Књижевне новине

Petar Omčikus

Salon Wioderhe faletije

POSLI} Bale Mihailovića, Saloh Modetne galerije nam Freasuavija Fetra Omčikusa, OŠ Jedhog Slihara koji vec više od deset godihan %ivi i radi pod neoom Patriža. Izložba, naravro; nije obuhvatila ovo citavo fazddbije Omčikusg« vog bivštovaja. u Farižu, ona pruža presek kroz njegovo „sivaralašivo bposlednjih godina — od 18568. do današnjeg daha, .

Dinamxna akcijb; 8luobuhBI gest, dekombo novaiosi iorme, unutarnmja izražajhd8sb — SsVe su io oulute WaiaWtier.stine za sujte Umljiklusu is 1968, 1963 i 1904; godiney Bve šu to:i opšti elementi koji jdsno ukazuju na opredeljenje

težhHji da se akOioeni iulniovi orgahižuji, dd se ekspBnziji „puštdbznih afBbeški Sgipolštavi ekspahzija jHyoštora, Ža rdžliku od dBnidričke škole SlikaFsiva akdije Roju RKafakterišu ekdtlatično kolov,šličke „dntije“, grOožhHičava „StVafBjB ika fodiperaiura i Ha ižzVcsian Hačiii dutbhidlska metoda, Omč.kusova neliguratiVna rešehja i pored sve svoje iMnpulšivnosti i ražigrahnih poleži piožiia izVBsna · ravhiOomuBrhHost, sfnisljeho ižazehije dubirie 10hHdVa i HjihOvih ifiedds sobhih odios4, AKO se iHia u Vidu stoedina Hdđa sli haslali guVa dela onda ja idjtVa HjiHdVWa intonacija sasVimi PdžUinljiVd. I žalg Se he life ba čutliti ako u OhičikusoVifh hpstFaklniti vVa> rijacijama sretnemo na primer jednog sulptilho paršifaz.tdibB Hoblrijea,

Najhoviji iadovi iz 1965. godidHd, kdjiđia Jč u jišjvečeni btoju zastupljen Omričikus, koh6eb= tualto su sasvim slUipiotni veš pobhičhuiim iji mi. Sa piisustvom novce #ižije ižmehio BB i slikaFski pBoslupak, tehhologija je sada diukčija. Svašhim zamemiarivanjeii zahata u HbradiciohAlHdri sfduslu, okrefiulb jpredmiethora švEtu, „običnim idHischa“, Cihćikus je iznBnadh0 ždO* krehio u šslere ižV. Hdva figurdcćije, Ali bez obžiFa ha OVvakvkE khohHtebptudlhe i stilske proMmngnd, Omljjkisovi miokhujetitalha platna, Svog puta i tehnijti iehiperd, sa predstavafna iz sVdH kidašnjiBe Prače hBeposrddfhoji izFažajibmi Bha=gom i robusnošću.·U fjeHoviMi „beybgrBicafa“, koje je dao u više varijanata, sačinjenim bez predrasuda o bilo kakvom estetiziranju, bez lahovanja. i sočnog. fakturiranja, ogleda se smelo rešavanje velikih „okrečenih“ površina na kojima se ukazuju luFiozno izvedene ljudske glave groleksnih izgleda. Mada ihterpretirane ilajnje· svedenim sredstvima, ove slike deluju sugesiivno; njihova ekspresija sadyži neku uznemirujučžu oporost. Ne manje i ne drukčije dejstvo podstiču i druge Omčikusove slike izvedene istom manirom (tHlebovi, Hekara, Masline ...). U svaltom slučaju rež je o izložbi sa zanimljiv.m umetničkim problemima danas aktuelnim u evropskim relacijama.

Ahte Kuduž

Galerija Kolarčevog narodnog uiiivetzileta

MEĐU ONIM likovhini stvaragcima mlađe ge nerdelje koji pokazujti ozbiljno interesovanje za mogučnost aktuialigizFanja bplaBt:čnog izraza, na ročito ,li aktiviranju njegove optičke struktue, nalazi/ se i zagrebački grafičar Ante Muduz: Grafike, crteži i kolaži ovog autora zasnivaju se na principu koji treba da pokrene i dinamizira ićitav niz vizuelnih senzacija. Sistem izV. umnoženih ekrana, koji primenjuje Kuduz obrađeh je bogatoni,skalomi linearhih niti tretiFanim u različitim i rimnosobrojnim kombinačijama; cd krhkih i vijugavih vlakana, vibtirajućih struktuća do zadebljanih spletova linija; Ovakvo faskošno fažgrahjavanje se širi, piodi i druge Blemente sve dok najzad ne prerašte u jednu artikulisanu mrirežu objedinjenu u krug ili kvadrat koji opet kad orBaHsške ćeline posla< ju vo mobili i krož hjih, feklo bi se, struji život i Večitoni Mretanju, u ' svom SBloženom vidu. KOiisteći se BuVečefio iskUBtVima fradi+ Pale u Poštupku, li isto Vreme ispoljavajući istančan Ošećaj ža Bavrefnehi plastičnu miBao, za čistotu izfaža, Kuuduz je ideju 0 nepreštahol pročeBšu lfetanja dvojevrsRo bieVeb u svet vižueljiosti, u švet koji poseduje svoju Bpecćifičnu i prodožnu Bivukturu.

VINJEHH MILIĆA BTPANKOVIĆA

slikarstvu akcije, cniormela, Ono što se, pak, ciji posedjilmi kca tih i takvih OričikUušUVMin rešBhja oGgibaBd 86 U „SHdifenijeta“ poštupku, U

Koliko god da švajcarska,literaturay u svojim vrhovnim ostvarenjima pripada sveoGpštoj rić4 mačkoj literaturi, a preko nje i svetskoj litera« turi, isto toliko ona ima i sVOj sopstveni Život" po određenim zakonima. H. Mas Bremi je te

davanja objavljenih u novinama i pulemi radija, Dvanaest njegovih cseja štampano je u sveščici „Portreti pisaca dafiašfije švajdafskd književnosti“ (Dischterportrdtis aus dem heutigen Soehwoeizer Schrifttum, Prancke Viedžlag, Bern). To su deset portreta švajcarskih autora i dva načelna razmatranja, od kojih je naročito instraktiviio ovo doje prehbBiHio iB ilBihgenBkog literarnog · mesečnika „Welt drnd Wort“,

OVO ŠTO SLEDI pokušaj je ptačefija hekihi pro mena u švajearskoj gBrozi ovog Veka, Na postoje, zaista, još dva pisća Moji bi Hirajhjeć p6love Švajćarske moderne književnosti tako jaBbh0 Gbsležili kao što je to slučaj Ba HobBiiohi ValšBrom i Pfidrihom Direhmatom. Veoma ja Ratateri-. slično to što se Valzerova rencsahsa Gdvija baš u trenutku kada izgleda da je diaffiHliča# i bro-

leda suprotriost hpisnteljskoP Blava OVe dvoCe: ; _I

_ Valžer jč 6 sebi &BBioPh rekao da je živeo „na periferiji građanskih Ggzjštencijać, Ali i Dirtenidt je potpuno ižvan svake građanštine, Dovde izgleda da je stav cbojice isti. A ipak, taj stav sasvim razsličito dolazi do izražaja: Valzet je pre oba svelskha žala bprejpognab JoriljivoHt Bhđanškog dyuštva, a Dičfenmail je hješov bad idusio iu dfugomi svetBkomi valu. ValzeF oBtaje plašljivo ha iVići diištva Mhao poghialkač, koji Heče da

je ibeđen da bi pretiešlanje u Hokedak Višeg društva emelio harmoniju hjegovog šteHi „U bilo čijefi salojiu stojao bih kao afhišfiokljan,

MAKS FRIŠ

čega se plašim“. I: „Ja volimi zvezde, a mešec je moj tajni prijatelj. Nada mhom je ebo. Đokle god živini neću se odlučiti da ga Bleda. Ja stojim na zemlji, To je iioje stanovište“, Nešto drukčije govofi DiFenmat, koji se isttgao iz naslesđethie domovine i ije više priFodno ukorehjen. u njoj. Ori kaže (Bo Beneigeru: „Piš i DiFenĐnat“): „Svet se miože posmatrati samo još 8 tačaka koje leže iza Treseća“,. Timie on gubi onaj ·'nežni ljubavhi odnos prema domovini, koji je Valzeru još svojstveni kad gaji sumnju u jeno ljudsko društvo. Dirermat ruši sve Uiriufrašnje Veze 8 njom, zaranja, potapa je u izobličavanje i nakažadngost, razbija je i tirie 86 oslobađa provin cijalnih okova, koje Valzer još fado i svesno hosi. Da li Direnrtiat tifne ispoljava veče vžedžiosti nego li Valžer? Na to pitanje će tek vfeme jedhom da odgovori. Čudno je sanio to što Difefimat i velikome Svetu ne može da bude bez tog društva, koje u teskobi domgvine poriče. Možda ato što je dramatičar? U svakom slučaju prožaist Valzer je iznutra (u duši svojoj) hezavigšhiji, Blobodhiji, jer još čini jedinstvo sa svojom domovinom.

Cela problematika koja švajcarsku književnost pritiska u ovom stoleću — 8 možda ne samo nju — mogla bi Se ovako objasniti: labave postaju veze s tlom iz koga izrasta ono što je isbpriČafhio. Sasvini šumihjiVo je postalo načelo po ko-

Može li u svetu uopšte još da postoji literatura koja izrasta iz domovinskof- ila koje sve više živi pod znakom induštrijskoegradsite civilizacije? Da li će i nadalje biti mogućno da prožni rad iz jednog geografsko-istorijski ograničenog pro-

G. Kelera, K. PF. Majera, Čarlsa· Dikensa, Viktora IBda još očevidno predstavljaju? Krik u zapadnom Svetu za apštžakcijom, ža ukiđanjem svega što je lokalno svojstveno; razvoj prema Čistom infelektu, mehahizaciji i automatižaciji to vodi ka sve većem tibeđenju da sve što je skopčano s pojmom „domovina“ ima proviticijski karakter i da je umetnički beznačajno. Tako to, naravno, izgleda frenutno zato što starinski običaji i naravi poprimaju muzejski karakter, što privreda i indusirija sve više prepokrivaju prirodno ilo i što ljudi počinju da žive kao u velikom gradu. Izgleda da se problematika pisanja proze baš za Švajcarsku postavlja kao činjenica zato što su se ranije istorijske, geografske i privredne pretpostavke do te mete izmenile da one više ne mogu bili podloga spisateliškog štvaranja. Otuda botiće DiFehmatov bprođož U Drostor Koji je dalek svemu Gonesenome, dok Valzef, hasubrot Sspožnaji društvehog otuđenja, još boravi posted švajcarskog prostora.

Budući da Svajcarska odvajkada «nije bila naklonjena revolucionarnom duhu, a' poštedela su je i oba svetska rata, to se i promene u njehoj literaturi pokazuju samo u tragovima

specifičnosti istraživao kroz niš napisa i bre..

žaist Direnmat dostično svoj vrhunab; Šta obe-.

še išćufia iz 8Voje poelične iukotefhijenbsti čalo Što ·

Još ikad hisafr bic i Bilo, ja ga\vse bojim; a · kao čovek gdravoj agli miožahHi izbegavati ono ·

me ljudsko izražavanje samo tad ima snagu ube=" đenja ako potiče iz zatvorene društvene celine.

stora postane deo Svetske literatute, Što Mnjige.

i polako. Zbog ove BborDšti ona Je mogla da fiarčita safo i stfažrijim redovima literafnih ·napteđovanja, Tako, ra biimer, Valžst nije nikad pribadao avangafd Blinih. Kod njega BU se · Bamo polako javljali tonovi novog vremina., O njemu ikad nije, kao o Ditehmiaiu, HOvo-

feno ltao 6 dnevnom događaju. Pa ibal 8e. dam

h | | rašPešenju, Ovalvomi naponu ne ud5voljavn vida 5e on PHidrudžib OBimi ; ajhim bripovedđačimin koji delaju i iliču

da Uptavo is=

nas zHda, biuđući da Valčer prip| SOPSNOJA ĐioBIOPH,

daleko izvan državnih grnnica. A to i jest ta-

FRIDRIH: DIRENNMEAT

kd zato što je kontinu:tst duha izfieQu DPošildsti i sadiBštHjošti kod ihjega Vidljviji BBBo u ma kom drugom delu RMoje: bi jedfini SkhokRom unapred pokidalo 13Bać,

Kako se promena 5sprovodi niš temelju ove problematike, objasthiće hekoliki bptifieti, Ni u Rom slučaju ova promena stfuhture hije Vidljiva samo kod Hilade gehedcije, Najstafijoj Benefaciji pribadaju Joh ME. Vijemje (Johii PF. Vuilleumier) i Alb, Jak. Velti (Welli). VijefHije, r0đef 1893, privoleo sa pisahju pošto je Mao mlad čovek big pravnik i ibožd80 ihehafiižam sudova i kaznee pravde. Duhovho bodjediško žavičajadh u Americi i u Svajcarskoj, oh u svom velikom romanesknom deli fazvija sliku žapadnog čoveka hašeg vretena. ZBađeh na ljudsko dfušlvo i ha rijegovu Hipokiziju, Vijemje se Dbpotpuno okreće ujutrašhjeni čoveku iz pottebe da otrta ·i prikaže odho što je i ŽiVotu iskonsko. Tako je u svomi poslednjem delu „Svaka carina jedan kralj“ (Jeder Zoll ein Konig). ražvio. metod idehtihkaeije, porioću loje probija Vrehehsku grahiću i. lako omoplćava

. amieričkomi glumcu — ihtarpretalofi Šekšpira Bjiti (HoothH) i njegovom bratu, Linkoliovom ubici, da se približe hašihi čulima i hašoj SšVeBti. Ali taj fictođ prikazivanja i interizilet života bili bi jedva zBaMislivi bež Vijemjeovog ranije isto tako ihtenzivhog bavljenja Jurom i Jurašima ŠVajcBtfBke i njegoVim Jura-fomiahima, u kojima ljubav i gnev prema domovini planite skriveto u čudnoj mešavini. OtuđiVafije dd švajdafskog životnog jrostota i okretanje Pprenia fijemu smehjuju se kod autora u očevidrnim #itmovimia. . __1894. rođeni Alb. Jak. Velti ostaje više obavezan društvenome nego Vijemje. Đok se Vijemije radije povlaći u sferu pojedinačno ljudskog i otud, naravno na drugi način, ima nešto zajedničko s Valzerom, doile je Velti nepoko1ebljivo zauzet raspravljanjem o problematici mo deržnog društva. Njegovi romani su kritika društva u Rajboljem smisilu, prožeta humorom, koja o laje autorovu povezanost s nemačkošvajear– skim i velikošvajcarskim bićem. Pored te kritike švajcarskih prilika i ljudi, štfuktura dela ipak dstaje HartiohičHa, Oho je još u blizini pesničke Fealistike i pokazuje promenu našeBa vremieha najpre kroz crne oblake koji se provlače plavimi hebofh., |

Radomir MIĆUNOVIĆ

K ROZ MENE noću mutna

mebo se za

svesrdno okivam.

moću sazyebaju mi trešnje pod zelenim, re

izjut?a, Čula

i 4

izjutra kad, čula se trezne od biljnog sjaja

i B m

| Kođ · sleđeće generacije je već drulčije, ka Mis (Mak Prisch), rođen 1911, živi u raz-

· dofu sa sobom i sa svojom ckolinom., Iijegov

Izgnanik iz ponoćnoč Faja

šuma poput : ; ; . užarenog kruga Š hqđleće rascbetalu devojku koja Yi ma Mfvu

taj poluosmeh, polugč što od Pofazda he spasava kros mene noću mutna šuma poput užaremog kruga

noću Ssazrevaju mi trešnje bod. tesnim, Yrebrom levom, Yukom, kreće, padaju. j ai „28 omamljena jata viziju Nade poljupcima i

se theshe od sbemogučeg bilja i y ludog sjaja uzmiču zadocnele plime i melodija tišime se

Ve ; osipa zaželim uwoređen ja ižghanik iž 5000 ponoćnog | raja da bođem hazad, bo tragu detlnjštva i po mirisu,

„Urnilrivač“ (Billlet) je izraz za polutnnski slav ismeđu tuđihe i domovine. Već „Onzsvnik“ (Tafebućh) očituje suprotnost između ljubavne povdšBHoBH 8 dofovinom i strasne iožnje ka

še Hiri6#f) of mora da se pojača i da prezaste ii iPohijii Ali baš t6 hbsi sa sobom fragihn nerazumevanja u sopstvenoj zemlji No IPriš želi da postane odmeinik. Njegova izađe iz teskoba istorijskih - i polili?i đaja ŠVajdarške, Ga boravi li tuđini, želja da sa i1đeji Svšjhavš&t*xs 15 (10% } t five da. novi smisao i dub'na. I ta”o Be oh uvek Vraća „BVajdabjltoj, rasula Ba, Kroz krilički Stav, jer He može više da se prodaje staTim, kfivotvorenim frazamn o domovihi. Ali je ipak bitio Što on kaže: „Stafo je Baznanje da švetsha liteFalića Hikad fe hastije iz bežanja 6d svoB5 50jš, risBo iž prikazivanja svoga f0da“, Fižišov „HoMio fabeft' fora da bide bprotumačeh Nado Slika iekoga ko rije odomaćeh fil fa jediofn tu, pa tFagično propada. To je Utvafa ža odfie lišehie dulia, a možda ipak i opomena žastupricifia sVog sOpštVenoB hafOda, pišana fadi osvešćivahja.

Oto Štajger (Oito Steiger), hoji je rođen dve godine pre HFriša, u svome romanu „Portret jednog uglednog čoveka“ (Das Portršt elnes angesehene IMannes) ne ide tako daleko kao njegov savremenik, ali se aj ugledni čovek ipak nalazi na sličnom putu inftelektualizirahja i umzivljenja osećanja. Ironija prema švaj« carskim prilikama dostiže vrhunac u činjenici što se ovom prilikom pred sopstvenini zemljacima do ugleda uzdiže neko koga je duha liila ne tehnika nego privreda. Lažljivost izves nih institucija i ljudskih stavova pojavljuje še u. zasftrašujucoj formi ma bpretpozorničnoj svet= losti. Pokazuje se da pisac ddnas ne može jednostavne da se drži po strani kao pesmairač, kako je io Valseru bilo. svojstveho·.

Izdleda da Se kod ohHih koji su rođeni dvaB= desetih godi fie naldži više HM brvom bldnu živa tadozhdlost zi zastarelo dtuštvo, kod njih je na tom mestu pre bpćoblehi generacija, Su protnost prefha skrom na sktoz okoreslim zas stupricima stare gefiekačije, koji su izumrli u sebi, ižgbačeni U futihu i lišehHi etičkih načela, postaje ljudsii' doživljaj stvoreh šlementarho u Buprofstavljatiju. |

Oto F. Valter (Otto F. Weallef), fcđsn 10958, stvorio je tu fomahHi Nermić (DSsr., Mlimme) Bimibol jednop mladića koji je ljibavlji wežan za den, ali #bog neljuđdikor dždnjH bVBB i jednohi šdkhu Bubi glss. MJdHdićey nbkišaj da pronađe put kako da priđ« BSvohim slVor:tljd, koga otkriva u nekoni radničkom logoi i ifia ri, He usbeva. Oh fhofd, jer Se Btari BUVIŠG HF#is sno prefie, i protiv svoje Volje i bež dičskinB krivice da ga ubije. Ovaj drigi Šol fi v#dća dat govora, Bli gubi dca. "Tu še očitava"ćela tragika dvejt gehefacijay kojoj. ŠVajcarška bhBGx fička grupa. čihi pozadini od velikog gzn“4čBiB,

__I u fomnanhu „Miajem Septetibra“ (Hnđa'Ssp fembef) MHerbetta „Majšra (Meief), fddenog , 1918. javlja se suprotnost genefacija. Mladi Da Vid Hriders vidi svoj poživ u glumaštvu. Ali fijegov bogati olac, koji še kfoz privfedu podi< Bao, štiatra t0 besmislenim: „Visoka škola, vi šoka irgovačka, škola = da, Peatar — he, 'Peatar je tediar. To ije ža naš“. U Ovoj kratkoj formuli ptivfedine okretnosšti, uspeha i moći sadržano je SupFotstavljarnje želji mlade 'Befiš= facije za sanooslobođehjeni i težniom za žić votomi, što bpredštavlja bogata žarišta sukcba.

Ovo nekoliko primera bilo bi dovoljno da pokaže da odvajarje od. sopsštVerog rarodhog prostora đosad hije potpuno. Jedna veza Ostaje, idko se He miože tako jedriosfavrio Prepozžnati kab ti doba redlizma. A, Hajzad, i fie igfa baš toliku ulogi da li to što je Stvoreno Spada i svetsku litefatufu ili re, Mri6go je važnije da Bvajćarac nekako čuje glas svojih pišada, da une da ih pigtumači za svoje dobro i da the propadne ii beskulturndsti .(Kultuflosigkeit), koju je već Geteova reč nazvala: „A ko ne razume glas pisanja, taj je varvarin, pa ma ko

đa je on“, A...

Kolja MIĆEVIĆ | . 8 #* reke |p AMTICES, tužha, bodo, moj plemeniti skok:

= sam dovoljno dubok do dna te probodoh.

| _ spava. 4 . pejzaže sećanja pretačem, u snu, ostaje mejasna, o su jedra stala, : tuga i ako dan je studem,

sam ću sumce da budem i sam ću biti talas.

Pamtićeš, vodo gorka, moj isceđemi sok /

i moju Yadosšst dok plačem, i bibam, Orkan.

Nadmudriću, te, vale,

za li _: ı G srebrom gde me majviše boli: za ljubav „dajem, iz krvotoka krupan grumen u, tebi biću polip, zlata mad tobom biću galeb.

brom

lipa

KNJIŽEVNEB NOVINE