Књижевне новине

Čedomir / v

\MINDEROVIĆ

KONTIKI. | BIKI

AUČIO sam da N sijamskim, mačetom

Q leto U mrtvim sobama između knjiga I prigušenuh Bahovih Juga / Svi su negde otišh svi U neke azurme Jerue, vez adrese U neke nedostižne prerije bez \jedne stope traga To mače m, Je )ediho ostalo O letio — Kao mravi iz \izamudina 8 one svrame Delhija, ; | kraj Džamne I ulicom, razgovaram sum, sa, sobom Ali kod kuće s mjim, s mačetom, o leto Još a praga n

Ime mu je Biki, Često menja oči,

O leto to su čas azurnme Jerije te oči

Gas te daleke nedostižne preyije mad, neonom nad, asfaltom

Plave

Zelene oči kao komal pod, Rialtom

(as se kao plamen, crvene,

Na stolu mi je samo mali jevtini kompas kupljen ko zna gde ma obali Atlomtika

Ali igla kompasa, je nepomična o leto

II možđa zato Biki

Matkada skoči ma sto

1 gleda

Čas u moju ruku dok piše

Čas u mene

Kako bi bilo da se wkrcamo ma Kontiki — Biki'

Ovde . Nad Studemtskim, trgom,

() VOG PROLEĆA Filipovo zđravlje pogoršalo še kasnije. Znao sam da bolest ti-

nja negde duboko u njemu, Jer mu Je lice još uvek belo i koža skoro prožirna,

— Osežam se dobro da bih mogao otići jednom brdo, do same kule — reče, a bledi obrazi rasuše se u divan osmeh,

Opet usetih kako terba da se opravdam pred njim. zbog Lidije. Ona i ja, posle on 8 d gađaja, nismo pričali o Filipu. Izbegavali smo ma kakvu reč koja bi ga se dotakla, Bila je to Lidijina painja. „Šla će o svemu reći Pilip?* Mada Filip u tom trenulku nije posto jao. Ležao Je u bolnici i uveravao naš, kas= nije, kada smo crvenih lica sedeli kraj njegove postelje, da će ubrzo izaći, i misli da je OVO poslednji put što izbaćuje krv, A bio je toliko izmučen da mu fiada nismo mogli verovati, Pomisao da smo ga obmanuili pojačala je našu želju da to što govori bude istina.

— Zar nisi video moju „flobericu“?

— Ne, — rekoh — Zar imaš to?

Ustao je sasvim lakim pokretom i izašao iz sobe. Kada se vratio u ruci je imao malo= kalibarku. Bila je to nova puška, dokaz za lo „bili _5u 'sveže -·obojemj. zmetalnj „delovi. „Nisam.

Titeo da mu postavljam pitanje MA KO mu puš' a, jer bi zaista ovom 'irehutku 1 kvo pitanje 'bilo „besmisleno, Obraži mu se zarumeniše, Na jagodicama, pod tankom kožom, pojaviše se jedva primetni ljubičasti kružići, Zagiedah se u ujih dok je on u svojim rukama okretao pušku,

— N, hoćemo li jednoga dana otići gore? zapita i pogleda me u lice.

Kao da odjednom shvati smisao mog DPOBJeda ko,imi sam oikrivao njegovu bolest, Brzo spusti oči. Ruke mu zadrhtaše i učini mi se da je tog trenutka želeo nešto da zgazi. Ustadđe polako #utleći. I iznese pušku. Ćutali smo dugo kada se vratio. Gledao je kroz olistalu živicu kraj prozora u nebo po kojem su letele ptice 'i odsutnc progovori:

— Hoćemo li ići jednom? i

Opet zaželeh da se opravdam. Tek tada shva tih da u sebi polako ništim prijatelja, Da celi njegov duh i telo potčinjavam iron1jl,

— Možemo sutra ako hoćeš,

Odjednom se žagreja. Osmesi nam se susrćtoše.. — Zašto ne bismo danas?

— Daaasi

— Danas je sigurno V variti, vidiš li kako je nebo čisto!

: — Idemo danas! : — Lice kao da mu se ovlaži, Gotovo izlete

iz sobe. Još uvek je dete, pomislih. Opet Je doneo pušku. L — Gađao sam njom. da izađemo u dvorište, pokuškj ao mi je pušku u ge, Van. HA pa Otavi. posladoše još tamniji, izgledalo je kao da pod kožom lepršaju ptice, punom snagom lepršaju preklane da bi zadržale u sebi “ivot. „Ko ih je preklao?“ Ispod očiju 'se isprva navukla crvena boja koja se poput one na obrazima pretvori u ljubičastu. A kada 'je ispalio metak u dvorištu, postade crna. Disao je deićima svojih pluća i disanje postade kratko i brzo. Ponekad iz grudi izleti čudan

k. | i 25 Išli smo jarugom obraslom irmjem. Celi taj deo brda nazvan je „široko bilo“, Šta se 'to nekada ovde događalo da je to divno mesto

bilo to ime? Na obroncima 8 sitni leptirići. Uspon je bio blag, A. kada naiđosmo na izvor oko hjcsk,L se Već iskupiše ose. Izazivala nas je hladna i bistra voda. Ne misleći spustih usne na glatku površinu, Pesak je od uodira mojih usana zadrhtao na dnu. Osetih kako, mi se hladna voda naglo spuššta u želudac. Hladi. Podigoh nasmejan glavu. Iz nenada videh u Tilipovim očima zavist. Pokušao je da sakrije porled,ali je ta zavi6t u njemu sve

više rasla. ea | mu ! stale. suhe, | | OPE RiOnaO — reče nervozno i pođe naPO Filipo! — zaustavih ga, ~ Mislim da bi bilo dobro da se ovđe odmorimo malo kako bi i ti .nogao da piješ. Ožednoćeš, a gore nema

nikakvog jzvora. | x — Šta ti pada na pamet, ja nisam žeđan!

Odlična je, Hoćeš li i ti!

KNJIŽEVNE NOVINE

· No iznenada reče sa

teška,

da se vreme neće pok-

obrađovan. Kru .

jaruge lepršali .

od hodanja i dubokog

Pa da krenemo preko Zvezdare „bod druga saz;

Preko svih ovih fotografija VOM O11ĆR9

Preko svih ovih godina =\Ba "|

Preko ome travuljine priviđenjoa

Sa ovog stravičnog kova,

Komnpas neka ostone na stolu,

Kraj rukopisa |

Jedma skamenjena igla e

Jedna jevtma iluzija sa Atlantika maotkuda

Jedam, mrtav horizont od pepela

Na Kontiki da se ukrcamo Biki

Nad ozelenelim, Studentskim trgom,

Pyepunim crvenih + zelenih, trolejbusa,

Prepunim ljubavnih payova koji takođe negde | odlaze

Gde odlaze ljubavni parovi o leto

U kakvo leto

Poželimo im, srećan put Biki y

Tako sa prozora, y ]

Tako sa ovog stravičnog krova nad, njima,

Neka imaju dobra jedra dobra bedra dobra,

| nedya, U svojim wvužičastim, trabakulama bez lrme U svojim, širokim, posteljuma, od, keđdryo, o: leto

Na Kontiki da se ukrcćamo

Biki

Na Kontiki , i

Da otplovimo tamo gde se tek rođeni talasi ljube Tomo će biti lova

O Biki biće lova

Za maštu o leto

I za zube

Za tvoje zube-raskidače moje mače

“

| Dok se maš splav s talasima bori

, i '

I za maštu koja gori \ Na Kontiki da se wkycamo Biki Na Kontiki

Pokazaću ti Š Na niskom žutom drvetu

Najukausniju,

. Malu, Pticu

lako znam da ćeš ti Stoa, preispoljna lenštino Jesti banane

Sa zemlje

A ja i Visoko visoko mad džunglom, o loto Sopstvenu, džigericu

Naučio sam, da razgovaram

O leto

Sa mojim, sijamskim, mačetom Svi su davno otišli

Svi

Na meka ljubičasta ostra

A moć je crna |

I svetionika, ema ·

I ta ostrva, se me mogu naći o leto

Kao da su megde pod, morem iza mea, .

I svi su, se izgubili neznomo kad, i još dalje } još ; dalje

To mače mi je jedino ostalo o leto

AU + ono

U strahu od nepoznalog

U usiju, ponoć nad, Studentskim, trgom, Nad godinama, |

Nad otrovnim proždrljivim, travuljinama Sanjivo otvara, svoje male ralje .

IPREIĆZAA PICNIJJEIŽ EZ NIBHM NOMN7EIN ZAO

JASTREB

Dušan KOPČALIĆ

— reče sasvim ljutito,

Pokajah se. Opet sam počeo da ga ništim, nenamerno, Nešto sa hjegovog lica ao da me je izazvalo. Zahtevam poslušnost, posluš nost bolesnika. Krivo sam počeo. Pa to je bila samo jedna obična sažaljiva rečenica! Kako činim gluposti! Kako ih samo činim! I zar sam morao sve ovo? Zašto sam pošao ovamo?

Išao sam: za njim. Postojala je u nama napetost koja je sve više rasla. Cvrkut ptica mi odjednom postade odvratan. Potražih očima nešto na čemu bih zadržao misli i sve ovo razorio nekom rečju, i

Zaželeh da nosim pušku,

— Filipe, daj meni pušku, Očekivac sam da mi je pruži, a on je čutao.

7yVPMANKIFY

sta Nej ne, varaš

— Nisam tako mislio, Filipe...

| — Kako sve Vec SVL glupi! — reče razdra> ·

ženo i uastavi brze da korača, 78 Znači, sVe ovo sto sam do sađa činio, 8 ubija u njemu Čoveka, Oduzima mu šamopouz dan,e, na mesto samopouzaanja dolazi ironija, Ona se lako može prevvoriti u mrznju, 'Ereba ga nagovarati da čini ono što ne sme. Treba ga Bilom gurati na brdo njegove svesti kako bi se BSsupijuuavio,

— Budaio! — viknuh gotovo besno i dodirnuh ga. — Idi napij se, vidim da si žedan, plašis se te tvoje boiesti kao aa ćeš sutra Umreti. Kusqavica si!

— Ja se plašim bolesti? — gledao me je unezverenvu. — Misliš li da neću to učiniti?

Gurni mi pusku u ruke i trčeći vrati se izvoru. Posmatrao sam ga kako se naginje nad vodu. Kako. dugo, vrio dugo guta hladnu tečnost. Cak mozaa i više no što je bio žedan. Onda gojon, rukom ubrisa sa brade hladne kap ljice., Videh da mu se u grlu silom zadržava kašalj. Zažalih. Disao je duboko, Ne izdrža i zakašlja se iz sve snage. Iz dubine grudi dopirao Je duvi kašalj, kao da je cepao preostale zdrave uaelove pluća, Ali nije se zbunio, doš bešnje zakašlja i, nepogledavši svoj ispljuvak, nastavi da se penje sve kraćim dahom, Odjedhom postade neobuzdan. Smejao se očekujući od mene da se nasmejem njegovo? psovci koja je bila upućena bolesti. Osećao se sarkazam u tom psovanju. I meni se Učini da je pred njim nešto ogromno što ga mrvi, a on, prkoBeći do poslednje snage, u svom bezizlazu, pro sipa taj nadčovečanski, u ovom trenutku por malo ludački smeh, Zadivih se za trenutak. Pa on st uopšte nije plašio smrti! On je mrzeo tu smrt i svom snagom ironije u večnom do* diru sa njom postao otporan na njena keženja. Samo je bilo. potrebno da ga ja izazovem, pa da se uhvati ukoštac, jednom otvoreno kako bi što Dre bila borba završena. Rekao bih da je ipak sve to stvoreno bezizlazom u njemu. Ali čemu je ovo vodilo? Zar se tu nije lepo videe kraj? On ga nije video, Možda nije želeo, Ceo se ređao borbi. Izgledalo je kao da još uvek u njemu za takvu borbu postoji snaga.

Opet zakašlja. Podiže ruku,

— vidis li onog jastreba tamo?

Iznad ruševina kule letela su dva jastreba. Nadletali su celo brdo. Bili su to ogromni kru govi koje Su pravili u vazduhu.

— Ići ćemo kroz šumu da nas ne bi primetili, Oni će kasnije sigurno da slete na kulu...

Stajali smo dugo naslonjeni na hladne kamene zidove kule i posmatrali kako je nebo u zalasku sunca postajalo tamnije, Plava boja odjednom posta neprozirna, Teška, Izazva ga đenje. Ptlice koje očekivasmo nadletale su nas sve bliže, Pravile su već sasvim male Wrugove iznad nas. Osetih na leđima hladnoću od vlaž

nog zida. Filip je celim telom bio pripijen uz

zid. Imao je uvučene grudi. Jasno se viđelo da ga bolest sve više nagriza i da stoji na O”

yažnom jronijom u lasu:, «. RE OBA meni ije imalo, „.

umiri, Posmatrao ju je sa zadovoljstvom.

vom mestu odapet kao luk koji će posle svega, kad prsne tetiva, da se sruši. ;

Jedna ptica slete na id. Raširivši krila i održavajuć ravnovežu posmatrala nas je 'sa ka mena koji je činio izbočinu. A Filip je već odavno imao pripremljenu pušku okrenutu ka nebu. Pomeri je jedva primetno ka ptici, Možda je tog trenutka (jep je podigla glavu u očekivanju i prestala da obraća pažnju na has) sasvim naivno poverovala da se neko igra štapom. koji je ne može dohvatiti.

Prasnu!

Krila zalepršaše padajući ka nama.

Telo je bilo u kovitlacu i opiralo se o VaZz> duh, ali propadalo je nezadrživo. Tup udarac umiri je za trenutak, Onda odjednom nastavi .Bpažnim. krilima. da „udara. zemlju i začusmo tihe krik |

|| MOA ere even MO, Filip se pomeri i priđe joj bliže, Ona se Kada sam hteo da je uhvatim počela je da se vrti u krugu.

— Ne, ne diraj je, ludače! — razdra se om odjednom. — Zar ne vidiš kakve kandže ima!?

Zaista! Ptica je u svojm kandžama još uvek držala grumen mahovine koji je ponela sa zida kada je bila pogođena. Nokti su snažno stiskali i drobili kamičke za koje se hvatala u kruženju po zemlji.

Najzad se umiri. Posmatrala nas je.

— Pogledaj samo kakav kljun ima. Iskiđala bi te da si pružio ruku.

Kako da je uhvatimo? Izgleđalo je nemo» guće. .

— Dotuci je jednim metkom, — rekoh, |

— Ne! Nisam valjda lud, pogledaj, samo joj je krilo okrznuto, Preplašena je, Odnećemo je živu. Imaću živog jastreba!

Nije mi još uvek bilo jasno kako će poneti tu strašnu ptičurinu. i

Ali on joj se vešto približi dok mu se ljubičasti kolutovi na obrazima sasvim obznaniče. Spuštao je polako ruku ka njoj. Toliko polako da ga je ptica netremice posmatrala ukočena pogleda, okruglih očiju, ne pomerivši se sa mesta. Ruka joj je dolazila sve bliže. I sada je bila na nekoliko santimetara iznad njene glave, Izgledalo je da će se svakoga časa u nju zariti taj snažni kljun, No i dalje je sve bilu mirno. A kad je se dotače ona Ssasvim neprimeino skupi glavu, uvuče je u pera

na vratu. Ruka je iznenada steže i bilo je već.

prekasno uvijanje vratom đa bi se odbranila kljunom i kandžama koje su samo vazduh paraje, Opet se začu kreštanje. Uzalud, Držao je pticu čvrsto svinuvši joj krila na leđa i prineo je licu, ali ne dovoljno blizu da bi ga mogla povrediti.

' Razgovarao je sa njom;

— Eto vidiš! Vidiš kako je glupo plašiti se kada te i onako moram uhvatiti, Ipak, mislim da ti neće biti loše ni kod mene, .

Gledao je neko vreme u ranjeno krilo koje je labavo visilo niz njegovu ruku i ostavilo

. mu na zglobu blede nadlanice trag krvi.

— Iziečiću fi krilo, Letećeš još,

Spuštali smo se niz brdo, i

~— Znam ja, ti miševe loviš, poslužiću te njim, naći ćemo ga već negde. Pustiću te da ga sama uloviš. Znam ja, voliš ti miševe i zmi«je. Dobro je da te imam. I, veruj mi, lepše ovako izgledaš nego tamo gore. Pomalo me hvata i ·trah kad te imam ovako blizu, Ozdraviće ti krilo„, Zvaćeš se Lidija, Ne? Ali Tebi je svejedno... pa naravno...

Osetih gađenje od svega, Govor mu je bio isprekidan kašljem. Njegovo izduženo telo izgledalo je grozno u dijalogu sa pticom, Ptica je čudno kreštala kao da mu odgovara, To ga

· je uzbuđivalo i govorio joj je putem dugo. Sti skao ju je svojim bledim prstima, :a

Odjednom kao da se povrati; Š

— Lepa je, je 11? Klađim se da ima u ras=

ponu krila više od metar. Pogledaj samo!

–

I počinje it-a ; } Ludi Biki (#55 Do, drema

Da sklapa oči Malo mače Na mom pisaćem stolu o leto Pored nepomičnog kompaso,

Spavaj Biki spavaj

' Spavaj o leto

Cas blavo

Cas zeleno

Cas cyveno

Spovaj Biki spavaj

Dubokim, snom, kao alga, u, moru

Kao stara islužena zaboravljeha pegla u, oslavi

A ja ću poći | Pe U veliki i

Strahot A lov | Š m Sam i u -

Sutra | U zoru

I tako ostajem, sasvim, sam

Usred, usijonih, belih, talasa, o leto

I svetionika nema

I Zvezdare nema, ·

I azu*me Jferije neće se mikada vratiti

I beli usijani Twravi buljavih očiju kreću sa moga čela, prema mom desnom ramenu,

Spavaj Biki spavaj i;

I ruka kojom pišem, mi se koči

A Kontiki se preda mnom raspada,

Čudesni Kontiki Pi

Raspada se preda mnom, kao. ogromna. otrovna i

Šš | . pečurka na vrelom, kamenu, Sav u asijanim, belim, vaYnicama, Sav u usijamom belom, plamenu

Uhvati pticu iznenada za krajeve krila i ra-> širi ih toliko brzo da se pokušaj ptice koja ga je htela dohvatiti izgubi u vazduhu kao nemoć.

Ogroman .jastreb.

Zašto je želeo da da ptici ime Lidija? Sta se to u njegovoj podsvesti događalo dok je raspinjao ta krila? Očigledno ·je bilo da o svemu nije razmišljao, „Zvaćeš se Lidija“ — izletelo je to iz njega spomtano, iskovrdzalo se iz podsvesfi; kroz svest je prošlo tek toliko da bi sve to mogao izgovoriti, Imao je pticu! Najzad imao je pticu Lidijul

Shvatih odjednom celo njegovo biće. Hteo je da ima let, ;

Sutradan kađa sam ga. posetio lice mu je bilo ozareno srećom. Odmah me je odveo u prostoriju gde je držao jastreba. U jednom malom kavezu gde se odavno nije nalazila nikakva ptica smestio ga je ranjenog. Jastreb nas je posmatrao i bile su to okrugle velike “prodorne oči, Prkosno je gledao,

— On me više ne mrzi, — reče Filip : dodirnu ga rukom, i;

I zaista ptica je bila sasvim mirna. Samo malo saže glavu i pog:eda u njegovu bledu ruku, onda je ponovo podiže i nastavi da me po-

smatra, Zbližili su se! Ali već sam. znao „dd. se u svemu krije .nešto „drugo, ravnođušnost

prema bolesnoj ruci koja joj se prificala. Ptica se samu mene plašila, kada se malo više približih da je pogledam — mahnu krilima i pokuša kandžama da se dohvati moga lica.

Filip se grohommo smejao. ;

— On oseća da je moj, zato mi ništa neće, vidiš li samo kako je sa tobom bezobrazan! Onda naslavi tiše: — Ptica veruje da si ti i Taa neprijatelj kao i njoj, kakva idiotska lo-

iw a

Filip se uveliko zabavljao pticom, Davao

joj je vcdu, Hrana koju joj je Još juče dao stajala je nedirnuta. — Još uvek neće da jede — reče sa Žžalje-

njem. — Hajde, uzmi vodu! — gurao joj je limenku po„ kljun. | Sve je bilo uzalud, · : | Ali on nije gubio nađu. | Nakon nekoliko dana ponovo ga posetih. “Bio je tužan, Jastreb nije više mahao krilima kada mu se neko nepoznat približi, čak nije ni pokušavao da digne pogled i uporno nas posmatrao kao ranije. Klju.. mu beše poluotvo ren. Čudno ponašanje! . Filipe, ptica će da ugine, — rekoh iznenađa. On se trže i pogleda me. — Zar zaista misliš da će Lidija uginuti? Setih se odjednom Lidije. Zgrušaše se pred meti oko nas u jednu bezizlaznu grudvu sramote i tihog bola, Ne, PFilipe,· treba da budeš sasvim siguran, mi fi nismo hteli napakostiti. - } Posmatrao je pticu očima, a one kao đa su gubile boju i postajale sve bleđe, zenice se poistovetile sa licem, telom, bolcšću, Na čelu mu se pojavi nekoliko kapljica znoja, Bile su zacel» hladne.

. mi nismo tađa mislili na tebe, mislili smo nešto ranije, čak sa ushićenjem, kasmijć., si nam bio pomalo odvratan ali več smo krenu

li da te posetimo i nije se moglo natrag, no, dobro je da nisi primetio 'Lidijine obraze tada, mada si, ipak, osetio nešto neobično u njencm glasu, a da si mene tada pogledao, da si, ali: nisi, svakako bi otkrio nešto jer sam u svojim. očima tada imao samo Lidiju, gadno je priznati samom sebi ds te nisam tada, onako jad»

nog i bolesnog podnosio, želeo sam da što pre .

odemo kako bih je opet dodimuo usnama, no

bilo ti je nemoguće da išta saznaš, nisi me pog=

leđao, mac si Lidijina ruku u svojoj ruci».i činilo ti se da su joj ruke tople za tebe, me-

đutim tvoje su ruke tada bile veoma,· veoma ' blizu smrti i hladne tako da je o svoj toplimi .' koja je postojala oko tebe tvoja iskvivljena "i · bolesna svest govorila da samo radi tebe. poš="--

toji, obmanut si, a evo sada te ı ptica obmanjuje, ostaje joj još neki dan... možda još đanas... ·

zar nisi shvatio đa on mora uginuti? taj jastreb:: u tom tezmom kavezu, znam, znam da ti to ne” želiš ii da je to užasno, ptica umire a ti. joj” ništa ne možeš učiniti da bi se povratila, ac mo misliš li da bi ona bila ovđe da se nismo”

onog dana.., čudno je to kada se volja odvoji”

od bića, od predmeta, od stvari, postoji samo -

kao iedan lahor koji tinja u mozgu... ;

Od tada video sam ga samo još jednom. (y

WE VN