Књижевне новине
U O m N
Lojze KRAKAR 3. | O WO 1 MOS aafavi OL POI cii O PO JAR NJ
O BEE user grin iruru ; aman guma: S re = ie uu Ip u pnaGiriimin aunaVurirı Var nn Ona ri ecr aero a aas ar Vray e Oe re fra aaa ri ae er ya rar Ciao era ONO aiOaaa
h | Cherie, je vous aime, mi je ušlo po. slovensko. nam menamenjenih belih mest. eef; i OG N E ET Tu veuz? je dejala. Ime mi je Lina. i Rekli ste nam, da moramo umreti | | 7 ; In rekel sem, še: obožujem vas, Lima. z belimi srci, če hočemo vpriti ea M Pogledala me je, kot bi bil s policije, k belenvu bogu v belo pnokrajimo, - w a
pogoltnila strah, ki zadri se je v grlo, 'kjer so domovi bliskov i zvezd. i i O |
in hityo odšla skozi vrata z naslednjim.
OB SENI!
Au chien qui fume
pt PSU, ki kadi, i sem včeraj pokopal ljubico z nekim zapitim vegetarijancem, in z neko opico, ki gouvo?i.
Pri psu, ki kadi,
sem, v moči, daljši od, upanja, srečal zeleno wwrajljo
velikih mačjih oči.
Ir, potem sem pri bs, Ki kadi, straošeh kot slepec, ki hodi no vrvi, tri dni rotil izumrle bogove
in objemal grozo nmoči.
Pst psu, ki kađi,
sem, zž nekim pblačanim, vevolucionayjem, od, žalosti, ker mi svet štirikoten, prepeval svete laži.
Im, potem, se mi je pri bsu, ki kadi, štrlečemu, vo moč brez teme im, svetlobe, prikazoval tri dmi Ydeč menih,
sijoč od bele žalosti.
Pri psu, ki kadi,
imajo mačko, ki hođi po ribe.
Neki dam se je z njenimi tihimi šapami vrnila, ljubezen k psu, ki kadi.
Im, zđaj te rotim, pri psu, ki kadi, pri svetk Magdaleni, devici pigaliski, za, usmiljenje tvojega telesa,
za milost tvoje Krvi.
Stal sem pod okmnom im, mislil jecljaje: ali se obnosi črm, diamant? 7
Potem, sem, odšel domo» z lažjo. Z našimi sistemi in arhitekturami.
Z našim, knjigami in Kkravatami. Z našimi bikimiji m, katedralami.
Z mnašo lažjo.
+
* * *
Metro Montiparnasse — Bienvenue
J,EPEyoGe lepenoge lepemoge prebiram, kot lak, ki je v hitrici švignil z očmi po gospe z lepimi mogami
in se ustavil, da bi jo videl. Lepenoge lepemoge levemoge
mi je pomežikmil pijani vrabček, čikmnih ma, gospo ž lepimi mnogami, oščipnil v prišpičeni mos policaja
im mi zaupal:
Jutri bodo ubili kralja majvečje zamorske države. Danes se je samjalo papežu, da ga eljejo » Sibirijo. Včeraj sem bil ma pogrebu svoje majnovejše tašče
im, jutri te povabim, ma, slavnostno čivkanje
vrabcev in, politiko»v.
Po čivkamju bo welika skupna zabava tv počastitep rojstva zveri učlovečeme.
Lepenoge lepemoge lepemoge —
im vlak je odčiokal im, vrabček me je pusti samega, kakor bi veđel, da moram zdaj misliti
z moždani vlaka v drvečem, podzemlju:
o međostopni devici večnosti, podobni gospe ž lepimi nogami,
o čustvenom življenju vrabcev, v katero je treba vpeljati logiko, o tem, brezupnem drvenju, ko prebiramo življenje
kot lak ma postajah zbledele reklame,
o vrabčkovi tašči, o amemkw z lepo gospo s plakata,
•. e. in o večgem gladu zveri učlovečeme. Za spomin na Pigalle s e Š : vw n Quartier Latin ZA ROKO me je peljala b šolo resnicoljubnosti. ((RNO dekle vođi črnega sima. Sledi sem ji vđamo kakor Mk prvemu, obhajilu. Belo dekle rodi črmega sima.
Rekel sem ji: mladi ste in, lepi. Ođornila mi je: stara sem trideset
m, moram živeti in, delati hitro.
Rad bi vam, kupil rože, sem rYekel. Merđe, je rekla, daj mi za Divo.
A rože, sem rekel, vam, kupim v međeljo. V nedeljo, je rekla, ne delam, počivam.
l MATT SMO jeđan stari automobil u dvo'rištu. Bila je to plehana gužva. Nije imao
vrata sa jedne strane. Nije imao ni jeđan prozor: Točkove je vlasnik verovatno prodao.
Bio je Ššav u rđi, noću su zvrjali slepi mševii ”
buljine u njemu. Automobil e Slajao u uglu dvorišta prema visokom susedđovom zidu iza koPa su se događale nepoznate i sigurno mračne stvari.
Automobil je pripađao nama. U tom automobilu smo se krili, igrali, provlačili smo se kroz njega, jurili, vozili automobil po gradu, popravliali prozore, krov. Ratovali smo u tom automobilu.
Kod Bogićevićke je dolazio jeđan nemački oficir. Nismo voleli što dolazi taj oficir kod nje. Uvlačili smo se u automobil i nismo mogli slutiti kakve će se stvari događati sa tim oficirom. Znali smo samo da je rat bio vezan za njega. Nismo voleli što se on tu pojavljuje, pravili smo se da ga ne primećujemo kada je prolazio.
U Bogićevićkinoj sobi je bilo uvek toplo i mračno. Karte su bile rasute po stolu, po pođu su bili rašireni „magazini“, jedan jastuk je takođe bio na podu, posteljina je bila u strašnom neredu. Bogićev'ćka je hodala u komb':nezonu, motala se po divanu, foteljama. Kada je majka odlazila na posao uvlačio sam se u Bogićevićkinu sobu, ili kada su je napuštali njeni posetioci. Bio je ružičast polumrak u sobi, vazđuh je bio topao i imao je tanak kiselkast zađah kao da je sav prošao pored ' Bog:ćevićkinog tela, Kroz njeno pazuho. Ponekad sam video njeno pazuho. Mirisalo je na memlu i buđ, bilo je mračno, bilo je zelenkaste plesni u njemu, paučine, Bilo je pođerano i tajanstveno. Uveravdm vas da je tako. Ukrao sam jednu njent fotografiju.
— Ti si zaljubljen u tu žensku — rekao je Petar. i Kada su streljali Kračuna on je kriknuo. To nije bio uzvik zbog bola koji je osetio, on je kriknuo da se još dohvati života, da ostane živ. _ Otac je bio u zarobljeništvu, majka je radila u restoranu za vojsku, vraćala se umorna sa posla, ponekad je plakala. i _ Majka je imala tanke zgužvane ruke, Brzo je starila. Ponekad je vikala. Mislim da je vikala zato što taksi-šofer više nije dolazio kod nas. : | Kada me je majka ftukla zavlačio sam se u auto. .
Ja, Raša i Lale smo našli prljave ženske i
gačice u dvorištu. Odneli smo ih u automobil. Najpre smo mnogo galamili. Zatim smo se umirili i zaboravili ih. Ne znam po čemu smo verovali da pripađaju Bogičevićki, po čemu smo zaključili da će i ostali misliti da su njene. samo zato što smo mi verovali da su njene. Voleo sam da to što pre zaborave. Vratili smo se automobilu. Trudili smo se da uhvatimo buljinu koja se kr:la u njemu i koju smo čuli noću.
Najposle se boja sa automobila sasvim otrla. Ne sećam se kakve je bio boje ali verujem da ie bio crn. Voleo bih da se vrate ti dani. Trčali smo na Železničku stanicu, vukli pse po parkovima. Ponekad su razgovarale majka i Bogićevićka. — Ne želim da me uvuku u taj rat, eto, to je! — rekla je Bogićevićka.
Ponekađ je kod Bogićevićke dolazio i onaj student, Mandrino. Bio je crn, prljav, dug, u crnim izglačanim pantalonama, ličio je na ka= luđera. aka
Po wulicah hođi črni Kristus. V oltarju Kkraljuje črma Devica.
Postajali ste črmi, vosak dam, bolj črmi,
ko smo mi postajali beli.
Pošiljali ste nam škofe im, nas »v šaloh učili belih molitep ia hoje po cestah
EPKRBIG:27A BK INH.PHZ EE 7 INIBE-B NIO 7 BNI ZA
|.
Vladimir STOJŠIN
Svaki put kada majka nije bila kod kuće nastojao sam đa pronađem razloge da se uvučem u Bogićevićkinu sobu, želeo sam da se sve po-
novi, mlak ružičast polumrak, rasute karte po.
stolu, opušci u velikoj staklenoj pepeljari, njeno kiselkasto ogromno pazuho.
Nikađa više u životu nisam video osobu koja može da vam stoji tako blizu. Bila je najlepša žena u toj ulici, u svim ulicama. Imala je kockasto lice. Usne su joj bile četvrtaste, kapci su joj bili žuti i isto tako četvrtasti.
Mislim da je upotrebljavala neku mešavinu rastresite crne boje i boju višnje za usne. Pušila je i vukla prstom po mom nosu. Opuštala je usta i posmatrala me. Zavlačio sam se u jedan sobičak na tavanu i beskrajno dugo plakao.
Onaj oficir je dolazio kod Bogićevićke uvek u isto vreme, peo se stepeništem, kucao na vrata, ulazio. Znao sam tačno kada će doći i kada otići iz njenog stana. Kada je majka odlazila na posao zavlačio sam se ispod Bogićevićkinog stepeništa. Mislim da sam jedan dobar deo rata proveo ispod njenog stepeništa.
Plašili smo se da će odvući naš slupani automobil. Verovali smo, postoji vlasnik automobila i on će se pojaviti dok mi nismo u dvo-. rištu, odneće ga i prodati. -
Majci su javili da je otac pobegao iz zarob-
ljeništva. Ne | — Otpustiće me sa posla ako čuju da je pobegao, }
Majka je bila bleda, izgledala je kao slike na zidovima, kao da je načinjena od gipsa, nalepljeno lice sa koga se ljušti kora, ono se raspada, kao slike po zidovima, nestaje, maska od skorelog blata, kreča, boje koja se pretvara u ljušturu sa koje se svakoga Jana otkida po je-
dan list. u o Oca su uhvatili i majku nisu otpustili sa
posla. 1 . Bogićevićka je ponekad izlazila uveče. Bilo je mračno na stepeništu. Haljina joj se motala oko nogu: Izvlačio sam se ispod stepeništa i išao za njom. Išla je u kino ili kod svojih prijatelji-
GE Bogićevićka je dovlačila u kuću pokisle pse, prođavce ptica, islužene glumce, krpe koje će nositi u nekim ulogama, ređitelje, propale političare ali je u svemu tome bilo nečega što Ja nisam vrazumevao, što se ne može rszumeti.
— Vi se pitate da li taj rat pripada svima.
Gospođice... Gospođice... — rekao joj je Mandrino, a tađa već više nije znao šta želi da joj kaže jer ju je držao za ruku, klečao pred njom na stepeništu, uvlačili su se u njenu sobu, Raša i Lale su vikali u dvorištu, počinjala je kiša.
Kod Bogičćevićke su dolazile osobe koje nikada ranije nismo vidđeli- U sobi, posle tih poseta, ostajali su samo iskrivljeni zamkovi dima pored masivne staklene pepeljare, „opušci, izgužvana posteljina, ali Bogićevićka više tome nije pripadala, nije pripadala poset'ocima kao da niko nije dolazio, pitam se da li su njeni posetioci to znali.
Zavlačila se ispod kreveta i tražila svoje papuče. Zavlačio sam se. i ja. Trebalo je videti kako izgleda njeno nasmejano „lice u mraku ispod kreveta. Spuštala je kosu na moje ruke.
— Zar je ona uvek u kombinezonu, kađa je kod kuće? — rekao je jednom Lale.
In prosili smo čme bogove očetob za črmo Devico im, črnega Kristusa, ki bo razumel .ČYrmo molitev
za modri tvete?.
Zdaj luščimo v beli deželi semena velike somčne melome.
Im belo dekle rodi čČrnega sina,
in čimo dekle rodi črmega sina,
in vsi, ki Yodijo črme simove,
molijo čmega KYristusa, : ki stopa pred nami po asfaltni puščavi im nas vosak dan mahrani• : s peterimi hlebi lakote
m z dvema Yibama žeje DO SOhnCU,
ki je edimo ostalo belo.
} | * * #
|
4 NCIENS combattants prodđajajo srečke za veliki dam obletnice mage.
Bliža se velika: pomladna loterija.
Nihče ne more zadđdeti manj kakor tisoč.
Bliža se duvajseta obletnica upamja
s štiriperesno svečko za žalostne.
Milostno sije avprilsko sonce
» deteljo s srečk amciems combattamts
in v upamje, ki se v mwjej pase kot ovca.
Včeraj sem Kupi za tri franke upanja,
ki bo minilo prihodnjo sredo.
V četrtek kupujemo novo upanje
in mikar me bomo ga zadmjič kupili.
Nihče ne more zadeti manj kakor tisoč. Tako bomo vsi podobni princesi, } ki se bo jutri boročila z briocem. Princesi Moniki, ki jo pbonujajo mvimoidočim, anmciems combattamts. Princesi velike pomladne loterije.
Pesnik iz Semiča, kjer mi več pbrinces, sanja o ftisočih framkih in Momiki,
im meslično se v mjegovo bopoldanmsko liriko mešajo strgami čevlji bojevnikob.
im, sonce — zlatnik s podobo princese.
Anciens combattants, o amciems combattants!
Malce smo stari, amciems combattamts.
Malce merabni, anmociems combalttamts.
Malo maglušni, amciems combattants.
Im mmogim, ma poti, mes chers combattamts. Pariz, spomladi 1964.
Sa njenog kombinezona, ispod leve slabine, visila je ocepljena krpica. Ta krpica me je mu-– čila danima. Uvlačla se u moj san. Predveče kada je majka palila lampu i ružičasta zojtinjava svetlost se ras pala po prozoru 7a šam na zaljuljanim zavesama video krpicu, poderotinu ispod Bogićevićkine slabine. Pat'o sam. Bio sam bolestan. Majka je uzimala moiu glavu u ruke i dugo posmatrala moje lice Oči su mi upale i usta posivela. Majka je plakala zbog oca, zbog rata. pritiskivala toplim šakama moje kapke.
Mislio sam, zašto je maika ružna?
Želeo sam da se vratim u MmBogićevićkinu sobu.
— Rat neće da se završi, neke stvari nikada neće moći da se završe — govorila je maika.
Onaj oficir je redovno dolazio kod Bogićevićke. Znali emo tačno knđa će izaći iz njene sobe Jedne večeri namazali smo sapunom nekoliko stepenika. Misl'li smo: on će naići, skliznuće, napraviće lupu kada pndne; ia sam mislio: Bogićevićka će to čuti, izaći će u hodnik. on će izgledati smešan. Znali smo, sapun će se OsUšiti i čak ni on više neće razumeti kako se dogodilo da padne.
Čuli smo Bogićevićkina vrata, šapat, njegove korake niz stepen'šte, onda jedan čudan zvuk, lak uzvik, razbežali smo se kao što smo se dogovorili.
On je skliznuo niz stepenike i uđario bradom i slepoočnicom o gvozdenu ograđu, Mandrino kaže da je sigurno b'o na mestu mrtav.
Danima su pričali o tome.
— Tako mu i treba — govorio je Laletov otac.
Mandrino vje držao novine u ruci. Objavljena je kratka vest o tome.
Samo je Bosićevićka plakala. Njeno lice se razvJačilo u th i dug plač.
I kasnije, mnogo godina posle rata, kada sam se sećao onog automobila, Bogićevićke, oficira i ostalog — osećao sam izvesnu grižu: savesti zbog događaja sa stepeništem.
Vladimir V. PREDIĆ Se pte m b ar |
; Majci N*: to ne može biti, a. nije vetar — ! šume su posrmwule pod kuršumima zvezda. Blizu, smo, al još mije vreme. Znam: korak po korak, možda još meta?, . i na pragove će pasti lišće — breme, me zemaljsko — sveto. Al verujem, još mam, mije sve oteto. Još meće, ko klim u drvo vlažno, tammo, uwromiti ptice u mebo pomammo. Nežna jata, sad, pogled, ih traži svakog sata. Blizu smo, al još me dajte ma pola koplja da svetlost spuste. Pričekajte! } : Još trem, bićemo ma, udaru leta trave guste, a onda nek nas puste, razbacane, kiša izrešeta. O
DOBRO JUTRO ZASPALOM OKU
iti u fvom zaspalom oku Mudri divoseča Zaglušvu šumu Zvezdom što obaYa Biti u tvom zaspalom okw Dobro jutro Ne prilazi oblaku Grimizu wrta Furpuru školjke Zemlji što luta Dobro jutro Meni se okreni Pruži mi ruku Damas VI Sutra Dobro jutro Toom zaspalom oku Pustoš se ražzvejava Zemlja još luta
Le 20e anniversaire