Књижевне новине
LIRIKA. U PREVODU
DANTE ALIGIJERI
Svoju prvu zbirku poezije „Novi život“, („Vita Nuova“), Dante je napisao u dvađeset i šestoj gođini. Ona je posvećena njegovoj besmrtnoj ljubavi prema Beatriči Portinari u koju se zaljubio još kao đevetogođišnji dečak. Ta ljubav prema Beatriči, platonska, spiritualna, ostavila je neizbrisiv trag kako na pesnikovom životu tako i na njegovom stvaranju. Tako se Dante oženio drugom ženom, Đemom Donati i sa njom imao mnogo dece,, Beatriča je zauvek ostala njegova muza. Zbirka „Novi život“ nju opeva i veliča. No i pored te uže namere, ovo đelo, kao i celokupno Danteovo stvaralaštvo, ne otkriva samo jeđan aspekt autorove ličnosti, već daje celovitu sliku njene složenosti i veličine. „Novi život“ je pre široka povest jedne spiritualne evolucije ,nego pojeđinačna istorija ovozemaljske ljubavi jeđnog smrtnog čoveka, prema jednoj smrtnoj ženi. Ona ima veoma široku koncepciju, zrači uzvišenom đuhovnošću, humanističkim „iđejama, puna je filozofskih „digresija, smirenih „mueđitacija, alegorija, vizija. Karakteriše je smirenost, otmenost, ozbiljnost tona, a pre svega delikatnost i elegancija izraza, U njoj misao nikad nije izrečena direktno, već je uvek uvijena u rafinirani umetnički izraz, đuhovitu dvosmislicu, alegoriju. Već sam naslov zbirke „Vita Nuova“ ima široko i dvosmisleno značenje. Na latinskom bi značio „mlađost“, a na italijanskom obnovljeni život, preobražen ljubavlju. Ostajući uvek na distanci koju nalaže finoća duha, elegancija i obzirnost, Dante ni u jednoj od triđesetak pesama, sadržanih u ciklusu „Novi život“, Beatriču ne imenuje, već je zove „moja gospa“ (Madona), a i kad napiše njeno ime, ono počinje malim slovom te vrši funkciju obične imenice i znači „usrećiteljka“. Dante se i izričito zalaže za umerenost, kao najviši izraz plemenitosti i duhovne kulture pa u mnogim stihovima preporučuje stav koji ne bi bio preteran: „nom for misura“, kako to sam kaže. |
U impozantnoj veličini celine koju predstavlja zbirka „Novi život“. zapažamo, dakle, uzvišenu lepotu detalja. A baš u fim detaljima, koji zaslužuju brižljivo istraživanje, najizrazitije su se istakli utančani stil, stroga forma, snaga i draž misli, a Dante predstavio kao nepogrešni kultivator stiha, veliki artist, suptilni psiholog, duboki filozof, majstor umetnosti pisanja i grandiozna ljudska ličnost.
*' * *
OSPE, što ljubavi pojmite smisao,
o gospi ću svojoj vama baš da zborim, mo svrha mi mije uzmnošemjem, ovim, hvalu da iscrpem, već spokojstpo mađem.
Kad mi sjaj tog lika, zablesne misao, da se tad, bezoštva svojega me bojim, mamio bih srca hvalospevom, svojim, na ljubavi pute, na koje tad zađem.
Ne želim, da govor bude mi uglađem i gizdavom, rečju šistimu da sporim, sudbu gospe svoje, slikam, zborom, skromnim,
za vas mezlobive, ispumjem beznađem, da će iko sem, vas, zaljubljeme žeme,
razumeti tajnu, koja snaži meme. „Vita Nuova” XIX s. s. %
L J UBAV o njoj reče: „Jedma smrima žema, kako može biti tako čedma, mila?”
I još jedmo Ljubav beše pomislila,
da gospođa moja mi ma kog me liči.
K'o bisera zrno, dugom je mitvema,
put je njena meka kao bleđa svila,
ali umereno, da bi skladma bila.
Taj sklad wumeremog, gospama, priliči.
Lepote je uzor, ljupkošću se diči,
iz oka joj dusi ljubavi izleću, ·
pa se odmah potom wu strele promeću.
Strele zeme zleđe, plam, će srce stići.
'Na lice joj čisto Ljubav znamem stavi,
što zaslepi sjajem, onog ko je slavi.
„Vita Nuova” XIX
M
• « #
KAD te sazđah, pesme, prože me saznanje da ćeš besedđiti sa gospamo mmogvm, a pošto se razvi vaspitanjem, mojim, tw devicu smer, kći Ljubavi same, molećivo pitaj, svetom, zbiraj znanje: „Ka božamskoj gospi, kud treba da hođim, „Mene krase dari, koje u njoj volim”. Pređ, neukim, svetom, mađi opravđamje, đa te me podceni, smesta remi dalje. Odrešita budi sa kime si srodma, La NI s gospama i bićem đuha blagorođma. LJ Provešće te oni prečacem, kroz granje, zi pa ćeš Ljubav maći i s mjom, gospu moju. Pa Pred njom, me pomeni, vrši dužnost svoju. j „Vita Nuova” XIX . s: *
hodočasnici što vas misli skole, pa svetom, sađašnjim, zabrinuti grete, jeste li mam, došli iz daljime meke, kako mi to moja podđozrenja zbore.
Vi me hteste znati da was brige more, za čemere maše, oči su vam, slepe, tuđi ovom građu, vi me razbirete, da mam krilo smrti, senkom, zastre dvore.
O
'AP kad biste stali + to hteli znati, ojađemo srce pravo meni eli, da biste tužeći, pobegli, iz građa.
„Izgubi Firemca svoj osmejak smeli,
„Sad usrećiteljku, u grob ona prati”,
Ljude biste tužno obznomili tada. Papa „Vita Nuova” XL
OSPA mi pronosi Ljubav, u zemi oka s9ogd,
sve što pogledom takme, namah, oplemeni tako, da kada putem, prođe, za njom se osvrće svako, a srce uzdyhti onom, kome nazove boga.
Namennik taj se skumji, sap bled, od susreta toga, · mad, svakim, nedostatkom, om se ražali jako,
jer porok vlast izgubi, pred, njom. čistom, ko zlato. Pomozite mi gospe, da čast joj odam s toga!
Blagost jedna bez mere i mirna misao čista, u srcu začmu, se onog s kim, gospa ta prozbofi, pa jie u zvezde kuje, ko zormjača da blista.
Šta »bi se onoga časa, kad smeh, joj usne razlista, ko bi to mogao reći, kad slika svest što je stvo?i, po svemu izuzetna, čudu, je samome bliska.
„Vita Nuova“ XXI
?revela Jugana, STOJANOVIĆ
IO
PIŠU: TVRTKO KULENOVIĆ, MILOŠ I. BANDIĆ I
STANOJLO BOGDANOVIĆ
Le
rAK6Te Nai SOPISA_
INTERNATIONAL P.E.N. BULLETIN
Prikaz srpske književnosti NAJNOVIJI broj međunarod nog Mniiževnog časopisa „Bil ten izabranih knjiga“ (Bulletin.lof Selected Books“), koji u izdanju Međunarodnog PEN kluba izlazi u Londonu na engleskom i francuskom jeziku ceo je posvećen savreme noj srpskoj književnosti. Pripremljen u saradnji s beogradskim centrom PFPEN kluba, broj je štampan u čast ne davno „održanog „Kongresa PEN klubova na Bledu i pred stavlja jedan od wnačajnijih kritičkih prikaza naše savre= mene književnosti u inostra-
nim literarnim revijama.
Na uvodnome mestu, na en gleskom i francuskom jeziku, časopis objavljuje Kkritičko-in Tormativni članak Pavla ZoTića „Ličnosti i kretanja u po sleratnoj srpskoj kritici“, za koji je u uvodniku uredništva rečeno da će svakako izazvati interesovanje čitalaca u mnogim zemljama, „pošto daje celovit i zanimljiv prikaz književnih diskusija između različitih kritičkih siste ma i shvatanja koja postoje u savremenoji jugoslovenskoj literaturi. Pored toga, časopis donosi i kraći tekst Eriha Koša o Ivu Andriću, kao i ve ći broj kraćih kritičkih članaka o novijim knjigama srp skih pisaca. Pisani specijalno za tu priliku, članci u sažetoj formi obaveštavaju inostranog čitaoca o najnovijim deli ma srpskih književnika i, na taj način, služe, između ostalog, kao putokaz izdavačima u odabiranju naših knjiga za prevođenje. Tim „prikazima predstavljene su knjige „Dah života“ Veljka Petrovića (Pav Je Zorić), „Seobe“ Miloša Crnjanskog (Svetlana VelmarJanković), „Lelejska gora“ Mi haila Lalića (Marijan Jurković), „Ćutnje“, „Gladi“ i „Taj ne“ Oskara Daviča (Zoran Gavrilović), „Tražim pomilovanje“ Desanke „Maksimović (Aleksandar Petrov), „Nepočin polje“ Vaska Pope (Miodrag Pavlović), „Kamena uspavanka“ Stevana Raičkovića
(Miodrag Pavlović), „Sneg i
led“ Eriha Koša (Predrag Pa lavestra), „Deobe“ Dobrice Ćo sića (Svetlana Velmar-Janko= vić),, „Osma ofanziva“ Branka Ćopića (Pavle Zorić), „Paprat i vara“ Antoni Isakovića „(Aleksandar Petrov), „Antologija srpskog pesništva“ Miodraga Pavlovića (Du šan Puvačić), „Heroj na magarcu ili Vreme srama“ Miodraga mBulatovića (Predrag Palavestra), „„Aleksandrijska škola“ Jovana Hristića (Bogdan A. Popović) i dramski tri ptihon „Dugi život kralja Osvalđa“, „Valpurgijska noć“ i „Bertove kočije ili Sibila“ Ve limira Lukića (Vladimir Stamenković). Pored nedavno objavljenog broja pariskog časopisa „Europe“, koji je velikim delom bio posvećen današnjoj jugoslovemskoj književnosti, najnoviji broj časopisa „Bilten izabranih Knjiga“, koji donosi informacije o srpskoj savremenoj literaturi, značajan je doprinos popularızaciji i afirmaciji naše „Književnosti u svetu. Utoliko pre što će se, kako uredništvo „mnajavljuje, slični specijalni brojevi ove korisne i vredne publikacije međunarodnog PEN kluba uskoro posvetiti hrvatskoj i makedonskoj književnosti, kao što su posvećeni jedan raniji slovenačkoj i bvaj najnoviji srpskoj literaturi. eougenenier ara enu apr: u TE KiVTE ET ay PI rei ye
RINASCITA Knjiga i film
ČLANAK poznatog književnika Karla Bernarija objavvljen u jednom od poslednjih brojeva nedeljnog lista KPI „Rinascita“ nastao je kao posledica razmišljanja o odgovoru na pitanje koje je nekim evropskim piscima postavila ređakcija sovjetskog časopisa „Iskusstvo kino“ u vezi sa Mo skovskim filmskim «festivalom. On zapravo počinje svoje razmišljanje odgovorom na pitanje o vrednosti ekranizacije velikih književnih dela. Povodom najnovijeg „Rata i mira“: je li to prosto i jasno
· „čitanje“ Tolstoja ili vredna i
ozbiljna transpozicija na jezik filma? e
ari M
„Bernari kaže da svako čitanje zapravo znači pretvaranje literarnog dela u sliku i da je
nagli razvoj vizuelnih sređsta
va komunikacije u naše vreme, naročito filma, tu proceduru znatno unapredio. Zahvaljujući filmu objektivnost se obogatila jednom „novom subjektivnom · „objektivnošću. Film je objektivnosti, doneo novi kvalitet oblika u kretanju i tako uticao na preobražaj realnosti, bogateći je. U ovom vremenu smo shvatili nešto što.se oduvek događalo ali je tek film uspeo da nas natera da to i prihvatimo: realnost „nas vidi“, ona „nas posmatra“.
Bernari smatra da je lakše čitati lošu knjigu nego gledati loš film i tvrđi da takvo mišljenje ne proističe ni iz slabosti. prema spisateljskoj profesiji ni iz osećanja duga prema staroj izreci da se i naj goroj knjizi može naći neštio dobro, već iz jednog mnogo opštijeg fenomena. Ako se i prihvati pretpostavka da je čitanje u svakom slučaju pret varanje reči u sliku, mora se priznati da je taj proces ireverzibilan, jer film pruža gledaocu (čitaocu) jednu predstavu potpuno dovršenu u svim detaljima: ne može se dakle pretpostaviti jedno pretvara nje slike u reč. U filmu je sve već definitivno izraženo, mo= že se samo odbaciti ili prihvatiti: i atmosfera, i ambijent, i fizički izgled protagonista. U pitanju je dakle jedna dovršena vizija, ako i loša i pogre šna, ne možemo se obratiti na fantaziju da stvori jednu sliku potpuniju i finiju od one koju nam pruža scena. Naprotiv, od lošeg i pogrešnog romana svako može napraviti ono što želi: promeniti lica junaka i zidove ambijenta, može da preskoči loše delove i da se zadrži na boljima. U svakom čitanju uvek postoji jeđan „film“ knjige koja se čita; kad bi se mogla fotografisati dva čitanja jedne iste knjige viđelo bi se da ni u jednoj jedinoj slici nisu ista.
Značajna Književna dela značajna su između ostalog i zbog toga što već sadrže u sebi jednu implicitnu vizuelnu evokaciju, zbog toga je liakvo delo vrlo teško pretočiti u film, dok naprotiv loše knji
ge predstavljaju iđealnu ma“...
teriju za takve operacije. Samo nepotpuno književno delo može osigurati uspeh filmske ftranspozicije: u takvom slučaju ono se poništava i ostaje samo običan pretekst za filmsku naraciju. Kad nam pružaju nove ekranizacije „Rata i mira“, „Hamleta“ ili „Gospođe Bovari“, to samo mogu biti nove transpozicije, nikada definitivne i potpuno uspele jer će filmska prezentačija teško uspeti da se namet ne viziji koju smo samim čitanjem fih dela stvorili.
U isloriji kulture „nailaze periodi kad jedan oblik izražavanja stekne izrazitu i hegemonističku „prednost nad svim ostalim, tadđa on utiče ne samo neposredno na njih nego i na izbor inspirativnog materijala, ponekad u tolikoj meri da se vitalnost rezultata znatno umanji. To važi pre svega za onu savremenu literaturu koja izgleđa kao da ie stvorena zato da se u film pretvori, ali i za onaj film ko ji hoće da se nauči na literarnom đelu i zanemaruje Vvernost prema samom sebi u ime drugih nedostižnih „istina“.
(T. K.)
PLAMEN
rar aim rar ru aaaTaamMEEL Mr — ira emu ar=yarıKr IO Današnja književnost i mit
„MIT I SVET“ je tema nove ankete u avgustovskom broju praškog časopisa „Plamen“, u kojoj učestvuju Mirceča Eliade, Vaclav Černy i Roland Barthes. Od posebnog je interesa esej „Današnja književnost i mit“ univ. prof. dra V. Černog, jednog od najistak nutijih „savremenih čeških književnih kridčara, esejista i istoričara literature (rođen 1905), čija se dinamična, radoznala, „Bamosvesna i prodorna „kritička i polemička reč oseća u češkoj književnosti, s prekidima, pune četiri decenije, i u kojoj uživa ugled slobodara i borca za političku i stvaralačku slobodu (kao učesnik u antifašističkom pokretu bio u nemačkom zatvoru, potom u doba kulta, ponovo u zatvoru
kao mnepomirljivi, protivnik staljinizma). Zbog književnih
i filosofskih shvatanja o Čer- ·
nom se ponekad govori kao o „češkom Sartreu“. Od dvadesetak Knjiga V. Černog pomenimo. manje monografije o Karelu Čapeku (iz 1936 prva uopšte o tom piscu), Josefu Hori i Jaroslavu Seifertu, zatim „Esej o pesničkom baroku“, „Borbe i ciljevi socijalističke kulture“ (1946), „Lič-
nost, stvaralaštvo i borba“ (1947), „Prva sveska o egzistencijalizmu“ (1948), „Češka
srednjovekovna drama“ (1964) i'dr. Uređivao časopis za kritiku „Kritički mesečnik“. Duže vremena poltisnut iz neposrednog „književnog života, Černy se poslednjih nekoliko godina vraća sistematskijem kritičarskom „i #sejističkom radu kome pripađa i napis o književnosti i mitu.
Osnovna feza V. Černog je da mit čini srž današnje (moderne) literature. U drami S. Becketa „Čekajući Godoa“ vi di elemente hrišćanskog mita, karikaturu neispunjene paruzije (dolaska) Hristovog. Sličan zaključak izvlači i iz analize „Basne“ W, Faulknera. U romanu „Kuga“ A. Camusa u sasvim konkretnim pojeđincima, akterima realističkog zbivanja pokazuje kako se oni na nivou mita uzđižu do moralnih, vrlinskih principa, sim bola, do opštih sila ljudskog etosa koje vođe nadličnu i večnu borbu za čovečnost či-
je su komponente: ljubav, vera u providnost, osećanje pravde, sažaljenje, dužnost
kao bezuslovna obaveza časti. TI to je, po Černom, dokaz da se realizam i simbolika ne isključuju i da se snaga realizma meri upravo kapacitetom simbola koje je realizam u stanju da ponese, da velika simbolična dela ne isključuju moćni i drastični realizam i da uopšte nema realizma dostojnog pomena koii ne prevazilazi sebe time što otkriva smisao i značenje života. To nas odvodi ka „praocu Dostojevskom“ čije je delo osromna mitska gradnja, čiii je OSsnovni problem moralni, problem zla, transcendđencija, nadempirijski doseg, metafizički značaj empirijskog zla i zločina koji počinje sa kon= kretnim zemaljskim mpojeđincem a završava u večnosti, ontološkim entitetom, kao jed na jedina borba — između dobra i zla, Boga i satane. Ta ko se u „Zločinu i kazni“ posluženjem razumu.
Šta savremena umetnost tra ži u mitu? Reklo bi se da traži nešto što predoseća da može u njemu naći i što u njemo postoji. To je dato prirodom današnje umetnosti koja je puna životne teskobe i moralnog i metafizičkog nemira; više od sadržaja života i zbivanja u njemu zanima je forma, života, ispituje njene mogućnosti stavljajući čoveka u niz specifičnih situacija (najčešće: životni ćorsokaci, apsurdnosti sudbine, moralne krize); zanimaju je konstante, neminovnosti, „osnovni primordijalni smislovi života. Tu se umetnost sreće s mitom. 1 tu svaki čovek postaje Prometej koji je konstanta ljudskosti, koji se bori protiv sud bine, traži svetlost i slobodu, ruga se nebeskim i zemaljskim bogovima, napada veličine i, poražen, ne priznajc poraz, sudbinu, ni svoje granice, produžavajući otpor i pobunu. Mit proglašava zakon večnog „ponavljanja. Mitom čovek ukida vreme i odbija da živi prolazno i privremeno, uključujući se u bezvremenost svoga praporekla obnovljenim proživljavanjem osnovnih, primorđijalnih zbivanja svih budućih i minulih vremena. Mit je isto što i stvaralački čin. Mit i umetnost nisu sistemi odgovora, već sistemi doživljaja, — sistemi neposrednih „osvedđočenja a nipošto izvredenih zaključaka. U mitu, zatim, čovek, umetnik nastoji da resakralizuje svoj prostch (jer umetnost je do nedavna bila toliko puta skrnavljena), nastoji da obnovi magičnu prirodu svoje atmosfere. Ceo roj mitova svodi se najzad na jedan suštinski: u njegovom sre dištu je koncepcija umetnosti, literature. koja je u isti mah poprište i ekstrakt ili plod umetnikove buntovne borbe za slobodu stvaralačkog čina i koja pruža bar kap duhovne esencije destilisane iz mora kontingencije i slučajnosti. | (M. 1. B.)
NOVIJ MIR
'wardovski o Bunjinu
MADA u svom napišu iznosi jednu interesantnu misaoo is tovetnosti odnosa revoluciona ra i umetnika prema pojedin cu i kolektivu pitanje proaut contra u pogledu ljubavi prema MBunjinovoj umetnosti za Tvardovskoga je još u mla dosti bilo rešeno. I reklo bi se da u njegovom napisu „O Bunjinu“ (objavljenom u jul skom broju ovog časopisa), pre dominira težnja da se pokaže izlišnost bilo kojih drugih kriterijuma u pitanju umetnosti sem umetničkih, nego da se odlučuje o tome tre ba li prihvatiti Bunjina onak vog kakav je, ili ga treba anatemisati. Bunjin je prihvatio i počast akađemika imperatorske Akademije nauka (1909) koju su, u znak protesta što nije ukazana i Gorkome, odbiH Če hov i Koroljenko; on je primio Nobelovu nagradu, koja je imala „nedvosmisleno tendenciozni „politički karakter“ (1933.); on je, konačno, umro u iParizu kao beli emigrant (1933). Njemu je bio svojstven onaj „duševni egoizam“ koji je ispoljila ruska inteligencija posle 1905. godine, on je, pred Kraj života, inklinirao prema raznim pomodnim pojavama u literaturi isvojvi soko poetski realizam zamenio mračnim misticizmom. Uz fo, on je mnoga svoja, u mladosti napisana dela, pred kraj života, „prema svojim poznijim raspoloženjiima i shvatanjima“, nastojao da revidira, dopuni, čak preinači W;hov osnovni smisao i poruku.
Ali, s druge strane, njega su poštovali Blok i Brjusov, Čehov i Gorki, a samom Tvar dovskom je bio i, sudeći po ovom napisu, ostao „jedan od najvećih zanosa“, To pokazu je bilo koi pasus teksta kada je reč o Bunjinovoj umetnosti. 'xvodeći čitaoca u niegovu po eziju, Tvardovski ga naipre obaveštava da se Bunšiknmov pesnički ukus i kriterijumi nisu formirali u školi ili pre ko knjiga nego u poetskoj at mosferi niegove rodne Kuće, „Oni drugi ruski pesnici — S. B. su ga, piše Tvardavski, zatekli u dečjoj sobi, bili su porodične svetinie, na niihove nortrete ie „gledao kao na norocdične“. Poeziia se doimila dečije duše, odredila niegove sklonosti i estetičke Jiubavi koje će trajati celoga života. Poetski likovi imali su za nje ga ličnu, intimnu vrednost isto kao i priroda koja ga je okružavala, kao i sva ostala
' „otkrovenja sveta“ iz toga do
ba života.
I pored toga što su osnovne odlike Bunjinove lirike elegičnost, meditativnost i tuga, anahronične i za njegove dane, njegov uticaj je viđan i kod nekih najmlađih pesnika kao što su J. Kazakov, V. Bje lov, V. Ljihonosov i neki drugi. Iako je u svojoj stvaralačkoj sferi imao gigante kao što su Tolstoj i Turgenjev, iako nije imao sudbinu da u literaturu donese neke inovacije, on je „rekao svoju reč koja nije zazvučala kao ponavljan je“. On je razvio i doveo do savršenstva čisto ruski žanr kratke priče koja se inače vezuje za Čehova, „jednog od trojice Bunjinovih bogova (prva dva su bili Puškin i Tol stoj)“. On, kao ni Čehov, ne pleni čitaoca „sredstvima kao što su spoljna zanimljivost, zagonetnost sitaacije, isključivost ličnosti nego nečim što je u životu obično ali vrlo značajno, a što čitalac nije uo čio i što iz štiva doživljava kao sopstveno oHkriće. Ono što Tvardovski kaže o pozna vanju, osećanju i slikanju prirode ne može se ni prepričati, a „o mirisima u Bunjinovim stihovima i njegovoj prozi valjalo bi posebno i podrobno pisati. Oni imaju „primarno mesto među sredstvima raspoznavanja i životopisa ovoga sveta, mesta i vremena, socijalne pripadnosti i karaktera ljudi o kojima govori“. A šta tek da se kaže o muzici njego vog „pisanja“? „Bunjin je ušao u rusku literaturu neupo redivom muzikom svoie Droze“, kaže Tvardovs”ji, pošto je feorijski obrazložio · značaš ovog elementa u umetnosti pisanja i lucidno pronnalizirao muzičku „vrednost Buniinove umetnosti.
“S. B.)
KNJIŽEVNE NOVINE
(Puškin, Ljermoniov i,