Књижевне новине

ODGOVOBmTR

UPRAVNOMNI ODBORU SRIPSME KNJIŽEVNE ZADRIUGE

U „KNJIŽEVNIM NOVINAMA“ od 5. marta 1966. godine Upravni odbor Srpske književne zadruge objavio je saopštenje o „besprincipijelnoj kampanji“ lista „Beogradska nedelja“ protiv Srpske Književne zadruge. .

Upravni odbor SKZ nije hteo da na tu „besprincipijelnu kampanju“ odgovori u našem listu — „kako zbog sopstvenog ugleđa tako i zbog toga što smatra da se eventualna spoma pitanja u oblasti kulture mogu raspravljati samo ozbiljno, odgovorno i kvalifikovano“, : Umesto razgovora o kompetencijama, Kkvalifikacijama i ozbiljnosti sagovornika u ovoj raspravi, prepišimo iz jednog od prvih izđanja SKZ, iz Volterove „Istorije Karla XII“ u prevodu prvog predsednika SHZ Stojana Novakovića ovu iđeju:

- „Ako neki vladalac ili ministar naiđu u ovom delu na neprijatne istine, neka se see da oni kao javni ljudi stoje za svoja dela pred publikom odgovori, da je njihova veličina po tu cenu, đa istorija nije laskavac već svedok...“

Ovo prepisujemo u želji đa umolimo Upravni odbor SKZ, da samo još ovoga puta razmotri argumente koje nuđimo, i da još samo jednom upozna javnost o eventualnoj netačnosti i nekvalifikovanosti u ovom napisu.

'Opravni odbor u saopštenju navodi đa je „Srpska Rhnjiževna zadruga, kao jedna od najstarijih kulturnih ustanova u Srbiji nastavila tradiciju koju su joj zaveštali njeni osnivači pre sedamdeset pet godina“. Čast osnivačima, ali kad se povede reč o trađicijama utvrđujemo da istorija poređ tradicije SKZ poznaje 1 jaku trađiciju srpske Wnjiževne Kritike upravo u oštrom Kkomentarisanju izđanja i delatnosti SKZ.

„Besprincipijelna kampanja protiv SKZ“ pokrenuta je deset gođina posle osnivanja ove kulturne ustanove i pokrenuo ju je Jovan Skerlić:

„=. Novi program SKZ jsuviše je šarem, uzak, katkad fantastičan, malo Književan, neđovoljno pravičan prema piscima, naročito mladim...“

(Jovan Skerlić 1902?)

Y\ dalje se kampanja mastavlja ovako:

„Mao i sve druge naše ustanove, Zadruga ima potrebu vazđuha, svetlosti i mladosti“.

(Jovan Skerlić 1903) ~ „Zađruga nije osnovana đa gomila pare i daje ih pod interes, no da dobra književna đela u što većem broju širi u što širim slojevima narodnim. Uprava Zađruge ljuto se vara, i njeno samoobmanjivanje može da budđe kobno, ako drži đa će društvo spasti ako buđe davala rđave i jevtine stvari, kao kakav trgovac na pragu bankrotstva, koji misli dđa se spase doboša prođajući „bofil“, staru i nesolidnu robu.

Potrebno je te stvari u javnosti reći i naglasiti, jer se u upravi Zadruginoj javlja jedna skroz neknjiževna, bakalska struja, protiv Woje treba ustati i sa opšteg gledišta interesa književnosti koji su nesumnjivo glavni, i sa užega gledišta profesionalnih interesa književničkih, o kojima Zadruga mora vođiti računa“,

(Jovan Skerlić 1906)

0 „U ime kakvih načela, i na koji način je g. Car kritikovao putopise Miloša Crnjanskog, i ubeđio Književnu Zadrugu da ti putopisi ne zaslužuju da budu „favorizirani“ neukusnim kartonskim plavim koricama njenih izđanja?... I đa su sve zamerke E. Cara bile osnovane, ipak bi bilo nepojmljivo da jedan Književni odbor usvaja takvo gledište, i kao da je u pitanju neki školski zadatak, zbog mekoliko rečenica odbija da publikuje jednu knjigu neosporne pesničke vređnosti“.

(Marko Ristić 1529)

„Oni koji zauzimaju uticajna mesta, ugledne položaje u hijerarhiji intelektualnih sudija i vaspitača, došli su do tih položaja putem intelektualnog Kkonformizma, što je sasvim razumljivo. Isto je tako razumijivo da oni sada i dalje nastoje da njihov uticaj koristi samo onom redu iđeja koji su i oni zastupali (to jest iđejama „ređa“), i da nastoje đa ono što je u odnosu prema tom redu iđeja subverzivno ne dopre do širokih čitalačkih slojeva. Jeđan konkretan primer bio bi jasniji no sva ova tumačenja, primer Svpske Književne Zađruge“.

(Marko Ristić 19295)

w..AkO bi se najkraće htelo da određi šta orijentiše taj novi čitalački duh, moglo bi se reći da se danas čovek više no ikada interesuje živim stvarima, broblemima vremena, nevoljama dđanašnjice.. A to je. čini mi se, baš ono što Zadruga najviše obilazi... U stranoj literaturi, Zadruga je još uvek na piscima Đar za dvadeset do friđeset godina iza našeg vremena. Karakteristično je da od rata na ovamo Zadruga

Nastavak sa 5. strane

stvo, nego isključivo prividno osećanje, koje u vazduhu lebdi i održava se sopstvenom snagom. Naša emocija nastaje bez poznavanja uzroka; dok smo čitaoci, i samo čitaoci, po svemu izgledu ne ostaje nikakav pojmovni ostatak koji bismo otprve mogli učiniti odgovornim za stanje svog raspoloženja. To što prilikom čitanja ove pesme osećamo izgleda da uopšte nema nikakve veze s logikom, da čak odvojeno i slobodno lebđi u atmosferi apsolutnog osećanja. Da li smo se možda prevarili kad smo tvrdili da je emoija pred veštačkim uvek Značajna, dakle nosilac nekog značenja, koje, dođuše, ostaje skriveno, ali koje bi, principijelno za svest, moglo biti uokvireno u razumljive reči? Mi ne verujemo da smo se prevarili, malopre sprovedena analiza jamči za pDravilnost naših razmišljanja. Ako pri čitanju ovog stiha ji ne nađemo nikakve pojmovne oslonce koji bi opravđali ovakvo osećanje, onda pri tome nije reč o nekoj tajanstvenoj kuli u vazduhu za koju ne bi bilo razumhnhog objašnjenja. Nasuprot: to osećanje se OSJanja na razumu skroz pristupačan logični temelji, ali koji u svesti čitaoca ne poprima opipljiv oblik i zato za njega ostaje nevidljiv, u našem slučaju ovako: „Duše žanđarma iz Lorkine romanse su ružne i nakazne. Što one čine, zlo je“, To je srž racionalne misli na koju mi u krajnjoj liniji možemo svesti osečajnu reakciju svoje čitalačke ličnosti, osećajnu reakziju koja je dokazano duhovita i uopšte ne lebdi u vazđuhu. (Tako je to uvek u lirici, kako smo već na= " govestili, a ništa drugo,u njoj nije ni mogućno.)

” Ovaj postupak je zaista· redukcija jili, što je „isto, izvaneste'ssa bojpdnostavljenie a posteriori, koje nastaje tek pole čitanjz, ali, ipak, ne može ni da ga zameni ni da ga obogati. On je, osim toga, formulacija nečeg što bezoblično, đakle iraciomalno,

nije dala skoro nijedno delo od velikog imena ove epohe... (Milan Bogđanović 1933) „Zar baš nikako nije bilo moguće da se za čest godina od oslobođenja dostigne predratni nivo opreme i hartije Zadruginih izdanja, kađa je već, inače, tako brzo dostignut pređratni nesigurni 1 proizvoljni kriterijum pri izboru dela koja se objavljuju“. (Borislav Mihailović Mihiz 19592) „Grubo nerazumevanje pravih umetničkih suština + oblika, tako karakteristično za delatnost Srpske književne zadruge u periodu između dva rata, Živo se odražava i danas još, kao nevidljiva sila navike, u njenoj aktivnosti po oslobođenju zemlje... Srpska književna zadruga je stara ustanova. Njoj je sada šezdeset gođina. Da bi njena plava knjiga, nekada tako rado primana od čitalačke publike, mogla danas,

raslojene filijale Akađemije nauka i umetnosti i Univerzitela.. Ali ne bismo voleli da se ovim stvori jedan nesporazum i đa se ove adrese uzmu u svom statičkom građanskom značenju. One, te adrese, samo su kulise za suženi i uskogrudi ukus, za jedno familijarno estetsko poimanje naše Kknjiževnosti, za intencije tradicionalističkog okoštavanja, za odsustvo kritičke misli koja počiva na smislu za ukupnost, perspektivu isto toliko kao za retrospektivu“.

'U našim uslovima velika je uloga i još veća odđgovornost Srpske Književne zadruge. Velika je osetljivost kritičara na ovu ulogu i otudđa je kampanja koju oni vode već šezdeset godina izraz njihove ođgovornosti. I ako ljudđi koji danas upravljaju Srpskom književnom zadrugom drže za veliki zadatak nastavljanje trađicije SKZ, mora se dozvoliti i Kritičarima nastavljanje tradicije srpske književne Kritike. I što

DOK NE PUKNE OBRAZ...

u našem bitno promenjenom društvu, dobiti izrazitiju fizionomiju, dakle da bi uopšte mogla postojati, u Zadrugine staračke vene treba ubrizgati mlađu Krv. Ili, ako se io neće ili ne može, onda se pomiriti s tim: da posmatramo fihu agoniju jednog iznemoglog starca“.

(Eli Tinci 19523)

I tako, sve u istoj tradiciji, do članaka Milosava Mirkovića u „Beogradskoj nedelji“:

„To osveštavanje Kkonzervativnosti uporno traje i poslednjih godina: svakojaki (od paničnih do skupštinskih) razgovori o izđavačkoj utakmici u nas ili mimoilaze ili uopšte ne dotiču svešteničku hijerarhiju Zadruge. Ona bira i komponuje svoja godišnja kola potpuno gluva i nema za svaki ukus i odjek epohe, svoga vremena i svoje raznovrsne, nesvodljive publike. Netom izišlo 58. kolo uzalud nosi signiranu 1965. gođinu. Do te mere je i ovo kolo starinski shvaćeno i konzervativno umiveno đurđevskom vodicom jedne minule, ali taktički i „bunkeraški“ igrane igre, da se može postaviti pitanje kulturne 1 književne odgovornosti današnje ređakcije Zađrugine. Fošto je zaustavila kretanje vlastite misije i zamaglila sopstvenu Književnu optiku, ona se sađa nalazi na nivou uzgredne izđavačke Kuće, rastočene i

—ŠM

II aaa ——

Ježi skriveno ispod afektivne reakcije. I upravo to smo hteli da dokažemo. Oslobođeni našom analizom emocionalnog, pojmovni elementi su mogli, tek promenjeni u prave pojmove, u sfere racionalnog da prodru kađ smo ih uobličili u reči, što znači govorno formu lisali. Skriveni u unutrašnjosti emocije i našom svešću neodeveni u reči, degradirani su do SVOE prelogičnog skeleta, ne pojavljujući se drukčije Već samo u smeranom dejstvu.

Jz ovoga se može zaključiti još i nešto drugo.. Ako pođemo sa stanovišta kritičara, ·onda su pojmovi na koje se emocija da svesti uvek sekundarne prirode u odnosu na nju. Jer Wkritičar sve pojmove dobija tek na putu preko emocije. Ali to istovremeno dopušta i jedan drugi, ne manje siguran, kraj: prelogičan ili pretpojmovni skelet („funkcionalnim slaganjem“ smo ranije nazivali te potporne stubove osećanja, koji tek kroz analizu postaju pojmovi u strogom smislu) nalazi se tu pre SsVOg emocionalnog omota, jer ga tek ovaj stvara i iznutra formira.

Rađi potkrepljenja svojih tvrdnji hteo bih đa naveđem još jedan primer. Neđavno je u Španiji prikazivan film čiji originalni naslov je glasio On the beach. Ja se još sećam, a sa mnom verovatno i svi koji su taj film gledali, jakog utiska loji je na mene ostavila poslednja scena. Reč je bila o ovome: Atomski rat je uništio celo čovečanstvo, ostala je pošteđena samo jedna mala oblast zemlje: Australija. Tamošnji ljudi su, doduše, izbegli neposređno razaranje, ali samo za kratko vreme. Omi suviše dobro znaju da će atmosfera i u Australiji uskoro biti radioaktivna. Pređ očima posetioca bioskopa odvija se na platnu najdđramatičniji tok: razne psihološke reakcije jednog celog naroda, koji sebe vidi pred graničnom situacijom gigantskih razmera, pred neizbežnom i već u bliskoj budućnosti predstoiećom smrti

usrdnije odbor neguje trađiciju SKZ, fo sve veća obaveza kritičara đa ostanu na svojim trađicijama: đa pažljivo, pažljivije nego u drugim slučajevima, komentarišu kulturnu misiju ove ustanove i — ako se ikako može — utiču na njene programe i na njeno delovanje uopšte.

Ako kažemo da je list „Beograđska neđelja“ svojevremeno (a to nije tako davno — 1962. godine) davao punu podršku pođuhvatima Srpske književne zadruge oko obnavljanja članstva i da je, gotovo bi se reklo, vođio kampanju ne bi li što više naših ljudi došlo do jevtinih Zadđruginih izdanja, jeftinijih od bilo čijih drugih usleđ subvencija koje Zadruga danas dobija, ako dakle nmavodimo podatke da je naš list vođio i drugačije kampanje oko delatnosti SKZ, neće biti protiv interesa naše kulture ako prokomentarišemo poslednje saopštenje Upravnog odbora SKZ. Da se ređakciji ne bi uzelo kao malicioznost što u ovom odgovoru najkonkretnijima argumentima dokazuje sve rečenice ranije „besprincipijelne kampa– nje“, tvrđimo đa nam je iznađ svega i ovom prilikom stalo do unapređenja naših kulturnih institucija i posebno đo sudbine Srpske književne zadruge, koja je očigledno u stanju akutne programske krize. Sreća

Karlos BOUSONJO

sveta. Pri kraju filma prikazuje se propovednik, koji se, možda poslednji put, obraća svojim vernicima. Na trgu se ljudi tiskaju đa bi ga čuli kako govori. Malo kasnije, svemu je kraj, Na svetu više nema života, T iznenadno, na kraju, jedinstvena umetnička ideja koja opravdava sve ranije i kruniše film: kamera još jednom luta po površini na kojoj su se doskora tiskali ljudi. Sad ona leži opustošena pod sjajnim prolećnim nebom. Blagi dah vetra pirka trgom, koji pod toplim suncem izgleđa kao da se smeje, zakovitla poneko parče hartije koje se tromo zaleluja. U iom trenutku se traka završava.

Tih poslednjih nekoliko metara filma đuboko su dirnmuli posetioce bioskopa. Ali na šta se ima svesti taj potres? Kao što je to često i u modernoj lirici, tako ni ovđe publika to ne zna. Tek jedna estetska analiza će omogućiti da se u pojmovnoj formi izrazl taj na iracionalan mačin sugerisani smisao, koji se implicitno nalazi u nekoj vrsti emocionalnog omota, pa, dakle, ne može na eksplicitan način da se saopšti svesti.

Posle kratkog razmišljanja biće nam jasno đa je ponovljen pogled na trg, neBda pun ljudskoga metieža, a zatim prazan i opustošen, delimično kriv za potres. Baš zato što trg vidimo Jedanput pre, a zatim posle kraja tragedije, mi sve doživljavamo tim plastičnije. Sam po sebi jak potres još produbljuje i prolećni štimung, koji izgleđa kao da nam nagoveštava

Sugestija u

je Bto ova institucija ne mora da brine o finansi, skim Rpoteškoćama... Ali pogledajmo sa kojim rezul, talima poslednje uprave SKZ mogu izaći pred javnost

4 zatražiti podršku bez koje SKZ „i pored sveg entu,

zijazma svojih članova neće moći da uspešno izvrši madatke“.

U saopštenju UO SKŽ naveđena su imena jugo. slovenskih pisaca objavljenih od 1947. do danas kao i imena pisaca i đrugih javnih rađnika kojl su za ove

· tri godine bili članovi Upravnog odbora ill su još

uvek, Neka imena su u obema grupama, tj. objav. ijivane su im knjige 1 bili su članovi uprave. Zašto bismo u ovo dirali? Zato što ćemo iza imena takvih pisaca (pored Iva Andrića tu su Velibor Gligorić, Ta. nasije Mladenović, Antonije Isaković, Vasko Popa, Miođrag Pavlović) navesti imena Rastka Petrovića, mina Ujevića, Antuna Branka Simića, Milana Bog. danovića, Jovana Popovića, Antuna Gustava Matoša, Radeta Drainca, Josipa Vidmara, Mihaila Lalića, Sta. nislava Vinavera, Vlađana Desnice, Dobrice Čosića, Avgusta Cesarca, Miška Kranjeca, Ranka Marinkovi„ ća. Milana Deđinca, Juša Kozaka — čija dela nikada nisu bila objavljena u plavim koricama SKZ. Još ćemo đođati da su svojevremeno objavljivanjem bil} počašćeni stvaraoci bliski upravama ili njeni članovi, i to je takođe u trađiciji SKZ, pa je u ređovnim kolima bila objavljena zbirka pesama Milorađa Panića Surepa 1 knjiga kritika i eseja Božiđara Kovačevića, T dođaćemo đa je Miroslav Krleža od objavljivanja drame „U agoniji“ u predratnom „Savremeniku SKZ" čekao na kolo „posvećeno Dvađesetogođišnjici ustan. wa“ da bi objavio knjigu u redovnom kolu, da je iz makedonske književnosti do danas objavljena samo jedna knjiga eseja pod naslovom „Makeđonska književnost“ itd. itd. TII

Upravni odbori SKŽ, današnji i oni ođ pre EFođi. mnu-dve, mogu se sakriti iza ugleđa i trađicije ove ustanove, iza nekoliko Knjiga, iza nekoliko visokih imena, ali se pređ javnošću neće sakriti iza eklektič. nih kriterijuma, iza politike koja je čas avangardna a čas konzervativna, i koja, takva, najmanje može da posluži vođenju ravnopravnih razgovora.

Pogledajmo kolo koje se priprema: Izbor pesama Desanke Maksimović, Osman Ivana Gunđulića. Sa. vremena slovenačka pripovetka, Istorija vizantijske književnosti Hansa Georga Beka, Eseji Anice Savić Rebac, knjiga lirske proze „Z0o0 ili pisma ne o ljubavi“ V. Šklovskog. Koja površnost, Koje svaštarstva u ovako komponovanom kolu: jedan đobar pesnik, jeđan esejist, jedan nezaobilazan klasik, jedna isto. rija književnosti, jedna zanimljiva beletristička knjiga i — jedna panorama slovenačke proze od koje se jedino može očekivati đa će biti savremena. 1 desiće se, kao u vreme Milana Bogđanovića, đa se povodom određenog kola „izrađenog prema ranijim načelima Zadrugine književne politike, moraju da čine kritičke primedbe iako ih nijedno delo pojedinačno ne zaslužuje“.

Pogleđajmo, bez zaziranja, današnji uređivački odbor Kola SKZ: Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, dr Pređrag Palavestra, Svetlana Velmar Janković, Miloradđ Pavić i Zoran Gluščević. Između šest članova uređivačkog odbora — tri su profesionalna urednika iz drugih izđavačkih kuća! Jovan Hristić i Milorad Pavić uređuju edicije Znamen (Nolit) odnosno Plave brazđe (Prosveta), eđicije posveće revalorizaciji našeg MWonjiževnog masleđa. Ne tvrđimo da će ovi urednici bolje i prilježnije raditi za kuće u kojima šu zaposleni, ali je sigurno da su dosadđanja izdanja Nolitove i Prosvetine edicije ređovno bila uspešnija ođ izdanja SKZ na ovom planu. Od 28 članova ranijih uprava 1 današnjeg Upravnog odbora, svaki drugi član zaposlen je u Prosveti, Nolitu ili kom drugom izdavači preduzeću. Sem ako ovi članovi ne brinu o orljentaciji „u pravcu — Kako se to kaže u saopštenju + izđavanja onih dela za koje drugi izdavači nemaju interesa“?! — Neka nam niko ne kaže da u Beogradu vlada oskudica u ljuđima koji bi bili dobri urednici izdavačkog pređuzeća, neka niko ne pokuša da nas uveri kako ovo nije svojevrstan i đo danas nepoznat primer zatvaranja u staleške, izdavačke a ne Književne, okvire.

Ukinuta je edicija „Savremenik SKZ“, majmlađi pisac objavljen u Zadruginim izdanjima rođen je 1928, a prema broju mlađih pisaca koji svoje rukopise nude SKZ (što zavisi od raspoloženja redakcije da objavljuje mlađe) i naročito prema požrtvovanosti koju ova ređakcija pokazuje prema materijalima o prošlosti i iz prošlosti — već je poslednji trenutak da se postavi pitanje koliko je današnja Srpska književna zadruga zađruga, a koliko Književna,

Ako novi Upravni odbor buđe ljubazan da odgovori na ova pitanja, nađamo se da će u našim javnim glasilima naći prostora da izvesti javnost i o svom perspektivnom programu, zatim o subvencijama koje dobija od društva, o tiražima današnjih edicija i O razlozima orijentacije na luksuzna izdanja na šteiu pomoći mladim piscima.

Završavajući ovaj razgovor, Ređakcija „Beogradske neđelje“ žali što je došlo đo izvesnih nesporazuma i očekuje da će Upravni odbor SKZ u ovom sporu za vrhovnog sudiju priznati našu javnost.

REDAKCIJA „BEOGRADSKE NEDELJE“

đa se nije dogodilo ništa. Ali mi znamo da se dogodilo sve, i zato se lepota tog blistavog đana i taj blagi povetarac pretvaraju u nešto tragično, breme• nito nesrećom. Imamo gorko osećanje da smo DpOostali žrtve strahotne nepravđe, đavolske prevare, neke pakleno zlurađe šege. Uz tragediju dolazi još i podsmeh, mi ne osećamo samo to da je čovečanstvo ugašeno, ne, i to da ta činjenica — najgroznija koju je čovek mogao da izmisli — uopšte ništa ne znači, da u istoriji kosmosa nije n'šta | đa pređstavlja jedan potpuno sporedan događaj: život je bešmislen, apsurdan, a može čak da postane i predmet sarkastičnog podsmeha, Ali time još nije sve objašnjeno Jeđan ođ najvažnijih razloga za našu kom pleksnu osećajnu reakciju ostavili smo dosad nespo“ menut: pogleđ na te listove novina koje vetar Op rezno nosi sa sobom. Ni u ovom slučaju ne pogađam0 odmah na šta se svodi naša ganutost, i tu tek poslć reakcije osećanja nailazimo na pojmove kamučlirane pod prelogičkim elementima. Ako pokušamo da sagledamo razlog našeg utiska, dobićemo ovaj rezultat: najprolazniji deo stvarnosti koji čovek može da 724• misli jest novinski list. U filmu On the beacbM, naprotiv, fe ništavne papirnate krpice preživljavaju čoveka, vrede, dakle, više od njega. Zemaljski život je ugroženiji i nezaštićeniji od beznažajnih novina, Ali reditelju je pre svega pala na um i srećna ideja da vetar sme samo polako da pokreće taj list novina.

KNJIŽEVNE NOVINE