa u intelektualnim pitanjima, Ita lijan Čeki okrivljuje anglosaksonsku kKritiku zbog „Uskosti jedne mudre empirije i partikularnosti“. A „Tajmsov literarni dodatak“ čak zovori o „međusobnoj inferiornosti kritičara“. Plodni pesimizam!? — prigovoriće se, jer i najzačaureniji narodi užestvuju, ovako ili onako, u psihološkom, „društyenom i „mitsko“-fonomenološkom ra Ju kritike, u onim trima zaista internacionalnim tenden »ijama kritike koje je naša zpoha stvorila. : |

ı A što se liče. današnje krilike u Nemačkoj, o njoj Demec sudi ovako: „Najpresudnije metodološke osnovne misli ovih triju muetodologija potiču iz zemalja Marksa, Frojđa i Junga, pa su u epo hi fašizma utočište morale da

traže u tuđini — a fo što se one sve možda i nisu vratile i što se u svojoj pravoj domovini nisu stvaralački dalje razvijale, to može da bude materijal za razmišljanje. U svakom slučaju je nemogućno predvideti da se Svako: učestvovanje u međunarodnom poslu svagda izvodi u veoma partikularno-nacionalnim institucijama i okolnostima“. (A. P.)

sa političkom angažovanošću, Ljubica Đorđević uočava i jasnu težnju ka nekom formalnom negovanju literarnog izraza kod pisaca socijalne literature.

'Tako je Ljubica Đorđević mastojala da prikaže i objasni poetiku jugoslovenske socijalne literature, ona je više govorila o istorijskom razvoju OVOg pokreta no što je ulazila u analizu „estetičkih stavova, I onda kada je nastojala da to učini, ona je amalizu estetičkih stavova činila sa pozicija socijalne literature. Otuda i njena ocena predstavlja pre, u suštimi tačnu, istorijsku ocenu po kreta socijalne literature, no neko značajnije teoretsko ob jašnjenje estetičkih stavova pisaca koji su pripadali tom pokretu.

U ovom broju Branko Lazarević počinje đa objavliuje svoj esej „Velika dela i „zlatni vekovi” umetnosti”. Kada esej buđe u celini objavljen zasluživaće svakako ozbiljniju ocenu i pažljiviji razgovor, Draško Ređep objavio je jedan impresionistički zapis o Branku Lazareviću, a Pavle Zorić sumaran prikaz savremenog srpskog romana.

(P. P-&

KNJIŽBVNE NOVINE