Књижевне новине
Nastavak sa 1. strane
ketu o sve akutnijoj migraciji sarajevskih intelektualaca u drugc republičke centre. Redakcija „Odjeka* pozvala je sve one intelektualce koji su u poslednje „vreme otišli iz grada na Miljacki, da obrazlože ovaj svoj čin, kako bi \se najzad otvoreno govorilo o ovom “problemu, koji se već mena prećutkuje. Miro Jančić, piše:
Između ostalog
„U fokusu mnašeg interesovanja nalaze se oni sarajevski, bosansko-
hercegovački intelektualci koji su · grad napustili zbog nerazumijeva-– nja, zbog uskogrudnosti sredine, zbog raznih podmetanja, zbog ne= mogućnosti daljeg razvoja, koji su Sarajevo napustili zbog Sarajeva, ili su bar otišli pod sličnom parolom., Ne zbog toga što su im u drugim centrima nuđeni izuzetno bolji uslovi (mađa se tvrđi da su svi avanzovali), što su im tamošnje perspektive iščupale ovđašnje ko. rijenje, već zato što nisu imali dovoljno moralne satisfakcije, a možda ni hrabrosti da ostanu. ”
Doista, da li je riječ o stvarnom problemu, ili o mistifikaciji jednog · našeg prirodnog “društvenog procesa?“ Sa nestrpljenjem očekujemo sledeći broj „Odjeka“ u kome ćemo sigurno imati prilike da čujemo ispovesti „Bsarajevskih izgnanika“., No takođe želimo da podsetimo organizatore ankete, da rešavanjem problema izgnanstva, rešavaju veoma stari problem odnosa intelekalac — grad iz koga je ponjikao, i da su verovatno najljepše stranice proze i poezije, napravljene iz dubokog osećanja nostalgije „izgnanih“ umetnika.
U svakom slučaju — jedna Veoma zanimljiva i neuobičajena an– keta. M. K.
LIGA ZNANJA TI „ZNANJE”
KOMENTARIŠUĆI završnu emisiju serije „Da ili ne“, a u prvom ređu kviz priloge „Pojedinac protiv televizije“ i „Liga znanja“, „Komunist“
log, Bledeče!..} „. „U „Ligi znanja“, na prime, takmičilo se pet ekipa pod pokroviteljstvom različitih redakcija. Takmičari su ulagali dosta fruda, no često smo imali osećanje da je on besmislen. Jer, ođ njih se prvenstveno Tiražilo da znaju neke go-
· dine i muesece, brojeve,. imena... Tražilo se često suprotno od onoga što stvarno znahje znači, pamćenje nekih nebitnih detalja — dok su - suštinska pitanja “stvaralaštva u muzici, filmu, literaturi ostajala van __ njegovog domašaja. T sport, slažemo
se, ne treba da bude van sfere in-.
„teresovanja tih ljudi, ali se ne mo= žemo složiti da je za njih najvažnije ko je tada i tada igrao u navalnom fimu... koliko bodova je imala fa i ta ekipa... kada .je poDeč a ko je zauzeo drugo mesto,.,. No, sve nas to i ne bi nagnalo da se pobunimo da na kraju serije, na, naše veliko iznenađenje, _ upravo takvo „znanje“ nije nagra| dđeno milionima. Nekoliko hiljada, milion, tri miliona, pet mi” liona — bile su nagrađe pojedinim
ekipama formirane iz sredstava: koja ·
su neke radne organizacije namenile toj svrsi i koja su se samo u to mogla uložiti. Ali, nije li trebalo /da se kod sastavljanja pitanja, iz' bora oblasti, ozbiljnije razmišlja i više uloži truda? Nije li trebalo
| imati u viđu tako velika sredstva i budne oči miliona gledalaca“,
dugo vre-
ji.z:(0d,1, jula) primećuje, između osta- ·
stotina ·
— RADO ĆU OBJAVITI VAB ROMAN, POD USLOVOM DA DOPIŠETE DVE VESELE GLAVE SA HEPI-ENDOM.
| |
„Dragi čiča, ono što si viđeo nije istima“. (Nušić, Autobiografija)
IZGLEDA DA,JE, zaslugom štampe i budnih đubrovačkih građana, sprečen kulturni skanđal stoleća, Po svemu sudeći, neće biti masovnog prekopavanja grobova po dubrovačkim grobljima, kosti Milovana Glišića neće morati da se šele u rodno mesto, a zemni ostaci velikih Dubrovčana neće se sabijati u neko ćoše svoje večne kuće da bi načinili mesta novim stanarima,
Počelo je obaviješću Pogrebne ustanove Dubrovnik, objavljenom u „Dubrovačkom #vjesniku“ 18. VI 1965, kojom se vlasnici 238 groba i grobnice na pet dubrovalških groblja pozivaju da u roku od mesec dana prijave grobnice i uplate po 2.000 dinara godišnje — pod pretnjom da će im inače „preštati. pravo. korišćenja prostora za grob, pa će ova ustanova u tom slučaju ovo korištenje stupiti drugim zainteresiranim osobama“, See
“
Pored Milovana Glišića, koji je u: Dubrovniku >
(a ne u svom rodnom mestu) sanranjen po sopstvenoj želji, na spisku se naiaze Gundulići, Getaudići, Pucići, habrisi, Sarake, Vodopići, Kastropili i mnoga druga imena dubrovačke i Jugoslovenske jstorije. Od stranaca, tu je Don Federiko Minjana, poslanik španske republikanske vlade (takođe sahranjen u Dubrovniku po sopstvenoj želji, uz naj-
više državne počasti i svečano obećanje da će mu”
Opština dubrovačka „čuvati grob kao zemicu u oku“), zatim Wngleskinje Džin Soers Renkin i Florens Brjirton Mio, dobrovoljne bolničarke u srpskoj vojsci 1914—1918, i dosta: drug:h, Groblje na Mihajlu (a ne groblje Sv. Mihajia, kako ga je krstio ćata iz Pogrebne ustanove) dubrovački je panteon; na njemu su sahranjeni gotovo svi dubrovački velikani XIX i XX veka, Groblje na Dančama je stara nekropola dubrovačkih zanatlija, „malog puka“, a datira iz XV veka, otkada i najstayiji nje-
· govi grobovi sa zidarskim amblemima. "To su ce-
hovski grobovi graditelja našeg najlepšeg grada
· (koji je nekad bio·i najkulturniji).
Svi u obavijesti nabrojani grobovi i grobnice (sa pogdekojim izuzetkom) — grobovi 6u bez „vlas-
' nika“, U njima počivaju ftrošne kosti izumrlih
dubrovačkih patricijskih i plebejskih porodica, pi» saca, umetnika, naučnika, moreplovaca, nacionalnih radnika. Niko od njih nije ustao iz groba da, na
. pozive Odjela za komunalne poslove Skupštine
općine Dubrovnik, 1962. i 1964. godine, uplati po 2.000 dinara, j Razume se da je obavijest u „Dubrovačkom vjesniku“ izazvala užas i konsternaciju među Dubrovčanima koji nešto znaju o istoriji svoga grada, pa su oni najprisebniji odmah zazvonili na uzbunu, Zahvaljujući njima, alarm je prešao opštinske granice, Upozoreno, Udruženje književnika Srbije hitno je donelo odluku da doznakom 2.000 dinara spase grob Milovana Glišića. Predsednik valjevske Opštinske skupštine požurio je da izjavi kako će od Dubrovnika biti traženo da se Glišićevi posmrtni ostaci prenesu u njegovo rodno selo Gradac kod Valjeva, „Politika ekspres“ (28. VI), „Borba“ (80, VI) i „Večernje novosti“ (1, VII 1965) dali su publici-
tet vapaju Dubrovčana da se spreči grobljansko ·
varvarstvo. Prema „Borbi“:; „... lepo je mađati se da će se javiti neko vazborižji da „u Yoku od, 30.
dona" poštedi drevni Dubroinik majavljenog Dpri-
mitivnog skrmoawljenja, kojem. se presedan ne bi dao naći ma Sve četiri svetske strame“.,
Po svoj prilici (mada ne još sasvim izvesno),
zasad je dizanjem uzbune u štampi i javnosti ~
bar sprečeno ono najgore, „Dubrovački -vjesnik“ objavio je u svom sledećem broju jednu smušenu
| belešku pod naslovom „Nema mjesta za uzbunu oko
grobova“, u kojoj saopštava sledeće: (a) „U Pog-
rebnoj ustanovi povodom ovog ističu, da u, načelu, \ · treba neko da se brine o ovim i sličnim grobovima
i da meko treba do plaća troškove održavanja“ dakle, nije predviđeno đa bi se dubrovalčka opština slučajno mogla brinuti o grobljima koja kao celine predstavljaju istorijske spomenike; (b) „... želimo obavijestiti javnost da se wowpće ne Yadi o promje”
Zana ŠTAMPE |
KAO ZENICU U OKU
Kosta TIMOTIJEVIĆ
štaju bilo čijih posmriih ostataka. Ali, ukoliko se niko ne javi da se želi briuti o odredenom grobu, Pogrebna WSstamova koja održava, groblje, može u tom slučaju dati i drugvm, licvma, pravo korišćenja odredemog groba. U takvim, slučajevima, posmrtni ostaci wmwlih koji se malaze u postojećim, grobovima bit će sakupijemi i ostavljeni u istom, grobu, na, kome će se maravno zadržati } posvojeći natpis“ — dakle, Pera i Persida Paprikašević moći će da zakupe grobnicu za koju niko ne plaća i da u njoj počivaju anonimno, u dubokoj ilegalnosti, pod imenom i prezimenom odumrzlih pokojnika, čiji će skeleti biti počišćeni malo ustranu; (Cc) „... nema
uopće bojazni da bi se ma, bilo koji nači moglo
dogoditi da, posmrtni, ostaci amamenikih ljudi koji 5u
zakopani u Dubrovniku budu uklonjeni, a, takodeY
š da grobovši tih ljudi budu dati na, korišćenje dru-
gim, osobama“ — a kako se onda i ma koji način
moglo dogoditi đa imena tolikih znamenitih ljudi
budu stavljena na spisak? Ako je ćata koji je.
obavijest sročio to učinio iz krajnje ignorancije,
čime se mogu pravdati Odjel za komunalne poslove
i redakcija „Dubrovačkog vjesnika“?
Razume se da nije nikajcvo rešenje da Udruž iženje „) :
književnika Srbije. plaća taksu, #ža 'KROD MJONARAVJ -
Glišića (a još manje da se njegovi ostači, njegove poslednje volje, prenesu u valjevsku op= štinu), da recimo DSIP plaća za grob PFederika Minjane, firma „Ghetaldus“ za grobnicu GhetaidiGetaldića itd. Ako dubrovačka opština ne smatra za svoju dužnost da snosi troškove održavanja tih grobova i grobalja uopšte, Republika ili Federa cija dužne su bar da je Jupe po prstima i najstrože da joj zabrane svako frgovanje kulturno-istorijskim spomenicima, koji su opštenacionalno dobro — dok se ne utvrdi ko će za dvestotinak grobova bez „vlasnika“ plaćati po dve hiljade godišnje.
Posebnu pažnju zaslužuje držanje redakcije „Dubrovačkog vjesnika“. Umesto da ona prva ustane protiŽ vandalske zamisli Pogrebne ustanove, da alarmira opštinsku skupštinu, konzervatore, vaskoli ku kulturnu javnost — ne samo što je štampala tu fantastičnu obavijest, nego Je zatim još i pokusala da skandal zataška insipidnim saopštenjem da „memoa mjesta za uzbunu oko grobova“. Na naslovnoj strani, u zaglavlju-lista, ne stoji da je on organ grobljanske „uprave ili komunalnog. odeljenja, nego . NSocijalističkog saveza, radmog maroda općime Dubbrovnik. Da li je, onda, naivno pretpostaviti da „je „Dubrovalčki vjesnik“, u ime socijalizma, „u ime radnog maroda, bio dužan da ustane protiv analfabetske birokratije?
'U tezama Saveznog odbora SSRNJ o mestu, u lozi i zadacima štampe nalazi se i ovakva misao o komunalnoj štampi: „...Ova štampa se sučeljava, sa ozbiljnim, problemima, koji otežavaju izgradnju adekvatne Jizkonomije., Pre svega, sistem, fimomsiranja i izvesni administrationo-birokratski odnosi uslovljavaju zavismost ovih, redakcija od pojedinih fomuma, što wu, velikoj meri sprečava komunalne listove da: prerastu u društvene tribine građana“.
Ako je ovoj tezi potrebna ilustracija, bolja se teško može naći, Samo od. kojeg foruma (osim opštinskog odbora SSRN) zaviši redakcija „Dubrovačkog vjesnika“? Da li Socjjalistički savez opštine podržava stav komunalaca i grobljanaca? Ili je ključ problema u personalnoj uniji političkog foru-
·'ma i beamterskog aparata?
DOBIO O je, uostalom, činjenica da beogradski listovi za grobljanski slučaj nisu saznali od , svojih dopisnika iz Durbovnika (ukoliko jesu, zašto o tome nisu izišli izveštaji s njihovim potpisima?), nego od građana, kuliurnih i društvenih radnika, koji su alarmirali redakcije i Udruženje književnika Srbije, A već i io svedoči o nepoverenju da se varvarstvo može sprečiti i problem rešiti u opštin skim granicama, bez mobilizacije šire jugoslovenske. kulturne javnosti. }
Dubrovački slučaj nije slučajan. Niti je grobljan skom pisaru tek onako dunulo u glavu da pusti obavijest u novine, niti je komunalcima baš zapelo da uteraju one dve hiljadarke od groba godišnje. Prodajom. grobova bez „vlasnika“ i bez „izdržavaoca“ movim „korisnicima“ uterale bi se kudikamo veće sume, Možda čak devizne, od stranih turista koji zažele da među dubrovačkim čempresima sanjaju večni san — do sledeće obavijesti.
Ne treba pustiti da se stvar polovično okonča. Valja je egzemblavno raščistiti. Vinovnici (ne ćate, nego naredbodavci) treba da povuku pune 'konsekvence. U protivnom, očekujmo i drugde slične po kušaje = možda i gore, | Pak
O
~ meso umeli da „smažu“,
ŽIVOT OKO NAS
| (HROM
Ljubiša MANOJLOVIĆ
K•<4H— H —
Jer, jer, jer...
ČESTO MI SE DBSI da me neko sretne ili pozove
telefonom, pa mi, u najvećem poverenju, priča o ne=
čijira, kako se to obično zove, nepravilnostima. Uda~
ri ti, kaže, po tome... Simo, molim te, da se slučajno · ne dozna da sam fi to ja rekao, jer...
Nečije „jer“ ja ne mogu da ne prihvatim, Jeste, čovek je pravdoljubiv, zna da je pravda dstina u akciji i uleteo bi rado u tu akciju punu lepote, kad bi time žrtvovao samo neke svoje kolače; ali, u bukvalnom smislu, čovek dovodi u pitanje svoj hleb.
„Nečije „jer“, đakle, ja moram da prihvatim. A. nečjje stvarno ne mogu, Jer: _— —... Jer — kaže čovek, baš tako kaže, ne drukčije — ako On sazna da sam ti ja ovo rekao, upro~
· paštićeš mi jednu dobru kombinaciju...
Kombinacija u ovom slučaju znači mućkanje. Ili: , —... Jer ja i On smo jako dobri...
I, to što su on i On jako dobri jeđan s drugim ne bi smelo da se pokvari ni za živu glavu, jer.„.
Složen je ovaj naš život, čudno satkan, može se u njemu, ovakvim povođom, čuti na hiljađe tankih i debelih „jerova“, Bar novinar i pisac neođređenog kova kakav sam ja može često đa ih čuje. Na neki način o njima je bilo reči i na poslednjem plenumtu Socijalističkog saveza radnog narođa Jugoslavije dok su prefresane i, s velikim osnovom, prevrtane Teze o štampi, rađiju i televiziji.
Na plenumu je spomenut i prigovor jednog druga opštinskog značaja da novinari kritikuju opštine, a prećutkuju greške viših: foruma i rukovodilaca, | \
Ovaj brigovor je, po mom mišljenju, tačan, I trebalo ga je usvojiti. Bez obzira što se s pravom može postaviti pitanje: A zašto se opštinski drug, kad za to ima razloga, ne bi i sam upustio u takvu kritiku viših rukovodilaca? Zašto čeka tako nešto samo ođ novinara, je...
...Jer doista važi i za ovu priliku, kao i za sve slične, ona naša stara narodna: TLaako je tuđim no=sem: (nisam siguran da li ovđe treba da stoji baš reč nos — Lj. M.) po koprivama mlatiti,
Prvi rekordi
U RARKOVICI/nu fabrici, Rekotdi-— kako čitam' u novinama — i pre novih privrednih Tnera shvatili su da se može trošiti samo dinar koji je zarađen, U 'om cilju — novine su taj potez pohvalile — radnički savet ove fabrike doneo je odluku da otpusti sva– kog desetog radnika. Za otpuštanje utvrđen je kriterijum — novine su i to apostrofirale! — po kome je stepen zainteresovanosti i zalaganja u proizvođnji, šta mislite, na kome mestu?
Na prvom? Ne — na četvrtom. ·
Gumena priča
KOBAJAGCI i ja automobilist. Gume mi se. jzlizale, „fića“ ide bos. A guma nema, i ja se svuda rnspitujem za te proklete gume. Najzad. sasvim s'užaino, ispred blagajne u „Jugoautu", sklapam poznanstvo sa čovekom koji moju malenkost zna iz javnog života, ;
— Ama, nemojte mi reći — kaže — đa vi niste u stanju da nabavite, gume! ,
Stvarno nisam,
— 'Udesićemo! — kaže. . |
Treba samo da ođem u vadnju tu i tu, da potražim toga i toga i šapnem da me šalje taj i taj, To je dovoljno. A za ostalo kako s tim i tim, tamo u toj radnji, treba razgovarati valjda znam,
Ne znam, ;
— Pa tako... — kaže. — Nije potrebno mnogo. To je veliki laf, voli društvo. Vi njemu samo podmetnite neku žensku, pa 8 njima malo na večeru,
i nemate šta da brinete za gume!
Gledam svog novog prijatelja, Snažan, pokret= ljiv, malo ružno glavat, ali s lepom ozarenušću _u očima. : 2:
— Šta vi o meni mislite? — pitam, — Ja to ne bih mogao fako, tačno da znam da ću, osim „fiće“, i ja ići bos! !
Prijatelj mi se iskreno ražalostio. :
— Jeste — reče — u pravu ste, ja sam za to. Ja sam Bosnnac, tvrđa glava, bio sam, verujte, partizanski oficir,, Ali, onda nema guma,
TI stvarno — još nema.
Tu smo
NAŠ GRAĐANIN zastane kraj izloga sa svinjskim polutkama, ogledne i ne kupi. Jer pre tri dana ili nedelju dana kupio je meso — ne može svaki dan,
Posle taj isti građanin čita u novinama, sluša na radiju, gleda na televiziji kako ne anamo šta će= mo s „viškom“ od oko 150.000 gvinja.
Stvar svakako nije tako jednostavna, tu su po” trebni eksperti, |
| „amo eksperte koji bi to grdno svinjsko SRAMNU JA ž A i to već nešto znači.
KNJIŽEVNE NOVINE