Књижевне новине

Slavko MIHALIĆ

—, e.

}

K EZ

1 N

~“

OBJAVA LJUBAVI

K% voda zbaci veo bljesmula su tijela, Žena, ptica Yiba od, plave sapunice Ne usudih se gledati pa uswuh duboko U saće jedrih grudi; tako sam, otplovio

Moja me uze me znam, s kojom, sam, damnio Ni sva imena me bi bila, dosta

S kojom tražio svuda je gubio

Među valovima po modrim, pretimcima

I kad sam te mašao me bje kraja gozbi Bili smo dvoje pa mnogo Da jedmo Poslije rasuti slušali smo vodu

Kako bježi i vraća se s povikom

Ma koja vaša vuka sad je moja pjesma, Sav dan čamim u bludmom, joj zglobu Ma koja dojka od škroba, od kalcija

Ne izustih riječ; tišima bješe prepuna,

Putovao sam s tobom, sve sam strane smrskao Na dlanu ti dao kosti zube

Sudio s tobom davio se iz tebe spasio

Bila si moja pučina ja, plivač u tebi

Ni jedna i sve; pamtim trske prstiju, Glazbu glasova po pruženom sprudu Kose od jamtara od, ognja kao od, pepela, I kako su želje stvarne w ženskim, očima,

i d S tobom preko smrti u šire predjele Kud, me baciš složno te dočekujem, Pa čimimo obalu i mebo raščimimo Ti još skupi moje dijelove

Ma došli do kraja svijeta nismo stigli

Ne pamtim tvoje ime samo kratke udisaje I kad si legla masmijano koljeno

Usne mi od tvojih malih usta usnule

Tvoju kožu pamtim kao što se pamti slava U zagrljaju zvala si me zvoncvma

Čamac još se i sad, njiše OE K-Q Sve bliže obzorju prepum maših, tijela,

Ako nisi bila ti bješe meka druga Od tvojih mirisa; sva u mojoj puti i Ako nisam, bio ja ali jezero je trajnije Spokojno nas čuva u svjetlucanju,

(Iz poeme „Jezero“)

ORO TRGA OKO JEDNOG DLANA

mojim šupljmama u mojim porušenim zidimama,

U Suho stablo usred, povike a nitko da mu priđe Nikad, neću, zaboraviti izgled. opog prevrmutog parka Tako davna kola što svoju sje, odvoze ma leđima,

I kako ispod, svake stvari tinja sličan mespokoj I kako ja uvijek prvu stepemicu Yušim

Niski grmovši i da. se me zna i da se me dogodi Oko trga oko jednog dlana naglo ispruženog

srebrna je prijetnja mora i mijema panika Nismo li stigli do posljednjih vrata

LIRSKA. SUITA

U ovom bolu sva je visma stabla i dugotrajnost

neba U ovom kriku što mi razara leđa riba

Sada se svaki korak svojem, grlu vraća

Od prstiju još su jedimo zastave ”

To što oblaci dalje putuju ima zaseban smisao I što svjetiljka još plamsa a svjetlo ne baca

Ali je zadnji čas izdašniji od, cijelog života Kako jasno tutnje gorostasmi vodopadi Omamljena stabla me mogu razdvojiti grane U poslednjoj moći i nebo će se podati

Znam, tvoja je Kletva bila qd dobrote

A kad, si zatim, pao što je preostalo

Samo slijepi vjetar mišta više samo bljeskovi I plitka provalija koja je tvoj dio

Već i stvari znadu, 24, izdajstvo

Svaka traži sebe u drugom, predmetu

A što je bilo ljepše od njihovih imena, Sad gimu u dronjcima i me žele se spasti

U bijegu ja sam, sreo ljubav i ljubav me ubrala Što sadi po mojem, tijel,, kako ga sastavlja j Bio sam silmo junačam u času kad, sam, sustao i Stvorih tvoje ruke koje me usmrćuju i | 7 WP | I što može biti ljepše od tvojih nagih grudi

Još jedmom, raspelo se mebo planu sunce

Što se zatim, zbilo nisam, irvaio

Blažem utopljenik u tvojem, svemiru,

S TOBOM RAD SAM BIO SAM (Kyrakouw, Jama Michalikows)

| ko sam one večeri bio ja · Koji su u tvojim, očima, ključali izvori Mamurni polip kavane i vlaga šume u jesen Tko je pomicao usnice ma mašim, ustima, (Rad znam, kako dobro znam, da nisam bio prisutan)

Ocjelme tvoje oči kotrljale se između zidova T'ko je plovio pustom, pučinom tvojih pogleda Svejedno za tvoju ili moju vuku wvijek suvišnu, Jama Michalikowa pognmuta leđa sajam, otpadaka, I sjeverni vjetar ma ulici s mamnrštenim, zastavama Sjeti se, zar mismo s njima pošli nekog svitanja Jama Michalikouwa,

I velika glava bolesnog svijeta

Vrijeme teškom, čizmom uhtiskuje tragove

(Kad, nisam, bio prisutan, s tobom, kad, sum, bio sam)

N a klupi pod lipom sede tri starca i slu= šaju crkveno zvono. Sa visoke zvonare otkidaju se metalni zvuci, preleću Mickov zabran i padaju na Savinu bačvanu mušeći se niz dolapski točak sa mlazevima jezavske vo=de. Metalni jek prolazi kroz šljivare i putuje seoskim sokacima. do bučne ciganske male gde mu se gubi poslednji zvulmi trag. i

Bruj zvona oglašuje Lutinu smrt. Damas u podne ubio ga je u niskom ftopoljaru Stojadin Marković. Zavadili su se oko komadića zemlje koji je prolećna poplava pripojila njihovim mjivama. Taj peskoviti članj bi Morava sigurno idućeg proleća odnela bez traga, ali oko ižđikalog gustog pruća otpočela je svađa sa Dpsovkama. U početku su samo vikali ne bi li neko ustuknuo, a potom su psovali jedam drugom Boga, slavu, pa familiju. Uzrujan kavgom, Luta je opsovao Stojadinu kćer. Ovaj se istog tre= nutka propeo i u magnovenju pogodio sekirčetom Lutu u čelo. Luta ga je pogledao iskola= čenim očima, a potom je pao ma ostrugu, pra= ćaknuo se dva-tri puta, pa se smirio, zauvek.

Stojadin je zatim natovario u kola nako= šenu travu, bacio preko koševine vlaku pruća, upregao dorata i krenuo u selo. Usput je zatezao dizgine, zaustavljao seljake i nekako preglasno govorio:

— Psovo mi ćer, Eno ga leži mrtav u topoljaru! — Koj” — pitali su seljaci i odgovor su slušali otvorenih usta. Sa e a od ir :z S Gadi -Li_ sy jader:Melezan, Psovo-mi ćer, pa sam ga udario sekirčetom posred ela. :

Posle tih kratkih razgovora šibao je dorata goneći ga u selo Lug preko džombastog puta, preko ogrudvalih-.tragova, željan da stigne kući i svojima pre nego Što stignu po njega. Činilo mu se da Sa sve vreme prati glas kukuvije. Setio se da je dosad uvek slušao pticu zloslumicu po noći. Što je bio bliže selu, želeo je sve više da priča o Luti i onom njegovom pogledu iz iskrlještenih očiju, posle tupog udara ušnikom među veđe. Nikako nije mogao da odgonetne da li je Luta tim „pogledom „pitao „Što, bre?“ ili je već bio u beslovesti pa ga je samo motrio ne razabirajući mišta.

Tri starca se meškolje na drvenoj klupi pred Stevinim dućanom i gledaju više u zemlju, zgrbljeni, a manje preda se, kao da nemaju šta više ni da vide na ovom svetu. Slušaju zvona, dok pored njih prolaze ljudi. Žene i đevojke ulaze u dućan da pazare, odmotavajući novac iz rubova marama prebačenih preko glave ili iz maramica toplih od nedara. Muškarci vade buđelare, nabrekle od novih i starih priznanica, da plate paklo jevtinog duvana. Iznad frgovčeve tezge visi lepak za muve i lagano se njiše, Čini se kao da ga je pokrenuo zvuk zvoha.

Pred mnogim kapijama žagori svet, čas glasnije čas tiše. Svi razgovaraju o ubistvu, radosni što mogu o nečem velikom i strašnom da prižaju odlažući poslove za kasnije. Namiriće stoku posle, ima vremena, prvo mora da se namiri priča o Luti i Stojadinu. i

Iz Stojadinove avlije povremeno odjekuje glasna kuknjava. Žena nariče za svojim čove-

m ubicom. Opsovana ćerka čisti hartijom staklo petrolejke, a sin. poji krave na bunaru.

U Lutinoj kući neki čudni mir. On. već godinama. živi sam, nema u blizini rodbine. Možda ga njegova ćerka, udata u susednom selu, naricanjem oplakuje, ali se njem glas ne čuje.

Tri starca su bili ratnici, Aleksa je invalid još iz prvog balkanskog rata. Kašlje i pljuje oko

sebe, Drugi starac je Ilija i on neprcstano .

štapom šara po zemlji. Tri tavna, uštavljena lica i oči zgasle gledaju u zemlju dok kraj njih prolaze Lužani. Čuju se kratki razgovori u dućanu, a ponekad između reči odjekne zvek metalnog novca. _ n Ta sve jednako šara štapom po „zemlji. Ređa krstove, parajući tle. Taj štap je sam napravio od brestića sa sinora, pre mnogo godina. Ovce su pasle po šaševini, „brsteći po neki list sa uvelih dulečara. Jesen je bila maglovita, a Ilija je ložio vatricu pod topolom. a, SRCA alo dosta žara, prineo Je T Ta O rečale je kora, zamirisao je sok pišteći na toploti. Ilija je đeblji kraj, onako vreo i razm:kšan, uvukao između dve vrbe i lagano ga presavio, pa ga je zatim zasekao i likom privezao uz stablo. Posle se štap. hladđio pod košem, a postao je lep tek kada je kora bila oljuštena a nekoliko šara napravljeno usijanom žicom. To je bio poslednji i najlepši štap koji jć Ilija napravio za vreme čobanluka. i Starci iz Luga već decenijama sede ispred Stevinog dućana, pod lipom na drvenoj klupi, To u stvari više i nije Stevin dućan, već prodavnica, za tezgom odavno ne stoji Steva, upokojio se, ali svi tako zovu OVO staro zdanje

'KNJIŽEVNB NOVINE

KEĐERICZA HIC NI-BIZŽ EZ NIBE-H i NI OS BNI ZA 4)

HR{H|III||i||||lii

www

gs debelim rešetkama ma prozorima i mefalnom polugom preko gvozdenih vrata koja se zatvara katancem.

Dok odjekuje zvonjenje, starac Lesa se smeška. Priseća se crkvenjaka Blagoja — ono kad je iskao od Lese pare za popravku starog zvonika, što ga je „Još. kmjaz Miloš sagradio.

| „Zar ja da dam parc za zvoparu?“ — pitao je

· Lesa, „Da daš, gazda“ — odgovorio je MBla-

goje. „A gde su pare sa crkvenog tasa i jkone prečasne Bogorodice?“ „To je popovo, gazda leso“ — odgovorio je crkvenjak. „Onda izlazi iz avlije!” — viknuo je Lesa. Hromi Blagoje još doviknu iz sokaka: „Da znaš, gazda lLeso, više njsi crkveni tutor! To mora da se plati!“ „Što mi to ne reče ranije, ćopavko!“ — vikao je Lesa. „Da napujđam kučku Žujku pa da te juri do Jezave — sakatilo!* Lesa podiže glavu i upita:

— A ko će da plati zvonjenje?

— Pa valjda njegova ćcrka što je udata u Sipanici — odgovori Aleksa.

— Ima Luta para — reče Ilija prestavši da šara štapom, ,

— Imao je — skoro viknu Aleksa. — Sada ima samo dva metra zemlje u Selištu.

Starci se ponovo sneveseliše, prisećajući se groblja i porodičnih parcela. Tu, kraj groblja bilo je prvo njihovo naselje. Nedaleko je prolazio carigradski drum. U vreme ustanka pod Karađorđem naiđoše neki besni Turci i posekoše seljake. Ljudi, u strahu, skupiše ono što su imali i pobegoše dublje u šumu, u lug, kako nazvaše posle svoje selo. I oni će, pre drugih, jedam za drugim, za Lutom u Selište, za svima onima koji su prešli taj poslednji put od sela do groblja na mrtvačkim kolima.

Crkveno zvono prestade da daje java od sebe. Sutonski žagor i lavež pasa mešao se sa toplim vazduhom, zasićenim prašinom. Ovce su vukle noge po putu dižući za sobom zagušljive oblake. Sve je bilo pod prašinom, i lišće je bilo belo, i tek bi ga jak pljusak ponovo ozeleneo.

Za stolom pod orajem, u Stojadinovoj avliji,“

okupila se rodbina i komšiluk. Teše, umiruju Stojađinovu ženu Draginju koja je presikla od zapevke. Progovore koju rež i sa opsovanom ćerkom Bisenijom, koja gleda oko sebe pocrvenelih očiju od suza. Sin Radosav posluje po

Žika LAZIĆ

avliji, izbegavajući da priđe tom užagolenom skupu. S vremena na vreme pozivaju ga da im natoči rakiju. .

Kada je Stojadin stigao kući — priča Draginja po ko zna koji put — ni reči nije progovorio. Ispregao je Dorata, istovario pruće i travu, ali već je pola sela znalo o onom što se dogodilo kraj Morave. U avliju najednom je utrčao Mijat i viknuo:

— SWtojadine, pratio sam Dragutinovog šegrta Vojislava da pozove mojeg Živadina. Bolje je on da te odvede nego neko drugi.

Mijatov sin Živadin bio je milicioner. Tog dana je pravio red pred mlinom. Bila je velika navalica pomeljara, pa je svaki čas izbijala svađa oko toga čija će kola prići vagi, a neki su se.i potukli povadivši stupce iz lotri. Bilo

je i razbijenih glava. Živadin je motrio na 56—

ljake sedeći u hladu i svirajući u „muzike“.

— Dobro — odgovorio je Stojadin. Malo zatim je viknuo — Radosave, izvadi malo rakije za Mijata i mene... Sta ćeš, psovo mi ćer.

— Nije smeo — rekao je Mijat. — Imaš li svedoka? ·

— Snaja Bože Rocinog je žnejala muvar na uvratini kada je Luta opsovao. ;

— Ona će da svedoči. I to će biti za tebe okolnost — rekao je Mijat i otpio dva-tri gutljaja. Povremeno je Stojadin govorio svojoj ženi, Draginji, koja se držala za glavu obema rukama i jaukala:

— Psovo nam. je ćer Bisu. Nisam hteo da ga ubijem, ali kad sam ga udario, on me je samo pogledao i pao. Posle se nije ni pomerio.

Stigao je i Živadin dahćući. Zastao je namrštivši se, kad je ugledao svog oca s flašom u ruci i ljutito rcokao:

— Oco, ajde kući... A fi, Čika Stojadine, kreni sa mnom. Idemo u stanicu da te sasluša komandir.

Pre nego što je pošao Stojadin je prihvatio šarenicu od žene i rekao sinu:

— Ljubisav se raspitivao da kupi onaj naš bagrenjar. Davao je osamdeset iljada. Daće i sto. Ti odma zatraži stodva'est, i nemoj da popuštaš ispod sto.

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

Zatim su krenuli. Seljaci su kriomice izviri= vali iz avlija, a tek pošto bi milicioner sa ubicom prošao, istrčavali su ma sokak i dugo gledali, da bi se zatim okupili u grupice i razgovarali. Stojadin je zamolio Živadina da kupi malo duvana u Stevinom đućanu. Milicioner je

kratko razmišljao, a potom wu #đdozvolio

mrmljajući: ı — Možda kršim zakon, ali šta je — tu je;

Idi kupi! ·

To starci nisu videli, jer su došli đa posede na klupi kasnije, kad je Stojadin već bio,.sproveden iz milicionerske stanice u Smederevo, na dalja saslušanja. Pored staraca prođoše, trube= ći, terenska kola. Pratio ih je oblak, prašine, a i meka deca su {irčala.

— To je sigurno komisija. Bili su na licu mesta — reče Aleksa.

— Džabe 'arče benzin. Povade neke andramolje, mere, slikaju, zapisuju i na kraju ispa* dne ono što već celo selo zna: ubio Stojadin Lutu sekinčetom — Lesa će.

Kroz gakanje jata vrana koje su kružile iznad visokih jasenova, spremajući se da slete na legalo, probi se ponovo zvuk crkvenog zvona. Izgledalo je da sada zvoni glasnije i starci po= novo ućutaše, pobožno slušajući zvuk. Aleksa je krivio glavu okrećući desno uvo u pravcu crkve.

Šunjajući se pored plotova priđe im Milutin bogoslovac, ali ne sede na klupu, već na ivicu basamka. Tiho reče: ea

— Pomaže bog!

Ali ga niko od staraca ne ču. Zaneti nekakvim svojim staračkim osećanjem i mirom, slušajući zvono, jer se ono saglašava sa onim što osećaju. Samo povremzno gledaju prema nebu. Zapad beše u ruju istog zalaska, a ostali deo neba plavetan. Svetluca jedna zvezda.

Slušao sam i slušao — reče bogoslovac glasnije, pa sc zakašlja.

— Šta si slušao? — upita Aleksa.

— Zvona crkvena i zvona manastirska. Po Srbiji sam ih slušao, ali još nisam čuo da se dva zvona javljaju istim glasom. Svako zvono ima svoj zvuk — reče bogoslovac. .

— Kao što svaki čovek ima svoj govor Aleksa će.

— Ovo drugo zvonjenje sigumo je platio Lutin zet. A što i da ne plati, sve što je bilo Lutino sad je njegovo — reče Lesa.

— U zvonjenju je i priča o zadužbini, ali , nije svakom dato da je razume — priča bogoslovac. — Kao što niko nog jutra sem mene nije mogao da vidi tri sunca na istoku. Odmah sam znao da je to kraj rata — reče Aleksa.

— Ovo naše zvono sa pokajnice priča o knjazu Milošu... I om je ubijao sekirom reče bogoslovac.

Posle kraćeg ćutanja, štap, upita:

— A čuješ li Milutine da ovo naše zvono večeras priča i o nesrećnom Luti?

— Priča kako je živeo čovek po imenu Lutomir, zvani Luta, koji nigde nije mogao da se skrasi. Bog da mu dušu prosti — reče Milutin bogoslovac i odšunja se pored plotova.

Starci puše i ćute u mraku. Zvono neprestano zvoni. Crkvenjak Blagoje ne može da se odvoji od užeta, u mraku poleće u vis i ponovo se spušta na tle pod kupolom, kao sumanut.

Milutin

Ilija, maslonjen na