Књижевне новине

KRITIKA

SVET LUKIČEVIH FARSI ma prvi pogledi u spoljašnjem svom. planu deluje kao srednjovekovni svet. U &ve tri njegove farse dvorac je mesto gde se odvija radnja, a ličnosti su kralj, knez, njihovi dvorani i dvorske dame, vitezi, oficiri i vojnici, inkvizitori, sveštenici, sudije, alhemičari, filozofi, pisci, nemoralne žene, Kao i u srednjovekovnim farsama, u kojima su se različite pojave i vidovi feuđalnog društva,satirički predstavljali i izvrgavali ruglu, a ličnosti iz visokog društva često prikazivale kao smešne, Lukić je svoj imaginarni srednjovekovni wvet predstavio kao groteskan i apsurdan. TIzobličavajući i dovođeći do besmislenosti svet i ličnosti koje izvodi na pozornicu, Lukjć se služi izvesnim dasičnim sredstvima-i postupcima farse. Ličnosti njegovih komađa nemaju izrazifijih ili psihološki razvijenijih individualnih svojstava, nisu ogsvetljene iznutra niti predstavljaju određene ljudske tipove i karaktere, već su· oličenje pojedinjh negativnih ljudskih osobina. Hiperbola. i groteska, parodija, elementi fantastičnog, koji su svojstveni farsi, vidmo su prisutni i u Lukićevim komadima. Ali·grubi humor, lascivne dosetke i igre yečima, jzazivanje smeha mehaničkim pokretima, elementi bufonerije, žonglerski trikovi, razuzđanma i praskava komika, čime se fakođe odlikovala faYga, odstramjeni su iz Lukićevih komada ili:s«u svedeni ma nmeznafnu meru. ' Ua Srednjovekovna fansa. je predstavljala umet= nički vid pučkog humora, a umetnici koji st. docnije pribegavali i koristili se izvesnim sredstvima i postupcima farse (Šekspir, Molijer, Gogolj, Majakovski), čak i u ozbiljnim dramama, ili tragedijama, negovali su duh pučke komike, jisvodili na pozormicu ličnosti iz maroda čije su replike, kao i replike dvorskih budala, (lik čije poreklo treba tražiti u. farsi), vrcale kalamburima, dosetkama, šalama, ali i Watiričkim žaokama, jetkim ismevanjem, jezgrovitim mudrim. iz-

rekama. Karakteristično je da pisci modernih"

farsi, a među njima i Lukić, koji čak vreme i mesto svojih farsi približuje srednjem veku, zapostavljaju njenu možda bitnu osobenost: komilmost i veda duh. i e

Mada je, spolja gledano, u Lukićevim farsama predstavljena istorijom davno prevazidđena forma ljudskog društva, sa svim svojim vidovima i pojavama, forma čija je „poslednja faza“ već davno bila komedija, njegove se farse ne mogu

nazvati komedijama. „Dugi život kralja Osvalda“·

po Lukiću je, izgleda, nemerljiv istorijom dđosadašnjeg razvitka ljudskog društva. U. groteskmoj i famtastičnoj završnoj sceni farse „Dugi život kralja Osvalda“ krije se odgovor na, mnoga pitanja: kraljevska uniforma i kraljevske ozna=

wzzemanuuuI III eine ramanur uini uraia ruzu ani nau a an ri en gara

U POGOVORU ovoj svojoj knjizi Danko Grlić je napisao da se o odnosu filozofije i umetnosti, odnosno misaonog i umetničkog, već toliko puta raspravljalo „u bezbroj Studija, analiza i traktata, da se Mini unaprijed promašenim pokušati ga, ma i djelomično rasvijetliti na nov način u

okviru jedne relativno male khjižice 'slobodno"i

nesistematski pisanih eseja“, Ne znam da li 1 ove reči napisane iz skromnosti ili zato što autor zaista. nije intimno ubeđen da.se može reci nešto naročilo novo o ovom predmetu, tek ova khjiga po mnogim svojim idejama, a pre svega po načinu ma koji se u njoj ovaj problem. postavlja odlučno opovrgava ovu njegovu tvrdnju. Knjiga „Umjetnost i filozofija" Danka Grlića predstavlja, sigurno, originalan pristup raspravljanju ovog predmeta, ? 7

U svojim razmđtranjima bisac ovih eseja polazi od jedne priviđno protivrečne konstatacije, da se rasprave o odnosu umetnosti i filozofije mogu voditi samo sa stanovišta filozofije. „Čak i!u slučaju kad bismo umjetnost... vrednovali

. više od filozofije, smisao tog vrednovanja mogli

bismo osvijetliti ilj uopče ustvrdđiti opet samo iz filozofije. Upravo filožofija — kao što: je 1 bila na primjer ona Schellingova — a ne um jetnost, mogla je, s tog stanovišta, i postaviti tezu o većoj vrijednosti umjetnosti od filozofije“. Odavde Grlić izvodi zaključak da je — u fežnji da odredi 6voj odnos prema umetnosti (i ne samo prema njoj već isto tako i prema drugim disciplinama koje su takođe proizvod ljudske duhovne aktivnosti) — filozofija prekoračila, u stvari, svoju predmetnost, Jer ona je jedan poseban način izricanja istine htela da učini univerzalnim, tj. takvim da na umetnost gleda šamo kao na jednu od manifestacija onog. duha koji je u celini jeđino njoj dostupan. :

? Međutim, treba naglasiti da kada o filozofiji Danko Grlić TBPIL OOU O ANA, „stručnu“ filozofiju, onu „u RojoJ SU Pret . distingviranost, racionalnost, sistematičd Dk i gičnost, metodičnost uzdignute na PP. j A PGKB/ najviših vrijednosti“, dakle onu za koju je naćl)

JUN. ivodića JUNAK prvog romana Radoslava. Vojvo o JUjubavpidi gar ovi“ više je rezigniran Bi EBO gnevan mladi čovek; ophtvan surovim | bc umama ratnih uspomena, OTI korač kroz Živi ji kao zakleti usamljenik koji je preko 7 došao do rezignacije. Ivan Nadović, ZO Ogi juga Srbije, dolazi u Beograd pun osvajač i ambicija i ružičastih snova o lovorovim OD ma. Ali umesto pobedničkog” oreola njega dočekuju neprijatni udarci sudbine za koje, u velikoj meri, treba da zahvali i svojoj kru 03; svojevoljnoj prirnođi, svojoj neobuzdanoj želji da svugđe i među svima buđe prvi. Š :

Nepokornnik ! DD štenost zaraznim zamkama mlakog konformi-

zima, Nadović, u ovom „ dosta haotično kom-

: romanu, otkriva a Staza života u kojima su se njegove životne sklonosti i nemirni damari njegove prirode manifestovali na meuobičajen i česlo veoma drastičan način; on naročitu pažnju poklanja brojnim opisima svojih NO lie UDIO

i ivaju kao š

koje se čitaocu otkriv 198 O. NJ6oD JRP

usmerenje ovog nemirm' 1 . a in trospektivno intonirane, Nadovićeve ispovesti ni-

ž j i tem žu se kao sled ljubavnih istorija koje se, putem neočekivanih asocijativnih impulsa, DIVE d u reminiscentno doživljavanje detinjstva Ka su krv, nasilje i smrt bili svakodnevni pratioci

* jednog prerano završenog dečaštva u čijem su

kome je strana lagodna pre-

izvesne trenmufke ·

ke nastavljaju, nezavisno od mrilvoj kralja, da obavljaju sve njegove dužnosti. Tom scenom :je dyastično predstavljeno otuđenje čovekove „vVlasti i moći od čovekove ličnosti. Vlast je fetišizirana. sila koja postoji i dela nezavisno od čoveka, Izvesna iskustva, i iz najnovije istorije, ukazujuvda se iza takve groteske krije. realna ljud-

ska stvarnost, a da se od takve stvarnosti čove-

čanstvo još nije: smehom: oprostilo. . i

Lov na veštice i spaljivanje, ljudi na loma= čama istorija, takođe, nije kao pojave „bprevaziđene forme života“ konačno pokopala u grob, već su fe pojave, u svakako novom vidu, osavremenjene ovim stolećčem, U „Valpurgijskoj noči' Lukića jc interesovao samo jedan vid. te simboličke, ali vrlo aktualne tematike. Čovekovo priznanje vlastitih poroka, grešaka i zločinstava

bilo. je u srednjem veku, otuđeno od čovekove.

ličnosti i čovekov glas je zvonio „dvoštruko“ ne= zavisno od, njegove volje. Ali Wovek je mogao, a bio je i dužan, da se bori protiv „zlih. sila u sebi priznavanjem njihovog postojanja u nJegovoj, ličnosti. Posmatran. danas, govor duhova 37 čovekove ličnosti, koji priznaju svoje prisustvo

i svoja nedela, uprkos ličnosti koja ih poriče,

koji optužuju čoveka za saučesništvo u njihovim. nečovečnim postupcima, kao što je širenje epidemije u Lukićevoj farsi, ne prima se kao fantastičan i ne iziskuje potrebu za uživljavanjem u davna i mračna vremena pogroma, mučenja, nasilnih priznanja i spaljivanja na lomači. Apšurdnošt grđfesknog sveta Koji stvara mašta

odnosno postupak na koji se raspravlja o predmetu važniji. od samog. predmeta ili, po rečima samog autora, „u kojoj je 'kako' postalo odlučnije od onog 'šta'“. ali di : Ovo je, u dve-iri rečenice, osnovna. koncepcija Grlićeva koja se provlači kroz sve eseje koji su sabrani u ovoj knjizi, Zahvaljujući njoj on je na jedan nov način prišao razmatranju dva veoma Interesantna i za filozofiju umetnosti značajna pitanja — pitanju smisla filozofskog i

· umetničkog pristupa umetnosti i pitanju šta bi

istorija umetnosti trebalo da bude a da ne bude „protivurječan pojam, neprimjeren kako pojmu

umjetnosti, tako i pojmu historije“ (videti eseje

„Smisao filozofskog i umjetničkog pristupa, umjetnosti“ i „Historija umjetnosti i umjetnost“).

No, po mom mišljenju, ova teza pokazala se najuspešnijom kada ju je autor primenio u,interpretaciji filozofskog i umetničkog značenja dela Pridriha Ničea i Miroslava Krleže. 'Pola-

intimnom svetu ostavili duboke tragove i neizbrisive brazde. |

| Razapete. između, deskripcije, introspekcije i reminiscencije, Nadovićeve ispovesti pisane su tonom koji lako može da dovede do'zaključka

da je Vojvodić želeo da napiše roman koji će biti poetski po tonu i postupku, No roman ne

farse Velimir uk, o e"

„FARSEMI MO Muje iIUVAo | „Prosveta”, Beograd 1965.

ne doživljuje

šuu KO

j“ 18 :\

pisca, koji je isto jedan od učesnika farse, upravo

je u tome što se takav stvarno groteskan, svet" kao neverovatan, niti kao priviđenje iz prošlosti. E

Tirreći vid ofuđenja, pored ofuđenja. vlasti i otuđenja priznanja, koji je Lukića interesovao i koji- je umetnički predstavio ı svojoj trećoj i, po mojoj oceni, najzrelijoj inajdubljoj farsi, otuđenje je čovekove ideje, ali težnje za stvaranjem srećnog života i svetle budućnosti, Wovekovih napora za pronalaženjem smisla. života i svrsishodnosti postojanja. Ima li, život, sam po sebi smisla, ili tek neki određeni .cilj životu daje smisao, prastaro je pitanje. Sudeći po'svemu, Lu-

kić se u svojoj farsi nedvosmisleno. opredeljuje .

za smisao života po sebi, za osmišljeni. život me transcedđentftalnim vizijama ili socijalnim ufopija-

: ma već uživanjem u lepotama. života, mogućnodoživljavanja „ onog, što”

stima ispoljavanja. i život. pruža. U Lukićevoj favsi otkrivaju se tri viđa života: život bez misli i saznanja, bez ljubavi i sagrešenja, koji bi odgovarao biblijskoj slici sveta pre prvoga greha, a u fansi je brvi stepen života alhemijom oživotvorenog lutkarskog sveta; živo, zemaljskih mwadosti, vrlina: i mana; ljubavi i patnje i, najzad, život, podređen i žrtvovan nekom višem i apstraktnom cilju. Slične dileme naslućuju se. i-u sredmjovekovnim farsama, gde se crkvenom asketizmu suprotstavlja radostan i bezbrižan život, Ali, umnogome za razliku od srednjovekovne farse.

Filozofski. ili umetničk umetnosti ·

- delim uverenje Danka Grlića da filozofija, kada

·Danko Grlić: „UMJETNOST I FILOZOFIJA”, · „Mladost”, Zagreb 1965.

zeći baš od nje Danko Gnlić je mogao da bodvrgne kritici Lukačevu grubu i netačnu interpretaciju Ničeovog stvaralaštva, koja:je ne samo bila smatrana nego je još uvek mnogi smatraju jedino marksističkom,. Za mas je, međutim, od ' posebnog značaja esej „O nekim. filozofskim aspektima Krležinog djela“, u kome je pokazana aktuelna filozofska vrednost Kirležinog stvaralaštva. | ku,

Što se tiče Grlićevog eseja „Filozofski sistemi i umjetnička senzibilnost“ (koji je posvećen stogodišnjici Šopenhauerove smrti), njegova: razmatranja počivaju na pogrešnoj pretpostavci da je ovaj veliki evropski mislilac XIX. veka prestao da ima ma kakav značaj za savremenu filozofiju. Nju, međutim, poznati Alfred Ž. Ejer naziva „lažnom pretpostavkom“ i „površnim utiskom“ (u predgovoru knjizi o, Šopenhaueru Patrika Gardinera u kojoj su izneti neospormi dokazi o tome kakav je i, koliki bio

Moć uspomena i nemoć ljubavi

Radoslav Vojvodić: (bs |, „LJUBAVNICI I GAVRANOVI”, „Veselin Maslaša”, Sarajevo 1965.

mogu da učine poetskim izvesni pasaži, ili lirski

intonirane rečenice nego atmosfera. Kod Voj-

vodića su ton i postupak došli u nesklađ sa sadržajem, tako da se poetska almosfera oseća ~

samo u retkim fragmentima, a roman. 6e doživ-

ljava kao, lirskim tonom opterećen razgovor

glavnog, junaka sa samim sobom. Y

·Đredstavio savremenog . alhemičara, tvorca nehumane ideologije i njegovo štvaranje

PRA

, r savremeni „ · asketizam, (može se čitati kao različiti politički.

engleski folozof”

ipmvi, OVOg: Veka, kao fašizam, na primer) onemogućuje drukčiji, slobodniji, prirodniij vid života.

Lakić je veoma zgusnutim i tamnim bojama diktatara,

„najboljeg. od svih mogućih „dvoraca“, podredivanje Života vižiji koja ne priznaje i ne računa s čovekovim slabostima, osećanjima, individualnim osobenostima, s čovekovim pravom da. za života iskusi hjegove:lepote. Sven, nosilac takvih ideja, doživljuje krah, ali njegova besmislena iđeja nastavlja da kruži svetom, kao što stravične Bertove. kočije produžuju da opisuju svoje krugove oko ukletog zamka, Sibila, prostiftutka po:Svenovom: kodeksu, a zapravo. devojka koja je „oličenje iškonskih težnji za slobodnim i nesputanim životom, preživljuje strahote „noVog poretka“, ali ostaje trajno opsednuta koš-

„marima prošlosti i upućena da ceo svoj život

svede na borbu s utvarama. a: wo Određeni umetnički postupak i 'određena umefnička sredstVa utiču na umeiničku sliku

. sveta. Prevladavanje alegorije, hiperbole, grote· ske, elemenata fantastike, uslovljava pojedno- · - stavljenu sliku objektivnog sveta u umetničkom

delu. Isticanje presudnih karakteristika na ra-

· IŠun, mnogobrojnih i složenih detalja remeti

Jedimstvo opšteg i pojedinačnog, dajući predmost opštem. U takvim umetničkim delima slika društvene: ili psihološke ljudske stvarnosti deluje kaoyvstatička slika, u kojoj su ličnosti strogo „definisane i uzdignute do simbola. a iz hjihovog, takođe. strogog definisanog: odnosa, dobija se opšta predstava o zakonitostima i silama Koje uslovljavaju tokove ljudskog života ili ljudskog društva ,u, celini. Ali opasnost „knjiškosti“ i „papimatosti“ večito lebdi nad takvim delima.

Lukić je uglavnom odoleo takvim opasnostima. Njegove farše predstavljaju doprinos srpskoj „književnosti, a drami posebno. Ipak, u njegovim „dramama ponekad se naslućuju rešenja koja su bliska šablonu, polete mnjegove jnvencije:, sputava. sklonost ka didaktici i komentaru, a ideje mu se ne odlikuju uvek većom originalnošću. Ja bih u Lukičevim farsama voleo da. naslutim više duha, svežine, oštrijih zapažanja, uočavanja: novih odnosa u liudskom dru štvu, neposrednijih reakcija na svet koji nas okružuje, Alko je postala filozofska, ako'je upučena ma. opšte i neprolazno, ne vidim zašto mo'derna.farša ne bi mogla da se „začinj“ (što farsa etimološki i znači) ismevanjem, osvetljavanjem i reagovanjem na prolazno i svakodnevno. Time ra samo dobila u životnom bogatstvu i aktualnosti. ;

= Aleksandar Petrov

Šopenhauerov uticaj na Ludviga Vitgenšlajna, a posebno na njegov „Tractatus“. O ovom uticaju pisano je i kod nas),

"Hteo bih ovđe da istaknem još nešto. Naime, ovom zbirkom eseja Danko Giylić je uspešno razbio zablude mnogih savremenih, estetičara i mislilaca da jedna istinski marksistička filozofija umetnosti mora,u krajnžoj liniji, da ispadne neka vrsta socijalističkog realizma. Jer, i ako u oštrom protivstavu.' prema ovoj teoriji, za videje koje” ser nalaze 'u«ovoj Knjizi ne bi se moglo reći-đa nisu' marksističke, U tome je, takođe, he mali značaj i zasluga njenog autora.

Ne bih želeo da završim ovaj osvrt a da ne iznesem i svoje mišljenje o. tačnosti osnovnih postavki o kojima je na početku bilo reči. Ne

govori o svom odnosu prema umctnosti, prekoYačuje svoj predmet. Ova konstatacija, uostalom, Važi šamo za neke filozofije, i to poglavito za one racionalističke (kakve su bile Platonova i Hegelova, kojima Grlić u svojim esejima posvećuje prilično prostora). To su filozofije koje određuju svoj odnos prema umetnasti vodeći jedino računa O tome da rezultat do koga dođu mora biti u skladu sa sistemom čije je univerzalno Važenje unapred pretpostavljeno. Međutim, ako se formulišanju ovog odnosa pristupi onako kako je to, na primer, urađio veliki italijanski filozof i khritičar Benedeto Kroče, onda

se slobodno možu reći da je Grličeva osuda filo-=

zofskog određivanja odnosa umetnosti i filozofije neosnovana. ·

: · i

Zato, ako se odbace izvesna preterivanja, ko=

ja su posledica Grlićevog oduševl„enja za umet=

nost, i njegovog temperamenta, ova knjiga nam,

uprkos autorovoj skepsi, otkriva jedan nov pri-

stup rašpravljanju filozofskog smisla umetničkog

stvaralaštva, i to pristup za koji odniah imamo i dokaze da može da dohese vredne plođove.

Aleksandar A. Miljković

Vojvodićevo pribegavanje postupku poetskog romana, kako ga je on shvatio, glavni je uzrok haotične strukture, kao i nekih drugih slabosti, ovoga dela. „Ljubavnici i gavranovi“ su /slabija knjiga nego što je mogla biti zato što je pisee pošao od pogrešnog uverenja da boetski roman đaje piscu više slobode i lišava ga potrebe” đa sVoj tekst podredi jednom zakonu pisanja koji nalaže da se sve stvari postave ma svoje mesto i đa se slede imperativi stvaralačke logike a ne kaprici više ili manje nađahnutih trenutaka. Vojvođićev roman gotovo da nema strukture. Tekst ovoga dela izmakao je piščevoj kontroli i umesto đa vlada svojim rečima pisac je postao njihov voljni, nmemoćni sluga. Nepročišćen i opterećen talogom mnogih nepotrebnih detalja, tekst ove knjige — to je utisak koji je teško izbeći — aıizleva se u rečeničkim bujicama kao neprevrela i nedovoljno sređena građa, koja preštaje da teče ne zato što je, isorbena, privedena svom logičnom kraju, nego stoga što je pisać zatvorio slavinu. )

Oseća, se da je Vojvodić uložio dosta truda da reminiscencijama da opipljivu, razgovetnui prihvatljivu asocijativnu podlogu. Pošto su asocijativni izleti u prošlost suviše česti nije čudno što mu to nije uvek polazilo za rukom. Stoga Sig“ , “astavak na 4. strani ii.

Dušan Puvačić

KNJIŽEVNE NOVINE