Књижевне новине

PUNITI,

ACO ŠOPOV je, nema sumnje, scaBredoi Dešnik. Jedan od najboljih koje danas imamo. "To i izbor Sretena Perovića višeštruko dokazuje. Ali Šopov je i pesnik čije se stvaralačke dimenzije i ambicije prostiru izvan i iznad Perovićevog izbora koji je, sasvim razumljivo, podrazumevao jedan antologičarski pristup pesnikovom opusu. Zato, pored sveg priznanja piscu koji je odabrao, preveo i prepevao ove stihove i izdavaču koji je ovaj književni i kulturni poduhvat realizovao, sud o ovoj knjizi ne može da se prihvati odgovornosti jedne svebuhvatniie ocene o pesniku koji je predstavljen srpsko-hrvafskom čitalačkom području. Ne možoe jer to jie ipak Šopov kakvim ga Perović vidi. To je Šopov podređen Perovićevoj koncepciji Šopova,Perovićevom uverenju da je najbolie i najreprezentativnije baš ono što je on odabrao i da baš to može u čitaocu da stvori najkompletniju predstavu o ovom pesniku. Imajući, dakle, na umu ovu ogradu čitalac ima priliku da se susretne sa izborom vrlo čvr'ste konstrukcije, sa pesmama koje se uklapaju u jedinstvenu i homogenu celinu, sa knjigom u kojoj je, očevidno, dosledno sprovedena sastavljačeva koncepcija. A ta je koncepcija sadrŽana u nastojanju da se u·centar čitaočeve pažnje dovede stvaralačka drama pesnikova, njegov odnos prema činu stvaranja, prema biću poozije, da se, zatim, prikaže spektar umetnički fransponovanih pesnikovih interesovahja i postupaka koje ta drama emituje, i da se, najzad, pesnikovim određenjem prema smislu sopstvenog opredeljenia ta celina zaokruži. Formalnoj strami ovog izbora, načinu njegovog konstruisanja, po svemu, ne bi imalo šta da se prigovori. Primedbe se tiču njene idejne podloge proizašle iz stavova koje je Perović u svom 'pogovoru izložio. On, naime, govoreći o poeziji koia se dnhas piše, suprotstavlja dve najkarakterističn'je vrste: poeziju takozvane roman– tične inspiracije i poeziju fakozvane 'Kklasične inspiracije, i |

Sama fa polarizacija ne bi, uglavr.om, mogla da izazove smutnju ako se shvati kao jedna, ne naročito uopštavajuća, mogućnost klasifikacije (ako klasifikacije te vrste danas uošte imaju smisla?), Pogrešno usmerenje. čitaočevo. može da izazove Perovićevo mišljenje da Šopov' pripađa prvoj vrsti pesnika i da „njegov romantizam ne potiče samo iz čulnog poimanja svije= ta, već i iz izvjesne prohibicije, satkane od najdubljih niti, prema nagloj poplavi cerebralnosti, tehnicizma, kibernetike. Šopov nikada nije mogao, niti to danas može, da svoj intimni svijet pomiri sa spoljnim, objektivnim svi-

JOZO LAUŠIĆ objavio je i svoj drugi roman koji predstavlja drugi tom zamišliene trilogije. Kao i prethodni, „Kostolomi“, i „Opsada“ predstavlja zaokruženu celinu i može da se posmatra i kao deo trilogije i kao posebna Wknijisša koja sa prethodnom nema neke naročite i bliže veze.

Ono što prvo pada čitaocu u oči i što ga na jedan izvestan način impresionira, · jeste činjenica da Laušića neobično privlači sirovi živoini podatak i da insistirajući na sirovim životnim podacima daje iedan izvanredno vi interesantan svet. Roman se događa megdđe. u dalmatinskom kamenjaru. Svojom kompozicijom i svojom građom „Opsada“ pripada toku koji se nadovezuje na najbolje tradicije hrvatske proze 20. veka. Ako bismo tražili po kompoziciji slično delo, prva knjiga koja bi nam pala na um bila bi Šegedinova „Djeca božja“. Isto razvijeno osećanje za jezik, ista sredstva pri stvaranju atmosfere; čak i dva foka, legende i stvarnosži kao i u ovom Šegedinovom romanu. Taj Šegedinov uticaj ogleda se i u stvaranju likova i u insistiranju da između ljudi i među ljudima vlada trajni nesporazum i da čoveku nije uvek dato, da ne kažemo nije niknd dato, da u potpunosti razume drugog čoveka.

Prvi i osnovni tok radnje Laušić je smestio u posleratno vreme i ušao u mnogo. štošta što je. za vreme u kome živimo .i za odnose koji vladaju među ljudima karakteristično, Nespo-

· razumi se ovde javljaju kao. sukob dva. razli-

čita mentaliteta, kao nesaglasnost među „,generacijama različitih životnih iskustava i gledanja na svet. Drugi. tok je legenda. Legenđa koja živi u svesti svih ljudi u ovom romanu, koja na jedan vrlo direktan. način utiče na njih, i koja istovremeno određuje njihove, sudbine. Taj po-

kušaj da se legendi daju savremenije i moder-"

nije rasvetljenje nije nimalo nov. Ali, kod Laušića taj postupak ima izvesnu svežinu „koja nam rečito govori o smislu za stvaranje jedne prevashodno poetske atmosfere, stvaranje jednog sveta od snova i mašte ali od.snova i mašte ljudi koji imaju vrlo realna i istinita, životna iskustva. . | ya: KUNI

NOVA KNJIGA PESAMA „Stiska jezika“ Nike Grafenauera svedoči da je ovaj pesnik stasao u zrelog liričara koji ume i može pesmom da otkriva nove i nepoznate svetove prikrivene u podsvesti i emocijama svakoga čoveka. U biti ova poezija znači ispovedanje subjektivnog, tek naslućenog novog unutrašnjeg lirskog života. Ovo 'je knjiga pesama izrazito subjektivne naravi u koioj pesnik svoje doživljaje sveta koncentriše oko pitania: šta smo mi u savremenom svetu i kakva je buduća čovekova perspektiva. Pesnik je uznemiren „suštinom pitanja i kao asocijativna priroda izazvao je u sebi jednu novu sliku i sa njom se neprekidno nalazi u suprotnosti. U stvari, Grafenauerovo lirsko ispovedanje je govorenje iz sebe, ·ispovedanje shvatanja i doživljaja, ispovedanje intimnih preokupaciia, ier čavek se neprekidno nalazi u

nekom svom ličnom trvenju i stalno traži izla-

ze iz vlastitih ćorsokaka. Uvek kad se čovek nađe na rubu sebe u emotivnoi i misaonoj zbunjenosti i neizvesnosti, on se ispoveda i to ne zato, kako kaže Mosip Vidmar, da mu io. buđe korisno, već zato da bi mu bilo lakše na srcu. U biti čovek traži ravnotežu, hoće. da ostvari potpunu harmoniju sa svim onim što ga okružuje, hoće da vlastite dileme sam razrešava ,u svojoi emolivnoji i intelektualnoj sferi, hoće čovek da se suoči sa onim što jeste, sa elemen–-

- tarnom islinom o sebi, vremenu, ljudima, hoće

u svojim rečima kao sintezi strasti i snova · da pronađe ono esencijalno iz čega je izrastao;

RNJIŽEVNE NOVINE

jetom materijalnog reda i poretka u životu“. Zanemarujući nespretnost prvog dela ove formulacije, trebalo bi da Šopova smatramo „TOomantičarem“, između ostalog što nije naročito jasno, i zato što čulno poima svet. To je, mislim. mesto na kome se sapliću mnogo kritičke klasifika"ije pojedinih stvaralaca. Da li je odgovor na pitanje: čulno ili intelektualno Doimanje sveta, baza na osnovu koje se može odrediti i suština pesnikovog odnosa prema tom svetu? Mislim da nije. Uporedimo li, na primer, značenje ciklusa „Molitvenik“, iz ove knjige A. Šopova, sa značenjem mnogih Miljkovićevih pesama iz ciklusa „Kritika poezije“ (u Džadžićevom izboru) ili, čak, sa jednim od mogućnih značenjia Popinog. ciklusa „Vrati mi moje krpice“, doći ćemo do zakliučka da je u sva tri slučaja predmet, pa čak i odnos prema predmetu, idemtičan. U sva tri slučaja mogućno je, mađa ne i jedino mogućno, utvrditi da je reč o stvaralačkoj drami. Savršeno različit ie iedino postupak: kod Pape abrevijaran, simbolički, kod Miljkovića ontfološki, kod Šopova slikovit, punom merom figuraftivan, semntički posredan ali emocionalno neposredan, metaforičan. U osnovi je, mislim, isti odnos prema predmetu kad Šopov u „Petoj molitvi moga tijela“ kaže:

Zar nećeš prići mom tijelu, vrtoglavoj visini, vjetre tišime, leptira, sma meprebolni?

Kuda zatim, mene? Zastani, neumorna, počini uz ovaj kamem, karakamen, uz ovaj zabram goli.

Čitalac se prilično teško probija kroz LaušićeV roman. Laušić voli jezik koj m piše, izvanredno ga poznaje i služi se njim na onaj način na koji su se jezikom rodnog kraja služili neki srpski i hrvatski pisci u vreme romantizma. U dilemi da li da upotrebi lokalizam ili opšte primljenu reč, Laušić će bez ikakvos dvoumljenja izabrati lokalizam. On će po neki put insistirati na bizarnostima koje nosi jezik njegovog kraja i idući za tim zapasti u neku vrstu

· jezičkog snobizma. On ne oboga“u'e svoj izraz

traženjem novih spregova poznatih reči nego traženjem nepoznatih reči za stare spregove. Osnovni kvalitet dobrog romana da svojom radnjom, situacijama i atmosferom vuče čitaoca napred, Laušićev roman ne poseduje. Suočen vrlo često sa jezičkim enigmama i prinuđen da se.„doseća: i. dešifrira ono što je Laušić hteo da kaže čitalac. odvaja svoju pažnju od same radnje romana, udaljava se i od jednog i od druBOE njegovog toka i sav je zaokupljen GOO

Pospremijo te » gluvo podpalubje zemlje 2 beseđo, ki si iz nje il vse življenje in' tudi zdaj, ko se počasi privzdđiguje vlažna veka im, se skoz /.\njo zazira lakota zemlje vate, še ni Yojena iz človešicih, ust, ker z njo občujejo le semce, venđar tisti trenutek ob slovesu preglasi vse drugo beseđa, molka. („Beseđa molka“)

Niko Grafenauer je mlad pesnik (rođ. 1940) ali u njegovoj novoj lirici gotovo da i nema mladenačke razuzdanosti,. nema onih uobičajenih ljubavnih uzdaha i trepeta, nema onog živog mladog. ognja' koji iznutra žari; ova je poezija sva zasvođena teškom misaonom koncentracijom, sva je prožeta prkosom i tamnom gorčinom. ljutnjom, i besom. Osećanja su u njoj silovita i transponovana kroz „mnaglašeno teške ' i enigmatične simbole. Tu su zmije koje podmuklo vrebaju i otrovno šikću, tu su jastrebovi brzi i proždrljivi, oštre stene iza KO-

Prvo potpunije upoznavanje

Aco Šopov:

„JPREDVBČERJE“,

„Grafički zavod“, Titograd 1966; izbor, prevod i prepev

Sretena Perovića

Zar da isplipaš iz tijela, iz tog vrtloga tammog igračice wu, podzemmoj, meukroćemoj vođi?

Kao prastari žitelj ti oodje si samo

da igraš nad, ovim, tijelom, u gnjevu što te rodi.

Zarobljenici smo sada wu igri, krugom, nosi nas tmurna i nestvarna plima. čitavi život hitamo jedmo drugom,

i svako skriva wu sebi ono što ima.

i kađ Popa svom „čudu“ naređuje da se đema– skira jer: „S tobom se od malih nogu / Iz istog čanka srkalo / U istoj postelji spavalo / S tobom zlooki nožu'/ Po krivom svetu hodalo“. Razlika je u leksici, u vrsti sredstava ekspresije, ıı prirodi pesničke. imaginacije. Iako u nas, među savremenim pesnicima, ima dosta takvih koji se po unutrašnjim osobenostima mogu smatrati „romantičnim“ — Popa i Miljković to svakako nisu. Šopov takođe nije. Veoma je, isto tako, smelo — da ne kažem: u naimanju ruku nepromišljeno — na osnovu pesnikovog nepristajanja da svoj intimni svet pomiri sa spoljašnjiim objektivnim svetom, bvrditi da je on pesnik „romantične inspiracije“... Istina je da u svetu egzistiraju mnoge teorije o „modernosti“ poezije, ali u osnovi najvećeg broja je uverenje da su moderni oni pesnici čije je polazište svest da se ljudski priroda izmenila. Ili, ako ne ljudska priroda onda veze između individue i sredine, koja je zauvek izmenjena dostignućima nauke, tako da postoji efektna iluzija promene koja, u stvari, uzrokuje da

Drugi deo trilogije

Jozo Laušić: „OPSADA“, „Znanje“, Zagreb 1965.

značenja reči kojima Laušić ponekad želi da stvori određeni svet i potrebnu atmosferu. Ali, poneki put te igre jezikom imaju neobično mnogo duha. Tada čitalac ima utisak da sluša žubor nabujalog planinskog potoka, da u svakom trenutku otkriva lepotu i sjaj nečega njemu znanog ali nedovoljno poznatog, i ostavlja knjigu sa dubokim uverenjem da je otkrio ne samo jedan novi svet nego i da je više naučio, i samim tim više zavoleo, i svoj maternji jezik. Ali, izgleda da tada to isto oseti i Laušić i pruži mu ponovo u pregrštima čitav niz folklorističkih bizarnosti koje ponekađ prevedene na književni srpskohrvatski jezik i nemaju nekog naročito velikog smisla i posebnog značaja. Igranje lokalizmima pokazalo se u ovom slučaju kao nož sa dve oštrice; čini se da je ona opasnija oštrica u isti mah bila i oštrija. Laušićev svet vezan čvrsto za svoje tle, za svoje mitove i legende, zaokupljen: svojom svakodnevnom mukom i brigom, u isto vreme je i

Lutanja ı nedogledi

Niko Grafenauer:

„STISKA JEZIKA“,

„Državna založba Slovenije“, | Liubliana 1965. | :

jih vrebaju sumnje i neizvesnosti. Stiče se utisak da je ovaj pesnik ogorčen na nešto u životu i njegova je lirska vizija otvoreno suprotstavljanje dilemama i pokušajima „dehumanizacije } depersonalizacije čoveka. Ponekad je rezigniran i Jomi se između akcije i samoće — to vreme unutrašnjega lomljenja predstavlja najintenzivnije trenutke njegovoga intimnoga ispovedanja, momente kad psihološki otkriva i objektivizira suprotnosti u sebi, ali i vreme kad razotkriva uzroke svojim dilemama Dz: onađe- * Wwim u spoljašnjem svetu — u činjenicama da

amuiregseesr era rNerig Bros arrapve rez ia re aa oi aa e

se ljudska bića ponašaju kao da su se ona sama izmenila. Šta bi drugo ako ne tu tezu, mogla da argumentuje pesma „Mao razgovor gluvonijemih“, ako je shvatimo kao jednu proširenu metaforu,

Mi smo memogućmost divna.

Spaja nas mnježnost gruba.

Nevina, mala Nevina moja.

Tiha i bezbolna sjen mi je kivnha. To sliva se s tojih zuba,

hladna azurna boja.

Zabavno. . Zasmijava. I lišće se smije ko isplaženi jezici — bagremi.

Osim nas miko mi pojmio mije besmisla tog smisao golemi.

Kao razgovor gluvonijemih.

i čitav niz pesama (naročito „Nepostojanje“)

.koje se mogu tumačiti kao proširenje te ide-

je? Ako je išta u njima romantično onđa ie to, možda, tip imažerije, možda dekor u koji Šopov

smešta svoje pesme. Inspiracija je izrazito mo- ·

dema, psihološku strukturu jedne moderne ličnosti. . Jako. može da baci poneki zrak ove? sti na probleme koje podstiče stvaralaštvo A. Šopova, iako je sam po sebi podatak o inspirativnosti jednog pesničkog dela, ovakav razgovor o mogućnostimn svrstavania jednog pesnika u „TOmamntične“ dili „klasične“, „fradicionalne“ ili „moderne“, više kazuje o onima koji ga vode nego o samom pesniku. Mnogo je bitniie kon-

upravo karalteristična za duhovnu i

statovati da smo se na jedan celovitiji način ~

upoznali sa pesnikom čija lirsko-reflesivna sna-

ga nadvladava hrcnološke, tematske i formal-

me klasifikacije. Oslanjajući se na već izložene ·

punktove, na kojima počiva konstrukcija ovog

izbora, mi smo. uprkos neslaganju sa izvesnim ~

apodiktičkim definicijama, bili u mogućnnsti da se približimo jednoj kompleksnoj pesničkoj ličnosti. Suočili mo se sn punom dramatike stvaralačkom dilemom “(ciklus Brojne lirske pesme A. Šopova uverile su nas da ništa naizgled trađicionalno, ako je u pitanju suptilan pesnik koji ume da fiksira neprolazne trenutke čovekove intime,

ne mora

„Molitvenik“). ·

da bude zastarelo i prevaziđemo. Još jednom

smo se uputili za pomznlo patetičnim ali dubokim mislenim akorđima pesme „Pjesma i gBodine“: Nastavak na 4. strani'

Bogdan A. Popović .

vrlo strasno zaljubljen u život kojim živi. Bez obzira na to da li su ostvarene ili Laušićeve ličnosti takve kakve jesu mnogo se dopadaju sebi samima, 7 svaku cenu ostanu takve kakve su. Zivot je za njih samo prilika da potvrde svoje ličnosti, da dokažu opravdanost svoje subjektivne ist"rije i

neobično

promašene

i žele da po;

da pokažu da život kojim žive, bio beo ili crm,. bio dobar ili rđav, jeste najbolji i jedini. mogu- ;

ći život kojim se može živeti.

odgovori da li je ta Laušićeva slika sveta u suštini vedra ili ne, bio bi u vel'koj n»doumici i teško da bi mogao da se opredeli. Po mnogo

\# Kada” bi čovek · koji voli da barata eftiketama;,. bio 'prisiljen~da

čemu taj Laušićev svet ne izgleda nnrčito le- '

po; ljudi koji žive u tom svetu sobom kakvi jesu neobično su zadovoljni. Isuviše egocentrični, oni kao da se ne bave drug:m svetom sve do

frenutka dok taj svet ne počne da se bavi njima. ·

Neobično je teško davati neku de'initivnu ocenu o Laušiću kao piscu pre no što njegova

trilogija bude završena. Tek kada •e surčmosa.,

trećom njegovom knjigom moći ćemo 'ao etimo u kojoj je meri sve to što je Laaušić pružio dobra lite-

ratura, a u kojoj meri samo lileratvoya. Ovako .

. posmatran Laušićev roman je darovito pisana knjiga, sa osećanjem za Život i autentčni Živofni trenutak u mnogom pogledu lišena svega

knjiškog i zbog toga prilično uzbudljiva. Ako. se bude oslobodio insistiranja na lokalizmima,

ako njegov stil postane više jednostavnpn a ma nje metaforičan, ili bar njegove metsfore budu malo smislenije, Laušić će se sasvim izvesno afirmisati kao jedan od najboliih proznih pDpisaca najmlađe književne generacije. Ali, za sada

postoji jedna opasnost koje se Laušić ne kloni,

u dovoljnoj meri. Opasnost manira, opasnost da

ne mnogo veliku misao ubije prejaka reč upravo u onom trenutku kada je ta preimka reč najmanje potrebna. Sklonost ka jednoj posebnoj vrsti retorike je nešto što najviše ugrožava nesumnjivi talenat Joze Laušića i mu da se u dovoljnoj meri razvija.

ne dozvojia da i

Predrag Protić.

AVA T TC ST— J Mo a aoO ng aRadio dk iii

su vreme i čovek varljivi u svojoj suštini, da čovek postepeno gubi vlast nad civilizacijom i postaje njen rob. Čovek postaje svestan toga, ali se ne može oteti magičnoj snazi tftehnokrntije i zato se povlači u rezignaciju i poslaie ili Jetargičan ili anarhičan. To su suštinska pitanja iz: kojih je izrasla nova pesnička vizija života i odnosa u njemu u poeziji Nike Grafenauera. Kniiga se zove „Stiska jezika“ — a to u biti znači: vreme je prignječilo čoveka u nlegovc najuže okvire i ljudi se u životu suđaraju kao ribe u akvarijumu i svaki traži izlaz ili u svojoj samoći ili pak beži u samoču prirode i stvari, beži u uspomene u kojima traži smiraj i spokojstvo; one su i čar i prokletstvo sudbine, i izlaz i bezizlaz:

Nas fascinira umetnička snaga sa kojom Niko Grafenauer ponire u sve ove izvanredno složene i ponekad nedokučive psihičke odnose i procese. Tim pre što njegovo poniranic nemxs za cilj neko socijalno razobličavanie, već ispoveda ontološke doživliaje i shvatanja Time nam ovaj pesnik dokazuje da u njemu duboko vri unutrašnji život, da ima svoj svet čija se slikn uvek ne podudara sa slikom svakodnevn:ga trajanja. Grafenauer Je emotivan pesnik: nicgovi su doživljaji slikovito i impresivno isl nza= ni; on ume preživljavanja u svojoi duši iako da iskaže da osetimo svu njihovu suštinu. Ovaj

Nastavak na 4. strani

Milivoje Wigrk0čiž